Филипинско море
| Филипинско море | |
|---|---|
 | |
| Координате | 20° С; 130° И / 20° С; 130° И |
| Земље басена | |
| Површина | 5.695.000 km2 (2.199.000 sq mi) km2 |
  Филипинско море  Филипинско море .svg) Филипинско море | |
| Водена површина на Викимедијиној остави | |
Филипинско море је део Тихог океана између Филипина и Тајвана на западу, Јапана на северу, Маријанских острва на истоку, и острва Палау на југу.[1] Дно Филипинског мора чини Филипински плато која на западу пролази испод Евроазијског платоа и формира Филипинска острва. Између два платоа се налази филипински ров који има максималну дубину од 10,540 m. На истоку пацифички плато пролази испод филипинског, и између њих се налази маријански ров који има максималну дубину од 11.190 m. У Другом светском рату, од 19. до 20. јуна 1944. године у њему се одиграла поморска и ваздушна битка између Јапана и САД.
Филипинска морска плоча формира дно мора.[2] Његова западна граница је први ланац острва на западу, који обухвата острва Рјуку на северозападу и Тајван на западу. Његова југозападна граница обухвата филипинска острва Лузон, Катандуанес, Самар, Лејте и Минданао. Његову северну границу чине јапанска острва Хоншу, Шикоку и Кјушу. Његова источна граница је други ланац острва на истоку, који обухвата острва Бонин и Иво Џиму на североистоку, Маријанска острва (укључујући Гвам, Сајпан и Тинијан) на истоку и Халмахеру, Палау, Јап и Улити (од Каролинска острва) на југоистоку. Њена јужна граница је индонезијско острво Моротај.[3]
Море има сложен и разноврстан подморски рељеф.[4] Под је формиран у структурални басен низом геолошких раседа и зона лома. Острвски лукови, који су заправо проширени гребени који стрше изнад површине океана због тектонске активности плоча у том подручју, затварају Филипинско море са севера, истока и југа. Филипински архипелаг, острва Рјуку и Маријане су примери. Још једна истакнута карактеристика Филипинског мора је присуство дубоких морских ровова, међу којима су Филипински ров и Маријански ров, који садржи најдубљу тачку на планети.
Географија[уреди | уреди извор]
Локација[уреди | уреди извор]
Филипинско море има Филипине и Тајван на западу, Јапан на северу, Маријане на истоку и Палау на југу. Суседна мора укључују море Целебес које је одвојено Минданаом и мањим острвима на југу, Јужно кинеско море које је одвојено Филипинима и Источно кинеско море које је одвојено острвима Рјуку.
Опсег[уреди | уреди извор]
Међународна хидрографска организација дефинише Филипинско море као „подручје северног Тихог океана поред источних обала Филипинских острва“, ограничено на следећи начин:[5]
На западу. Уз источне границе Источноиндијског архипелага, Јужног кинеског мора и Источног кинеског мора.
На северу. Уз југоисточну обалу Кјушуа, јужне и источне границе Унутрашњег мора и јужне обале острва Хоншу.
На истоку. Гребеном који спаја Јапан са острвима Бонин, Вулкан и Ладрон (Маријанска острва), која су укључена у Филипинско море.
На југу. Линијом која спаја острва Гвам, Јап, Пелев (Палау) и Халмахера.
Геологија[уреди | уреди извор]
Филипинска морска плоча чини дно Филипинског мора. Она се подвлачи се испод Филипинског покретног појаса који носи већину филипинског архипелага и источног Тајвана. Између две плоче је Филипински ров.
Морски биодиверзитет[уреди | уреди извор]
Филипинско море има морски територијални обим од преко 679.800 km2 (262.500 sq mi), и EEZ од 2,2 милиона km². Захваљујући екстензивном викаријансу и острвским интеграцијама, Филипини садрже највећи број морских врста по јединици површине у односу на земље унутар Индо-Малајско-Филипинског архипелага, и идентификовани су као епицентар морског биодиверзитета.[6] Својим укључењем у Корални троугао, Филипинско море обухвата преко 3.212 врста риба, 486 врста корала, 800 врста морских алги и 820 врста бентоских алги, при чему се пролаз острва Верде назива „центром биодиверзитета морске рибе“.[7] На тој територији идентификоване су тридесет и три ендемске врсте риба, укључујући плавопегаву анђеоску рибу (Chaetodontoplus caeruleopunctatus) и морског сома (Arius manillensis).[8] Филипинска морска територија је такође постала легло и хранилиште за угрожене морске врсте, као што су китовска ајкула (Rhincodon typus), дугонг (Dugong dugon) и велика ајкула (Megachasma pelagios).[7] У Јужном кинеском мору, филипински научници су открили обиље морског живота и врста које имају потенцијал да омогуће биомедицински напредак.[9]
Корални троугао[уреди | уреди извор]
Корални троугао (који се назива и Индо-малајски троугао) сматра се глобалним центром морског биодиверзитета. Његова укупна океанска површина је приближно 2 милиона квадратних километара.[10] Обухвата тропске воде Малезије, Индонезије, Филипина, Источног Тимора, Папуе Нове Гвинеје и Соломонских острва.[11] Филипинска острва, која леже на његовом врху, чине 300.000 km2 (120.000 sq mi) од тога.[12] Део области коралног гребена Коралног троугла који се налази на Филипинима креће се од 10.750 km2 (4.150 sq mi) до 33.500 km2 (12.900 sq mi). Он садржи преко 500 врста склерактинских или камених корала и најмање 12 ендемских врста корала.[10]
Корални троугао садржи 75% светских врста корала (око 600 врста). Он је дом за преко 2000 врста гребенских риба и шест од седам светских врста морских корњача (јастребска, главата, кожаста, зелена, маслинаста и морска).[13] Не постоји једно узрочно објашњење за необично висок биодиверзитет који се налази у Коралном троуглу, али већина истраживача га приписује геолошким факторима као што је тектоника плоча.[14]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Philippine Sea”. Encarta. Архивирано из оригинала 20. 8. 2009. г. Приступљено 4. 11. 2018.
- ^ North Pacific Ocean
- ^ „Philippine Sea”. Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 2008-08-12.
- ^ „Philippine Sea”. Lighthouse Foundation. Приступљено 2008-08-12.
- ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF) (3rd изд.). International Hydrographic Organization. 1953. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. Приступљено 28. 12. 2020.
- ^ „Environmental Biology of Fishes”. Environmental Biology of Fishes (Online). Springer Nature Switzerland. ISSN 0378-1909. Приступљено 4. 11. 2018.
- ^ а б Goldman, Lee (10. 8. 2010). „A Biodiversity Hotspot in the Philippines”. World Wildlife Fund. Приступљено 4. 11. 2018.
- ^ Boquet, Yves (2017). The Philippine archipelago. Springer. стр. 321. ISBN 9783319519265. Приступљено 4. 11. 2018.
- ^ „The Philippines' Future Floats in the West Philippine Sea”. 5. 7. 2020. ProQuest 2423812133.
- ^ а б State of the Coral Triangle : Philippines. (PDF). Mandaluyong, Philippines: Asian Development Bank. 2014. ISBN 978-92-9254-518-5. Приступљено 4. 11. 2018.
- ^ „NOAA PIFSC CRED in the Coral Triangle: Building capacity for application of an Ecosystem Approach to Fisheries Management”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 4. 11. 2018.
- ^ „Economics of Fisheries and Aquaculture in the Coral Triangle” (PDF). Mandaluyong, Philippines: Asian Development Bank. 2014. Приступљено 4. 11. 2018.
- ^ „Coral Triangle; Facts”. World Wildlife Fund. Приступљено 4. 11. 2018.
- ^ The coral triangle and climate change : ecosystems, people and societies at risk : summary (PDF). Sydney NSW Australia: WWF Australia. мај 2009. ISBN 978-1-921031-35-9. Приступљено 4. 11. 2018.
Литература[уреди | уреди извор]
- Hall, Robert; Fuller, Michael; Ali, Jason R.; Anderson, Charles D. (1995), „The Philippine Sea Plate: Magnetism and reconstructions”, Active Margins and Marginal Basins of the Western Pacific, Geophysical Monograph Series, 88, стр. 371—404, ISBN 0-87590-045-3, doi:10.1029/GM088p0371
- Crowl, Philip A. (1995), The Pacific War: Campaign in the Marianas, United States Army in World War II, United States Army, ISBN 9780160899157, LCCN 60-60000, Архивирано из оригинала 21. 7. 2022. г., Приступљено 10. 2. 2017
- Hoyt, Edwin Palmer (1986), Japan's War: the Great Pacific Conflict, 1853 to 1952, New York: McGraw-Hill, ISBN 0-07-030612-5
- Morison, Samuel Eliot (1953), New Guinea and the Marianas, March 1944 – August 1944, History of United States Naval Operations in World War II, VIII
- Polmar, Norman (2008), Aircraft Carriers: A History of Carrier Aviation and Its Influence on World Events, 1946–2006, II, Washington, D.C.: Potomac Books, стр. 377—400, ISBN 978-1574886658, Архивирано из оригинала 21. 7. 2022. г., Приступљено 1. 6. 2014
- Potter, E. B. (1990), Admiral Arleigh Burke, Naval Institute Press, ISBN 978-1-59114-692-6
- Roscoe, T. (1949). Pig Boats. New York: Bantam Books. ISBN 0553130404.
- Shaw, Henry I. Jr.; Nalty, Bernard C.; Turnbladh, Edwin T. (1966). „Strategic Victory in the Marianas Liberation of Guam; Capture of Saipan and Tinian”. Central Pacific Drive (PDF). History of U.S. Marine Corps Operations in World War II. III. Historical Branch, G-3 Division, Headquarters, U.S. Marine Corps. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 25. 11. 2020.
- Shores, Christopher (1985), Duel for the Sky: Ten Crucial Battles of World War II, London: Grub Street, ISBN 978-0-7137-1601-6
- Taylor, Theodore (1991) [1954], The Magnificent Mitscher, Annapolis, Maryland: Naval Institute Press, ISBN 1-55750-800-3
- Tillman, Barrett (2006), Clash of the Carriers: The True Story of the Marianas Turkey Shoot of World War II, Penguin Group, ISBN 9780451219565
- Willmott, H. P. (1984), June 1944, New York: Blandford Press, ISBN 0-7137-1446-8
- Wolborsky, Stephen L. (1994). Choke Hold: The Attack on Japanese Oil in World War II (PDF) (Теза). Maxwell AFB, Alabama: Air University Press. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 5. 2021. г. Приступљено 25. 11. 2020.
- Y'Blood, William T. (1981), Red Sun Setting: The Battle of the Philippine Sea, Annapolis, Maryland: Naval Institute Press, ISBN 1-59114-994-0
- Bryan, J., III; Reed, Philip G. (1945). Mission Beyond Darkness: The story of USS Lexington's Air Group 16 June 20, 1944 attack on the Japanese carrier fleet as told by the men who flew that day. New York: Duell, Sloan and Pearce. OCLC 899039875.
- Buell, Thomas B. (1974). The Quiet Warrior: A Biography of Admiral Raymond A. Spruance
. Boston: Little, Brown & Co. ISBN 0316114707. OCLC 1036813407. OL 5041914M. Приступљено 25. 11. 2020. - D'Albas, Andrieu (1965). Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II. New York: Devin-Adair. ISBN 0-8159-5302-X.
- Dull, Paul S. (1978). A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941–1945. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 0-87021-097-1.
- Hornfischer, James D. (2016). The Fleet at Flood Tide: The U.S. at Total War in the Pacific, 1944–1945. Random House. ISBN 978-0345548726.
- Lacroix, Eric; Wells, Linton (1997). Japanese Cruisers of the Pacific War. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 0-87021-311-3.
- Smith, Douglas V. (2006). Carrier Battles: Command Decision in Harm's Way. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 1-59114-794-8.
- Toll, Ian W. (2015). The Conquering Tide: War in the Pacific Islands, 1942–1944. New York: W. W. Norton.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- High-resolution map of Tectonic Plate Boundaries
- Map showing Seismicity of the Earth, 1900‒2012: Philippine Sea Plate and Vicinity United States Geological Survey
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
