Ђорђе Зличић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЂОРЂЕ ЗЛИЧИЋ
Djordje Zlicic.jpg
Ђорђе Зличић Цига
Датум рођења(1920-05-04)4. мај 1920.
Место рођењаЂурђево, код Жабља
 Аустроугарска
Датум смрти7. фебруар 1942.(1942-02-07) (21 год.)
Место смртиНови Сад
 Мађарска
Професијатипографски радник радник
Члан КПЈ одпре рата
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од5. јула 1951.

Ђорђе Зличић Цига (Ђурђево, код Жабља, 4. мај 1920Нови Сад, 7. фебруар 1942), учесник Народноослободилачка борба и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 4. маја 1920. године у селу Ђурђеву, код Жабља.[1] Потицао је из сиромашне занатлијске породице. Његови родитељи су се 1926. године преселили у Нови Сад, где је Ђорђе одрастао и завршио основну школу.[2]

Потом је уписао гимназију, али је у другом разреду услед изненадне смрти његовог оца Нестора морао да прекине школовање и да пређе на учење графичког заната. Током учења заната, као шегрт је дошао у контакт са радничким покретом и синдикатима и 1937. године постао члан Уједињених радничких синдиката (УРС).[2]

У току 1937. постао је члан масовне омладинске организације ОМПОК (Омладински покрет), преко кога је илегална Комунистичка партија деловала међу омладином. Ту се упознао и повезао са познатим војвођанским комунистима – Соњом Маринковић и Кочом Коларовим. Убрзо је и он постао члан илегалног Савеза комунситичке омладине Југославије (СКОЈ) и прикључио им се у раду на организовању и обнови скојевских организација у Војводини.[2]

Августа 1940. године на Четвртој покрајинској конференцији СКОЈ-а за Војводину, одржаној у Петровграду Ђорђе је постао организациони секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Војводину. На овој Конференцији је поднео реферат о радничкој омладини. Пошто је већ био члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), на Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Војводину одржаној септембра 1940. године у Сремској Каменици био је изабран за члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину.[2]

На Шестој земаљској конференцији СКОЈ-а одржаној у септембру у Загребу Ђорђе је био изабран за Бироа Централног комитета СКОЈ-а. Убрзо по изласку Жарка Зрењанина из затвора, октобра 1940. Ђорђе је постављен уместо организационог постао политички секретар ПК СКОЈ-а за Војводину. Као највиши руководилац СКОЈ-а у Војводини, Ђорђе се у потпуно посветио револуционарном раду и раду на омасовљењу и организационом јачању СКОЈ-а. За само неколико месеци СКОЈ је постао једна од најмасовнијих омладинских организација у Војводини.[2]

У току Априлског рата, 1941. године Ђорђе се као добровољац пријавио у Југословенску војску, али је успео да стигне само до Руме. Услед брзе пропасти војске, вратио се у Нови Сад како не бих пао у заробљеништво. Крајем априла је прешао у Велики Бечкерек, где се повезао са Жарком Зрењанином и осталим члановима ПК КПЈ за Војводину.[2]

Као скојевски рукводилац, у данима припрема за оружани устанак активно је радио на организовању омладине у Банату и Бачкој и њеном укључивању у Народноослободилачки покрет (НОП). Заједно с агрупом скојеваца је организовао и 30. августа у Новом Саду извршио убиство полицијског агента Ласла Келча Лацике, који је раније учествовао у синдикалном покрету и познавао многе комунисте, а тада се ставио у службу окупатора. Од тада, новосадска полиција је упорно трагала за Ђорђем. Истовремено је за њим трагала и полиција из Великог Бечкерека, због неколико акција паљења жита које је био организовао.[2]

Почетком септембра, по партијском задатку је из Баната прешао у Бачку, са задатком да у Шајкашкој помогне организацију и стварање војних десетина и партизанског одреда. Заједно са Стеваном Дивниним, секретаром Среског комитета КПЈ и учесником Октобарске револуције, Ђорђе је радио на стварању услова за прихватање банатских партизана у Бачкој и њиховом пребацивању у Срем, односно на Фрушку гору. Окупатор је желео да осујети ову акцију, па је јаким снагама заузео Шајкашку и обале Тисе, а била је и поведена хајка на партизане. Упркос томе, Ђорђе је успео да организује пребацивање чланова Покрајинског комитета КПЈ за Војводину у Бачку, половином септембра и да одржава везе с организацијама у Банату. Заједно са једним другом, 16. октобра 1941. године успео је да разоружа двојицу мађарских полицајаца и да умакне потери. Када их је сустигла друга патрола, убили су двојицу полицајаца.[2]

Новембра 1941. године Ђорђе је прешао у Нови Сад и ту је са Тозом Марковићем и Бранком Бајићем, радио на обнови партијских и скојевских организација. У зиму 1941/42. наступио је изузетно тежак период за ослободилачки покрет у Бачкој и Банату, услед сталних хапшења и прогона. Упркос свим тешкоћама Ђорђе је у дубокој илегалности наставио да ради.[2]

Мађарска полиција је успела да 1. фебруара 1942. године открије кућу Анице Вол у Новом Саду у коју се налазио, заједно са својом девојком Душицом Дејановић и Видом Каћански Лучић (1923—1942), куриром ПК КПЈ за Војводину.[3] Полиција је опколила кућу и позвала га на предају, али је Ђорђе заједно са другарицама одбио да се предају. Пружили су отпор полицији, који је потрајао читава три сата. Када му је понестало метака, Ђорђе је голорук јурнуо напоље, у нади да ће успети некако да побегне, али је био изрешетан рафалима. Тешко рањен је био пренет у злогласну „Армију“, где је упркос озбиљним ранама био подвргнут мучењима. Иследницима није ништа рекао, а због лошег стања у коме се налазио убрзо је умро 7. фебруара.[2]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.[2][1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]