Лазар Саватић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЛАЗАР САВАТИЋ
Lazar Savatic.JPG
Лазар Саватић Металац
Датум рођења(1914-05-24)24. мај 1914.
Место рођењаРума
 Аустроугарска
Датум смрти26. јул 1950.(1950-07-26) (36 год.)
Место смртиНови Сад, АП Војводина
Социјалистичка Република Србија НР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професијамашинбравар
Члан КПЈ одјануара 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
(1941—1944)
Управа државне безбедности
(1944—1950)
Народни херој од2. октобра 1953.
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Лазар Саватић Металац (Рума, 24. мај 1914Нови Сад, 26. јул 1950), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен у 24. маја 1914. године у Руми.[1] Његов отац Петар био је обућарски радник, а касније је радио као домар у школи. Лазар је основну школу и машинбраварски занат завршио у Руми, где је до одласка у војску радио као лимар.[2]

Након одслужења војног рока, 1938. године, дошао је у Земун, где се запослио у фабрици авиона „Змај“. Као млади радник, ту се упознао са радничким покретом и постао члан Уједињеног радничког синдиката (УРС).[2] Средином маја 1940. године у земунској фабрици авиона „Рогожарски” је избио раднички штрајк, који се убрзо проширио на фабрике „Змај”, „Телеоптик”, „Нестор” и „Микрон” из Раковице. Овај штрајк је тако постао масовни штрајк радника београдске аеро-наутичке индустрије у коме је учествовало око 2.500 радика. Штрајк је трајао преко 80 дана и временом је прерастао у широке антифашистичке демонстрације против профашистичке Владе Цветковић-Мачек. Како би се угушила штрајк, Влада је ангажовала Југословенску војску је преко ноћи „мобилисала” на принудни рад око 1.300 учесника штрајка. Лазар, који је био један од организатора штрајка у „Змају”, био је међу око стотину мобилисаних колега из „Змаја” и упућен је у Доњу Трнаву.[3][4]

Народноослободилачка борба[уреди]

Након повратка у Земун, Лазар је се запослио у фабрици авиона „Икарус“ и све више се приближио револуционарном покрету и постао кандидат за члана Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Након Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године постао је један од најактивнијих припадника Народноослободилачког покрета у Земуну.[4] У почетку је растурао пропагандни материјал и сакупљао прилоге, а потом је ширио мрежу припадника и активиста НОП-а, па је убрзо у „Икарусу” формирао Ударну групу, која је вршила ситне саботаже и диверзије. Учествовао је у писању парола у граду, сечењу телефонско-телеграфских стубова и на изради металних „јежева“, који су постављани на путеве и уз помоћ којих су бушене гуме на немачким војним камионима. Као један од најактивнијих илегалаца, јануара 1942. године је био примљен у чланство Комунистичке партије, а убрзо потом постављен за секретара партијске ћелије у фабрици.[2][5]

Као истакнути активиста НОП-а, његова активност је запала за очи усташкој полицији у Земуну, који је током окупације био у Независној Држави Хрватској (НДХ), па је био ухапшен. Пошто се током истраге у полицији добро држао — ништа није признао и никога није одао, услед недостатка доказа је био пуштен. Након затвора, поново је радио у „Икарбус”, где је наставио са извођењем саботажа и диверзија. Једна од акција коју он и други радници изводили била је саботажа код израде алата за савијање крила код авиона „Јункерс Ju 87” познатог као „Штука”.[2] Како би спречио извођење саботажа у фабрици, Гестапо је међу раднике Икарбуса убацио свог агента, извесног Мочковића, који је као контролор на капији потказивао сумњиве раднике. Руководство НОП-а у Земуну је донело одлуку да ликвидира Мочковића, али је први покушај у августу 1942. године био неуспешан, па се он још више осилио и прогањао раднике. Задатак је потом поверен Лазару, који са још двојицом илегалаца, почетком октобра 1942. године убио Мочковића у близини Земунског парка.[6]

У лето 1943. године некадашњи председник Месног одбора Југословенске радикалне заједнице у Добановцима Милан Бајић се преселио у Земун. Његов циљ је био окупљање присталица Равногорског покрета Драже Михаиловића, а себе је прогласио за четничког војводу. Бајић је активно сарађивао са Немцима, а план му је био да окупљањем присталица четника ослаби партизански покрет на територији Земунског среза. У Земуну је формирао четнички одбор и окупио нешто присталица, са којима је радио на припреми за пребацивање одређених снага Југословенске војске у отаџбини у доњи Срем. План за пребацивање четника у Срем, дошао је у руке Месног комитета КПЈ за Београд, након чега је донета одлука о ликвидирању Бајића. За ову акцију руководство земунске партијске организације одабрало је двојицу најбољих илегалаца — Ивана Радосављевића Пилота и Лазара Саватића Металца. Они су ову акцију извели 20. октобра 1943. године у Угриновачкој улици.[7]

Највећи подвиг, Лазара Саватића и Ивана Радосављевића било је убиство злогласног усташког натпоручника Мартина Волфа. Волф је био лични пријатељ Анте Павелића и његов сарадник током боравка у Италији, који се по својим злоделима прочуо широм Срема и тадашње Велике жупе Вука. Он је многе људе, жене и децу из Земуна и околине слао у логоре или лично убијао. У јесен 1943. године, непосредно пре ликвидације, Волф је на путу између Добановаца и Угриноваца ухватио четворицу младића, за које је предпостављао да су пошли у партизане. После зверског мучења, он их је повешао о бандере поред пута. Након тога је у Батајници, приликом пљачке једне куће, убио десетогодишњег дечака. Ови злочини су страховито одјекнули селима Земунског среза и изазвали гнев народа, па је донета одлука да се Волф ликвидира.[8][9]

Спомен-биста у основној школи „Лазар Саватић” у Земуну.

Пошто је Волф био веома лукав и обазрив човек, припрема атентата је дуго трајала — становао је у самом центру Земуна, код хотела „Централ” и свуда се углавном кретао аутомобилом, клонећи се периферије и несигурних улица. Двојица омладинца била су задужена за праћење Волфа и открила су да је често одлазио код своје љубавнице у Бреговитој улици, на Ћуковцу. Дана 5. новембра 1943. године, Металац и Пилот су направили заседу у близини куће Волфове љубавнице. Пошто су га дуго чекали, Металац је одлучио да прескочи ограду и провери да нису можда већ стигли кући. Волф је наишао у том тренутку и изненадио је атентаторе. Тада је настало обострано пуцање, током кога су обојица илегалаца била рањена, али је задатак био успено обављен.[10][9]

Вест о убиству злочинца Мартина Волфа снажно је одјекнула читавим Сремом, а усташе су у знак одмазде 11. новембра 1943. године на Говеђем Броду зверски убиле десеторицу ухапшених припадника НОП-а из Батајнице, Земуна и Сурчина. Убрзо након ове акције, Лазар Саватић је напустио Земун и отишао у партизане. Најпре је био постављен на дужност обавештајног официра у Другом сремском партизанском одреду, који се у то време, налазио у Босутским шумама. Тада је највише радио на стварању обавештајног система, али је учествовао и у борбама овог одреда код Сота, Кузмина, Моровића, Шимановаца, Манђелоса и др. Половином јануара 1944. године од партизанских одреда из Срема је формирана Шеста војвођанска ударна бригада, а он је именован за обавештајног официра. Јуна 1944. године, на основу његових обавештајних података, бригада је успела да разбије велику немачко-усташку офанзиву на Фрушку гору. Два батаљона бригаде су тада успела да пробију обруч и забаце се непријатељским снагама иза леђа и на тај начин присиле непријатеља да обустави даља дејства на главнину бригаде. Под Саватићевим руководством бригада је вршила разне диверзије — ликвидације непријатељских упоришта и појединаца, вршени су напади на непријатељске колоне, па и на бродове на Дунаву.[9][11]

Послератна каријера[уреди]

После ослобођења Новог Сада, октобра 1944. године прешао је на дужност заменика начелника Одељења за заштиту народа (ОЗНА) у Новом Саду. Активно је радио на чишћењу града и околине од заосталих фашистичких снага и на откривању сарадника окупатора.[9] Један од Саватићевих подвига у овом периоду, био је када је у личном возачу генерала Косте Нађа, команданта Треће армије препознао убаченог усташког агента из Земуна, који је једном приликом у истом аутомобилу превезао и маршала Јосипа Броза Тита, Врхоног команданта НОВ и ПОЈ.[12]

Новембра 1946. године пребачен је у Панчево, где ја радио као шеф Управе државне безбедности (УДБА) за Панчевачки срез. Јануара 1948. године сазнао је да се у селу Долову крије бивши четник Васа Багосан, који је у току рата вршио злочине у разним крајевима Србије. Заједно са двојицом службеника УДБЕ Саватић је отишао у Долово с намером да ухапси Багосана. Приликим уласка у кућу, у којој се скривао одметник, на Саватића је Багосан насрнуо камом и тешко га ранио у груди. Иако рањен, Саватић је успео да савлада одметника, који је потом приведен правди и осуђен за своја недела.[9][11]

Од последица тешког рањавања грудног коша, Саватић се никада није опоравио. Преминуо је 26. јула 1950. године у Новом Саду.[9] Првобитно је био сахрањен на Алмашком гробљу, а 1986. године његови посмртни остаци су пренети у Алеју народних хероја на новосадском Градском гробљу.[13]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства другог реда, Орден заслуга за народ трећег реда и Орден за храброст. Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије, постхумно је 2. октобра 1953. године, проглашен за народног хероја.[14]

Његово име од оснивања септембра 1962. године носи основна школа у Земуну.[12] Такође његово име носе и две улице — једна у Петроварадину, а друга у Земуну.[15] У холу основне школе, с његовим именом, му је 1972. године подигнута спомен-биста, рад Александра Ђорђевића, професора ликовне културе.[16]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Атанацковић, Жарко (1962). Земун и околина у рату и револуцији. Београд. 
  • Пали непобеђени 1944—1964. Београд: Савезни одбор за прославу двадесете годишњице службе унутрашње безбедности. 1964. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982. 
  • Зоркић, Љиљана; Турудић, Мирослав (1984). Земун споменици револуције. Београд.