Море Скоша
Море Скоша | |
---|---|
Локација | Јужни Атлантик и Јужни океан |
Координате | 57° 30′ Ј; 40° 00′ З / 57.5° Ј; 40° З 57° 30′ Ј; 40° 00′ З / 57.5° Ј; 40° З |
Површина | 900.000 km2 (347.500 sq mi) km2 |
Прос. дубина | око 5.000 m |
Макс. дубина | 6.022 m (19.757 ft) m |
Салинитет | 34‰ |
Водена површина на Викимедијиној остави |
Скоша[1] (енгл. Scotia Sea, рус. Мо́ре Ско́ша) је ивично море између Фолкландских острва, Јужне Џорџије и Јужних Сендвичких острва и Јужних Оркнијских острва. Назив потиче из 1932. по имену брода Scotia (Шкотска) шкотске антарктичке експедиције под командом Вилијама С. Бруса. Мноштво ледених брегова се отапа тамо.[2]
Већи део мора лежи у Атлантском океану, а мањи у Јужном океану. На западу је Дрејков пролаз који повезује Атлантски са Тихим океаном. Површина мора је преко 1,3 милиона км². Просечна дубина је већа од 5.000 метара, што је више од просечних дубина мора у свету. Максимална дубина је 6.022 м.
Просечна температура на површини је од 6 °C до -1 °C. Салинитет воде је око 34‰. Море се углавном налази у субполарним географским ширинама. Северне воде превладавају само на северозападу, док у средини доминирају јужне поларне воде. Над морем доминирају јаки ветрови са запада, те су честе олује. То је један од главних разлога настанка многих ледених санти према Антарктику, тако да су њихове појаве овде врло честе.
На мору се појављује огромна количина рачића која представља храну за многе рибе, морске птице и китове. Ту су повољни услови за развој рибарства.
Локација и опис
[уреди | уреди извор]Скоша је водено подручје између Дрејковог пролаза, Огњене земље, Јужне Џорџије, Јужних Сендвичских острва, Јужних Оркнијских острва и Антарктичког полуострва. Ове групе острва се налазе на врху Шкотског лука, који уоквирује море на северу, истоку и југу. Море Скотија покрива површину од око 900.000 km2 (347.500 sq mi). Отприлике половина мора се налази изнад епиконтиненталног појаса.
Историја
[уреди | уреди извор]Море је добило име око 1932. по Скоши, експедицијском броду који је у овим водама користила Шкотска национална антарктичка експедиција (1902–04) под Вилијамом С. Брусом. Најпознатији прелазак овог хладног мора направили су при крају Империјалне трансантарктичке експедиције 1916. године сер Ернест Шеклтон и пет других у прилагођеном чамцу за спасавање Џејмс Керд.[3][4] Они су напустили су острво Елефант, недалеко од врха Антарктичког полуострва и стигли на острво Јужна Џорџија две недеље касније. Била је то удаљеност од скоро 900 миља и сунце је виђено само четири пута током читавог путовања.
У Аргентини, Скоша се сматра делом области познатe као Мар Аргентино, а неколико територија на које полаже право, али нису окупиране од стране Аргентине, као што су Јужна Џорџија и Фокландска острва, леже унутар овог региона.
Флора и фауна
[уреди | уреди извор]Острва која се граниче са Шкотским морем су каменита и делимично прекривена ледом и снегом током целе године; упркос овим тешким условима, међутим, острва подржавају вегетацију и описана су као екорегија тундре острва Шкотског мора,[5][6][7][8][9] која укључује Јужну Џорџију, вулканска острва Јужни Сендвич, и Јужни Оркни у Шкотском мору, као и удаљена Јужна Шетландска острва у близини Антарктичког полуострва и мали изоловани вулкан зван острво Буве. Сва ова острва леже у хладним морима испод антарктичке конвергенције.[10][11] Ова подручја подржавају вегетацију тундре коју чине маховине, лишајеви и алге, док се морске птице, пингвини и фоке хране околним водама.
Морске птице укључују четири врсте албатроса: црнобри албатрос (Thalassarche melanophris), сивоглави албатрос (Thalassarche chrysostoma), албатрос са светлим плаштем (Phoebetria palpebrata) и лутајући албатрос (Diomedea exulans). Само пет врста птица је остало на копну на острвима, а међу њима су ендемска раса жутокљуне патке шиљаре (Anas georgica) и ендемска патка из Јужне Џорџије (Anthus antarcticus). Остале птице укључују јужну џиновску буревицу, са значајним колонијама на Причијем острву.
Врсте пингвина које се овде налазе укључују велики број краљевских пингвина, посебно у Јужној Џорџији, као и огрличасти пингвин, макаронски пингвин, папуански пингвин, аделијски пингвин и жутоуви пингвин (Eudyptes chrysocome).
Фоке укључују антарктичку медведицу (Arctocephalus gazella) и субантарктичку медведицу (Arctocephalus tropicalis) у великом броју, леопардску фоку (Hydrurga leptonyx), водену медведицу (Leptonychotes weddellii), огромну јужну слоновску фоку (Mirounga leonina), и фоку ракоједа (Lobodon carcinophagus).[12]
Претње и очување
[уреди | уреди извор]Иако острва Шкотског лука имају оштру климу и никада нису била трајно настањена,[13] она су дуго коришћена као база за пецање и лов на фоке. Дивљи живот на овим удаљеним острвима угрожавају уведене врсте, посебно у Јужној Џорџији, где су чак и велике животиње, укључујући (сада уклоњене) ирвасе, донете на острва. Даља штета по екосистеме је резултат прекомерног риболова. Јужна Џорџија, острва Јужног Сендвича и острво Буве су заштићени као резервати природе, при чему је Птичије острво, Јужна Џорџија, локација од посебног научног интереса. Фоке су додатно заштићене међународним споразумима, а популације крзнених фока се опорављају.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Географски атлас 2013, стр. 71.
- ^ „Antarctica's iceberg graveyard could reveal the ice sheet's future”. Science News (на језику: енглески). 2019-04-09. Приступљено 2020-02-28.
- ^ Alexw (9. 3. 2022). „Endurance is Found”. Endurance22. Приступљено 9. 3. 2022.
- ^ Fountain, Henry (9. 3. 2022). „At the Bottom of an Icy Sea, One of History's Great Wrecks Is Found”. The New York Times.
- ^ Dinerstein, Eric; Olson, David; et al. (јун 2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. PMC 5451287 . PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014 . Supplemental material 2 table S1b.
- ^ Eric Dinerstein, David Olson, et al. (2017). An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm, BioScience, Volume 67, Issue 6, June 2017, Pages 534–545, https://doi.org/10.1093/biosci/bix014
- ^ „Map of Ecoregions 2017” (на језику: енглески). Resolve, using WWF data. Приступљено 20. 6. 2021.
- ^ „Scotia Sea Islands tundra” (на језику: енглески). Digital Observatory for Protected Areas. Приступљено 20. 6. 2021.
- ^ „Scotia Sea Islands tundra” (на језику: енглески). The Encyclopedia of Earth. Приступљено 20. 6. 2021.
- ^ R.K. Headland, The Island of South Georgia, Cambridge University Press, 1984.
- ^ Alan Gurney, Below the Convergence: Voyages Toward Antarctica, 1699–1839, Penguin Books, New York, 1998.
- ^ „Marielandia Antarctic tundra”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund.
- ^ Barker 2001, Fig. 1, p. 3
Литература
[уреди | уреди извор]- Грујић-Киш, Зорица; Стојковић, Владан; Аргакијев, Стојан; Ристановић, Предраг (2013). Географски атлас за пети, шести, седми и осми разред основне школе (3. изд.). Београд: Републички геодетски завод; Завод за уџбенике. ISBN 978-86-459-0451-8. COBISS.SR 197082124.
- Chisholm, Hugh, ур. (1911), „Great Southern Ocean”, Encyclopædia Britannica (на језику: енглески), 12 (11 изд.), Cambridge University Press, стр. 422
- Brindley, David, ур. (2014), „Antarctic Ocean, Austral Ocean, Southern Ocean”, Style Manual, Washington: National Geographic Society, Приступљено 31. 7. 2015 .
- Arndt, JE et al.: The International Bathymetric Chart of the Southern Ocean Version 1.0 – A new bathymetric compilation covering circum-Antarctic waters. Geophysical Research Letters, 40(9), 1–7, 2013. doi:10.1002/grl.50413
- Gille, Sarah T.: Warming of the Southern Ocean since the 1950s. Science: Vol. 295 (no. 5558), 1275–1277, 2002. doi:10.1126/science.1065863
- Descriptive Regional Oceanography, P. Tchernia, Pergamon Press, 1980, ISBN 978-0080209197.
- Matthias Tomczak and J. Stuart Godfrey. 2003. Regional Oceanography: an Introduction. (see the site)
- Cook, James (1821). „March 1775”. Three Voyages of Captain James Cook Round the World. Longman. стр. 244. Приступљено 1. 11. 2015. „These voyages of the French, though undertaken by private adventurers, have contributed something towards exploring the Southern Ocean. That of Captain Surville, clears up a mistake, which I was led into, in imagining the shoals off the west end of New Caledonia was to extend to the west, but as far as New Holland.”
- A Compendious Geographical Dictionary, Containing, a Concise Description of the Most Remarkable Places, Ancient and Modern, in Europe, Asia, Africa, & America, ... (2nd изд.). London: W. Peacock. 1795. стр. 29.
- Payne, John (1796). Geographical extracts, forming a general view of earth and nature... illustrated with maps. London: G.G. and J. Robinson. стр. 80. Приступљено 1. 11. 2015.
- The Edinburgh Gazetteer: Or, Geographical Dictionary: Containing a Description of the Various Countries, Kingdoms, States, Cities, Towns, Mountains, &c. of the World; an Account of the Government, Customs, and Religion of the Inhabitants; the Boundaries and Natural Productions of Each Country, &c. &c. Forming a Complete Body of Geography, Physical, Political, Statistical, and Commercial with Addenda, Containing the Present State of the New Governments in South America... 1. London: Longman, Rees, Orme, Brown, and Green. 1827. стр. lix.
- „Physical Geography”. Family Magazine: Or Monthly Abstract of General Knowledge. New York: Redfield & Lindsay. 3 (1): 16. јун 1835.
- Michael L., Van Woert; et al. (2003). „The Ross Sea Circulation During the 1990s”. Ур.: DiTullio, Giacomo R.; Dunbar, Robert B. Biogeochemistry of the Ross Sea. American Geophysical Union. стр. 4—34. ISBN 0-87590-972-8.
- Florindo, Fabio; Siegert, Martin J. (2008). Antarctic Climate Evolution. Elsevier. стр. 106. ISBN 978-0-444-52847-6.
- Rintoul, S. R.; Meredith, M. P.; Schofield, O.; Newman, L. (2012). „The southern ocean observing system”. Oceanography. 25 (3): 68—69. S2CID 129434229. doi:10.5670/oceanog.2012.76 .
- Constable, A. J.; Costa, D. P.; Schofield, O.; Newman, L.; Urban Jr, E. R.; Fulton, E. A.; Melbourne-Thomas, J.; Ballerini, T.; Boyd, P. W.; Brandt, A; Willaim, K. (2016). „Developing priority variables ("ecosystem Essential Ocean Variables"—eEOVs) for observing dynamics and change in Southern Ocean ecosystems”. Journal of Marine Systems. 161: 26—41. Bibcode:2016JMS...161...26C. S2CID 3530105. doi:10.1016/j.jmarsys.2016.05.003 .
- Trathan, P.n; Forcada, J; Murphy, E.j (2007-12-29). „Environmental forcing and Southern Ocean marine predator populations: effects of climate change and variability”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 362 (1488): 2351—2365. PMC 2443178 . PMID 17553770. doi:10.1098/rstb.2006.1953.
- Havermans, C.; G. Sonet; C. d'Udekem d'Acoz; Z. T. Nagy; P. Martin; S. Brix; T. Riehl; S. Agrawal; C. Held (2013). „Genetic and Morphological Divergences in the Cosmopolitan Deep-Sea Amphipod Eurythenes gryllus Reveal a Diverse Abyss and a Bipolar Species”. PLOS ONE. 8 (9): e74218. Bibcode:2013PLoSO...874218H. PMC 3783426 . PMID 24086322. doi:10.1371/journal.pone.0074218 .
- Hunt, B.; J. Strugnell; N. Bednarsek; K. Linse; R.J. Nelson; E. Pakhomov; B. Seibel; D. Steinke; L. Würzberg (2010). „Poles Apart: The "Bipolar" Pteropod Species Limacina helicina is Genetically Distinct Between the Arctic and Antarctic Oceans”. PLOS ONE. 5 (3): e9835. Bibcode:2010PLoSO...5.9835H. PMC 2847597 . PMID 20360985. doi:10.1371/journal.pone.0009835 .
- Uriz, M.J.; J.M. Gili; C. Orejas; A.R. Perez-Porro (2011). „Do bipolar distributions exist in marine sponges? Stylocordyla chupachups sp.nv. (Porifera: Hadromerida) from the Weddell Sea (Antarctic), previously reported as S. borealis (Lovén, 1868)”. Polar Biol. 34 (2): 243—255. S2CID 25074505. doi:10.1007/s00300-010-0876-y.
- Alvarez, W. (1982). „Geological evidence for the geographical pattern of mantle return flow and the driving mechanism of plate tectonics” (PDF). Journal of Geophysical Research. 87 (B8): 6697—6710. doi:10.1029/jb087ib08p06697. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 1. 7. 2015.
- Barker, P. F. (2001). „Scotia Sea regional tectonic evolution: implications for mantle flow and palaeocirculation” (PDF). Earth-Science Reviews. 55 (1–2): 1—39. doi:10.1016/s0012-8252(01)00055-1. Приступљено 1. 7. 2015.
- Dalziel, I. W. D.; Lawver, L. A.; Norton, I. O.; Gahagan, L. M. (2013). „The Scotia Arc: Genesis, Evolution, Global Significance”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 41: 767—793. doi:10.1146/annurev-earth-050212-124155.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Baynes, T.S., ур. (1878). „Antarctic Ocean”. Encyclopaedia Britannica. 2 (9th изд.). стр. 100.