Слободан Бајић Паја

Из Википедије, слободне енциклопедије
СЛОБОДАН БАЈИЋ ПАЈА
Bajic Slobodan Paja.jpg
Слободан Бајић Паја
Датум рођења (1916-06-26)26. јун 1916.
Место рођења Шидски Бановци
 Аустроугарска
Датум смрти 16. јул 1943.(1943-07-16) (27 год.)
Место смрти Калесија
Хрватска НД Хрватска
Професија студент
Члан КПЈ од 1938.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а политички комесар
ГШ НОВ и ПО Војводине
Народни херој од 5. јула 1952.
Православна црква Свете Петке у Шидским Бановцима, у чијем се дворишту налазила кућа у којој је рођен Слободан Бајић Паја.

Слободан Бајић Паја (Шидски Бановци, 26. јун 1916Калесија, 16. јул 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Био је један од организатора Народноослободилачке борбе у Срему и први политички комесар Прве војвођанске бригаде, а потом и Главног штаба НОВ и ПО Војводине.

Биографија[уреди]

Рођен је 26. јуна 1916. године у Шидским Бановцима.[1] Ово селo данас се налази у хрватском делу Срема, на територији Општине Нијемци, а све до после Другог светског рата се налазило у саставу Шидског среза, па одатле и потиче назив села — Шидски Бановци.[2]

Потицао из православне свештеничке породице. Његов отац Божидар Божа Бајић, родом из сремског села Нови Карловци, код Инђије, био је свештеник у сеоској цркви Свете Петке. Са супругом Тијаном Стојом, родом из Равног Села, код Врбаса имао је тројицу синова. Најстарији син рођен је ратне 1916. године због чега је и добио име Слободан. Друга двојица синова звали су се — Борислав Бата и Милан.[2]

Одрастајући у свештеничкој кући, са доста књига, Слободан је још пре поласка у основну школу научио да чита и пише. Убрзо након поласка у први разред, породица се из Шидских Бановаца преселила у Пећинце, где је отац Божа добио нову службу.[1] Слободан је био одличан ђак и очекивало се да ће након завршетка основне школе, наставити очевим стопама и поћи у богословију. Пошто није имао жељу да учи за свештеника, Слободан је након основне школе 1927. године уписао Карловачку гимназију у Сремским Карловцима.[1] Породичну традицију, наставио је његов млађи брат Борислав, који је постао свештеник.[2]

Током учења гимназије Слободан је живео у Карловачком конвикту — интернату који је био резервисан за синове свештеника. Био је добар ђак, а јако је волео књиге и сваки слободан тренутак је користио за читање. Поред читања волео је шах и математику. Због тога је након завршетка гимназије одлучио да студира математику.[3]

Студије и робија[уреди]

Године 1935. након матуре уписао је Филозофски факултет у Београду. По доласку на студије, дошао је у додир са марксистичком литературом. Читао је дела Маркса, Енгелса, Лењина и др. Убрзо потом се укључио у револуционарни студентски покрет, који је тих година био веома активан на Београдском универзитету. Убрзо је постао један од најактивнијих активиста студентског покрета, а почетком 1938. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1][4]

Летње распусте, Слободан је најчешће проводио у родном месту његовог оца — Новим Карловцима, где је одлазио код свог деде. Овде је имао доста рођака, а највише се дружио са рођаком Владом Бајићем, кога је звао Брата.[4] У Београду се дружио и сарађивао са студентима из Војводине, а највише је сарађивао са студентом медицине Павлом Папом, који је био један од политичких руководилаца студентског покрета на Универзитету. Преко њега се укључио и у Омладински масовни покрет (ОМПОК), који је био културно-привредни покрет војвођанске омладине. Паја је 3. априла 1938. године учествовао на скупу у Сремским Карловцима, који је одржан у кући истакнутог писца и друштвеног радника Васе Стајића. Овом скупу је присуствовало око 200 омладинаца, од чега 80 студената. На скупу је о облицима илегалног и масовног легалног рада говорио Павле Пап.[1]

Његова политичка активност на Универзитету, као и активност његових другова, није остала неопажена од стране полиције. Почетком маја полиција је у групу војвођанских студената убацила свог шпијуна и преко њега открила партијски пункт на Технничком факултету, где је био скривен разни партијски материјал. Потом је уследила велика полицијска провала, у којој је ухапшено преко 20 студената са Техничког, Пољопривредно-шумарског, Филозофског, Правног и других факултета. Паја је био ухапшен 12. маја 1938. године.[1][5]

Након хапшења је био затворен у „Главњачи”, где је током истраге био мучен и пребијан. Након завршетка истраге је био пребачен у затворен у затвору на Ади Цигалнији. Новембра 1938. године пред Државни суд за заштиту државе био је изведен 21 студент. Поред Паје, који је био првооптужени, били су ту још — Пуниша Перовић, Милинко Кушић, Миро Попара, Рифат Бурџевић, Вељко Машановић, Љубомир Цветковић, Валерија Каријо-Пап, супруга Павла Папа и др. Паја је био оптужен за припадност комунистичкој организацији и ширење комунистичке пропаганде и осуђен на пет година затвора.[1][5]

Затворску казну издржавао је у затвору у Сремској Митровици.[1] У време када је он дошао у овај затвор, у њему је била већ развијена широка активност политичких робијаша-комуниста. У тзв. „Младићкој згради”, посебном делу затвора у коме су политички затворенци били одвојени од других робијаша, тада су се налазили истакнути револуцинари Јован Веселинов, Станко Пауновић Вељко, Спасоје Стејић, Бане Андрејев, Јован Трајковић, Маријан Стилиновић, Петко Милетић и др. Како би употпунили време у затвору, затвореници-комунисти су стално одржавали састанке, учили и прорађивали маркиситичку теорију и др. Повремено су у циљу заштите својих права организовали и штрајкове. У затвору је постојао и Казнионички комитет КПЈ на чијем се челу налазио Станко Пауновић Вељко, а преко успевали су и да одржавају вези са руководством КПЈ.[6]

Годину дана по Пајином доласку у затвор, септембра 1939. године отпочео је Други светски рат. Политичка ситуација у Краљевини Југославији, али и свету нагло се мењала, па су се робијаши-комунисти одлучили за бекство из затвора. Они су тада почели да копају подземни тунел који је из „Младићке зграде” водио изван зидина затвора. Када је тунел био скоро готов, отпочео је рат у Југославији, а након окупације затвор у Сремској Митровици је предат усташама. Усташе су робијаше-комунисте изместили из „Младићке зграде”, па је тако пропао план бекства.[6]

Сумњајићи да ће их усташе највероватније ускоро убити, робијаши-комунисти су се поново одлучили на бекство. Соба у коју су били премештени имала је један мали ходник испод кога се налазио велики канал за водовод и парно грејање. Одмах су почели са копањем и убрзо су ископали тунел дуг 14 метара, који је водио ван зидина затвора. У договору са партијском организацијом из Сремске Митровице, која је имала задатак да им помогне у прихвату, организовали су бекство из затвора у ноћи 21/22. августа 1941. године. У бекству су учествовала 32 робијаша-комуниста, а прихватила их је група скојеваца из Сремске Митровице, коју су предводили Бошко Палковљевић Пинки, Станка Веселинов и Марко Перичин Камењар.[1][6]

Народноослободилачка борба[уреди]

Истог дана, 22. августа, група робијаша-комуниста се нашла међу првим сремским партизанима на Фрушкој гори. Боравили су у партизанком логору, који се налазио између Граца и Танцоша, а придружили су им се и Сима Релић и Ђорђе Никшић. Пошто је овај логор убрзо био откривен, група се поделила на два дела. Група коју је предводио Станко Пауновић Вељко је пошла ка Црвеном чоту и на путу срела жандармеријску патролу и тада је избила прва борба у којој су учествовали робијаши-комунисти. Један жандар је био убијен, а остали су се разбежали. Нове борбе су биле вођене и сутрадан, а након неколико дана група се поново окупила и улогорила испод Хајдучког брда.[7]

Група партизана, коју су сачињавали робијаши-комунсити, као и група скојеваца из Сремске Митровице, временом је нарасла на око шездесет бораца, а у борбама су запленили и извесну количину наоружања. Од ове партизанске групе 10. септембра 1941. године био је формиран Фрушкогорски партизански одред. У току септембра, фрушкогорски партизани су успоставили везу са Врховним штабом и ЦК КПЈ, који су део одбеглих робијаша позвали да дођу на ослобођену територију западне Србије.[7]

Други део одбеглих робијаша, задржан је у Срему, где су остали са циљем организовања и помагања ослободилачке борбе у Срему и другим деловима Војводине. Међу овом групом одбеглих робијаша, поред Паје су били Јован Веселинов, Станко Пауновић Вељко и Јован Трајковић. у току јесени, окупатор је покренуо низа акција против фрушкогорских партизана, па је Окружни комитет КПЈ за Срем донео одлуку да се борци Фрушкогорског одреда повуку у села. Борци су тада имали задатак да политички раде са народом, ангажују га и припремају за општенародни устака, који је био планиран за пролеће 1942. године.[7]

Паја је тада добио задатак да ради као уредник листа „Фрушкогорски партизан”, који је почео да излази још у септембру. Током новембра, боравио је у селу Шуљми, на падинама Фрушке горе. Ту је радио на другом броју листа, а упоредо је радио на учвршћивању партијске организације и формирању сеоске партизанске чете, у Шуљму и околних села.[1] Тада је стекао велики ауторитет међу сељацима, па је добио надимак „политички Паја”. Поред политичког рада, као и сакупљању материјала за лист, учествовао је и у оружаним борбама. Јануара 1942. године у Бешенову је издао трећи последњи број листа „Фрушкогорски партизан”.[8]

Споменик „Слобода” на Иришком венцу подигнут 1951. године у част палих бораца Срема и Војводине.

У рано пролеће 1942. године, фрушкогорски партизани су почели да напуштају села и да предузимају акције против окупатора. Прва акција изведена је у ноћи 5/6. марта када је извршен напад на непријатељску посаду у Шуљми. Потом је нападнута жандармеријска станица у Бешенову. Крајем марта, на Фрушкој гори су се окупили борци Фрушкогорског и Подунавског партизанског одреда, па је 22. марта извршена реорганизација оба одреда и они су подељени на две чете. Паја је тада био изабран за политичког комесара Прве чете Фрушкогорског одреда, а њен командант је био Марко Перичин Камењар.[1][8]

Средином априла, окупатор је покренуо велику офанзиву са циљем да очисти Фрушку гору од партизана, али је Фрушкогорски одред успео да се извуче из обруча. Почетком лета 1942. године Народноослободилачки покрет у Срему се омасовио и проширио на скоро сва села. Крајем јуна Фрушкогорски одред је нарастао на преко 350 бораца, а Подунавски на око 150 бораца. У доњем Срему је био формиран и Посавски одред, а у босутским шумама је деловала Босутска ударна шума. Пошто је Фрушкогорски одред знатно нарастао, поново је била извршена његова реорганизација на пет чета. Паја је тада био изабран за политичког комесара Одреда, а за команданта Гојко Дудаш.[9]

Главни задатак Фрушкогорског одреда у лето 1942. године била је „битка за летину” — партизани су уз помоћ сељака палили жито које је било намењено окупатору. Део пожњевеног жита тада је био сакриван у партизанким базама, како окупатор не бих дошао да њега. Такође, вршене су многе акције и диверзије на железничкој прузи БеоградЗагреб. За кратко време, током лета у Срему је била створена велика ослобођена територија. Због тога је крајем августа 1942. године, окупатор уз помоћ усташко-домобранских јединица покренуо велику офанзиву у Срему, а посебно на Фрушкој гори. Током 26. августа Одред је водио огорчене борбе, током којих је погинуо и команднат Одреда. Такође, у току офанзиве јсу страдали и командант и политички комесар Штаба НОП одреда за Срем — Ђорђе Марковић и Станко Пауновић Вељко.[9]

Након погибије командната Одреда Гојка Дудаша, Паја је на кратко преузео команду над Одредом и нареди његово пробијање из окружење и повлачење ка Босутским шумама. Заједно са Одредом, кроз обруч се пробио и део становништва.[1] Након тога Одред је кратко време боравио у источној Босни, а потом се поново вратио у Срем. Након офанзиве, септембра 1942. године поново је извршена реорганизација партизанских одреда, па је створен нови јединствени Трећи сремски одред, који је имао три батаљона. Први батаљон био је формиран од бораца Фрушкогорског одреда. За његовог командант је био постављен Марко Перичин Камењар, а за политичког комесара Паја.[10]

Одмах по реорганизацији партизанских снага у Срему, батаљони су наставили борбу па су током 1942. године створили велику слободну територију — из 40 села је била протерана окупаторска власт, а било је изведено и око 1.200 оружаних диверзија и саботажа.[10] Почетком октобра у Срем у се пребацила два батаљона Шесте источнобосанске бригаде, који су овде били попуњени новим борцима. Штаб Трећег сремског одреда тада је донео одлуку да се већи део сремских бораца пребаци преко Саве у источну Босну, где су постојали бољи услови за борбу.[10][1]

Почетком новембра око 1.500 бораца Шесте источнобосанске бригаде и Треће сремског одреда су се пребацили у Семберију, а одатле на Мајевицу. Након боравка у селу Трнови, они су 11. новембра водили борбе са четницима, под командом Драгослава Рачића, а потом са усташко-домобранским снагама. Након ових успешних акција, окупатор је покренуо офанзиву с циљем да Мајевицу очисти од партизана. Боснаски и сремски партизани су успели да избегну ову офанзиву и да 28. новембра, код села Малешеваца нападну и разбију око 1.200 четника. Након ових борби, покренута је нова офанзива против партизана, па су се они повукли у Бирач, где су остали до краја јануара 1943. године.[10]

У међувремену, док је главнина сремских партизана боравила у Босни, у Новим Карловцима је децембра 1942. године било одржано партијско саветовање на коме је Врховном штабу НОВ и ПОЈ био упућен предлог да се формира војвођанска бригада. Овај предлог, спроведен је у дело тек 11. априла 1943. године када је у селу Брђанима, на Мајевици формирана Прва војвођанска бригада. За команданта и политичког комесара ове бригаде били су именовани дотадашњи — Марко Перичин Камењар и Слободан Бајић Паја.[1] Убрзо потом, крајем априла била је формирана и Друга војвођанска бригада, а у јуну и Трећа војвођанска бригада.[10]

Одмах по формирању, Прва војвођанска бригада је водила борбе на путу Брчко-Тузла, а потом борбе са усташко-домобранским снагама у околини Бијељине. Тада је један њен батаљон заробио више од 200 домобрана. Током офанзиве на Бирач, у првој половини јуна 1943. године, бригада је водила жестоке борбе и у току ноћи 11/12. јуна, извела марш-маневар дуг 50 километара и ослободила Сребреницу. Крајем јуна, бригада је садејствовала снагама Главне оперативне групе НОВЈ у борбама за Власеницу.[10]

Након формирања Прве и Друге војвођанске бригаде, у источну Босну су стигли Аћим Груловић и Срета Савић, чланови Оперативног штаба НОВ и ПО Војводине, са око 1.100 нових бораца из Срема. Они су потом месец дана по источној Босни обилазили партизанске бораце из Војводине. У састав Оперативног штаба за Војводину био је укључен и Паја, као политички комесар.[1] После Пете непријатељске офанзиве, 1. јула 1943. године чланови Оперативног штаба за Војводину, су се у Кладњу сусрели са Врховним командантом НОВ и ПОЈ Јосипом Брозом Титом.[1] Они су му изложили војно-политичку ситуацију у Војводини, као и стање међу војвођанским партизанским јединицама. Сутрадан након овог сусрета, 2. јула 1943. године Врховни штаб је донео одлуку да се формира Шеснаеста војвођанска дивизија и да Оперативни штаб за Војводину прерасте у Главни штаб НОВ и ПО Војводине. За команданта Штаба био је постављен Аћим Груловић, а за политичког комесара Слободан Бајић Паја.[11]

Након сусрета са Врховним командантом НОВ и ПОЈ, Паја се вратио у Прву војвођанску бригаду, која је тада водила борбе за Зворник. Недуго потом, тада формирана Шеснаеста војвођанска бригада је добила задатак да пребаци око хиљаду рањених и болесних бораца на Мајевицу. Заједно са дивизијом пошао је и Паја, који је имао задатак да се потом пребаци преко Саве и врати у Срем.[1]

На путу ка Мајевици, пред партизане се испречио пут Зворник—Тузла, који је био блокиран од јаких окупаторских снага. У ноћи 16/17. јула партизани су у близини Калесије, покушали да пробију блокаду на друму. Тада се развила тешка борба са јаким немачким снагама. У току ове борбе, једна немачка граната је Пају смртно ранила у стомак и он је убрзо преминуо. Иста граната тешко је ранила и Бранка Милорадовића Брилета, курира Штаба бригаде, који је био Пајин пратилац.[12] Након погибије, Паја је био сахрањен у близини места на коме је страдао.[11]

Народни херој[уреди]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1952. године, Слободан Бајић Паја је проглашен за народног хероја.[12]

Године 1959. када је уређивано Спомен-гробље у Сремској Митровици, Пајини посмртни остаци су пенети из Калесије и сахрањени у заједничкој гробници, са другим истакнутим народним херојима Срема — Јанком Чмеликом, Бошком Палковљевићем Пинкијем и Станком Пауновићем Вељком.[13]

У знак сећања на народног хероја Слободана Бајића Пају неколико основних школа понело је његово име. Године 1958. његово име понела је основна школа у његовом родном месту Шидским Бановцима.[14] Ова школа носила је његово име до 1995. године, када је након рата у Хрватској, због смањења броја становника, матична школа ухашена и постала истурено оделење основне школе из суседног села Илача.[15] Исте године, Пајино име понела је и основна школа у Сремској Митровици.[16][17]

Године 1959. његово име понела је основна школа у Пећинцима, чији је он некада био ђак. Ова школа је 1969. године добила нову школску зграду. Поред Пећинаца, ова основна школа има истурена одељења у околним селима Брестачу, Попинцима, Прхову, Сибачу и Суботишту.[18][19] Године 1960. Пајино име понела је и основна школа у Новим Карловцима, родном месту његовог оца Боже и месту у које је волео често да одлази код родбине.[20]

Пајино име носила је и основна школа у Калесији, месту у чијој близини је погинуо 1943. године.[21] Школа је овај назив носила до рата у Босни и Херцеговини, када је преименована у основна школа „Калесија”.

Такође има Слободана Бајића Паје носи и Студентски дом у Новом Саду,[22] као и улице у Бачкој Паланци, Земуну, Новом Саду, Пећинцима, Сомбору, Сремској Каменици и Шуљми.[23]

У знак сећања на Слободана Бајића Пају подигнуто је неколико спомен-бисти и постављено неколико спомен-плочи. На Дан борца 4. јула 1969. године испред основне школе у Шидским Бановцима је откривена спомен-биста Слободану Бајићу Пају, рад вајара Вање Радауша. Бисту је открио Пајин ратни друг Јован Веселинов, а отркивању су присуствовали и Стеван Дороњски, Пашко Ромац, Јосип Цази и Јосип Хрнчевић.[14]

Године 1973. у парку Студентског дома у Новом Саду постављена је спомен-биста Слободану Бајићу Паји, рад вајара Павла Радовановића.[24][25] Такође, спомен-бисте Слободана Бајића Паје постоји у Сремској Митровици испред школе која носи његово име.[26]

Фотогалерија[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Турудић, Мирослав (1971). Слободан Бајић Паја. Сремска Митровица: ОШ „Слободан Бајић Паја”. 
  • Разумена, Поповић Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941-1945. Београд. 
  • Народни хероји Југославије. Београд: Народна књига. 1982.