Станко Пауновић Вељко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
СТАНКО ПАУНОВИЋ ВЕЉКО
Stanko Paunovic Veljko (1).jpg
Станко Пауновић Вељко
Место рођењаБрестовац, код Неготина
Србија Краљевина Србија
Датум смртиавгуст 1942. (35 год.)
Место смртиФрушка гора, Срем
Хрватска НД Хрватска
Професијаметалски радник
Члан КПЈ одпре рата
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од25. октобра 1943.

Станко Пауновић Вељко (Брестовац, код Неготина, 1907Фрушка гора, Срем, август 1942), учесник Народноослободилачке борбе, члан КПЈ, револуционар, политички затвореник, политички комесар Фрушкогорског партизанског одреда и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. октобра 1907. у Брестовцу код Неготина од оца Милана и мајке Митке, као четврто од седморо деце у сиромашној земљорадничкој породици. Отац Милан, као војник 13. пука „Хајдук Вељко“ заробљен је у Првом светском рату у борби са Бугарима и никада се није вратио из заробљеништва.

Станко је као десетогодишњак чувао стоку и служио у имућнијим сеоским кућама заједно са браћом Стојаном и Станојем.

Станко Пауновић са питомцима Дома за смештај ратне сирочади у Неготину, 1920. године

Ујак Живојин Стојановић га у договору са мајком Митком 1919. доводи у Неготин, заједно са седмогодишњим братом Владом у тек основани Дом за смештај ратне сирочади. У дому је провео нешто више од четири године. [1]

У Неготину завршава основну школу, коју је започео у родном Брестовцу. Године 1923. заједно са групом питомаца из дома одлази за Ниш где постаје ученик прве генерације Железничке занатске школе.[2] Ту је изучио машинско−браварски занат са одличним успехом, 1926. године, и у том граду се запослио као металуршки радник.

Станко Пауновић током школовања у Нишу

Политички рад[уреди]

Као младић је приступио револуционарном радничком покрету и био је активан као члан СКОЈ-а од 1924. године. Године 1927. био је члан Обласног комитета СКОЈ−а, септембра 1928. делегат на Покрајинској конференцији СКОЈ-а за Србију у Београду. Активно се бави и фудбалом, најпре у Радничком фудбалском клубу „Пролетер”, а затим и као првотимац фудбалског тима Раднички. Уочи увођења Шестојануарске диктатуре добија позив за служење војног рока, те одлази за Славонски Брод.

Станко Пауновић и Моша Пијаде са друговима у затвору у Сремској Митровици

Године 1929. је ухапшен и од Суда за заштиту државе осуђен на укупно 16 година затвора. Суд за заштиту државе осудио га је на 12 година робије, али му је казна преиначена на 14 када је током изрицања пресуде узвикнуо: „Живео комунизам!” Када му је и та пресуда била саопштена Станко је судијама поручио: „Не плашим се ваше робије, господо! Ви судите сада, али ће дођи време када ћемо и ми вама судити. Не, не бојим се ћелије, запамтите, макар како била тешка. Уверен сам да ће ме пролетеријат једног дана ослободити!” Суд се по други пут повукао и због "нанетих увреда" Станку Пауновићу досудио казну од 16 година затвора, коју је издржавао у Сремској Митровици и Лепоглави, заједно са Мошом Пијаде, Огњеном Прицом, Родољубом Чолаковићем и другим комунистима.[3]

Погибија[уреди]

С обзиром да су Априлски рат и окупација Југославије отпочели док је био у затвору, 22. августа 1941. је био један од организатора и учесник бега робијаша-комуниста из затвора у Сремској Митровици. Тако је приступио НОБ-у и у Срему је руководио партизанским акцијама и био члан Окружног комитета КПЈ за ту област. У новоформираном Фрушкогорском партизанском одреду са Јованом Веселиновим Жарком и Марјаном Стилиновићем издаје лист „Фрушкогорски партизан” у којем се први пут потписује илегалним именом Вељко, по узору на Хајдук Вељка.[4] Члан је Окружног комитета КПЈ зза Срем и политички комесар Главног штаба НОПО за Срем.

Погинуо је 31. августа 1942. на месту званом Стручица, надомак Раковца за време непријатељске офанзиве на Фрушку гору. Сахрањен је на месту погибије[5], а касније су његови посмртни остаци пренети и сахрањени у заједничку гробницу на Спомен гробљу у Сремској Митровици, које је подигнуто 1960. према пројекту београдског архитекте Богдана Богдановића.

Биста у Беочину

На овом гробљу су сахрањене још неке знамените личности; народни хероји попут Пауновића и сликар Сава Шумановић.[6]

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а на предлог Главног штаба НОВ и ПО Војводине, проглашен је за народог хероја, 25. октобра 1943. године, заједно са другим истакнутим борцима из ВојводинеСоњом Маринковић, Радивојем Ћирпановим и другима.

Спомен обележја[уреди]

У центру Сремске Митровице 1945. године подигнут је споменик тројици народних хероја Срема, Станку Пауновићу, Бошку Палковљевићу Пинкију и Јанку Чмелику. Мештани села Визића у Срему подигли су 1949. спомен плочу на зграду месне канцеларије из које је Станко говорио народу о борби против окупатора.

У кругу Машинске индустрије у Нишу 1951. подигнута је биста овом народном хероју.

У Неготину је 1954. у дворишту дома у којем је провео више од четири године подигнута спомен биста, а дом је понео име Станка Пауновића.

На његовој родној кући у Брестовцу код Неготина подигнута је спомен плоча, а спомен биста, рад вајара Перише Милића, откривена је у Неготину уз бисте народних хероја Вере Радосављевић Наде, Бранка Перића и Љубомира Љубе Нешића.[7]

На месту где су погинули Станко Пауновић, Ђорђе Марковић Ђилас и Венцел Хуњади Фрањо, на Стручици код Раковца, споменик је подигнут 1972. године.

Име Станка Пауновића носе улице у Неготину, Новом Саду, Сремској Митровици, Панчеву, Београду и другим местима.


Референце[уреди]

  1. ^ Рачић, Никола (1982). Станко Пауновић Вељко. Нови Сад: Институт за историју Нови Сад, Историјски архив Неготин. стр. 10. 
  2. ^ Група аутора (1967). Међу првима 2. Зајечар: Новинска установа Тимок. стр. 138. 
  3. ^ Група аутора (1967). Међу првима 2. Зајечар: Новинска установа Тимок. стр. 146. 
  4. ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина од 1941. до 1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 99. 
  5. ^ Рачић, Никола (1982). Станко Пауновић Вељко. Нови Сад: Институт за историју Нови Сад, Историјски архив Неготин. стр. 157. 
  6. ^ Данас: „На мети ловаца на бакар“; аутор: Јованка Зурковић, 3.8.2009.
  7. ^ Плавшић, Никола (2014). Крајинска споменица жртава у ратовима Србије 19. и 20. века. Неготин: Историјски архив Неготин. стр. 304. ISBN 978-86-84187-36-1. 

Литература[уреди]

Фотогалерија[уреди]