Čami (Albanija)
| Ukupna populacija | |
|---|---|
| 170 000 – 440 000[1][2] | |
| Regioni sa značajnom populacijom | |
| Albanija | 120 000 - 250 000[3] |
| Grčka | oko 40 000[4] |
| Turska | 80 000 - 100 000[5] |
| SAD | 50 000 - 70 000[5] |
| Jezici | |
| albanski jezik | |
| Religija | |
| islam pravoslavno hrišćanstvo | |
Čami (albanski Çamë) su etnička grupa Albanaca koja je prvobitno živela u zapadnom delu regiona Epir u severozapadnoj Grčkoj, oblasti poznatoj među Albancima kao Čamerija. Čami imaju svoj poseban kulturni identitet, koji je mešavina albanskih i grčkih uticaja, kao i mnogih specifično čamskih elemenata.[6] Jedan broj Čama doprineo je albanskom nacionalnom identitetu i odigrao važnu ulogu u započinjanju renesanse albanske kulture u 19. veku. Čami govore sopstveni dijalekt albanskog jezika, čamski albanski dijalekt, koji je južni albanski dijalekt a drugi je Arvanitika.
Tokom kasnih 1930-ih ovaj narod je patio od zastrašivanja i progona pod diktaturom Joanisa Metaksasa. Nakon italijanske okupacije Albanije 1939. godine, Čami su postali istaknuto propagandno sredstvo za Italijane i iredentistički elementi među njima postali su glasniji. Kao rezultat toga, uoči grčko-italijanskog rata, grčke vlasti deportovale su odraslu mušku populaciju Čama u logore za interniranje. Nakon okupacije Grčke, veliki delovi muslimanskog stanovništva Čama su sarađivali sa italijanskim i nemačkim snagama.[7][8] Ovo je izazvalo negodovanje lokalnog grčkog stanovništva, a posle Drugog svetskog rata celokupno muslimansko stanovništvo Čama moralo je da pobegne u Albaniju. Većina Čama se nastanila u Albaniji, dok su drugi formirali emigrantske zajednice u Turskoj i Sjedinjenim Državama, a danas njihovi potomci i dalje žive u ovim zemljama. Od pada komunizma u Albaniji, Čami u ovoj zemlji vodi kampanju za pravo na povratak u Grčku i obnovu oduzete imovine. Prema Lori Hart, preostale pravoslavne čamske zajednice u Epiru su danas asimilovane i u potpunosti se identifikuju sa grčkom nacijom. S druge strane, autor Bugajski među čamske Albance ubraja i pravoslavne. Dok su u Albaniji i dijaspori Čami sačuvali svoj dijalekt, tradiciju i narodne pesme, u Grčkoj su pravoslavni Čami pretrpeli asimilaciju i javno potiskivanje svog albanskog nasleđa i jezika. Kao rezultat toga, albanski se govori samo privatno u njihovim domovima.
Poreklo i etimologija[uredi | uredi izvor]
Ime Čami zajedno sa imenom regiona, Čamerija, potiče od izumrlog lokalnog slovenskog naziva *čamu, a samo od lokalnog grčkog hidronima Tijamis (Θυαμις na grčkom).[9] Narodna etimologija pripisuje naziv turskom jeziku, koji u prevodu znači „pohodnik džamije, posetilac džamije“ koji su verovatno koristili pravoslavni hrišćani za potomke preobraćenih muslimana. Međutim, to je malo verovatno pošto širi etnografski i dijalekatski smisao reči obuhvata celokupno albansko govorno stanovništvo područnih jedinica Tesprotija i Preveza grčkog Epira, kako muslimansko tako i hrišćansko stanovništvo. Čami čine najveći deo nekadašnje značajne albanske manjine u širem području regiona Epir; izvan same Čamerije, dalje na severoistoku postoje samo dva sela koja govore albanski (blizu Konice u regionalnoj jedinici Janine), čiji stanovnici pripadaju drugoj albanskoj podgrupi. Danas, u grčkom kontekstu, upotreba termina je postala u velikoj meri povezana sa bivšom muslimanskom manjinom.[10]
Pre 1944. grčki izvori su Čame često nazivali Albanofonima (grčki: Αλβανοφωνοι) ili jednostavno Albancima iz Epira.[11]
U Grčkoj su različiti autori mislili da su svi pripadnici Čama islamske veroispovesti zbog imena. Zvali su se AlbanoČami i Turkalbanci ili TurkoČami. Međutim, od sredine devetnaestog veka, termin Turčin, a od kasnog devetnaestog veka nadalje je korišćen kao pežorativni termin, fraza i/ili izraz za muslimansko albansko stanovništvo od strane nemuslimanskih balkanskih naroda.[12] U širem stanovništvu koje je govorilo grčki do međuratnog perioda, termin Arvanitis (množina: Arvaniti) je korišćen za opisivanje govornika albanskog, bez obzira na njihovu versku pripadnost. U Epiru se danas termin Arvanitis i dalje koristi za govornike albanskog, bez obzira na njihovo državljanstvo i veru.[13]
Istovremeno, stanovništvo koje govori albanski jezik u Tesprotiji, koje se veoma retko karakterišu kao hrišćanski Čami, Grci često nazivaju Arvanitima, što se prvenstveno odnosi na albanske Grke u južnoj Grčkoj, ali uobičajeno kao i za sve grčke građane koji govore albanski. Lokalno grčko stanovništvo ih naziva i Grčki Čami dok ih muslimanski Albanci ponekad označavaju kao Kauri, što znači „nevernik“ i odnosi se na njihovu veru.[11] Ovaj termin su muslimanski Albanci koristili za nemuslimane tokom Osmanskog carstva. Pravoslavni Čami za sebe koriste apelat „Albanci“ (Shqiptar na albanskom). Čami su u Turskoj poznati pod imenom Arnauti (Arnavutlar), koje važi za sve etničke Albance u Turskoj.[14]
Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]
Čamske zajednice sada uglavnom postoje u Albaniji, Sjedinjenim Državama i Turskoj, kao rezultat njihovog proterivanja iz njihove domovine, Čamerije u Grčkoj posle Drugog svetskog rata. Manjina još uvek živi na ovim prostorima.[1][15]
Čamerija[uredi | uredi izvor]
Čamerija je naziv koji su Albanci primenili na region koji su ranije naseljavali Čami, duž jonske obale od Konispolja na severu do doline Aherona na jugu. Ovo područje obuhvata nekoliko sela u južnom delu okruga Saranda u Albaniji (opštine Konispol, Džare i Markat) i regionalnim jedinicama Tesprotija i Preveza u Grčkoj.[16] Ova oblast je deo veće regije Epir.
Veći deo regiona je planinski. Dolinska poljoprivredna zemljišta se nalaze u centralnom, južnom i zapadnom delu Tesprotije, dok je teren područne celine Preveza pretežno brdovit. U regionu postoje dve reke: Tijamis i Aheron. Glavna naselja u kojima su Čami prvobitno živeli bila su: Paramitija, Filijatu, Igumenica, Parapotamos, Sivota, Sagijada, Perdika, i Margariti.[17][18][17] Preveza i Janjina su takođe imali značajne zajednice čamskih Albanaca. Pravoslavni Čami su prvobitno živeli u Fanarima, Lurosu i Tesprotiku.[19]
Eksklava albanskog govornog područja Čamerija, početkom 20. veka, nalazila se duž jonske obale, a osim Konispolja, njenog najsevernijeg dela, obuhvatala je zapadni deo prefekture Tesprotija i severni deo Preveze. U pogledu moderne grčke administracije, albanska eksklava je obuhvatala provincije Tijamis i Margariti i najzapadnija sela provincija Paramitija i Filijat. U prefekturi Preveza, obuhvatala je severne regione kao što su ravnica Fanari, okolina Parge i sela u gornjoj dolini Aherona, sa dva naselja ovog drugog regiona koja se nalaze u prefekturi Janjina.
Posle proterivanja muslimanskih Čama iz Grčke, oni su se raširili po Albaniji. Većina muslimanskih Čama nastanila se u predgrađima Valone, Drača i Tirane. Nekoliko stotina Čama uselilo se u imanja duž obale Himare i u postojeća sela duž obale, kao što je Borši, ili osnovala potpuno nova sela, kao što je Vrina, u blizini grčke granice.
Neki Čami žive u Turskoj i Sjedinjenim Državama. Njihov broj je nepoznat, ali prema nekim izvorima broji 150.000. Prvi talas ove dijaspore otišao je u Tursku tokom grčko-turske razmene stanovništva 1923. Naselili su oblasti Erenkoja i Kartala u Istanbulu kao i niz gradova u oblasti Burse, posebno Mudanju. Posle Drugog svetskog rata drugi su se naselili u Izmiru, Gemliku i Ajdinu. Posle 1944, drugi deo je migrirao u Sjedinjene Američke Države, gde su uglavnom bili koncentrisani u Čikagu, kao i u Bostonu i Njujorku.[20]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Prvi pomen Albanaca kao etničke grupe u istorijskim zapisima datira iz druge polovine 11. veka, gde se oni pominju kao stanovnici Arbanona u centralnoj Albaniji. U to vreme, u jednom venecijanskom dokumentu iz 1210. godine zabeleženo je najranije pominjanje Albanaca u oblasti Epira kao naseljenih u oblasti naspram ostrva Krf. Ipak, značajna kretanja albanskog stanovništva u regionu se ne pominju pre 1337. godine. Kasnije, 1258. godine, kada su grupe Albanaca oko Drača bile u savezu sa epirskim despotom Mihailom II Dukom, nije bilo dokaza o Albancima u Epiru.[21]
Elementi albanskog stanovništva počeli su, krajem 13. i početkom 14. veka, iz raznih razloga, da se iseljavaju u Epir. U prvoj deceniji 14. veka u Epiru i Tesaliji su zabeleženi neki albanski rodovi, uglavnom angažovani kao plaćenici od Vizantinaca. Velika seoba dogodila se 1340-ih i 1350-ih godina kada su albanska plemena podržala uspešnu srpsku kampanju protiv vizantijskih poseda u regionu. Tokom ovog perioda seobe, u Epiru su formirane dve kratkotrajne albanske celine: Despotovina Arta (1358–1416) i Kneževina Đirokastre (1386–1411). Dok je oblast Vagenetija (srednjovekovni naziv Tesprotije) bila uglavnom pod kontrolom italijanskih vladara: ili Mlečana ili epirskih despota sa sedištem u Janjini. Tada su predstavnici Vagenetije, zajedno sa delegacijom iz Janjine, tražili od srpskog vladara Simeona da ih zaštiti od albanske pretnje. Kao rezultat, postavio je Tomu Preljubovića za lokalnog despota u regionu. Oba albanska entiteta su pripojena i 1419. godine mnogi Albanci su pobegli iz Epira i preselili se u Moreju.[22] Oni Albanci koji su se naselili u južnoj Grčkoj postaće preci Arvanita.[23]
Epirsko područje je osvojilo Osmansko carstvo početkom 15. veka. Od uspostavljanja osmanske vlasti do 1864. godine, oblast Čamerija je bila uključena u Rumelijski ejalet. Podeljen je između sandžaka Delvina i Janjina, koji su bili administrativna podela drugog reda. Posle 1864. godine ova teritorija je organizovana pod vilajetom Janjina, koji je dalje podeljen na sandžake Janjina, Preveza i Đirokastra. Između 1787. i 1822. Ali-paša je kontrolisao region, koji je bio uključen u njegov pašaluk Janjina, defakto nezavisnu državu pod samo nominalnom osmanskom vlašću.[24]
Pod osmanskom vlašću, islamizacija je bila široko rasprostranjena među Albancima. Do kraja 16. veka, Čami su i dalje bili pretežno hrišćani ali su do kraja 17. veka urbani centri u velikoj meri prihvatili islam. Rast albanske muslimanske elite osmanskih zvaničnika, poput paša i begova, dodatno je ojačala ovaj trend. U severnoj Čameriji ogromna većina su postali muslimani, dok su južno od Aherona i sve do Preveze, Albanci ostali pravoslavni. Muslimanski Čami su uglavnom bili sledbenici bektašijskog reda, posebno posle 18. veka, kada su bektaši ostvarili značajne dobitke u uticaju u krševitim oblastima južne Albanije i susedne grčke Makedonije u severnoj Grčkoj. Čami imaju svoj poseban kulturni identitet, koji je mešavina albanskih i grčkih uticaja, kao i mnogih specifično čamskih elemenata. Iako su Čami bili prvenstveno albanskog porekla, muslimani Epira koji govore grčki su takođe delili isti put izgradnje identiteta. Albanski Čami nisu imali nikakvu dilemu oko svog etničkog identiteta ili odnosa sa drugim albanskim socio-kulturnim i dijalekatskim podelama. Generalno, religija a ne etnička pripadnost, definisala je svaku zajednicu u osmanskom društvu. U tom kontekstu muslimanske zajednice u osmanskom Epiru su klasifikovane kao „Turci“, dok su pravoslavni okaraktersisani kao „Grci“ bez obzira na njihovo etničko poreklo, iako su postojali izuzeci.[25]
Proces islamizacije Čama započeo je u 16. veku, ali je dostigao velike razmere tek u 18. i 19. veku. Prema popisu stanovništva (defteru) iz 1538. godine, stanovništvo ovog regiona je bilo skoro u potpunosti pravoslavno, a samo manjina, procenjena na manje od pet procenata, prešla je na islam. Glavni podstrekač za početak masovnih preobraćenja u regionu bile su drakonske mere koje su Osmanlije usvojile nakon dve neuspele pobune grčkog monaha Dionisija Filozofa, kao i jednog broja muslimanskih lokalnih zemljoradnika, protiv Osmanlija. Nakon njih, osmanske paše su utrostručile poreze koje je dugovalo nemuslimansko stanovništvo, jer su smatrali da je pravoslavni element stalna pretnja budućim pobunama. Drugi razlog za obraćenje bilo je odsustvo liturgijskih ceremonija u Čameriji, posebno u severnom delu regiona. Prema rečima francuskog istoričara Fernana Brodela, u čijem širem regionu su danas južna Albanija i severozapadna Grčka, „nedostajala je crkvena disciplina; u crkvama nije vršena nikakva verska ceremonija, što je značilo da hrišćanstvo tamo nije imalo duboke korene“. Ova kombinacija rezultirala je prvim talasom preobraćenja na početku 18. veka, od strane jednog broja siromašnih zemljoradnika. U to vreme muslimani su postali većina u nekoliko sela kao što je Kotsika, u blizini Sagijade. Ratovi u osamnaestom i ranom devetnaestom veku između Rusije i Osmanskog carstva negativno su uticali na region. Usledile su povećane konverzije, često iznuđene, poput onih u 25 sela iz 1739. godine koja se nalaze u današnjoj prefekturi Tesprotija.[26] Tokom čitavog 18. veka muslimani su još uvek bili manjina među albanskim stanovništvom u regionu, a većina su postali tek u drugoj polovini 19. veka. Procene zasnovane na defteru iz 1875. pokazuju da su muslimanski Čami u broju nadmašili pravoslavne Čame. U velikom broju slučajeva samo je jedna osoba, najčešće najstariji muški član porodice, prešla u islam, da ne bi plaćala porez, dok su svi ostali članovi ostali hrišćani. Kao rezultat toga, istoričari tvrde da su čamski Albanci bili ili hrišćani ili kriptohrišćani još u prvoj polovini 19. veka. Tokom druge polovine, većina Čama je postala potpuno islamizovana i kriptohrišćanstvo je prestalo da postoji. Kao rezultat društvene strukture Osmanskog carstva, muslimani regiona, od kojih su ogromna većina bili Albanci, koji su bili favorizovani od strane osmanskih vlasti, bili su u zavadi sa svojim pravoslavnim susedima.
Kako je osmansko društvo bilo zasnovano na verskom sistemu mileta, a ne na etničkim grupama, škole u Čameriji, kao i drugde gde su živeli Albanci, držale su se samo na turskom i grčkom jeziku. Albanci hrišćani su mogli da pohađaju grčke škole, a muslimani turske škole, ali škole na albanskom jeziku su bile veoma obeshrabrene. Nacionalistička osećanja tokom kasne osmanske ere su bila slaba u regionu sa muslimanskim albanskim Čamima koji su sebe nazivali muslimanima ili Turcima, dok su lokalni pravoslavni hrišćani koji govore albanski nazivali sebe kaurima (tj. nevernicima) i nisu smatrali da je termin uvredljiv. Tokom albanskog nacionalnog buđenja jedan broj lokalnih Albanaca će osnovati privatne, nepriznate škole na albanskom jeziku. Despot Paramitije Grigorije je 1870. godine preveo Novi zavet na albanski, pošto njegovi sledbenici nisu mogli dobro razumeli grčki jezik.[27] Godine 1879. stvorena prva albanska škola u regionu u 1879. godini. U to vreme, region je bio pod kratkotrajnom vlašću Prizrenske lige.
Neki Čami su takođe igrali važnu ulogu u nacionalnoj renesansi Albanije. Nekoliko Čama je bilo na čelu kulturnih klubova i patriotskih organizacija, koje su imale za cilj uspostavljanje nezavisne albanske države. Među njima, najuglednije ličnosti poslednjih godina pre nezavisnosti bili su Abedin Dino, Osman Taka i Toma Čami. Abedin Dino je bio jedan od osnivača Prizrenske lige (1878) i jedan od glavnih doprinosioca nezavisnosti Albanije. Postavljen je za glavnog predstavnika Prizrenske lige za Čameriju i osnovao je lokalni ogranak Lige u Janjini. Kada je Liga raspuštena 1881. godine, nastavio je borbu protiv osmanskih snaga u Albaniji. Ubila ga je osmanska vojska dok je bio na putu da učestvuje u formiranju Pećke lige. Još jedan lider Prizrenske lige aktivan u isto vreme bio je Osman Taka. Prilikom formiranja Prizrenske lige imenovan je za šefa mesnog ogranka u Prevezi. Kada su osmanske snage uspele da zauzmu Prevezsku ligu 1886. godine, Osman Taka je takođe uhapšen, optužen za izdaju i osuđen na smrt. Pogubljen je u Konispolju 1897. godine.[28] Toma Čami je bio jedan od glavnih doprinosioca oživljavanja albanske kulture tokom ovog perioda. Bio je osnivač i prvi predsednik organizacije „Baškimi“, najpoznatijeg kulturnog kluba nacionalne renesanse. Napisao je i prvu naučnu istoriju za albanske škole, ali je umro pre proglašenja nezavisnosti.
Do albanske intervencije došlo je kada je posle Berlinskog kongresa 1878. godine Osmansko carstvo trebalo da ustupi delove Čamerije Kraljevini Grčkoj. Čak i pre nego što su pregovori otpočeli, osmanska strana je iskoristila brojne albanske nacionalne ličnosti u svrhe odlaganja i imenovala Abedin bega Dina za osmanskog ministra inostranih poslova. Štaviše, Abedin Dino je uspeo da okupi razne albanske ličnosti u Prevezi, iz cele Albanije i Epira, koji su verovali da će Osmanlije pružiti punu podršku albanskom pokretu i bili su protiv pripajanja Epira Grčkoj. Tamo su takođe organizovali sastanak januara 1879. godine i 28. februara 1879. potpisali peticiju sa pretnjom da će se oružjem sprečiti pripajanje Preveze Grčkoj. Kao rezultat nastalih nemira, koje je predvodio Abdul Frašeri, još jedna albanska nacionalna ličnost, opozvan je lokalni osmanski guverner.[29] Iz Preveze je opozvan i Abedin Dino, dok su nedavno pristigli Albanci napustili grad i vratili se u svoje domovine.
U januaru 1907. potpisan je tajni sporazum između Ismailja Ćemalija, vođe tadašnjeg albanskog nacionalnog pokreta i grčke vlade koji se ticao mogućnosti saveza protiv Osmanskog carstva. Prema ovome, dve strane su se složile da buduća grčko-albanska granica bude smeštena na Akročerunskim planinama, čime je Čamerija prepuštena Grčkoj. Kao deo sporazuma, Ćemali je u zamenu zatražio od grčkih vlasti da podrže albanski pokret i grčka strana se složila, pod uslovom da se nikakva oružana aktivnost Albanaca neće pojaviti južnije. Njegovir razlozi za bliže veze sa Grčkom u to vreme bili su da osujeti bugarske ambicije u širem regionu Balkana i dobije podršku za nezavisnost Albanije. Kada je osmanski poraz bio neminovan i pre dolaska grčke vojske u region, muslimanske čamske i oružane jedinice spalile su brojna grčka sela: 3 u okolini Preveze, 4 u Tesprotiji kao i niz sela u regionima Janjini, Sarande i Delvinu. Od ovih akcija mnogi seljani su uspeli da pobegnu na obližnje ostrvo Krf. Lokalno pravoslavno albansko stanovništvo nije delilo nacionalne ideje svojih komšija muslimanskih Albanaca, dok su umesto toga ostali orijentisani na Grke i identifikovali se kao Grci.
Tokom ovog perioda, zone albanskog govornog područja u Tesprotiji i susednim oblastima koje su kasnije postale deo Albanije smatrale su se smetnjom i za grčku državu i za hrišćane iz Epira koji su se identifikovali kao Grci. Negrčki lingvistički faktor predstavljao je smetnju grčkim teritorijalnim ambicijama. Rešavanje ovog pitanja je preduzeto kroz dve politike. Prvi je bio da su grčki istoričari i političari zajedničkim naporima pokušali da prikriju postojanje albanskog jezika u regionu. Drugi je bio da se iznese argument da jezik koji govori lokalno stanovništvo nema nikakve veze sa njihovom nacionalnom pripadnošću. Prema tadašnjoj ideologiji u Grčkoj, svaki pravoslavni hrišćanin se smatrao Grkom, dok su posle 1913. godine, posebno područje južne Albanije koje je Grčka smatrala „severnim Epirom“, muslimani smatrani Albancima. Inkorporacijom područja unutar Grčke, ove diskurzivne politike su nastavljene uz praktičnu. To je bilo zbog toga što se znatna albanska muslimanska populacija smatrala pravim problemom za grčku državu i stoga je svaki proalbanski pokret morao biti eliminisan svim sredstvima.[30]
Čami su imali svoje delegate na Kongresu u Valoni 1912. godine, kada je proglašena nezavisnost Albanije. Na kongresu su učestvovala četiri predstavnika iz Čamerije i dva predstavnika Janjine, a njih šestoro je bilo za nezavisnost. To su bili Jakup Veseli iz Margaritija, Kristo Meksi i Aristid Ruči iz Janjine, Redžep Demi iz Filijata, Veli Gera iz Igumenice i Azis Tahir Ajdonati iz Paramitije. Muslimanske čamske zajednice u regionima Paramitija, Margariti i Preveza, prema informacijama koje je prikupilo grčko ministarstvo spoljnih poslova tokom 1908. do 1911. godine, bile su pristalice osmanske administracije i delile su osmanski nacionalni identitet, dok su i dalje bile simpatizere albanskog nacionalnog pokreta u određenoj meri. Naročito u sandžaku u Prevezi, muslimanski Albanci su prihvatili ideje o albanskom nacionalnom pokretu tog vremena. Među njima i krupni zemljoposednici i državni službenici koji su dolazili iz drugih mesta bili su neprijateljski raspoloženi prema lokalnom grčkom stanovništvu i progonili ih. Takođe, iako nepoznatog broja, udeo muslimanskih Albanaca tokom dužeg perioda se povećao u ovoj oblasti, zbog zvanične osmanske politike preseljenja u vezi sa geostrateškim interesima i zabrinutostima.[31]
Moderna istorija[uredi | uredi izvor]
Sa početkom Balkanskih ratova (1912–1913), muslimanski Čami nisu bili spremni da se bore kao deo osmanske vojske. Bez obzira na to, većina čamskih begova formirala je neregularne naoružane grupe koje su se borile protiv grčkih jedinica, spalivši brojna sela u oblastima Paramitija, Fanari i Filijata. S druge strane, neki begovi u Margaritiju nisu bili voljni da se bore i bili su spremni da prihvate grčku vlast zbog opšte anarhije u Osmanskom carstvu. Lokalni hrišćani su uvršteni u sastav grčkih snaga. U roku od nekoliko dana nakon što je grčka vojska obezbedila kontrolu nad regionom, grčka neregularna vojna jedinica pogubila je 72 ili 78 muslimanskih Čama iz Paramitije, koji su bili optuženi da su izdajnici. Pojave zločina koje su počinile grčke snage u regionu beležila je uglavnom albanska strana, dok su ti događaji zabeleženi samo indirektno, mada jasno od strane zvaničnika grčke vlade. Nakon završetka Balkanskog rata, grčke vlasti su posumnjale da je moguć lokalni antigrčki pokret, podržan od Privremene vlade Albanije i Italije, i odlučile su da razoružaju stanovništvo. Štaviše, albanski predstavnici optužili su Grčku za ubistva i progon predstavnika Čama. Ove optužbe je grčka vlada odbacila. Nakon poraza osmanskih snaga u Balkanskim ratovima 1912–1913, međunarodna granična komisija dodelila je severni deo oblasti Epir Kneževini Albaniji, a južni Kraljevini Grčkoj, ostavljajući grčka i albanska manjinska područja sa obe strane granice. Većina oblasti naseljenih Čamima, osim nekoliko sela, pripisana je Grčkoj.
Nakon inkorporacije južnog Epira u sastav Grčke, Čami su imali pravo da biraju između grčke i turske nacionalnosti, prema 4. odredbi Atinskog mirovnog ugovora. Može se zaključiti da tokom međuratnog perioda muslimanska zajednica Čama izgleda nije imala jasno razumevanje svoje nacionalne pripadnosti osim lokalnih verskih opredeljenja. Oni su u stvari bili podeljeni među sobom u pogledu toga gde leži njihova lojalnost. U tom slučaju, oni su izabrali grčku nacionalnost umesto turske. Ova konvencija je dala posebna prava verskim manjinama, ali ne i etničkim manjinama, prema trećoj odredbi.[32]
U skladu sa tadašnjom grčkom politikom prema manjinama, pravoslavni čamski Albanci su računani zajedno sa Grcima, dok su muslimanski Čami u popisu računani kao verska manjina. Iako se albanska vlada žalila da su grčke vlasti diskriminisale Čame, u ovom trenutku ima malo dokaza o direktnom državnom progonu. Tokom ovog perioda, muslimanski čam-begovi su izgubili političku moć koju su uživali tokom osmanske vladavine, ali su zadržali svoj ekonomski uticaj. U tom kontekstu, pripadnik muslimanske čamske elite svrstao se među najveće zemljoposednike u Grčkoj i nije bilo nikakvih problema u njihovim odnosima ni sa vladom ni sa grčkim stanovništvom. Muslimanski deo stanovništva bio je pod Sui generis vlašću grčkih vlasti i lokalnih muftija, koji su bili priznati na ovim prostorima.[33] U oblasti Epira postojale su muftije Janjine, Paramitije, Filijata, Margaritija, Igumenice, Parge, Preveze, Sagijade i Tesprotika.
Na parlamentarnim izborima u decembru 1915. godine, zbog opšteg bojkota koji je proglasila partija Elefteriosa Venizelosa, dva od tri poslanika sa izborne periferije Preveze bili su muslimanski Čami: Ali Dino i Musli Emin Ramiz.[34]
Po završetku grčko-turskog rata (1919–1922), Grčka i Turska su potpisale Lozanski ugovor, prema kojem će se muslimani Grčke razmenjivati sa pravoslavnim hrišćanima Turske, čineći jedinstven izuzetak za muslimane zapadne Trakije i pravoslavno hrišćansko stanovništvo Istanbula. Ugovor je koristio religiju kao pokazatelj nacionalne pripadnosti, pa je tako u razmenu stanovništva uključivao muslimanske čamske Albance.[35] Grčki zvaničnici su imali dve mogućnosti. Prva je bila razmena muslimanskih Čama sa Grcima iz Turske, u okviru razmene stanovništva. Druga opcija je bila razmena sa zajednicom grčke manjine u Albaniji. Oni su se obratili albanskoj vladi 1923. godine, ali su albanski zvaničnici odbili da razmotre drugu šemu. U januaru 1923. grčki predstavnik komiteta za razmenu stanovništva u vezi sa muslimanskim Čamima je zvanično izjavio da Grčka „nema nameru da ide na razmenu muslimana albanskog porekla“.[36]
Muslimanski Čami su ipak trebali postati deo razmene grčko-turskog stanovništva, ali je albanska država tražila izuzeće. Većina muslimanske zajednice Čama nije imala pojma o svom etničkom poreklu ili preferencijama osim o njihovoj lokalnoj verskoj pripadnosti i smatrala je sebe samo muslimanima. Iako je u vreme razmene stanovništva muslimansko čamsko stanovništvo bilo nacionalizovano i činilo je „defakto albansku nacionalnu manjinu“. Kao takvi, grčki zvaničnici su smatrali muslimanske Čame kao populaciju koja je neprijateljski nastrojena prema grčkom nacionalnom interesu bezbednosti i teritorije. Pri tome, grčka država je insistirala na migraciji muslimanskih Čama u Tursku tako što je postavljala ultimatume i koristila taktiku uznemiravanja koju su preduzele lokalne paravojne grupe da bi ostvarile taj cilj.[30]
U maju 1924. godine, delegacija Lige naroda posetila je tu oblast da istraži pitanje zamenljivosti. Delegacija se susrela sa grupama albanskih čamskih muslimana iz raznih sela na tom području koje su odabrale grčke vlasti i lokalne muftije. Lokalne muftije su bile podrška grčkoj administraciji. Kasnije je delegacija zaključila da se velika većina čamske zajednice izjasnila da su turskog porekla i da želi da bude uključena u razmenu. Godinu dana kasnije, druga komisija je generalno potvrdila zaključke prve. Nakon pritiska italijanskih i albanskih delegata koji su izneli tvrdnju da su se Čami prvenstveno sami identifikovali kao albanski državljani, Grčka je 1925. godine, dve godine nakon što je razmena zvanično počela, prihvatila da muslimanski Čami nisu bili predmet razmene. Grčki ministar u Londonu Kaklamanos je obećao da „obavezna razmena neće biti primenljiva na muslimanske podanike albanskog porekla“. Muslimanski Čami su morali da dokažu svoje etničko poreklo da bi ostali u Grčkoj. Prema grčkoj odluci, koju je Elefterios Venizelos predstavio lokalnoj administraciji u Epiru, u Grčkoj su mogli da ostanu samo oni koji su rođeni u Albaniji ili čiji su očevi rođeni u Albaniji, isključujući tako prave Čame regiona Čamelija. S druge strane, albanska država je insistirala da su Čami bili primorani da napuste Grčku jer im grčke vlasti čine život „nepodnošljivim“.[37]
U međuvremenu, grčke vlasti su poslale jedan broj Albanaca Čama u Tursku. Prema savremenom grčkom istoričaru politike Atanasiosu Palisu, samo 1.700 je izuzeto, a Liga naroda procenjuje da su 2.993 muslimanska Čama bila prinuđena da odu u Tursku, čak i nakon što je njihova obavezna razmena zabranjena, tako što su se izjašnjavali kao Turci, a ne kao Albanci.[38] U Turskoj su Čami Albanci bili smešteni u Istanbulu i Bursi. Najviše ih je bilo iz Janjine i periferije i Preveze. Oko 16.000 grčkih izbeglica iz Male Azije bilo je naseljeno u Epiru, uglavnom u istim oblastima.
Četiri različita zakona doneta su između 1923. i 1937. kojima je eksproprisana imovina muslimanskih Čama, dok su imovina lokalnih pravoslavnih govornika Albanaca i Grka ostala netaknuta. Zvanična grčka politika je bila da imovina koja pripada ili muslimanskim građanima u Grčkoj, koji su bili izuzeti od razmene stanovništva, ili stranim državljanima, bude preferencijalno eksproprisana. Izveštaji Albanaca Ligi naroda i odgovor grčke vlade otkrivaju da se deo spora odnosio na promene statusa lokalnih albanskih zemljoposednika. Tokom osmanskog doba prihode su primali albanski zemljoposednici iz obližnjih sela. Nakon što su ove zemlje postale deo grčke države, lokalni seljaci su od albanskih zemljoposednika eksproprisali ono što su smatrali njihovom imovinom i odbili su da plaćaju takve poreze. Dok su većinu muslimanske populacije Čama činili vlasnici zemlje srednje veličine sa zemljom koja je varirala po plodnosti, proizvodnji i veličini. Međutim, bilo je i drugih muslimanskih Čama koji su bili ograničeniji finansijski i u zemlji.[30]
Prvi zakon je donet 15. februara 1923. godine, kojim su eksproprisane zemlje i drugi domovi muslimanskih Čama, da bi se dali grčkim izbeglicama i grčkim poljoprivrednicima bez zemlje. Naknada je određena ispod tržišne cene iz 1914. godine a ne iz 1923. godine. S druge strane, naknada za domove bila bi data po vrednosti iz 1923. godine. Ipak, neki Čami nikada nisu dobili nadoknadu. Kao rezultat ove politike, upućeno je više peticija Ministarstvu poljoprivrede ili zvaničnicima Komisije za naseljavanje izbeglica muslimana albanskog porekla u Paramitiji, Dragoumiju, Filijatu i drugim delovima regiona, ali odgovora nije bilo.[39] Ovaj zakon je prijavljen čak i Društvu naroda, ali je u junu 1928. albanska peticija protiv Grčke odbijena. Albanska vlada je na ove događaje odgovorila optužbama za diskriminaciju tokom 1925–1928. dok je grčka strana navela da se ista politika eksproprijacije sprovodi širom zemlje za sve grčke građane.
Međutim, tokom perioda 1922–1926, grčka vlada je koristila naseljavanje grčkih izbeglica kao sredstvo za vršenje pritiska na muslimanske Čame da napuste Grčku. Ove izbeglice, u skladu sa tadašnjim grčkim zakonom, iskoristile su eksproprijaciju zemlje i naselile se u kućama čamskih muslimana, zbog čega su neki prodali svoju zemlju i postali bez zemlje i imovine. Postojala su i vladina ograničenja prava na zakup, prodaju ili obradu zemlje zbog toga što su muslimanski Čami klasifikovani kao „zamenljivi“, što je dovelo do postepenog finansijskog razaranja muslimanske populacije Čama. Zbog kritičnosti situacije, bilo je nekih muslimanskih Čama koji su prodali svoja imanja pristiglim izbeglicama sa ciljem da nastave sa migracijom u Tursku, zbog razmene, dok je Društvo naroda tražilo da bude obavešteno o tim dešavanjima.[40] Kao takva, 1925. godine grčka vlada je posredstvom specijalne operacije još uvek pokušavala da ubedi muslimanske Čame da napuste zemlju. Tek 1926. godine, kada je grčka vlada odlučila da muslimanski Čami ne budu razmenjeni, većina ovih izbeglica je preseljena u druge delove Grčke. Nakon toga, samo je ograničen broj maloazijskih grčkih izbeglica ostao u regionu i raseljeni su po naseljima unutar provincija Filijatu, Margariti i Paramitija. Posle 1926. godine, sa preseljenjem izbeglica u druge delove Grčke, grčka vlada je u grčkom Epiru preduzela pažljivo diskreciono pravo da sprovede svoju zemljišnu reformu i eksproprijaciju prema muslimanskom čamskom stanovništvu kako bi sprečila diskriminaciju nad njima po tom pitanju. Albanci su 1928. godine izneli svoju zabrinutost u vezi sa vlasništvom nad imovinom, eksproprijacijom i restitucijom, pitanjima minimalnog društveno-političkog predstavljanja i vojnog regrutovanja. Liga naroda je u svojim nalazima pitanje restitucije imovine ili (ponovne) kompenzacije eksproprisanog zemljišta prebacila na bilateralne pregovore. Liga naroda je takođe odredila da se neće baviti drugim istaknutim problemima Albanaca, jer su oni bili predmet prethodnih izveštaja i diskusija. Ukratko, odluka Lige naroda u vezi sa grčkim stavom u vezi sa muslimanskim Čamima smatrana je jasnim opravdanjem. Redžinald Liper, britanski ambasador u Atini 1945. godine, u pismu britanskom ministru spoljnih poslova Entoniju Idnu u aprilu 1945. pominje da Grci mogu da okrive Čame Albance za ubistvo italijanskog generala Enrika Telinija koje je bilo povod za italijansko bombardovanje i Okupacija Krfa 1923.[41]
Neočekivani preokret u sudbini Čama dogodio se kada je general Teodoros Pangalos, poznat po svojim proalbanskim osećanjima, postao premijer Grčke. Dana 24. juna 1925, grupa oficira, u strahu da politička nestabilnost dovodi zemlju u opasnost, zbacila je vladu pučem i njihov vođa Teodoros Pangalos postao je šef diktatorske vlade. Njegovi glavni prioriteti u spoljnim odnosima bili su uspostavljanje dobrih odnosa sa Albanijom i zaštita prava obe manjine, Čama u Grčkoj i Grka u Albaniji. Iz tog razloga je zvanično odlučio da Albanci iz Čamerije ne budu poslati u Tursku posle 1926. godine, čime je prekinuta razmena stanovništva. Takođe je odlučio da se izbeglice iz Male Azije ne naseljavaju u Čameriju, već u Zapadnu Trakiju, kako je prvobitno odlučeno.[42] Pangalos je govorio albanski i izjašnjavao se da je ponosan na svoj polualbanski identitet. Njegov prioritet u uspostavljanju dobrih odnosa sa Albanijom ubrzo je materijalizovan u četiri sporazuma između dve vlade, između ostalog u vezi sa konfiskacijom imovine Čama pre 1926. godine, kada su grčke izbeglice iz Male Azije bile naseljene u regionu. U ovom sporazumu je stajalo da će Čami biti obeštećeni najmanje koliko i strani državljani ili etnički Grci. U izjavi za javnost on je takođe priznao da su Čami etnička manjina i obećao da će albanske škole biti otvorene u regionu. Ali nakon nekoliko meseci on je svrgnut, a njegova politika okrenuta Čamima je odmah ukinuta.
U avgustu 1926, Teodoros Pangalos je zbačen a Pavlos Konturiotis je vraćen na mesto predsednika Grčke. Pangalosovi postupci podstakli su Albaniju da bude upornija u traženju zahteva za građane u Grčkoj. Pangalosovo svrgavanje je takođe značilo povlačenje zvaničnog stava Grčke po tom pitanju: diskriminacija Čama je nastavljena. Na prvim izborima 1926. godine čamski Albanci su stvorili sopstvenu političku partiju, nazvanu Partija Čamerije, koju je osnovao ugledna ličnost tog vremena, poznati Prevezan karikaturista Ali Dino. Uspela je da dobije 1.539 glasova iz prefektura Preveza i Janjina. Na narednim izborima, partija nije dobila podršku lokalnog albanskog stanovništva i Ali Dino se kandidovao dobivši samo 67 glasova 1932. godine.[43]
Godine 1927. grčka vlada je ukinula četiri od devet Vakufa, muftije Parga, Preveza, Sagijada i Tesprotiko. Počevši od 1927. godine sa objavljivanjem relevantnog predsedničkog dekreta, grčka vlada je sprovela politiku lišavajući muslimanske Čame i druge manjine grčkog državljanstva ako bi napustili Grčku. Prema dekretu iz 1927. godine, grčki državljani neetničkog grčkog porekla mogli su da izgube svoje državljanstvo ako napuste zemlju. Ovakvu praksu istoričari vide kao pravno isključenje Čama i drugih manjina iz grčkog društva, pošto je napravila razliku na osnovu nacionalne pripadnosti, koja je u grčkom pravnom poretku zapravo bila postavljena kao kriterijum iznad državljanstva.
Godine 1929. Liga naroda zatražila je od Grčke da otvori škole na albanskom jeziku, pošto su bile zvanično priznate kao albanska manjina. Međutim, zvanični stav tadašnjeg grčkog premijera Elefteriosa Venizelosa bio je da, pošto region nikada nije imao albanske škole, čak ni pod Osmanskim carstvom, ovo pitanje se ne može porediti sa pravima koja je tražila grčka manjina u Albaniji.[44]
Ipak, nakon pritiska Lige naroda i kao rezultat sporazuma potpisanih tokom Pangalosovog režima, Grčka je zvanično objavila osnivanje četiri dvojezične osnovne škole u Filijatu, Igumenici, Paramitiji i Sagijadi. Sve ove škole bi bile grčke, ali bi se učila i albanska u tri prva razreda. Albanska delegacija koju je predvodio albanski ambasador Midhat Frašeri zatražila je od grčke vlade 15 škola sa punim nastavom na albanskom jeziku u glavnim gradovima i selima Čamerije, što su grčki zvaničnici odmah odbili. Nakon pregovora, albanska vlada je prihvatila grčki predlog i 1935. godine potpisan je sporazum koji bi Grcima u Albaniji omogućio otvaranje novih privatnih škola u Himari i Korči, u zamenu za četiri dvojezične škole u Čameriji. Ali još jednom, promena grčke vlade državnim udarom Joanisa Metaksasa učinila je ovaj sporazum nevažećim. U to vreme, grčka vlada je pokušala da reši još jedno suštinsko pitanje koje se odnosi na čamske Albance, imovinski spor. Vlada Venizelosa se 1928. godine povukla iz grčko-albanskog sporazuma, koji je potpisao Pangalos, a koji je narodu nadoknadio jednako isto kao i ostalim grčkim građanima. Muslimanski Čami su pokušali da povrate svoju imovinu prema Zakonu iz 1926. godine, koji im je dao mogućnost da pred sudovima osporavaju konfiskaciju svoje imovine. Nakon ovih akcija, Grčka je donela dva zakona, 1930. i 1931. godine, koja su davala veće naknade muslimanskoj zajednici, ali ne toliko kao ostalim građanima Grčke. Prvi zakon je udvostručio obećanu odštetu, a primorao državne organe da daju 3/4 obećane odštete, čak i ako su se žalili na odluke sudovima. Drugim zakonom su neke zemlje koje nisu naselili Grci vraćene Čamskim Albancima. Oba zakona su primenjivana u ograničenom obimu, zbog promene grčke vlade i uspostavljanja diktatorskog Metaksasovog režima. U to vreme, članovi zajednice Čama trpeli su diskriminaciju zbog teških eksproprijacija njihove zemlje.[30]
Tokom ovog perioda, brojna sela su preimenovana u regionu. Promenjeno je više od 100 imena sela u Tesprotiji, Prevezi i Janjini. Mnoga druga imena su već promenjena 1913. godine kada je region došao pod grčki suverenitet. Sela poput Šendijela u Prevezi prevedena su na grčki Agia Kirijaki (Sveti Kirijake), dok su drugi toponimi poput Ajdonati ili Margelic odmah preimenovani u nova grčka imena (Paramitija i Margariti). Većina sela i gradova u regionu dobila su nova imena, uglavnom grčka, 1928. i 1929. Još jedan period helenizacije toponima dogodio se 1950-ih, kada su preostala albanska ili turska imena konačno preimenovana u grčka, uz vrlo malo izuzetaka.[45] Danas je samo mali broj albanskih toponima, poput Semerize (od albanskog Šmerize, što znači Sveta Marija), opstao iz osmanskog vremena.
Septembra 1930. obnovljen je predlog razmene čamske manjine sa grčkom manjinom u Albaniji, ovoga puta od strane albanske vlade. Albanski kralj Zog pokušao je da postigne dogovor sa grčkom vladom o razrešenju svih razlika između dve zemlje. Albanska vlada je verovala da će dobrovoljna razmena stanovništva dve manjine rešiti niz unutrašnjih problema za obe strane i poboljšati grčko-albanske odnose. Međutim, grčka strana je ovaj predlog odbila, plašeći se da će Albanija nasilno iseliti svoju grčku manjinu iz zemlje, čime će razmena biti nedobrovoljna.[46]
Vlada Venizelosa (1928–1932), uprkos bivšoj grčko-albanskoj krizi, preduzela je mere za intenziviranje poboljšanja čamskih zajednica kako na ekonomskoj tako i na socijalnoj osnovi. Godine 1931. donet je zakon koji je dozvoljavao direktnu isplatu nadoknade davanjem analognih obveznica i direktno vraćanje nepropisno eksproprisane gradske imovine. Izvestan broj čamskih porodica reagovao je na ove povoljne propise. Albanska vlada je prihvatila grčki predlog za isplatu obeštećenja u obveznicama, omogućavajući na taj način donošenje relevantnog zakonodavstva i na taj način omogućavajući proces isplate obeštećenja albanskim građanima. Tako se 1935. godine, prema grčkim diplomatskim izveštajima, činilo da je većina albanskih zahteva koji su se ticali zajednica Čama rešena. U aprilu 1930. Društvo naroda je čulo tvrdnje vlasnika male imovine muslimanskih Čama da je došlo do ilegalne eksproprijacije unutar regiona, dok su grčke vlasti izjavile da je region izuzet od tih zakona o zemljišnoj reformi. U junu 1930. godine, grčka vlada je donela poseban zakon prema kojem su imovina u Tesprotiji bila izuzeta od zakona o agrarnom zemljištu, što je zadovoljilo Društvo naroda u vezi s tim. Međutim, tokom ovog perioda, grčke vlasti su nastojale da podstaknu raseljavanje muslimanskog čamskog stanovništva putem tvrdokorne politike i migracije u Tursku, istovremeno obeshrabrujući ili čak zabranjujući to u Albaniju. Muslimani Čami do 1930-ih su u Grčkoj posmatrani kao neprijateljsko stanovništvo i nesposobno da se integriše u društveno-političke strukture države.[30]
Najteži period diskriminacije čamskih Albanaca desio se tokom diktatorskog režima Janisa Metaksasa, premijera Grčke od 1936. do 1941. godine. Nacionalistički karakter njegovog režima nametnut je svim manjinama u Grčkoj. Kao i kod onih koji govore slovenski, Cincara i Roma, manjinama koje govore albanski bilo je zabranjeno da koriste svoj jezik van kuće.[ Oni koji su koristili albanske reči u školi ili u vojsci bili su kažnjavani fizički ili ponižavani. Takvi stavovi su naveli mnoge roditelje da obeshrabre svoju decu da uče svoj maternji jezik, kako bi izbegli sličnu diskriminaciju i patnju. Grčki jezik je bio nametnut u školama i starešine koji nisu poznavali jezik bili su prinuđeni da pohađaju noćne škole, kako bi naučili čitati, pisati, pa čak i govoriti grčki jezik. U međuvremenu, bilo zbog odsustva grčkog ili zbog demografskog značaja, grčko obrazovanje je prošireno osnivanjem vrtića u nekim selima pravoslavnog albanskog govornog područja. Godine 1936. je grčka država stvorila novu prefekturu pod nazivom Tesprotija, od delova prefektura Janjina i Preveza, kako bi ostvarila bolju kontrolu nad čamskom muslimanskom manjinom.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Istovremeno, negativan uticaj na položaj čamskih Albanaca dolazio je iz Albanije. Nakon italijanske invazije na Albaniju, albansko kraljevstvo je postalo protektorat Kraljevine Italije. Italijani, posebno guverner Frančesko Jakomoni, koristili su pitanje Čama kao sredstvo da prikupe podršku Albanaca. Iako je u tom slučaju albanski entuzijazam za „oslobođenje Čamerije“ bio prigušen, Jakomoni je više puta slao preoptimistične izveštaje u Rim o podršci Albanaca. U junu 1940. muslimanski Čam po imenu Daut Hodža pronađen je obezglavljen u selu Vrina u južnoj Albaniji. Daut Hodža je bio ozloglašeni razbojnik ubijen u borbi oko neke ovce sa dva pastira. Hodžina smrt je iskorišćena kao poslednji izgovor fašističke Italije za napad na Grčku. Italijanska propaganda ga je zvanično opisala kao „Albanca iz Čamerije vođenog velikim patriotskim duhom“ kojeg su ubili grčki špijuni unutar Albanije, proglašavajući skoro oslobođenje Čamerije. Kako se sve više približavala mogućnost italijanskog napada na Grčku, Jakomoni je počeo da naoružava albanske neregularne grupe da ih upotrebi protiv Grčke.[47]
Na početku Drugog svetskog rata, kada je Grčka objavila svoju punu mobilizaciju pre italijanske invazije, čamski Albanci su tražili da budu uključeni u pomenutu mobilizaciju; kao odgovor, Grčka ih je uključila u mobilizaciju, ali ih je naterala da rade na građevini umesto da im daju oružje, što je Albance otuđilo. Grčke vlasti su uhapsile lidere albanske zajednice i naterale ih u egzil istog dana kada je Italija napala Grčku, dajući zajednici nesumnjiv dokaz da grčka država ima negativnu percepciju prema Čamima i ostavlja njihovu zajednicu bez vođstva, što je verovatno uticalo na njihovo ponašanje prema Grcima u narednim mesecima. Kada je grčka vojska ponovo okupirala ovo područje tokom ranih faza italijanske invazije, proterala je skoro celokupnu mušku populaciju - posebno sve muškarce starije od 14 godina - u logore na ostrvima Lezbos, Hios i Korint, koji su ostavili albanske žene, decu i starce bespomoćne i nečuvane, što je rezultiralo ubistvima, silovanjima i pljačkama. Grčke snage su zatvorile oči pred zločinima koje su lokalni Grci počinili nad Čamima.[48]
Uoči grčko-italijanskog rata, grčke vlasti su razoružale 1800 čamskih regruta i stavile ih na rad na lokalne puteve. Grčko-italijanski rat je započeo invazijom italijanske vojske na Grčku sa albanske teritorije. Deo Čama je podržao napad Italije na Grčku. Snage za invaziju uključivale su domaće Albance, procenjene na 2.000–3.500 vojnika (među njima Čame i Albance sa Kosova), u tri dobrovoljačka bataljona pridodata italijanskoj vojsci. Međutim, njihov učinak je bio izrazito slab, pošto je većina Albanaca, slabo motivisanih, ili dezertirala ili prebegla. Italijanski komandanti, uključujući Musolinija, kasnije će koristiti Albance kao žrtveno janje za italijanski neuspeh. Tokom 28. oktobra – 14. novembra, dok je italijanska vojska kratko napredovala i nakratko preuzela kontrolu nad delom Tesprotije, grupe čamskih Albanaca izvršile su raciju u nekoliko sela i spalile brojne gradove, uključujući Paramitiju i Filijate.[11]
U novembru, pošto je grčka kontraofanziva uspela da povrati Tesprotiju, grčke vlasti su zarobile sve muškarce Čame koji nisu bili pozvani ili sa Italijanima, i deportovali ih u ostrvsko izgnanstvo iz bezbednosnih razloga. Do invazije nemačke vojske na Grčku, muslimansko čamsko stanovništvo regiona Čamerija bilo je sastavljeno od žena, dece i staraca. Odrasli muškarci muslimani Čami bi bili vraćeni na svoju zemlju tek nakon što fašistička Italija preuzme kontrolu nad regionom. Godine 1941. Grčku su okupirale nemačke, italijanske i bugarske vojske, koje su podelile zemlju u tri različite okupacione zone.
Pre izbijanja Drugog svetskog rata, 28 sela u regionu bilo je naseljeno isključivo muslimanskim Čamima, a dodatnih 20 sela je imalo mešano grčko-čamsko stanovništvo. Nemačka je tada bila protiv pripajanja regiona Albaniji. Ipak, fašistička italijanska, kao i nacističko-nemačka propaganda obećali su da će region nakon završetka rata biti deo Velike Albanije. Nakon poraza Grčke, uspostavljanje italijanske okupacione vlasti u Epiru je završeno do sredine maja 1941. godine a sledećeg meseca u regionu su bile aktivne prve oružane jedinice sastavljene od čamskih Albanaca. Kao rezultat ovog proalbanskog pristupa, veliki delovi muslimanskog čamskog stanovništva aktivno su podržavali operacije Osovine i počinili niz zverstava nad lokalnim stanovništvom u Grčkoj i Albaniji. Osim formiranja kolaboracionističke lokalne administracije i oružanih bataljona Osovine, u regionu su delovale paravojne organizacije, u čijem sastavu su bili lokalni muslimanski Čami. Rezultati su bili poražavajući: mnogi grčki, ali čak i neki muslimanski albanski i pravoslavni albanski govornici (Arvaniti) izgubili su živote, a veliki broj sela je spaljen i uništen. Usledili su atentati na grčke zvaničnike, vođe albanske zajednice i druge uglednike iz obe zajednice koji su produžili ciklus osvete i odmazde koji su pogoršali odnose među zajednicama.[49]
Od 29. jula do 31. avgusta 1943, kombinovane nemačke i čamske snage pokrenule su antipartizansku operaciju čišćenja kodnog naziva Augustus. Tokom narednih operacija ubijeno je 600 grčkih i 50 albanskih državljana, a uništeno je 70 sela. Dana 27. septembra, kombinovane nacističko-čamske snage pokrenule su operaciju velikih razmera u paljenju i uništavanju sela severno od Paramitije ubivši pritom 50 grčkih seljana. U ovoj operaciji Čami su brojali 150 ljudi i, prema rečima nemačkog majora Štokerta, „postupili su veoma dobro“. U drugom incidentu, 27. septembra, čamske milicije su uhapsile 53 grčka državljana u Paramitiji i dva dana kasnije pogubili 49 njih. Ovu akciju su orkestrirali braća Nuri i Mazar Dino (oficir milicije Čam) kako bi se otarasili grčkih predstavnika i intelektualaca grada. Prema nemačkim izveštajima, čamske milicije su takođe bile deo streljačkog voda. Dana 30. septembra, švajcarski predstavnik Međunarodnog crvenog krsta, Hans-Jakob Bikel, tokom posete tom području, zaključio je da su čamske paravojne i vojne organizacije potpuno van kontrole, da čine zverstva nad nenaoružanim grčkim stanovništvom.[50] Posle kapitulacije fašističke Italije, u septembru 1943, lokalna britanska misija je predložila savezništvo Čamima i da se zajedno bore protiv Nemaca, ali je ovaj predlog odbijen. Kolaboracionistički Čami su takođe bili aktivni u južnoj Albaniji. Nemački general i lokalni komandant Hubert Lanc odlučio je da pokrene oružane operacije pod kodnim imenom Horidoh u regionu Konispolje, u Albaniji. U ovim operacijama učestvovale su albanske nacionalističke grupe, među njima i čamski bataljon od 1.000 ljudi pod vođstvom Nurija Dina. U ovim operacijama, koje su počele 1. januara 1944. godine u rejonu Konispolja, poginulo je 500 Albanaca. [51]
Tokom leta 1944, šef lokalne organizacije otpora, Napoleon Zervas, tražio je od čamskih Albanaca da se pridruže Nacionalna republikanska grčka ligi u njegovoj borbi protiv levičarskog ELAS-a, ali je njihov odgovor bio negativan. Nakon toga i u skladu sa naređenjima savezničkih snaga da ih potisnu iz tog područja, došlo je do žestokih borbi između dve strane. Prema britanskim izveštajima, čamske kolaboracionističke grupe uspele su da pobegnu u Albaniju sa svom svojom opremom, zajedno sa pola miliona ukradene stoke kao i 3.000 konja, ostavljajući samo starije članove zajednice. Dana 18. juna 1944. snage Republikanske grčke lige uz podršku saveznika pokrenule su napad na Paramitiju. Nakon kratkotrajnog sukoba protiv kombinovanog čamsko-nemačkog garnizona, grad je konačno bio pod savezničkom komandom. Ubrzo nakon toga, izvršene su nasilne represalije protiv muslimanske zajednice u gradu koja se smatra odgovornom za masakr u septembru 1943. godine.[52]
U julu i avgustu su se dogodila dva napada uz učešće Desete divizije Republikanske grčke lige i lokalnih grčkih seljaka, željnih osvete za paljenje sopstvenih domova. Prema tvrdnjama Čama, koje nisu potvrđene britanskim izveštajima, najzloglasniji masakr albanskih muslimana od strane grčkih neregularnih snaga dogodio se 27. juna 1944. u okrugu Paramitija, kada su ove snage zauzele grad, ubivši oko 600 muslimanskih Čama, muškarci žene i deca, mnogi su silovani i mučeni pre smrti. Britanski oficiri su to opisali kao "najsramniju aferu koja uključuje orgiju osvete sa lokalnim gerilcima koji pljačkaju i bezobzirno uništavaju sve". Britansko ministarstvo spoljnih poslova je izvestilo da se „episkop Paramitije uključio u pretres kuća za plenom i izašao iz jedne kuće da bi otkrio da su njegovu već natovarenu mazgu već oteli banditi."[53]
S druge strane, Kris Vudhaus, šef savezničke vojne misije u Grčkoj tokom okupacije Osovine, koji je u to vreme bio prisutan na tom području, zvanično je prihvatio punu odgovornost za odluku o proterivanju Čama iako je kritikovao osvetu i način na koji je to izvedeno; uključujući u svom vojnom izveštaju „Beleška o Čamima” od 16. oktobra 1945. kratak opis situacije koja je dovela do događaja u Paramitiji: „Čami su rasno delom Turci, delom Albanci, delom Grci. Godina 1941-3. sarađivali su sa Italijanima, otežavajući organizaciju gerilskog otpora na tom području. Nikada nisam čuo da je bilo ko od njih učestvovao u bilo kakvom otporu protiv neprijatelja. Zervas je podstaknut od strane Savezničke misije pod mojom kontrolom, proterao ih je iz njihovih domova 1944. kako bi olakšao operacije protiv neprijatelja. Uglavnom su se sklonili u Albaniju, gde ni oni nisu bili popularni. Njihovo iseljavanje iz Grčke je krvavo izvršeno zahvaljujući uobičajenom duhu osvete, koji je bio hranjen mnogim brutalnostima koje su počinili Čami u savezu sa Italijanima. Zervasov posao je završen neoprostivim masakrom Čama u Filijatuu u martu 1945. koji su izvršili ostaci Zervasovih raspuštenih snaga pod Zotosom. Oni su zaslužili ono što su dobili, ali Zervasove metode su bile prilično loše – tačnije, njegovi podređeni oficiri su se izvukli od ruke. Rezultat je zapravo bila promena stanovništva, uklanjanje neželjene manjine sa grčkog tla. Možda bi bilo najbolje da se stvari na tome ostave.“ Za to vreme, mali broj Roma muslimana iz Filijata je takođe pobegao u Albaniju zajedno sa muslimanskim Čamima. Oni su se naselili u selu Škale, u blizini Sarande, gde su se zbog imigracije poslednjih godina neki naselili u Grčku.[54]
Kako se bližio kraj Drugog svetskog rata, mali broj muslimanskih Čama postao je deo Grčke narodne oslobodilačke armije (ELAS), kao i antifašističke Nacionalnooslobodilačke armije Albanije. U ELAS-u je formiran mešoviti čamski albansko-grčki bataljon pod nazivom IV bataljon „Ali Demi“, nazvan po čamskom Albancu koji je poginuo u Valoni u borbi protiv Nemaca. U vreme svog nastanka 1944. godine, sastojao se od 460 ljudi, od kojih su neki bili Čami. Međutim, većina elita čamske zajednice bila je iskvarena od strane okupatorskih snaga i atmosfera protiv lokalnih Grka koji su stradali pod Nemcima, Italijanima i Čamima, dovela je do eksplozivne polarizacije koja bi ograničila svaku motivaciju za zajednički grčko-čamski otpor.[55]
Iako nema dokaza o doprinosu protiv Osovine, čamske jedinice u ELAS-u učestvovale su u prvoj fazi grčkog građanskog rata boreći se protiv Republikanske grčke lige. Imajući ograničenu podršku u Epiru zbog desničarske dominacije Lige u toj oblasti i pripremajući se za preuzimanje kontrole nad zemljom nakon nemačkog povlačenja iz Grčke, obratio se Čamima za regrutaciju. Videvši predznake nekoliko stotina muslimanskih Čama upisalo se u njegove redove. Lokalne snage ELAS-a uz učešće tih dobrovoljaca Čama, uz pomoć snaga ELAS-a iz centralne Grčke, napale su snage Lige u Epiru i uspele da preuzmu kontrolu u regionu Tesprotije krajem 1944. godine. Kao rezultat ove kratkoročne pobede ELAS-a, u januaru–februaru 1945. godine, oko četiri do pet hiljada Čama vratilo se svojim kućama iz Albanije, uglavnom u pogranične oblasti Filijatu i Sagijada. Ali nakon konačnog poraza ELAS-a tokom bitke kod Atine i njene kapitulacije, veterani Lige i lokalne zajednice su bili željni da se osvete za učešće Čama. Predvođena veteranom, pukovnikom Zotosom, labava paravojna grupa bivših gerilaca i lokalnih muškaraca divljala je. U ovom drugom masakru, počinjenom u gradu Filijatu, 13. marta, ubijeno je šezdeset do sedamdeset Čama. Mnoga čamska sela su spaljena, a preostali stanovnici pobegli su preko granice u Albaniju. Ne zna se tačan broj čamskih Albanaca koji su proterani u Albaniju i Tursku. Mark Mazover i Viktor Rudometof, navode da ih je bilo oko 18.000, dok Miranda Vikers kaže da je njih 25.000 pobeglo u Albaniju. [56]Udruženje Čamerija tvrdi da je čamskih Albanaca otišlo 35.000, od kojih je 28.000 otišlo u Albaniju, a ostali u Tursku. Posle rata u Grčkoj je ostalo samo 117 muslimanskih čamskih Albanaca. Nasilje Republikanske lige bilo je mnogo ograničenije u poređenju sa incidentima počinjenim protiv nemačkog stanovništva u to vreme širom Evrope, posebno od strane sovjetske armije koja je napredovala. Liga je uspela da obezbedi kontrolu nad regionom nakon početnih sukoba.
Posle rata[uredi | uredi izvor]
Muslimanski Čami koji su pobegli u Albaniju dobili su status izbeglice od albanske vlade predvođene komunistima i organizovani su pod okriljem Antifašističkog komiteta čamskih imigranata. Albanska država im je dala domove u određenim oblastima na jugu zemlje, kako bi razvodnila lokalni grčki element u regionu (Grcima poznat kao Severni Epir). Oni su 1946. godine formirali kongres, gde su usvojili memorandum u kom optužuju Grčku za njihov progon i tražili od međunarodne zajednice da reaguje kako bi se vratili u svoju domovinu i dobili reparacije. Antifašistički komitet čamskih imigranata je tvrdio da je 28.000 Čama iseljeno, 2.771 ubijeno i 5.800 kuća opljačkano i spaljeno.[57]
Nova posleratna komunistička vlada Albanije iznela je pitanje Čama na Parisku mirovnu konferenciju, zahtevajući repatrijaciju Čama i vraćanje njihove imovine. Sledećeg meseca delegacija je poslata u Atinu da uloži protest vladi Jorgosa Papandreua. Na ove zahteve nikada nije odgovoreno. Skupština Ujedinjenih nacija u Njujorku je ipak priznala humanitarnu krizu sa kojom se suočavaju izbeglice i dala je 1,2 miliona dolara preko Uprave Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju, posebno za izbeglice iz severne Grčke. U međuvremenu, 1945–1946, grčki Specijalni sud za kolaboracioniste proglasio je 2.109 Čama krivim za izdaju u odsustvu i osudio ih na smrt, dok im je grčka država konfiskovala nepokretnu imovinu. Međutim, nijedan ratni zločinac čamskog porekla nikada nije izveden pred sud, pošto su svi oni uspeli da pobegnu iz Grčke posle Drugog svetskog rata.
Za one zajednice albanskog govornog područja u Tepsrotiji koje su ostale u Grčkoj nakon 1945. godine, njihov albanski identitet bio je obeshrabren kao deo politike asimilacije. Napuštena sela Čama su ponovo naseljena od strane susednih zajednica koje govore grčki i cincarski. Albanska vlada je 1953. svim Čamima dala albansko državljanstvo i primorala ih da se integrišu u albansko društvo. Uprkos tome, mnogi stariji Čami i dalje sebe smatraju izbeglicama lišenim grčkog državljanstva i traže pravo da se vrate na svoju imovinu u Grčkoj.
Za vreme Narodne Republike Albanije (1944–1985) zemljom je upravljao Enver Hodža. Četrdesetogodišnji period Hodžinog režima karakterisao je korišćenje staljinističkih metoda za uništavanje saradnika koji su ugrožavali njegovu vlast. Režim je bio sve upadljiviji prema čamskoj zajednici. Verovalo se da su sumnjive lojalnosti i da lako mogu postati agenti strane sile. Ovo gledište je verovatno zasnovano na tome što su oni bili grčki građani i njihove elite tradicionalno bogati zemljoposednici, dok su saradnja sa Osovinom i antikomunizam takođe bili značajni faktori koji su tome doprineli. Krajem 1945. godine vlasti NR Albanije zatvorile su brojne čamske Albance, a žigosani su kao „ratni zločinci“, „saradnici okupacionih snaga“ i „ubice Grka“. Iako su predstavnici zajednice protestovali protiv ovakvog razvoja događaja, to je rezultiralo daljim hapšenjima i progonima čamskih Albanaca. Tako je komunistički režim u Albaniji imao veoma nepoverljiv stav prema zajednici Čama. Mnogi od njih su prebačeni dalje na sever, dalje od južnog pograničnog regiona.[11]
Godine 1949, tokom Grčkog građanskog rata (1946–1949), rukovodstvo Narodne Republike Albanije je pokušalo da mobiliše čamsku zajednicu za borbu sa komunistima. Nakon njihovog negativnog odgovora, oni su označeni kao "reakcionari" i pretrpeli su određeni stepen progona unutar Albanije. Lokalni režim je zanemario pitanje Čama.[49] Godine 1947. režim je otkrio zaveru u kojoj je 85 Čama navodno učestvovalo u stvaranju naoružane nacionalističke grupe. Godine 1960. otkrivena je još jedna antikomunistička zavera pod vođstvom Teme Sejka, čamskog admirala albanske mornarice iz Konispolja. Navodni počinioci, među njima i 29 Čama, optuženi su kao agenti "američkih, jugoslovenskih i grčkih separatista". Kao rezultat toga, Sejko je pogubljen, a nekoliko njegovih rođaka proganjano, dok su ostali članovi čamske zajednice zatvoreni.
Trenutna situacija[uredi | uredi izvor]
Nakon pada komunističkog režima, u Tirani je 1991. godine formirano političko udruženje Čamerija. Od njegovog osnivanja, njegov cilj je prikupljanje i beleženje ličnih svedočenja i izveštaja Čama koji su napustili Grčku 1944–45. i sada žive u Albaniji. – lične arhive, dokumente i druge podatke – u nastojanju da sačuvaju istorijska sećanja koja starija generacija nosi sa sobom.
Albanija je 1994. godine usvojila zakon kojim je 27. jun, godišnjicu masakra u Paramitiji 1944. godine, proglasila Danom genocida grčkih šovinista nad Albancima iz Čamerije i podigla spomenik u gradu Konispolj. Ova odluka nije dobila nikakvo međunarodno priznanje.[58] Određeni broj pristalica čamskih Albanaca odaje počast žrtvama svakog 27. juna u Sarandi i Konispolju. Ovaj događaj se zove "Čamski marš". Godine 2006. godine, najveći marš, sa oko 10.000 učesnika, održan je na albansko-grčkoj granici. Učesnici su se označili kao grčki državljani albanske nacionalnosti i izrazili želju za „mirnim povratkom u domovinu i na grobove svojih predaka“.
U martu 2004. osnovan je Institut za čamske studije sa odborom od 7 članova. Prema Mirandi Vikers, primarni cilj Instituta je da pokuša da „popuni ogromnu prazninu u znanju o celom pitanju Cham-a“. Iste godine, Čami su osnovali i svoju političku stranku, Partiju za pravdu i integraciju (PJI), kako bi vodili kampanju na predstojećim parlamentarnim izborima.
Godine 2005. dogodio se diplomatski incident kada je predsednik Grčke Karolos Papuljas otkazao svoj planirani sastanak sa albanskim kolegom Alfredom Mojsijuom u Sarandi, jer je 200 Čama demonstriralo. Grčko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da albanske vlasti nisu preduzele adekvatne mere kako bi zaštitile grčkog predsednika „odvraćanjem poznatih ekstremističkih elemenata, koji pokušavaju da ometaju nesmetan razvoj grčko-albanskih odnosa”. Iz kabineta predsednika Albanije je saopšteno da je predsednik Mojsijuo izrazio „duboku tugu zbog ove neobjašnjive odluke, zasnovane na dezinformacijama, male, mirne i dobro nadgledane demonstracije“. Nedavno je nekoliko Čama uspelo da se vrati u stare domove svojih porodica i pokušalo je da ih obnove. Istovremeno, nekoliko stotina etničkih grčkih manjinskih porodica iz Albanije nastanilo se u gradovima kao što su Filijatu.
Grčki popis iz 1951. izbrojao je ukupno 127 muslimanskih albanskih Čama u Epiru. Poslednjih godina (1986) 44 pripadnika ove zajednice nalazi se u Tesprotiji, koja se nalazi u naseljima Sivota, Kodra i Polineri. Donedavno je muslimanska zajednica u Polineriju bila jedina u Epiru koja je imala imama. Seoska džamija je bila poslednja u tom području pre nego što ju je jedan lokalni hrišćanin digao u vazduh 1972. godine. U broj muslimanskih Čama koji su ostali na tom području nakon Drugog svetskog rata bili su i ljudi koji su prešli u pravoslavlje i asimilirali se u lokalno stanovništvo kako bi sačuvali svoja imanja.[49]
Prema studiji Evromozaik projekta Evropske unije, zajednice koje govore albanski žive duž granice sa Albanijom u prefekturi Tesprotija, severnom delu prefekture Preveza u regionu koji se zove Tesprotiko i nekoliko sela u regionalnoj jedinici Janjina. U severnoj prefekturi Preveza, te zajednice takođe uključuju region Fanari, u selima kao što su Amudija i Agija. Godine 1978. neki od starijih stanovnika u ovim zajednicama bili su albanski monolingvisti. Jezik govore i mladi, jer kada lokalno radno sposobno stanovništvo migrira tražeći posao u Atini ili inostranstvu, deca ostaju kod bake i dede, stvarajući tako kontinuitet govornika. Prema autoru Hartu, danas se ove pravoslavne albanske zajednice nazivaju Arvanitima na grčkom jeziku i identifikuju se kao Grci, kao i arvanitske zajednice u južnoj Grčkoj. S druge strane, autor Bugajski među čamske Albance ubraja i pravoslavne.[59] Oni svoj jezik na grčkom nazivaju arvanitika, a kada razgovaraju na albanskom kao šćip. Za razliku od Arvanita, neki su zadržali izraziti lingvistički i etnički identitet, ali i albanski nacionalni identitet. U prisustvu stranaca postoji jače oklevanje među govornicima pravoslavnog albanskog jezika da govore albanskim u poređenju sa Arvanitima u drugim delovima Grčke. Primećeno je i nespremnost da se kao takvi izjasne oni koji sebe još uvek vide kao Čame. Tom Vinifrit je tokom kratkih boravaka u ovoj oblasti (početak 1990-ih) otkrio da je bilo teško da pronađe govornike albanskog u urbanim sredinama i zaključio je u kasnijim godinama da se albanski više uopšte ne govori u regionu. Među nekim pravoslavnim albanskim govornicima ovog područja, poput stanovnika sela Kastri kod Igumenice, došlo je do oživljavanja folklora, posebno u izvođenju „Arvanitske svadbe“.
Muslimanski Čami u Turskoj čine drugu najveću zajednicu Čama, posle Albanije. Ova zajednica je nastala posle dva svetska rata. Posle Prvog svetskog rata, Čami su bili prinuđeni da odu u Tursku tokom razmene stanovništva a drugi talas migracija usledio je posle Drugog svetskog rata, kada je manjina Čama proteranih iz Grčke izabrala Tursku umesto Albanija zbog njihovih antikomunističkih osećanja. Tačan broj muslimanskih Čama u Turskoj nije poznat, ali različite procene zaključuju da ih ima između 80.000 i 100.000 od ukupne populacije od 500.000 do 1,3 miliona Albanaca koji žive u Turskoj. Udruženje za ljudska prava Čamerije izjavljuje da je većina njih lingvistički asimilovana, iako održavaju albansku svest i regionalnu čamsku tradiciju. Znatan broj Čama u Turskoj promenio je prezime u Čam ili Čami, što na turskom znači bor, kako bi sačuvali svoje poreklo. Organizuju se u okviru „Udruženja albansko-turskog bratstva“, koje se bori za prava Albanaca.
Čami u Sjedinjenim Državama su četvrta najbrojnija populacija Čama, posle zajednica Albanije, Turske i Grčke. Većina ove zajednice migrirala je u Sjedinjene Države ubrzo nakon njihovog proterivanja iz Grčke, jer ih je komunistička vlast u Albaniji diskriminisala i progonila. Uspeli su da zadrže svoju tradiciju i jezik i osnovali su Ligu Čama 1973, odbor za ljudska prava Čama u Čameriji, koja se kasnije spojila i postala Albansko-američka organizacija Čamerija koja je imala za cilj da zaštiti njihova prava.[60]
Pitanje Čama[uredi | uredi izvor]
Albanija zahteva repatrijaciju muslimanskih Čama koji su proterani na kraju Drugog svetskog rata i davanje manjinskih prava. Oni takođe zahtevaju restauraciju svoje imovine, a odbijaju novčanu nadoknadu. Grčka, s druge strane, navodi da je proterivanje Čama zatvoreno poglavlje u odnosima dve zemlje. Međutim, Grčka je pristala na stvaranje bilateralne komisije, fokusirane isključivo na pitanje imovine kao tehničkog problema. Komisija je formalno osnovana 1999. godine, ali još nije funkcionisala. Tokom 1990-ih, albanska diplomatija je koristila pitanje Čama kao kontrapitanje protiv onog u vezi sa grčkom manjinom u Albaniji. Čami se žale da Albanija nije pokrenula pitanje Čama onoliko koliko bi trebalo. Zvanično je pokrenut tek tokom posete Atini bivšeg albanskog premijera Ilira Mete krajem 1999. godine, tokom njegovog sastanka sa grčkim kolegom Kostasom Simitisom, ali je dobio negativan odgovor. Posle 2000. godine, u Albaniji je postojao sve veći osećaj, pošto je problem Kosova u izvesnoj meri rešen, da albanska vlada treba da skrene pažnju na pitanje Čama. S druge strane, to što je Grčka članica Evropske unije i NATO-a, u koji Albanija želi da uđe, jedan je od glavnih faktora zbog kojih je albanska vlada suzdržana po tom pitanju.
Grčka vlada, s druge strane, razmatra pitanje Čama zatvorenim pitanjem. Prema zvaničnom grčkom stavu, Čamima ne bi bilo dozvoljeno da se vrate u Grčku jer su sarađivali sa italijansko-nemačkim osvajačima tokom Drugog svetskog rata, i kao takvi su ratni zločinci i kažnjavani zakonima. U pokušaju da rešenje, premijer Konstantinos Micotakis je 1992. godine predložio trgovinu u odnosu na njihovu imovinu, samo za slučajeve kada njihovi vlasnici nisu bili osuđeni ili su učestvovali u zločinima. Micotakis je takođe predložio da albanska vlada na isti način nadoknadi štetu etničkim Grcima koji su izgubili imovinu zbog navodnog progona tokom komunističkog režima u Albaniji.[38] Ovaj predlog je albanska strana odbila.
Pitanje Čama je povezano sa pitanjem ratnog zakona, u kontekstu Drugog svetskog rata i posebno rata između Grčke i Albanije. Njihov egzodus je povezan sa sličnim događajima iz Drugog svetskog rata nakon poraza Osovine: kao što je egzodus nemačkog stanovništva iz Gdanjska, Pomeranije, Šleske, Istočne Pruske i Sudeta. Slučaj imovine koja je pod zaplenom, uzimajući u obzir da je grčka vlada ukinula stav o ratu protiv Albanije 1987. godine, neki grčki pravni stručnjaci i albanska vlada vide kao na snazi i na taj način sprečavaju restituciju ili eksproprijaciju kao tumače se kao „neprijateljska svojina“. Prema grčkom zakonu nije sigurno da li se slučaj imovine Čama može klasifikovati kao takav. Ipak, restitucija ove imovine može biti pravno blokirana zbog aktivnosti protiv države, koja je prema mišljenju stručnjaka za grčko pravo značajan faktor u ovom slučaju. Konfiskovana imovina onih koji su sarađivali sa Osovinom ne može pokrenuti nikakvo pravno pitanje. Čini se da je isti slučaj i sa napuštenim imanjima koja su eksproprisana 1950-ih.[61]
„Problem Čama“ nije bilo na dnevnom redu međunarodnih organizacija. Od 1991. godine, delegati zajednice Čama započinju pokušaj internacionalizacije ovog "problema" ali jedina zvanična podrška ovom pitanju dolazi iz Turske. U međuvremenu, 2006. godine, članovi Partije pravde i integracije susreli su se sa evropskim poslanicima, uključujući predsedavajuću Komiteta za jugozapadnu Evropu u Evropskom parlamentu, Doris Pak, i izneli svoju zabrinutost u vezi sa problemom Čama. Iako je ova grupa poslanika izradila rezoluciju o ovom pitanju, ona nikada nije stavljena na glasanje. U septembru 2016, komesar za proširenje Evropske unije Johanes Han pomenuo je pitanje Čama kao „postojeće“ između Albanije i Grčke, zajedno sa drugim pitanjima koja su dve zemlje trebale da reše.[62]
Nakon njihovog proterivanja 1944. godine, u početku je samo oko 2.000 Čama koji su osuđeni na smrt kao kolaboracionisti lišeni grčkog državljanstva. Ostali, koji su predstavljali ogromnu većinu, izgubili su svoje po posebnom zakonu iz 1947. godine. Ortodoksni albanski govornici u regionu ostali su u Grčkoj i zadržali grčko državljanstvo, ali bez ikakvih manjinskih prava. Albanska vlada je 1953. godine nasilno dodelila albansko državljanstvo Čamima, dok su u Turskoj i Sjedinjenim Državama Čami stekli odgovarajuća državljanstva. Čami zahtevaju vraćanje grčkog državljanstva kao prvi korak ka rešavanju pitanja Čama. Vraćanje državljanstva, a ne vraćanje oduzete imovine, smatra se primarnim pitanjem. Oni tvrde da je oduzimanje njihovog državljanstva bila kolektivna kazna, kada su čak i grčki sudovi optužili samo manjinu Čama za navodne zločine. Oni su zahtevali dvojno državljanstvo, politiku koju je sledila Grčka u slučaju grčke manjine u Albaniji.
Posle Drugog svetskog rata, imovina čamskih Albanaca stavljena je pod nadzor grčke države. Grčki parlament je 1953. godine doneo zakon kojim se smatralo da su „napuštene“ seoske nepokretnosti čiji je vlasnik napustio Grčku bez dozvole i pasoša. Posle tri godine imovina je nacionalizovana. Kuće su nacionalizovane 1959. godine, kada je zakon koji je usvojio grčki parlament smatrao napuštenim i dozvolio njihovo osvajanje od strane drugih stanovnika regiona. Ova dva zakona su nacionalizovala čamsku imovinu i omogućila drugima da se nastanjuju u svojim domovima, ali je vlasnik bila grčka država. Šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka ad hok komisija za otuđenje imovine u Tesprotiji davala je seoska imanja zemljoradnicima sa i bez zemlje, dok su kuće i gradska imanja u Igumenici, Paramitiji, Margaritiju, Filijatu, Perdiki i Sivoti davali beskućnicima.
Čami nisu priznata manjina ni od strane globalnih ni perifernih međunarodnih organizacija, kao što su Ujedinjene nacije i OEBS. Odluke predstavnika Čama uopšte nemaju nikakvu pravnu dimenziju ili obavezu u međunarodnoj politici. Čamske organizacije traže svoju repatrijaciju i manjinska prava. Oni su takođe tražili manjinska prava za pravoslavne albanske govornike koji žive u Grčkoj. Ovaj stav podržavaju čak i političari u Albaniji. U januaru 2000. godine, sadašnji premijer Albanije, Sali Beriša, tadašnji šef opozicije, zahtevao je veća prava za čamsku manjinu u Grčkoj, što uključuje kulturna prava za Albance koji žive u Grčkoj, kao što je otvaranje škole na albanskom jeziku u grad Filijatu.
Pitanje Čama postalo je spor u obe zemlje, a dogodilo se i nekoliko diplomatskih incidenata. Takođe su ga koristile i albanske organizacije oslobodilačkih vojski (kosovska armija i Oslobodilačka nacionalna armija), kako bi podgrejale iredentističke snove potomaka Čama. Postoji prijavljena paravojna formacija u severnom grčkom regionu Epir, nazvana Oslobodilačka vojska Čamerije. Od 2001. godine, grčka policija je izvestila da se grupa sastojala od otprilike 30–40 Albanaca. Nema zvaničnu podršku albanske vlade.
Organizacije[uredi | uredi izvor]
Nacionalno političko udruženje „Čamerija”, grupa koja se zalaže za povratak Čama u Grčku, dobijanje nadoknade i veće slobode za pravoslavne albanske govornike u Grčkoj, osnovana je 10. januara 1991. Ovo udruženje svake godine održava niz aktivnosti, uz pomoć Stranke za pravdu i integracije, kao i drugih organizacija. Svake godine 27. juna u Konispolju se organizuje Marš Čama. Ovaj marš se održava u znak sećanja na proterivanje Čama. Jedan poduhvat vođa organizacije bio je da stvore neistorijske veze u javnosti predstavljajući starogrčkog kralja Pira od Epira (4.–3. vek pre nove ere) kao albanskog heroja, otkrivajući tako ekstremne i iredentističke ciljeve udruženja.[63]
Udruženje za ljudska prava Čamerija (Shoqëria për të drejtat e Njeriut, Çamëria) je nevladina organizacija sa sedištem u Vašingtonu, Sjedinjene Američke Države, koja štiti i lobira za prava Čama. Kao svoju misiju opisuje: pravo na povratak Čama „svojim domovima u Grčkoj i tamo žive u miru i blagostanju sa svojom grčkom braćom“; imovinska prava; ostala zakonska prava „osiguravajući narodu Čama sva druga zakonska i manjinska prava koja proizilaze iz grčkog ustava i zakona, ugovora i zakona Evropske unije, i drugih prava koja potiču iz međunarodnih ugovora i konvencija čiji je Grčka potpisnica“; i očuvanje i propagiranje bogate istorije, kulture, jezika i drugih kulturnih aspekata naroda Čama.[60]
Još jedna organizacija čamskih Albanaca nalazi se u Hagu, Holandija. Demokratska fondacija Čamerije osnovana je 2006. godine i ima za cilj da reši problem Čama, internacionalizujući to pitanje na miran način. Svake godine organizuje proteste ispred Međunarodnog suda pravde, gde namerava da pokrene pitanje Čama, ako vlade obe zemlje ne nađu rešenje. Organizacija ima za cilj da reši problem Čama u tri pravca: „na zakonit i miran način skretanje pažnje na pravni položaj, uslove života i rada stanovnika i bivših stanovnika Čamerije; ulazak u pregovore sa svim vrstama organizacija, kako vladinih tako i nevladinih; zaštita pravnih interesa stanovnika i bivših stanovnika Čamerije putem pravnih postupaka, kada je to potrebno.
Partija za pravdu i jedinstvo je parlamentarna stranka u Albaniji koja ima za cilj da zaštiti i podrži prava etničkih manjina unutar i izvan Albanije, posebno u vezi sa pitanjem Čama. Partija je nastala posle parlamentarnih izbora 2009. godine, u septembru od dva poslanika novog albanskog parlamenta: jedinog predstavnika Partije za pravdu i integraciju, Dašamira Tahirija i Špetima Idrizija, poslanika Socijalističke partije. Trenutno ima 2 poslanika u albanskom parlamentu, što je čini četvrtom po veličini strankom u Albaniji.
Partija za pravdu i integraciju koja predstavlja Čame u politici, formirana je u Albaniji 2004. godine. Stranka svojim statutom izjavljuje da pripada desnom centru, koji je politička domovina za ogromnu većinu Čama marginalizovanih od strane komunističkog režima. Od raspada jednopartijske države, Čami su dosledno polagali veru u stranke desnog centra da ostvare svoja prava sa Grčkom. Međutim, oni su potpuno svesni da se političari u Tirani, bilo demokrate ili socijalisti, zaista fokusiraju na pitanje Čama samo tokom izbornog vremena. Partija je osvojila veći broj mesta u opštini Saranda, Delvina, Konispolje, Markat, Ksare i bila je jedna od glavnih partija u velikim opštinama kao što su Valona, Fijer, itd, na poslednjim opštinskim izborima 2007. godine.
U martu 2004. osnovan je Institut za proučavanje istorije naroda Čama, sa odborom od 7 članova. Primarni cilj Instituta je da pokuša da "popuni ogromnu prazninu u znanju o čitavom pitanju Čama". Jedna od prvih akcija koje je preduzeo odbor bila je održavanje prve konferencije u Tirani u maju 2004. godine. Svojom misijom izjavljuju, „da istražuju oblasti istorije i kulture čamske zajednice kao inherentnog i važnog dela albanske nacije“. Takođe Institut nastoji da „razvija i stimuliše javnu naučnu debatu i da ostvari studije“, „organizuje naučne aktivnosti i objavljuje njihove rezultate“. Institut za čamske studije nastoji „da stvori široku mrežu kontakata sa analognim istraživačkim centrima u Albaniji i inostranstvu (Balkan, Evropa i Severna Amerika) i učestvuje u zajedničkim aktivnostima“.[64]
Godine 1993. grupa novinara i pisaca čamskog porekla osnovala je u Tirani Kulturno udruženje „Bilal Džaferi“, takođe nazvano „Kulturna zajednica Čamerije“. Udruženje je neprofitna organizacija koja ima za cilj da čuva i promoviše vrednosti čamske albanske kulture i tradicije. Udruženje je osnovalo izdavačku kuću, koja objavljuje knjige posebno o Čameriji i Čamima. Nazvana je po poznatom piscu disidentu Bilalu Džaferiju i od svog nastanka objavljivala je u Albaniji, na Kosovu i u Republici Makedoniji njegove rukom pisane memoare i priče koje su bile nepotpune zbog Džaferijeve prerane smrti.[65]
Demografija[uredi | uredi izvor]
Prema organizacijama, smatra se da Čama ima 440.000. Međutim, prema izvorima koji nisu Cham, oni ipak neće premašiti 170.000. Većina njih živi u Albaniji, dok ostale zajednice žive u Grčkoj, Turskoj i SAD. Njihove religije su islam i pravoslavno hrišćanstvo.
Stanovništvo regiona Čamerije bilo je uglavnom albansko i grčko, sa manjim manjinama. Početkom 19. veka, grčki naučnik i sekretar lokalnog osmanskog albanskog vladara Ali-paše, Atanasios Psalidas, izjavio je da su Čameriju naseljavali i Grci i Albanci. Potonji su bili podeljeni između hrišćana i muslimana, dok su Grci bili dominantni element Čamerije. Postojao je spor oko veličine albanskog stanovništva u regionu, dok se u 20. veku termin Čami odnosio samo na muslimane. Prema grčkom popisu iz 1913. godine, u regionu Čamerije živelo je 25.000 muslimana čiji je maternji jezik bio albanski, u ukupnoj populaciji od oko 60.000, dok je 1923. godine bilo 20.319 muslimanskih Čama. U grčkom popisu iz 1928. godine bilo je 17.008 muslimana kojima je maternji jezik albanski. Tokom međuratnog perioda, broj onih koji govore albanski u zvaničnim grčkim popisima varirao je i fluktuirao, zbog političkih motiva i manipulacija.[30]
Procena italijanskih okupacionih snaga tokom Drugog svetskog rata (1941) obuhvatila je i pravoslavne zajednice albanske nacionalnosti. Prema ovome, u regionu je živelo 54.000 Albanaca, od čega 26.000 pravoslavaca i 28.000 muslimana i 20.000 Grka. Posle rata, prema grčkim popisima gde su prebrojane etno-jezičke grupe, muslimanski Čami su bili 113 1947. godine i 127 1951. godine. U istom grčkom popisu iz 1951. godine, u celom Epiru je pobrojano 7.357 pravoslavnih albanskih govornika.
| Godina | Muslimani Čami |
Hrišćani Čami |
Ukupno populacija |
Izvor |
|---|---|---|---|---|
| 1913 | 25,000 | – | Nepoznato | Grčki popis |
| 1923 | 20,319 | – | Nepoznato | Grčki popis |
| 1925 | 25,000 | 22,000 | 47,000 | Albanska vlada |
| 1928 | 17,008 | – | Nepoznato | Grčki popis |
| 1938 | 17,311 | – | Nepoznato | Grčka vlada |
| 1940 | 21,000–22,000 | – | Nepoznato | Procena grčkog popisa |
| 1941 | 28,000 | 26,000 | Nepoznato | Italijanska procena (od strane okupacionih snaga Osovine tokom Drugog svetskog rata) |
| 1947 | 113 | – | Nepoznato | Grčki popis |
| 1951 | 127 | – | Nepoznato | Grčki popis. Čak 7,357 U okviru celog Epira računali su se i pravoslavni albanski govornici. |
Godine 1985, albansko stanovništvo Epira, uključujući Čameriju i dva sela u Konici, procenjeno je na 30.000. Godine 2002, prema autorki Mirandi Vikers, u Čameriji je pravoslavno albansko stanovništvo procenjeno na 40.000. Međutim, termin čam u 20. veku odnosi se samo na muslimane, dok se i pravoslavna albanska i dvojezična (grčko-albanska) zajednica u regionu identifikuju sa grčkom državom i deo su grčke nacije. U regionu danas živi mali broj albanskih imigranata posle 1991. godine.
Albanski još uvek govori manjina stanovnika Igumenice. Albanskim jezikom govori oko 10.000 Albanaca u Epiru i selu Lehovo u Florini. Jedini tačan broj Čama u Albaniji potiče iz 1991. godine, kada je Udruženje Čamerija održalo popis stanovništva, na kojem je registrovano oko 205.000 Čama.
Čami koji danas žive u Albaniji većinom su muslimani, ali je teško proceniti njihovu sadašnju versku pripadnost: bivši komunistički režim proglasio je zemlju „jedinom ateističkom državom na svetu“, a čak i nakon njenog pada većina stanovništva je samo sebe proglasilo agnosticima ili nereligioznima. Trenutne procene zaključuju da se ovo odnosi na većinu Albanaca, pri čemu 65–70 odsto stanovništva ne pripada nijednoj religiji.[66] Nasuprot tome, u Grčkoj i Turskoj skoro svi Čami se pridržavaju preovlađujuće religije u svojoj zemlji.
Jezik[uredi | uredi izvor]
Čamski Albanci govore čamski dijalekt koji je podogranak toskog albanskog dijalekta. Čamski dijalekat je jedan od najjužnijih dijalekata albanskog jezika, a drugi u Grčkoj je arvanitski dijalekt južne Grčke, koji je takođe oblik toskog albanskog jezika. Kao takvi, arvanitika i čamski dijalekt zadržavaju niz zajedničkih karakteristika. Albanski lingvisti kažu da je ovaj dijalekt od velikog interesa za dijalektološko proučavanje i etnolingvističku analizu albanskog jezika. Dijalekt zadržava neke stare osobine albanskog, kao što su stari suglasnički skupovi /kl/, /gl/, koji su u standardnom albanskom k i đ, i /l/ umesto /j /.[67]
Lingvisti kažu da ove karakteristike daju čamskom dijalektu konzervativan karakter, što je posledica neposredne blizine i njegovih stalnih kontakata sa grčkim jezikom. Oni tvrde da je ovaj konzervativni karakter, koji se ogleda u nizu osobenosti dijalekta, ugrožen, kao i albanski toponimi u regionu, koji više nisu u upotrebi, a koji su dali vredan materijal za istraživanje istorijskog evolucija albanskog.
Literatura i mediji[uredi | uredi izvor]
Prva knjiga na albanskom jeziku napisana u regionu Čamerije bio je grčko-albanski rečnik Markosa Bocarisa, suliotskog kapetana i istaknute ličnosti grčkog rata za nezavisnost. Ovaj rečnik je bio najveći čamski albanski rečnik svog vremena, sa 1.484 lekseme. Prema albanologu Robertu Elziju, to nije od nekog posebnog književnog značaja, ali je važno za naše znanje o sada izumrlom suliotsko-albanskom dijalektu, podogranku čamskog dijalekta. Rečnik se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Parizu.[68] Tokom 19. veka, Čami su počeli da stvaraju novu vrstu pesama, zvanu bejtadži, uglavnom u južnoj Albaniji. Najpoznatiji pesnik bio je Muhamet Kidžiku, rođen u Konispolju. On je jedini pesnik u Albaniji koji je pisao na čamskom dijalektu i očigledno je bio i prvi albanski pisac koji je pisao dužu poeziju. Delo po kome se najviše pamti je romantična priča u stihovnoj formi poznata kao Erveheja, prvobitno nazvana Ravda („Bašta“), napisana oko 1820. Kidžiku je prvi pesnik albanske nacionalne renesanse.[69]
Kulturu i politiku Čamova predstavljaju tri lokalna medija u Albaniji i Sjedinjenim Državama. Zbog oštrog komunističkog režima u Albaniji, Čams nije uspeo da objavi nijedan medij u periodu 1945–1990.[240] S druge strane, čamski emigranti u Sjedinjenim Državama osnovali su novine i časopise, koje je uređivao Bilal Džaferi, sa sedištem u Čikagu. Prve albanske čamske novine izašle su 1966. godine pod nazivom „Čamerija – domovina“. (Cameria – Vatra amtare), i još uvek izlazi u Čikagu, dok je časopis „Orlovo krilo“ (Krahu i shkiponjes) počeo da izlazi 1974. godine.[240]
List "Čamerija - domovina" je uglavnom politički, i pokušava da internacionalizuje pitanje Čama. Godine 1991. postao je zvaničan list Nacionalne političke asocijacije „Čamerija“, a od 2004. je i službeni list Partije za pravdu i integraciju. Novine u Albaniji izdaje zajednička redakcija organizacije i partije, dok u Sjedinjenim Državama izdaje Udruženje za ljudska prava Čamerije. [70]
Tradicije[uredi | uredi izvor]
Muzika čamskih Albanaca ima svoje karakteristike, po čemu se razlikuje od muzike druge albanske muzike. Čamska albanska narodna muzika se može podeliti u tri glavne kategorije: izopolifone, polifone i narodne balade. Prema nemačkom naučniku Doris Stokman, čamska muzika „može dati uticaj na dalje objašnjenje unutrašnjih albanskih odnosa, među vokalnim praksama različitih folklornih grupa na Južnom Balkanu, više nego što je to do sada urađeno, kao i da ponudi nove materijal za komparativističke studije o kompleksu problema narodnog višeglasja u Evropi”.[71] Izopolifonija je oblik tradicionalne albanske polifone muzike. Ovaj specifičan tip albanske narodne muzike UNESKO je proglasio „remek-delom usmenog i nematerijalnog nasleđa čovečanstva“. Čami pevaju drugačiji tip, nazvan "čam izo-polifonija". Iako se graniče sa Albancima, na njihovu izopolifoniju više utiče toskijski jezik. Pesma Čela Mezanija, polifona narodna pesma koja pripoveda i oplakuje smrt čamskog albanskog revolucionara Čela Mezanija, smatra se najpoznatijom albanskom pesmom Čama.[72]
Čamski albanski plesovi su dobro poznati u Albaniji. Najpoznatiji je Ples Osmana Take. Ovaj ples je povezan sa Osmanom Takom, čamskim albanskim vođom koji se borio protiv otomanskih snaga i koji je ovim plesom uspeo da pobegne od smrti od strane specijalnih osmanskih snaga. To je stari čamski ples, ali pod ovim imenom poznat je tek od 19. veka.[73]
Nošnja[uredi | uredi izvor]
 |
Narodna odeća regiona je raznolika. Najčešća muška odeća za muslimane i pravoslavne bio je kilt poznat kao fustanela, izvezen srebrnim koncem, kratka košulja širokih rukava, fes, kožne klompe sa crvenim čvorovima i bele dokolenice. Ostali delovi odeće bili su ukrasni srebrnjaic za prsa i futrola izvezena srebrnim koncem za nošenje pištolja. Ovakva haljina bila je uobičajena za sve Albance, ali je na jugu postojala razlika u dužini gde su muškarci, uključujući i Čame, nosili kraće, do kolena. Kilt muškaraca iz visokog društva bio je napravljen od mnogo nabora (oko 250 – 300), a kasnije je zamenjen pantalonama, a prvi je korišćen samo u posebnim prilikama.
Uobičajena odeća za žene postala je neka vrsta orijentalnih svilenih ili pamučnih širokih pantalona. Pamučne pantalone nose svakodnevno, a svilene samo u posebnim prilikama. Ostali delovi ove odeće bili su: svilena košulja tkana u njihovim kućnim razbojima i prsluk izvezen zlatnim ili srebrnim koncem, koji je ponekad bio upotpunjen somotnim prslukom na sebi. Tokom 1880–1890. gradske žene su uglavnom nosile duge suknje ili haljine. Bile su tamnocrvene ili ljubičaste boje i izvezene zlatnim koncem. Ostali delovi ove odeće bili su prsluci bez rukava, svilene košulje sa širokim rukavima izvezene tako retkim finoćama. U posebnim prilikama oblače se i kaput do pola koji odgovara boji haljine. Bio je izvezen raznim cvetnim motivima. Još jedan deo odeće je srebrni kaiš, svilena maramica i veliki broj nakita kao što su minđuše, prstenje, narukvice i ogrlice.
Arhitektura[uredi | uredi izvor]
|
Glavni spomenici arhitekture u regionu Čamerije koji su pripadali Čamima bile su džamije, domovi i muslimanska groblja, kao i stare albanske kule, poznate na albanskom kao Kulas, koje su preživele samo zato što su usred šumskog šipražja, u starim vojnim zonama u blizini albanske granice. Većina njih je nestala. Ali, veoma je malo sačuvanih džamija, koje su pretvorene u muzeje, po uzoru na jugoslovenske komuniste, uprkos postojanju pojedinih muslimana u mnogim lokalitetima. Muslimanska groblja su često oskrnavljena savremenim građevinskim radovima, posebno izgradnjom puteva.
Istovremeno, čamske domaće i administrativne zgrade, džamije i spomenici kulture polako se prekrivaju vegetacijom. Pašnjaci koje su nekada koristili čamci za svoju stoku sada su prerasli u šume, zbog depopulacije regiona. Tako geografsko i arhitektonsko nasleđe prisustva Čama u severozapadnoj Grčkoj postepeno nestaje.
Gastronomija[uredi | uredi izvor]
Kuhinja čamskih Albanaca se posmatra kao mešavina albanske i grčke kuhinje i zadržava glavne karakteristike mediteranske i osmanske kuhinje. Njihova kuhinja uključuje mnoge vrste sireva. Jagnjetina se uglavnom peče sa jogurtom, za razliku od ostalih kuhinja. Ovo jelo je postalo jedno od najpopularnijih u Albaniji.[74]
Kao i kod većine mediteranskih kuhinja, Čami koriste puno povrća i maslinovog ulja. Najčešća predjela su trahana i tarator, dok su supe od morskih plodova deo njihove kuhinje. Čami su u Albaniji dobro poznati po različitim načinima pravljenja hleba i tradicionalnih turskih pita, burek.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „The Cham Issue – Where to Now?” (PDF).
- ^ Roudometof, Victor (2002). Collective Memory, National Identity, and Ethnic Conflict: Greece, Bulgaria, and the Macedonian Question (na jeziku: engleski). Greenwood Publishing Group. str. 182. ISBN 978-0-275-97648-4.
- ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 19. 3. 2009. Arhivirano iz originala 19. 03. 2009. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ Bugajski, Janusz. Return of the Balkans: Challenges to European Integration and US Disengagement (PDF). str. 92.
- ^ a b „DIASPORA SHQIPTARE NE TURQI”. Mal Berisha. 13. 4. 2013.
- ^ D., R. M. (1930). „Review of Christianity and Islam under the Sultans”. The Journal of Hellenic Studies. str. 143—145. doi:10.2307/626170.
- ^ Meyer, Hermann Frank (2008). Blutiges Edelweiß: die 1. Gebirgs-Division im Zweiten Weltkrieg (na jeziku: nemački). Ch. Links Verlag. str. 705. ISBN 978-3-86153-447-1.
- ^ Roudometof, Victor (2001). Nationalism, Globalization, and Orthodoxy: The Social Origins of Ethnic Conflict in the Balkans (na jeziku: engleski). Greenwood Publishing Group. str. 190. ISBN 978-0-313-31949-5.
- ^ „L'Albania : notizie geografiche, etnografiche e storiche . Arturo Galanti | Archivio Studi Adriatici”. asa.archiviostudiadriatici.it.
- ^ „Euromosaic - L'arvanite / albanais en Grèce”. web.archive.org. 2. 7. 2019. Arhivirano iz originala 02. 07. 2019. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ a b v g Kretsi, Georgia (2007). Verfolgung und Gedächtnis in Albanien: eine Analyse postsozialistischer Erinnerungsstrategien (na jeziku: nemački). Otto Harrassowitz Verlag. str. 283. ISBN 978-3-447-05544-4.
- ^ Tutuncu, Fatma (2009). Review of The Politicization of Islam: Reconstructing Identity, State, Faith, and Community in the Late Ottoman State (Studies in Middle Eastern History). str. 154—156.
- ^ G. Grivaud-S. Petmezas (eds.), Byzantina et Moderna, Alexandreia, Athens, 2006, str. 417–448.
- ^ „Arnaut”. The Free Dictionary.
- ^ Roudometof, Victor (2002). Collective Memory, National Identity, and Ethnic Conflict: Greece, Bulgaria, and the Macedonian Question (na jeziku: engleski). Greenwood Publishing Group. str. 2. ISBN 978-0-275-97648-4.
- ^ „Μιχάλης Κοκολάκης (2003). Το ύστερο Γιαννιώτικο Πασαλίκι: χώρος, διοίκηση και πληθυσμός στην τουρκοκρατούμενη Ηπειρο (1820–1913)” (PDF).
- ^ a b Leake, William Martin (1. 1. 1999). Travels in Northern Greece: In Four Volumes (na jeziku: engleski). Adegi Graphics LLC. str. 27. ISBN 978-1-4021-6771-3.
- ^ „Municipality of Parapotamos”. web.archive.org. 18. 5. 2009. Arhivirano iz originala 18. 05. 2009. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ Xhufi, Pëllumb (February 2006). "Çamët ortodoks". Studime Historik, str. 38.
- ^ Bollati, Sali; Vehbi Bajrami (June 2005). "Interview with the head of Chameria organization / Bollati: Chameria today" (na engleskom). New York, United States of America. Iliria Newspaper.
- ^ Ellis, Steven G.; Klusáková, Lud'a (2007). Imagining Frontiers, Contesting Identities (na jeziku: engleski). Edizioni Plus. str. 37. ISBN 978-88-8492-466-7.
- ^ Sakellariou, M. V. (1997). Epirus, 4000 Years of Greek History and Civilization (na jeziku: engleski). Ekdotike Athenon. str. 198. ISBN 978-960-213-371-2.
- ^ Fine, John V. A.; Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest (na jeziku: engleski). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- ^ Fleming, Katherine Elizabeth (1999). The Muslim Bonaparte: Diplomacy and Orientalism in Ali Pasha's Greece (na jeziku: engleski). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00194-4.
- ^ „Identities, Locality and Otherness in Epirus during the Late Ottoman period” (PDF).
- ^ Giakoumis, Konstantinos. Giakoumis K. (2010), “The Orthodox Church in Albania under the Ottoman Rule (15th-19th century)”, in Rathberger A. [ed.] (2010), Religion und Kultur im albanisch-sprachigen Südosteuropa, preface by O. Schmitt, Frankfurt am Main: Pro Oriente – Peter Lang, pp. 69-110. str. 87.
- ^ Mouselimis, Spyros (1976). Ιστορικοί περίπατοι ανά τη Θεσπρωτία (in Greek). Thessaloniki, Greece. str. 128.
- ^ Historia e popullit Shqiptar: gjatë shek. XVI -vitet 20 të shek. XIX. Tiranë: Botimet Toena. 2002. ISBN 99927-1-622-3.
- ^ Kurumu, Türk Tarih (1998). Belleten (na jeziku: turski). Türk Tarih Kurumu Basımevi. str. 153.
- ^ a b v g d đ Baltsiotis, Lambros (13. 11. 2011). The Muslim Chams of Northwestern Greece (na jeziku: francuski).
- ^ Şeker, Nesim (30. 6. 2013). „Forced Population Movements in the Ottoman Empire and the Early Turkish Republic: An Attempt at Reassessment through Demographic Engineering”. European Journal of Turkish Studies. Social Sciences on Contemporary Turkey (na jeziku: engleski). doi:10.4000/ejts.4396.
- ^ Dinstein, Yoram (1. 6. 1996). Israel Yearbook on Human Rights: 1995 (na jeziku: engleski). Martinus Nijhoff Publishers. str. 456. ISBN 978-90-411-0258-4.
- ^ Potz, Richard; Wieshaider, Wolfgang (2004). Islam and the European Union (na jeziku: engleski). Peeters Publishers. str. 102. ISBN 978-90-429-1445-2.
- ^ Δώδος, Δημοσθένης Χ (2005). Οι Εβραίοι της Θεσσαλονίκης στις εκλογές του ελληνικού κράτους, 1915-1936 (na jeziku: grčki). Σαββάλας. ISBN 978-960-423-780-7.
- ^ Haddad, Emma (20. 3. 2008). The Refugee in International Society: Between Sovereigns (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 121. ISBN 978-1-139-47000-1.
- ^ Manta, Eleftheria K. (2009). The Çams of Albania and the Greek State (1923–1945). str. 523.
- ^ „Comparative Balkan Parliamentarism” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 20. 01. 2010. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ a b King, Russell; Mai, Nicola; Schwandner-Sievers, Stephanie (2005). The New Albanian Migration (na jeziku: engleski). Sussex Academic Press. str. 87. ISBN 978-1-903900-78-9.
- ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 16. 7. 2011. Arhivirano iz originala 16. 07. 2011. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ [kemo.gr „kemo.gr”] Proverite vrednost parametra
|url=(pomoć). - ^ Elsie, Robert; Destani, Bejtullah D.; Jasini, Rudina (18. 12. 2012). The Cham Albanians of Greece: A Documentary History (na jeziku: engleski). Bloomsbury Academic. str. 360. ISBN 978-1-78076-000-1.
- ^ „THE DIPLOMACY OF THEODOROS PANGALOS 1925-1926*” (PDF).
- ^ Mavrogordatos, George Th (1. 1. 1983). Stillborn Republic: Social Coalitions and Party Strategies in Greece, 1922-1936 (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 978-0-520-04358-9.
- ^ Hart, Laurie Kain (1999). Culture, Civilization, and Demarcation at the Northwest Borders of Greece. str. 196—220.
- ^ „Η ΤΟΥΡΚΙΚΗ ΣΤΑΤΙΣΤΙΚΗ ΤΗΣ ΗΠΕΙΡΟΥ ΣΤΟ ΣΑΛΝΑΜΕ ΤΟΥ 1895” (PDF).
- ^ Balkan Studies: Biannual Publication of the Institute for Balkan Studies (na jeziku: engleski). The Institute. 1995. str. 88.
- ^ Fischer, Bernd Jürgen (1999). Albania at War, 1939-1945 (na jeziku: engleski). Hurst. str. 75. ISBN 978-1-85065-531-2.
- ^ Yürür, Pınar; Özkan, Arda (27. 10. 2020). Conflict Areas in the Balkans (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. str. 116. ISBN 978-1-4985-9920-7.
- ^ a b v „CEEOL Ethnologia Balkanica, Issue 06 /2002”. web.archive.org. 10. 3. 2012. Arhivirano iz originala 10. 03. 2012. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ Meyer, Hermann Frank (2008). Blutiges Edelweiß: die 1. Gebirgs-Division im Zweiten Weltkrieg (na jeziku: nemački). Ch. Links Verlag. str. 498. ISBN 978-3-86153-447-1.
- ^ Meyer, Hermann Frank (2008). Blutiges Edelweiß: die 1. Gebirgs-Division im Zweiten Weltkrieg (na jeziku: nemački). Ch. Links Verlag. str. 539. ISBN 978-3-86153-447-1.
- ^ Meyer, Hermann Frank (2008). Blutiges Edelweiß: die 1. Gebirgs-Division im Zweiten Weltkrieg (na jeziku: nemački). Ch. Links Verlag. str. 620. ISBN 978-3-86153-447-1.
- ^ Mazower, Mark (12. 11. 2000). After the War was Over: Reconstructing the Family, Nation, and State in Greece, 1943-1960 (na jeziku: engleski). Princeton University Press. str. 25—26. ISBN 978-0-691-05842-9.
- ^ „Balkan Roma immigrants in Greece: An initial approach to the traits of a migration flow.”.
- ^ CEEOL Ethnologia Balkanica, Issue 06 /2002. 10. 3. 2012. str. 171. Arhivirano iz originala 10. 03. 2012. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ Roudometof, Victor (2002). Collective memory, national identity, and ethnic conflict: Greece, Bulgaria, and the Macedonian question. Westport (Conn.): Praeger. str. 158. ISBN 0-275-97648-3.
- ^ „1946 | Document of the Committee of Cham Albanians in exile on Greek persecution of the Chams”. www.albanianhistory.net.
- ^ Κούζας, Ιωάννης (2013). Ελληνοαλβανικές σχέσεις (1990-2010): οι διμερείς σχέσεις υπό το πρίσμα της ελληνικής μειονότητας στην Αλβανία και του ζητήματος των Τσάμηδων (na jeziku: grčki). Δημοκρίτειο Πανεπιστήμιο Θράκης (ΔΠΘ). Σχολή Νομική. Τμήμα Νομικής. Τομέας Διεθνών Σπουδών. str. 134.
- ^ „Return of the Balkans: Challenges to European Integration and US Disengagement” (PDF).
- ^ a b „Show Your City”. web.archive.org. 3. 12. 2008. Arhivirano iz originala 03. 12. 2008. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ kemo.gr (PDF). str. 53.
- ^ Mejdini, Fatjona Mejdini, Fatjona (29. 9. 2016). „Greece Accuses Hahn of Backing Albania Over Chams”. Balkan Insight.
- ^ „Comparative Balkan Parliamentarism Edited by Lyubov Grigorova – Mincheva” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 20. 01. 2010. g. Pristupljeno 23. 5. 2023.
- ^ „Instituti i Studimeve për Çamërinë”. web.archive.org. 8. 10. 2018. Arhivirano iz originala 08. 10. 2018. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ Biberaj, Elez (16. 4. 1998). Albania In Transition: The Rocky Road To Democracy (na jeziku: engleski). Avalon Publishing. str. 288. ISBN 978-0-8133-3502-5.
- ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 3. 3. 2009. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 03. 2009. g. Pristupljeno 23. 05. 2023.
- ^ Shkurtaj 2005, str. 242–245
- ^ Elsie, Robert (1986). Dictionary of Albanian Literature (na jeziku: engleski). Greenwood Press. str. 17. ISBN 978-0-313-25186-3.
- ^ Elsie, Robert (29. 7. 2005). Albanian Literature: A Short History (na jeziku: engleski). I.B. Tauris. str. 41. ISBN 978-1-84511-031-4.
- ^ „PDI :: Partia per Drejtesi dhe integrim”. web.archive.org. 13. 6. 2008. Arhivirano iz originala 07. 03. 2009. g. Pristupljeno 23. 5. 2023.
- ^ Welcome to the page of Vasil Tole. str. 198.
- ^ Ahmedaja, Ardian; Haid, Gerlinde (2008). European Voices: Multipart singing in the Balkans and the Mediterranean. I (na jeziku: engleski). Böhlau Verlag Wien. str. 241. ISBN 978-3-205-78090-8.
- ^ Allenby Jaffé, Nigel; Jaffé, Nigel Allenby (1990). Folk dance of Europe (1. publ izd.). Kirkby Malham: Folk Dance Enterprises. str. 207. ISBN 9780946247141.
- ^ Afërdita, Jonuzi. "Ethnographic phenomenon of the Chameria region". str. 245. ISBN 978-99943-688-2-2.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Roudometof, Victor (2002). Collective Memory, National Identity, and Ethnic Conflict: Greece, Bulgaria, and the Macedonian Question (na jeziku: engleski). Greenwood Publishing Group. str. 182. ISBN 978-0-275-97648-4.
- Baltsiotis, Lambros (2011). „The Muslim Chams of Northwestern Greece: The grounds for the expulsion of a "non-existent" minority community”. European Journal of Turkish Studies. Social Sciences on Contemporary Turkey. European Journal of Turkish Studies (12). S2CID 142733144. doi:10.4000/ejts.4444
. - Fabbe, Kristin (18. 10. 2007). Defining Minorities and Identities – Religious Categorization and State-Making Strategies in Greece and Turkey (PDF). The Graduate Student Pre-Conference in Turkish and Turkic Studies, University of Washington. Seattle, Washington. Arhivirano iz originala (PDF) 2008-06-10. g.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 9780472082605.
- Fleming, Katherine Elizabeth (1999). The Muslim Bonaparte: Diplomacy and Orientalism in Ali Pasha's Greece. Princeton University Press. ISBN 9780691001944.
- Kretsi, Georgia (2002). „The Secret Past of the Greek-Albanian Borderlands. Cham Muslim Albanians: Perspectives on a Conflict over Historical Accountability and Current Rights”. Ethnologia Balkanica. Munich, Germany: Waxmann Verlag (6): 171—195. OCLC 41714232. Arhivirano iz originala 2012-03-10. g. Pristupljeno 31. 3. 2009. Via Google Books
- Malcolm, Noel (2020). Rebels, Believers, Survivors: Studies in the History of the Albanians. Oxford University Press. ISBN 978-0192599223.
- Manta, Eleftheria (2009). „The Cams of Albania and the Greek State (1923–1945)”. Journal of Muslim Minority Affairs. 4 (29). Pristupljeno 10. 5. 2015.
- Mazower, Mark (2000). After The War Was Over: Reconstructing the Family, Nation and State in Greece, 1943–1960. Princeton University Press. ISBN 9780691058429.
- Meyer, Hermann Frank (2008). Blutiges Edelweiß: Die 1. Gebirgs-division im zweiten Weltkrieg [Bloodstained Edelweiss. The 1st Mountain-Division in WWII] (na jeziku: nemački). Ch. Links Verlag. ISBN 9783861534471.
- Tsoutsoumpis, Spyros (decembar 2015). „Violence, resistance and collaboration in a Greek borderland: the case of the Muslim Chams of Epirus "Qualestoria" n. 2, dicembre 2015”. Qualestoria: 119—138. Pristupljeno 14. 6. 2016.
- Roudometof, Victor (2002). Collective memory, national identity, and ethnic conflict: Greece, Bulgaria, and the Macedonian question. Greenwood Publishing Group. ISBN 9780275976484.
- Yildirim, Onur (2006). Diplomacy and Displacement: Reconsidering the Turco-Greek Exchange of Populations, 1922-1934. CRC Press. ISBN 9780415979825.
- Psimuli, Vaso Dh. (2016). Suli dhe suljotët [Souli and the Souliots]. Toena. ISBN 9789928205728.
- Osswald, Brendan (2011). L'Epire du treizième au quinzième siècle : autonomie et hétérogénéité d'une région balkanique (Teza). Université Toulouse le Mirail - Toulouse II.
- „Document of the Committee of Cham Albanians in exile, on Greek persecution of the Chams, submitted to the Human Rights Commission of the United Nations in 1946”. Texts and Documents of Albanian History. Elsie, Robert. Arhivirano iz originala 17. 6. 2010. g. Pristupljeno 18. 3. 2009.
- „L'arvanite/albanais en Grèce”. L'étude Euromosaic (na jeziku: francuski). 2006. Pristupljeno 18. 3. 2009.
- Kouzas, Ioannis, Michail (2013). „The Greek-Albanian Relations (1990–2010): The Bilateral Relations under the Influence of two Issues: The Greek Minority in Albania and the Issue of the Chams”. Democritus University of Thrace. doi:10.12681/eadd/33128. Pristupljeno 2. 5. 2015.
- Vickers, Miranda (2002). „The Cham Issue – Albanian National & Property Claims in Greece”. Arhivirano iz originala 18. 10. 2015. g. Pristupljeno 18. 3. 2009.
- Vickers, Miranda (2007). „The Cham Issue – Where to Now?”. Arhivirano iz originala 08. 02. 2016. g. Pristupljeno 18. 3. 2009.
- Vickers, Miranda (februar 2010). „The Greek Minority in Albania – Current Tensions” (PDF). Defence Academy of the United Kingdom: 3. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 7. 2011. g. Pristupljeno 4. 8. 2010.
- „Chams still pressing for return of Greek citizenship and property”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 19. 9. 2002.
- „Albania protest halts Greek visit”. BBC News. BBC. 1. 11. 2005. Pristupljeno 31. 12. 2009.
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
