Коста Нађ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
КОСТА НАЂ
Nh nadj kosta.jpg
Коста Нађ
Датум рођења (1911-05-13)13. мај 1911.
Место рођења Петроварадин
 Аустроугарска
Датум смрти 19. новембар 1986.(1986-11-19) (75 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Супруга Душанка Нађ
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1937.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-а командант Треће армије ЈА
Служба Војска Краљевине Југославије
Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371939.
19411976.
Чин генерал-армије
председник СУБНОР Југославије
Период 19741981.
Претходник Чедо Капор
Наследник Мито Димитријевски
Народни херој од 20. децембра 1951.
Одликовања
Орден слободе
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден народне армије
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Коста Нађ (мађарски: Nagy Kosztá; Петроварадин, 13. мај 1911Београд, 19. новембар 1986), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-армије ЈНА, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. маја 1911. године у Петроварадину. Основну школу и нижу гимназију (данас виши разреди основне школе) завршио је у Петроварадину. А 1926. године почео је да учи занат у авио-индустрији Икарус. Због очевог лошег материјалног стања, породица је морала да се пресели из Петроварадина у Загреб, где су убрзо умрли Костини родитељи Стјепан и Ана.

Коста је касније уписао Војну подофицирску школу у Билећи. Када је завршио, задржан је у Билећи да обучава нове питомце. Ту је почео да се занима за марксистичку литературу и раднички покрет. Када је војна полиција открила да подофицир Коста Нађ поседује марксистичке књиге, 1932. године, ухапшен је и одведен најпре у Никшић, а потом у Сарајево, где је 1933. године осуђен на две године робије. Пошто је успео да побегне из Сарајева, отишао је у Загреб, где је живео илегално.

Пошто су Костина браћа били чланови Комунистичке партије Југославије (КПЈ), и он се прикључио партијском раду, најпре у илегалној штампарији Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску, која се налазила у подруму куће у којој је становао, а потом је сарађивао и у организацији „Пријатељи слободе“. Одмах по избијању Шпанског грађанског рата, у пролеће 1936. Коста се пријавио др Павлу Грегорићу, који је организовао слање југословенских добровољаца у Шпанију.

Шпански грађански рат[уреди]

После неколико неуспелих покушаја, успео је тек јануара 1937. године да илегално пређе границу. На путу до Шпаније, био је затваран у Аустрији и Швајцарској, али је успео да пређе Пиринеје и 8. марта 1937. године се пријавио у прихватни логор добровољаца у Фигнерасу.

У интернационалним бригадама Коста Нађ био је водник, командир чете и командант Балканског батаљона. Крајем јануара 1939. године, штитећи одступницу хиљадама шпанских избеглица, примио је команду једне од две последње бригаде, које су се повлачиле преко Пиринеја на север. У борбама код Брунета и на Ебру био је четири пута рањен. Добио је чин капетана и одликован шпанским републиканским Орденом ослобођења, а 1937. године примљен је у КПЈ.

Пошто је Краљевина Југославија забранила југословенским добровољцима повратак у земљу. Коста је с неколико стотина Југословена од фебруара 1939. до маја 1941. године био у француским логорима - Сен Сиприен, Гирс и Верне. У мају 1941. године с осталим друговима одлази из логора у Немачку у радни логор Десау. То је учињено по препоруци руководства КПЈ, како би лакше успели да се пребаце у окупирану Југославију.

Народноослободилачка борба[уреди]

Коста је с првом групом „Шпанаца“ стигао у Загреб 16. јула 1941. године. Раде Кончар и Владо Поповић су га ту задржали до 5. августа, када је послат у Карловац, да помогне Оперативном руководству у организовању устанка. У августу је деловао у Топуском, Великој Кладуши, вргинмошчанским селима и Дрежници. Заједно са Владом Поповићем и војним руководиоцима Кордуна учествовао је 5. септембра на војно-политичком саветовању с личким руководством устанка у Крбавицу.

Од 9. септембра до краја октобра, Коста је по налогу Главног штаба НОПО Југославије, деловао у Босанској крајини. На саветовању у Столицама именован је за члана Главног штаба НОПО Босне и Херцеговине. Од 6. новембра 1941. до 9. фебруара 1942. године командовао је романијским, јахоринским и другим јединицама у источној Босни.

Када је Врховни командант НОП и ДВЈ Јосип Броз Тито реорганизовао руководство партизанских јединица Босне и Херцеговине, почетком фебруара 1942. године Кости Нађу је поверена команда над свим јединицама западне Босне (од реке Босне до Уне). Од 23. фебруара до краја јула, када је у западну Босну продрла група пролетерских бригада с Врховним штабом, јединице под Костином командом (око 14.000 бораца) створиле су огромну слободну територију повезану са Далмацијом, Ликом, Банијом и Славонијом.

Током 1942. године партизанске јединице, под командом Косте Нађа, ослободиле су: Приједор, Крупу, Добрљин, Кључ, Дрвар, Босански Петровац, Мркоњић Град, Јајце и др. Од 2. до 4. новембра Коста је руководио дотад највећом операцијом у Народноослободилачком рату - битком за Бихаћ. Његова тактика освајања утврђених градова, по систему клинова, изненађивала је и збуњивала непријатеља. Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито је 6. новембра Костиним јединицама упутио признање и похвалу за „јуначко држање при ослобођењу Бихаћа“.

У новембру 1942. године, када је основана Народноослободилачка војска Југославије и образован Први босански народноослободилачки корпус, Коста је постављен за његовог команданта. Врховни командат Јосип Броз Тито је 1. маја 1943. године својим највишим командантима доделио официрске чинове - Коста Нађ, Пеко Дапчевић и Коча Поповић су тада постали пуковници, а неколико месеци касније генерали. Депеша о унапређењу Косту је затекла на путу за источну Босну.

Основни задатак дивизија којима је од јесени 1943. године командовао Коста Нађ, био је осигурање планираног продора НОВЈ на исток, у Србију. То је било могуће остварити тек 1944. године, када почиње прва фаза завршних операција за ослобођење Југославије. Почетком 1944. године постављен је за команданта Главног штаба НОВ и ПО Војводине.

У јесен 1944. године, и током зиме 1944/45. године, Костине јединице, које су (1. јануара прерасле у Трећу армију ЈА) форсирале су Дунав и Драву, тзв. Сремски фронт, потпуно ослободиле Војводину, Барању и део Славоније. У завршним операцијама, Трећа армија је три пута похваљена, за борбе код Батине, за брзи продор уз Драву, преко Славоније и Подравине у Штајерску и 15. маја за сламање непријатељски јединица између Целовца, Цеља и Марибора.

Послератна каријера и одликовања[уреди]

После ослобођења Југославије, обављао је низ одговорних дужности у Југословенској народној армији - био је начелник Персоналне управе ЈНА, помоћник Савезног секретара за народну одбрану и др. У више сазива је био посланик Савезне скупштине, а од Седмог конгреса СКЈ, четири пута је биран у Централни комитет Савеза комуниста Југославије. Био је члан Савета федерације, а од 1974. до 1981. године председник Савезног одбора СУБНОР-а Југославије.

Преминуо је 19. новембра 1986. године. Сахрањен је, заједно са супругом Душанком, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Њихов син Бранко Нађ био је вишеструки првак Југославије у аутомобилизму.

Одликован је:

Носилац је Партизанске споменице 1941., а Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди]