Ustav

Велика повеља слобода из 1297. године.

Устав, или конституција (лат. constitutio), je najviši opšti pravni akt u sistemu opštih pravnih akata jedne države, koji uređuje najbitnije odnose u državi, a pre svega samu državnu organizaciju i ovlašćenja državnih organa, kao i slobode i prava građana. Naziva se još i osnovni zakon.

Ustav, po pravilu, uređuje tri sfere (oblasti) :

• državno uređenje;
• društveno-ekonomske i političke odnose u državi;
• slobode, prava i dužnosti građana u državi, odnos prema državi.

Ustav se deli prema obliku u kome se donosi na pisane i nepisane (običajni). Prema načinu donošenja i menjanja, Ustav se deli na čvrste (rigidne) i meke (fleksibilne). Prema donosiocu, Ustav može biti oktroisani (podareni), ustavni paktovi ili ustavi koji su rezultat narodne suverenosti.

Ustav Indije je najduži napisani ustav među svim suverenim državama na svetu. On sadrži 444 člana u 22 dela, 12 rasporeda i 118 amandmana, sa 146.385 reči u svojoj verziji na engleskom jeziku. Ustav Monaka najkraći napisani ustav, koji sadrži 10 paragrafa sa 97 članova, i ukupno 3.814 reči.

Ideja i forma

Ideja ustava potiče po nekim shvatanjima još iz antike, ali je intenzivirana sa teoretičarima društvenog ugovora i u toku borbe za ograničenje državne vlasti. Prvi ustav u modernom smislu je Ustav SAD 1787. godine, koji je i danas na snazi. Danas praktično sve zemlje na svetu, sa izuzetkom Velike Britanije imaju pisane ustave.

Sadržina ustava (materia constitutionis) obuhvata uređenje najviših političkih institucija u zemlji, osnovna načela političkog režima i individualna i kolektivna prava i slobode građana kojima se ograničava državna vlast.

Vlast koja donosi i menja ustav naziva se ustavotvorna, a obično je njen nosilac parlament uz poseban postupak i mogućnost konačne odluke na referendumu.

Istorija

Datoteka:The Constitution of 1836.JPG

Naslovna strana Sretenjskog ustava (1835), prvog ustava u Srbiji. Zanimljivo je da se Srbija ubraja među prve zemlje koje su donele Ustav, te se time u ono vreme ubrajala u pravno i politički najuređenije države.

Zemlje koje su prvi put donele ustave jesu

1. SAD 1787,
2. Francuska 1791,
3. Švajcarska 1798,
4. Haiti 1805,
5. Švedska 1809,
6. Venecuela 1811,
7. Španija i Meksiko 1812,
8. Norveška 1814,
9. Holandija 1815,
10. Grčka 1822,
11. Salvador 1824,
12. Gvatemala i Kostarika 1825,
13. Portugal 1826,
14. Belgija 1831,
15. Srbija 1835,

• a od afričkih zemalja samo Liberija 1847.

Predmodernistički ustavi

Antički

Detalj iz Hamurabijeve stele prikazuje kako on prima zakone Vavilona od boga sunca koji sedi.

Dijagram ilustruje klasifikaciju ustava po Aristotelu.

Aristotel (ca 350. p. n. e.) je prvi definisao formalnu razliku između običnog zakona i ustavnog zakona, čime je uspostavio ideje ustava i konstitucionalizma, i pokušao da klasifikuje različite forme ustavnih vlada. Najosnovnija definicija koju je on koristio za opisivanje ustava u opštem smislu je bila „uređenje službi u državi”. U svojim radovima Atinski ustav, Politika, i Nikomahova etika on istražuje različite ustave njegovog doba, uključujući one U Atini, Sparti, i Kartagini. On klasifikuje one koje on smatra dobrim ustavima i one koje smatra lošim ustavima, i izvodi zaključak da je najbolji ustav bio mešoviti sistem, koji uključuje monarške, aristokratske i demokratske elemente. On isto tako pravi razliku između građana, koji imaju pravo da učestvuju u državi, i negrađana i robova, koji nemaju to pravo.

Rimljani su prvi put kodifikovali svoj ustav 450. godine p. n. e. kao Dvanaest tablica. Oni su se rukovodili serijom zakona koji su bili dopunjavani s vremena na vreme, mada Rimsko pravo nikada nije bilo reorganizovano u jedinstven zakon do uvođenja Teodosijevog zakonika (438. godine); kasnije, u Istočnom carstvu Codex repetitæ prælectionis (534) je bio veoma uticajan širom Evrope. Njemu je sledila na istoku Ekloga Lava III Isavrijanaca (740) i Bazilika Vasilija I (878).

Ašokini edikti su uspostavili ustavne principe u 3. veku p. n. e. Maurijske kraljevske vladavine u staroj Indiji. Za ustavne principe koji su gotovo izgubljeni od vremena antike, pogledajte Manuov zakonik.

Rani srednji vek

Mnogi germanski narodi koji su popunili vakuum moći nastao padom Zapadnog rimskog carstva u ranom srednjem veku kodifikovali su svoje zakone. Jedan od prvih napisanih germanskih zakonika je bio visigotski Zakonik Euriha (471). Njemu je sledio Lex Burgundionum, kojim se primenjuju zasebna pravila za Germane i Rimljane; Pactus Alamannorum; i franački Salijski zakonik, od kojih su svi nastali neposredno nakon 500. godine. Godine 506, Brevijarum ili Lex Romana Alariha II, kralja Vizigota, usvojio je i konsolidovao Codex Theodosianus zajedno sa odabranim ranijim rimskim zakonima. Neki od značajnijih zakonika koji su se pojavili u kasnijim godinama su Edikt Rotari Langobarda (643), Gotski zakonik (654), Lex Alamannorum (730) i Lex Frisionum (ca 785). Svi ovi kontinentalni zakonici su bili napisani na latinskom, dok je anglo-saksonski korišten za one iz Engleske, počevši od zakonika Etelberta od Kenta (602). Godine 893, Alfred Veliki je kombinovao taj dokument i dva ranija saksonska zakonika, sa raznim hrišćanskim pravilima, čime su nastali zakoni kralja Alfreda za Englesku.

Japanski Ustav od sedamnaest članaka napisan 604. godine, navodno zaslugom princa Šotoku, je jedan rani primer ustava u azijskoj političkoj istoriji. Napisan pod uticajem budističkog učenja, ovaj dokument ima fokus u većoj meri na društvenoj moralnosti nego instituciji vlade per se i predstavlja značajan rani pokušaj vladinog ustava.

Medinski ustav (arap. صحیفة المدینه, Ṣaḥīfat al-Madīna), takođe poznat kao Medinska povelja, napisao je islamski prorok Muhamed nakon njegovog prelaza (hidžre) u Medinu (Jatrib) gde je postao politički lider. To je formalni sporazum između Muhameda i svih značajnih plemena i porodica Jatriba (kasnije poznatog kao Medina), uključujući muslimane, Jevreje, i pagane. Dokument je napravljen sa eksplicitnom željom za okončavanjem gorkih međuplemenskih sukoba između klanova Aus i Hazraj unutar Medine. U tu svrhu uspostavio je niz prava i odgovornosti za muslimansku, jevrejsku i pagansku zajednicu Medine dovodeći ih u sklop jedne zajednice - Uma Precizno datiranje Medinskog ustava se i dan danas debatuje, ali se u principu naučnici slažu da je bio napisan neposredno nakon hidžre (622).

U Velsu, Cyfraith Hywel je kodifikovao Hivel Da c. 942–950.

Srednji vek nakon 1000-te godine

Jaroslavova pravda, dokument koji je originalno sastavio Jaroslav Mudri Veliki knez od Kijeva, za potrebe Velikog Novgoroda oko 1017, a 1054. godine je taj dokument bio inkorporiran u Rusku pravdu, što je postao zakon za sve Kijevske Ruse. Preživela su samo njegova kasnija izdanja iz 15. veka.

U Engleskoj, proklamacija Henrija I zvana Povelja slobode iz 1215. godine je ograničila po prvi put kralja u njegovom tretmanu sveštenstva i plemstva. Ovu ideju su engleski baroni proširili i poboljšali i zatim prisilili Jovana bez Zemlje da potpiše Veliku povelju slobode 1215. godine. Najvažniji pojedinačni članak Magna karte, vezan za „habeas corpus”, uslovljava da kralju nije dozvoljeno da uhapsi, proglasi nezakonitim, progna ili ubije bilo koga po sopstvenom nahođenju, već da mora da postoji sudski proces u skladu sa zakonom. Ovaj član, Član 39, Velike povelje slobode glasi:

Ni jedan slobodni čovek ne može da bude uhapšen, ili zatvoren, ili lišen svoje svojine, ili stavljen van zakona, ili na bilo koji način uništen, niti ćemo mi ići protiv njega ili slati druge protiv njega, osim putem zakonske presude njegovih premaca, ili po zakonu zemlje.

Ova odredba je postala kamen temeljac engleske slobode. Društveni ugovor u prvobitnom slučaju je bio između kralja i plemstva, ali je postepeno proširen na sve ljude. To je dovelo do sistema ustavne monarhije, dok su dalje reforme pomerile ravnotežu moći sa monarhije i plemstva na Dom komuna.

Zakonopravilo Svetog Save je bio prvi srpski ustav iz 1219. Ovaj pravni dokument je dobro razvijen. Zakonopravilo je bilo kompilacija građanskog prava, bazirana na rimskom pravu i kanonskog prava, baziranog na vaseljenskim saborima i njegova osnovna svrha je bila da se organizuje funkcionisanje mladog srpskog kraljevstva i srpske crkve. Sveti Sava je započeo rad na srpskom Zakonopravilu 1208. godine, dok je boravio na Svetoj gori, koristeći Zakonopravilo u četrnaest naslova, Sinopsis Stefana Efesovskog, Zakonopravilo Jovana III Sholastika, dokumente ekumenskih saveta, koje je on modifikovao sa kanonskim komentarima Aristona i Jovana Zonara, lokalne crkvene susrete, pravila Crkvenih očeva, Mojsijevim zakonom, prevod Prohirona i nove ustave vizantijskih careva (pri čemu je najuticajniji bio Justinijanov ustav). Zakonopravilo je bilo kompletno nova kompilacija građanskih i kanonskih propisa, preuzeta iz vizantijskih izvora, ali kompletirana i reformisana doprinosom Svetog Save da ispravno funkcioniše u Srbiji. Pored dekreta koji su organizovali život crkve, postoje različite norme u pogledu građanskog života, većina kojih je preuzeta iz Prohirona. Pravna transplantacija rimskog-vizantijskog prava postala je osnova srpskog srednjovekovnog zakona. Suština Zakonopravila je bila bazirana na Justinijanovom zborniku.

Stefan Dušan, car Srba i Grka, uveo je Dušanov Zakonik u Srbiji, na dva državna kongresa: 1349. godine u Skoplju i 1354. godine u Seresu. Njime su bile obuhvaćene sve društvene sfere, tako da je to bio drugi srpski ustav, koji je zamenio Zakonopravilo Svetog Save. Ovaj ustav je bio baziran na rimskom-vizantijskom pravu. Pravna transplantacija je primetna u članovima 171 i 172 Dušanovog Zakonika, kojima se reguliše sudska nezavisnost. Oni su preuzeti iz Vizantijskog ustava Bazilike (knjiga VII, 1, 16–17).

Princip ustavnosti i zakonitosti

Ustavnost

Glavni članak: Ustavnost

Ustavnost u širem smislu ustavnosti podrazumeva da u jednoj državi postoje osnovna društvena pravna pravila utvrđena ustavom kao najvišim pravnim aktom te države, koja obezbeđuje da se državna vlast organizuje i sprovodi objektivno, na osnovu tih pravila. Niko ne može imati više vlasti ili ovlašćenja nego što to predviđaju pravna pravila koja su utvrđena ustavom.

Ustavnost u užem smislu znači saglasnost svih propisa (zakona, uredbi, odluka i drugo).

Zakonitost

Zakonitost u širem smislu podrazumeva postupanje svih na osnovu i u okviru zakona (princip legaliteta).

Zakonitost u užem smislu Zakonitost podrazumeva da svi pravni akti niži od zakona kao što su uredbe, odluke, pravilnici, naredbe, rešenja i drugi moraju biti u skladu sa zakonom.

Zaštita ustavnosti i zakonitosti

Mehanizmi zaštite ustavnosti i zakonitosti u svakoj državi utvrđeni su ustavom. Njih čine sudovi i drugi organi pravosuđa, ali ustanovljava i posebne organe (kao što su ustavni sud i slično). Ovi organi otklanjaju neustavne, odnosno nezakonite pravne akte ukidanjem, odnosno poništenjem.

Bez zaštite ustavnosti, odnosno zakonitosti nema pravne države, odnosno vladavine prava.

Zgrada Ustavnog suda u Austriji, najstarijeg ustavnog suda na svetu.

Ustavni sud

Glavni članak: Ustavni sud

Ustavni sud u pravnom sistemu jedne države nije u sistemu pravosuđa (kao redovni sud), već je poseban državni organ koji ima ustavom utvrđene funkcije i nadležnosti. Ovaj organ funkcioniše po posebnom postupku utvrđenim ustavom i zakonom. Akt koje donosi ustavni sud jeste rešenje (npr poništenju odluke lokalne samouprave).

Ustav Srbije

Važeći Ustav Republike Srbije donet je 2006. godine.

Литература

• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Pylee, M.V. (1997). India's Constitution. S. Chand & Co. стр. 3. ISBN 978-81-219-0403-2. 
• AW Bradley and KD Ewing, Constitutional and Administrative Law (2010)
• Report on the British constitution and proposed European constitution by Professor John McEldowney, University of Warwick Submitted as written evidence to the House of Lords Select Committee on the Constitution, published to the public on 15 October 2003.
• From Unwritten to Written: Transformation in the British Common-Law Constitution, David Jenkins, 2003
• Colin Turpin and Adam Tomkins, British Government and the Constitution, 7th edition, Cambridge University Press
• Andrew Blick, 'Magna Carta and contemporary constitutional change' (History and Policy, 2015)
• Conor Gearty, 'Are judges now out of their depth?' (2007)
• Pike, Luke Owen (1907). The Public Records and The Constitution. London: Oxford University Press. 
• Khanna, Justice H.R (2015). Making of India's Constitution (2nd Edition 2008, (Reprinted 2015) изд.). Eastern Book Company. ISBN 978-81-7012-188-6. 
• Austin, Granville (1999). The Indian Constitution: Cornerstone of a Nation (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-01-9564-959-8. 
• Austin, Granville (2003). Working a Democratic Constitution: A History of the Indian Experience (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-01-9565-610-7. 
• Baruah, Aparajita (2007). Preamble of the Constitution of India : An Insight & Comparison. Eastern Book Co. ISBN 978-81-7629-996-1. 
• Basu, Durga Das (1965). Commentary on the constitution of India : (being a comparative treatise on the universal principles of justice and constitutional government with special reference to the organic instrument of India). 1—2. S. C. Sarkar & Sons (Private) Ltd. 
• Basu, Durga Das (1984). Introduction to the Constitution of India (10th изд.). South Asia Books. ISBN 978-0-8364-1097-6. 
• Basu, Durga Das (1981). Shorter Constitution of India. Prentice-Hall of India. ISBN 978-0-87692-200-2. 
• Das, Hari Hara (2002). Political System of India. Anmol Publications. ISBN 978-81-7488-690-3. 
• Dash, Shreeram Chandra (1968). The Constitution of India; a Comparative Study. Chaitanya Pub. House. 
• Dhamija, Dr. Ashok (2007). Need to Amend a Constitution and Doctrine of Basic Features. Wadhwa and Company. ISBN 9788180382536. 
• Ghosh, Pratap Kumar (1966). The Constitution of India: How it Has Been Framed. World Press. 
• Jayapalan, N. (1998). Constitutional History of India. Atlantic Publishers & Distributors. ISBN 978-81-7156-761-4. 
• Khanna, Hans Raj (1981). Making of India's Constitution. Eastern Book Co. ISBN 978-81-7012-108-4. 
• Rahulrai, Durga Das (1984). Introduction to the Constitution of India (10th изд.). South Asia Books. ISBN 978-0-8364-1097-6. 
• Pylee, M.V. (1997). India's Constitution. S. Chand & Co. ISBN 978-81-219-0403-2. 
• Pylee, M.V. (2004). Constitutional Government in India. S. Chand & Co. ISBN 978-81-219-2203-6. 
• Sen, Sarbani (2007). The Constitution of India: Popular Sovereignty and Democratic Transformations. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-568649-4. 
• Sharma, Dinesh; Singh, Jaya; Maganathan, R.; et al. (2002). Indian Constitution at Work. Political Science, Class XI. NCERT. 
• „The Constituent Assembly Debates (Proceedings):(9th December,1946 to 24 January 1950)”. The Parliament of India Archive. Arhivirano iz originala na datum 29. 09. 2007. Pristupljeno 22. 2. 2008. 

Spoljašnje veze

• Constitute, an indexed and searchable database of all constitutions in force
• Dictionary of the History of Ideas Constitutionalism
• Constitutional Law, "Constitutions, bibliography, links"
• International Constitutional Law: English translations of various national constitutions
• constitutions of countries of the European Union
• United Nations Rule of Law: Constitution-making, on the relationship between constitution-making, the rule of law and the United Nations.
• Democracy in Ancient India by Steve Muhlberger of Nipissing University
• Report on the British constitution and proposed European constitution by Professor John McEldowney, University of Warwick Submitted as written evidence to House of Lords Select Committee on Constitution, published to the public on October 15, 2003.