Лазар Марковић Чађа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЛАЗАР МАРКОВИЋ ЧАЂА
Markovic Lazar.jpg
Лазар Марковић Чађа
Датум рођења(1925-04-01)1. април 1925.
Место рођењаГргуревци, код С. Митровице
 Краљевина СХС
Датум смртијануар 2004.(2004-01-00) (78 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 Србија и Црна Гора
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1. марта 1943.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19421978.
1999.
Чинпуковник ЈНА,
генерал-мајор ВЈ у резерви
Народни херој од2. октобра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден партизанске звезде

Лазар Марковић Чађа (Гргуревци, код Сремске Митровице, 1. април 1925Београд, јануар 2004), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА, генерал-мајор Војске Југославије у резерви и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1. априла 1925. године у селу Гргуревцима, код Сремске Митровице. Још као димничарски шегрт у Руми слушао је о напредном радничком покрету.

После окупације Краљевине Југославије, као млади радник, одлазио је на састанке које су млађим радницима и сељацима одржавали организатори Народноослободилачког покрета.

У марту 1942. године, са непуних седамнаест година напустио је занат и узевши од свог газде пушку отишао у Фрушку гору и међу фрушкогорским партизанима постаје најмлађи борац. Да би га партизани у Фрушкогорском партизанском одреду примили у своје редове и да би измакао потери, он је претходно посекао телефонске жице између Руме и Ирига. Чађа је већ у првим борбеним окршајима против немачке експедиције, која је у јуну 1942. покушала да продре на Фрушку гору, испољавао своју храброст. Због храбродти Чађа је од политичког комесара Слободана Бајића Паје, народног хероја, као награду добио одобрење да носи пушкомитраљез марке „Брно“.

Када су сремски партизани у новембру 1942. године прешли у источну Босну, водили су тешке борбе против четника. У овим борбама је учествовао и Чађа и више пута се истакао: у борбама на Сухом Пољу против четника војводе Ђуре Биџића, на планини Бирчу, у селу Недељишту у околини Шековића, затим на планини Мајевици и касније у Петој непријатељској офанзиви у борбама за Власеницу, Зворник, Цапарде (на комуникацији Зворник-Тузла).

Први батаљон Прве војвођанске ударне бригаде у коме се Чађа налазио, изненада су почетком 1943. године, опколиле усташе код села Недељишта. Чађа је са својим пушкомитраљезом допринео да се незатвори обруч непријатеља око батаљона, који се налазио на одмарању. На делу положаја свог батаљона он је пушкомитраљезом покосио неколико десетина и са својим друговима натерао око двестотине усташа у бекство. Такође се истакао у одбрани Шековића. Када су бомбаши полазили на освајање бункера, увек су тражили да им Чађа својим пушкомитраљезом буде заштитница. У чланство Комунистичке партије Југославије примљен је 1. марта 1943. године.

Чађа је убрзо постао командир вода. У борбама код Цапарда је топовским шрапнелима рањен у обе ноге, руке и стомак. Пребачен је у Бродац, где завршава курс за командира чете и после кратког времена долази у босутске шуме где постаје први командир обезбеђења Главног штаба НОВ и ПО Војводине. Одатле је упућен у Први фрушкогорски партизански одред за заменика командира Прве чете. Учествује у ликвидацији усташког упоришта код села Манђелоса и у борби код Шашинаца и Купинова против четника, који су долазили из Србије. Ускоро постаје командир Прве чете и води борце у све акције које организује Фрушкогорски партизански одред.

Почетком 1944. године, у делимичној офанзиви домобрана, усташа и једног немачког батаљона Чађа учествује у акцијама преко Сремских Карловаца, Крушедола и Буковца. После ових борби, због испољеног јунаштва и уметности ратовања, постављен је за команданта Првог батаљона Осме војвођанске ударне бригаде. Међутим, и као командант батљона није се одвајао од свог пушкомитраљеза. На Батиној скели, на положају званом Казук, у новембру 1944. године, успешно је водио свој батаљон до Дарде и врло брзо избио на Драву код Осијека испред јединица Црвене армије.

У борби на дравском фронту код Осијека, пред крај новембра и почетком децембра 1944. године, када је 51. војвођанска дивизија изводила форсирање Драве код Осијека, у оквиру Осме војвођанске ударне бригаде, Чађа добија специјални задатак. Он успешно форсира 14 km изливену Драву, докопава се села Белог брда, код Осијека, овладава њиме и озбиљно угрожава непријатеља који брани Осијек са правца Вуковара. После дводневних борби, одсечен од свих снага, Чађа се бори са својим батаљоном и из Белог брда пробија непријатељски обруч и извлачи батаљон преко села Вере, Бобота и Трипња у састав Шестог славонског корпуса, којим је командовао Мате Јерковић, народни херој.

Приликом борби за коначно ослобођење земље, у борби за Осијек и Славонску посавину постаје заменик команданта Осме војвођанске ударне бригаде и у чину капетана Југословенске армије дочекује крај рата на граници са Аустријом, докле је његова бригада стигла гонећи непријатеља.

После рата завршио је Вишу војну академију и налазио се на одговорним дужностима у оклопним јединицама Југословенске народне армије. Пензионисан је 1978. године из Савезног секретаријата за народну одбрану, у чину пуковника. Након НАТО агресије на СРЈ, унапређен је у чин генерал-мајора у резерви 29. децембра 1999. године.[1]

Преминуо је јануара 2004. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Орденом народног хероја одликован је 2. октобра 1953. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Антић et al. 2012, стр. 221.

Литература[уреди]

  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Антић, Бошко; Томановић, Радован; Фезер, Бранко; Шкрбић, Петар (2012). Генерали и адмирали Србије 1981-2011. Београд: Клуб генерала и адмирала. ISBN 978-86-915585-0-5.