Јован Бељански

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈОВАН БЕЉАНСКИ
Jovan Beljanski Lala.jpg
Јован Бељански
Датум рођења(1901-11-25)25. новембар 1901.
Место рођењаЗмајево, код Врбаса
 Аустроугарска
Датум смрти23. мај 1982.(1982-05-23) (80 год.)
Место смртиНови Сад, САП Војводина
 СР Србија
 СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1926.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпотпуковник у резерви
Народни херој од7. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Јован Бељански – Лала (Змајево, код Врбаса, 25. новембар 1901Нови Сад, 23. мај 1982), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије, СР Србије и САП Војводине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. новембра 1901. године у Змајеву код Врбаса. У Крушедол Прњавору завршио је основну школу, а потом кројачки занат у Змајеву.

Као кројачки радник, пришао је радничком покрету и већ 1921. године постао члан Независних синдиката Југославије. За члана Комунистичке партије Југославије примљен је 1926. године у загребачкој партијској организацији. Исте године постао је члан Рејонског комитета КПЈ за Четврти рејон у Загребу.

Као партијски радник, отишао је из Загреба у Београд, а потом у Црвенку, одакле је због илегалног револуционарног рада, 19. јануара 1929, био протеран. Потом се настанио у Новом Саду, где је наставио револуционарни рад. Године 1930, био је ухапшен и осуђен на десет година робије, коју је служио Сремској Митровици и Лепоглави. После робије, 1940. године, вратио се у Нови Сад, одакле је био протеран у Крушедол Прњавор.

У време агресије Сила осовине на Југославију априла 1941, Бељански се налазио у селу. Одмах после капитулације, почео је да ради на јачању партијске организације у иришком срезу. Чим је успоставио везу с комунистима који су побегли из сремскомитровачког затвора, организовао је групу, отишао на Фрушку гору и с њом ступио у Фрушкогорски партизански одред. Већ у јесен исте године вратио се, по одлуци КПЈ, у иришки срез и наставио политички рад на терену, обилазећи фрушкогорска села и одржавајући састанке с локалним руководиоцима.

Почетком 1942, Бељански је, с још неколико другова, отишао из иришког среза у Подунавски партизански одред у коме је постао политички комесар. Истакао се у борби код манастира Гргетега, где је непријатељ јаким снагама покушао да уништи још недовољно учвршћени Подунавски одред. Спретним маневрисањем Бељанског, непријатељ је био одбијен и присиљен на повлачење.

До краја рата, Бељански је још био и политички комесар Сремског и Босутског одреда, члан Главног штаба НОВ и ПО Војводине и командант Сремске војне области.

После рата, био је посланик у Савезној скупштини и Скупштини Србије, члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и остало. Био је резервни потпуковник Југословенске народне армије.

Његови мемоари из рата објављени су у књизи Сећања изтаој 1982. године у Новом Саду.

Умро је 23. маја 1982. године у Новом Саду. Сахрањен је на Градском гробљу у Новом Саду у Алеји народних хероја и истакнутих револуционара.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден јунака социјалистичког рада. Орденом народног хероја одликован је 7. јула 1953. године.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ „Gradsko groblje”. lisje.com. n.d. 
  2. ^ Народни хероји 1982, стр. 69.

Литература[уреди]