Радмила Шишковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
РАДМИЛА ШИПКОВИЋ
Radmila Siskovic.jpg
Радмила Шишковић
Датум рођења(1923-09-06)6. септембар 1923.
Место рођењаВелико Орашје, код Велике Плане
 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти3. мај 1943.(1943-05-03) (19 год.)
Место смртиоколина Фоче
 Независна Држава Хрватска
Професијаученица
Чланица КПЈ одновембра 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од20. децембар 1951.

Радмила Шишковић Рада (Велико Орашје, код Велике Плане, 6. септембар 1923Фоча, 3. мај 1943), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 6. септембра 1923. године у селу Великом Орашју, код Велике Плане. Године 1926. њени родитељи су се преселили у Смедеревску Паланку, где је њен отац Иван радио као службеник. После завршене основне школе, коју је завршила с одличним успехом, уписала је гимназију у Смедеревској Паланци.

Године 1941. када је почео Други светски рат у Југославији, Радмила Шишковић је имала седамнаест година и била ученица Шестог разреда гимназије. Још раније, преко свог старијег брата и својих школских другова, упознала се револуционарним омладинским покретом. Првих месеци рата постала је члан Савеза комунистичке омладине Југославије. Учествовала је у многим скојевским акцијама у Смедеревској Паланци и околини и преносила поруке Брани Јевтићу, који је био члан Месног комитета СКОЈ-а. Активно је учествовала и у припремама за оружани устанак - сакупљала је санитетски материјал и другу опрему, писла и лепила пароле по граду и др.

У току јула 1941. године радила је као позадински илегални радник на снабдевању прве организоване партизанске јединице у Доњој Јасеници Азањске партизанске чете, а уједно је и била курир. У августу је боравила у Рачи Крагујевачкој, и ступла је у везу са Другим шумадијским партизанским одредом. По повратку у Смедеревску Паланку, сазнала је да је траже жандарми. То, као и стрељање 16 партизана-комуниста од стране Немаца, 20. јула 1941. године, у околини Смедеревске Паланке, одлучило је да Радмила донесе одлуку о напуштању града и оде у партизане. Иако су њени родитељи били противни њеном одласку у партизане, јер је била исувше млада, она је крајем августа напустила град и отишла у партизане.

По доласку у партизане ступила је у Паланачку партизанску чету Другог шумадијског одреда. Руководство чете је, због њене младости, покушало да утиче на њу да се врати у град, али је она то одбијала. У почетку је радила у техничком одељењу Одреда, али је стално инсистирала да јој дозволе да учествује у борби као борац. Половином септембра 1941. године извршена је реорганизација Паланачке партизанске чете и Радмила је постала борац - пушкомитраљезац и бомбаш. Била је била прва жена-борац Раланачке чете и једна од првих жена-бораца у Другом шумадијском партизанском одреду.

Као борац учествовала је у многим борбама и акцијама Паланачке партизанске чете. У борби против Немаца код Азање, познатој као и „Азањска битка“, 23. септембра 1941. године, њена чета је прихватила фронталну борбу против око 450 немачких војника. Радмила је у овој борби показала изузетну храброст и неустрашивост. Учествовала је с једном групом партизана у рушењу железничке пруге између села Глибовца и Кусатка, сечењу телефонских жица и прекопавању пута. Једне ноћи учествовала је у диверзији у Смедеревској Паланци, када је запаљен намчки магацин. Иако је била млада девојка, увек се међу првима добровољно јављала за учешће у акцијама. Посебно се истакла у борбама на Руднику, које је су јединце Другог шумадијског одреда водиле против надмоћнијих немачких снага, током Прве непријатељске офанзиве, у јесен 1941. године.

Децембра 1941. године, после немачке офанзиве, заједно са одредом прешла је у Санџак, а потом у источну Босну, где је 1. марта 1942. године њен одред укључен у састав новоформиране Друге пролетерске ударне бригаде. Током Друге непријатељске офанзиве, учествовала је у борбама на Борикама, код Рогатице, Власенице и др. Приче о њеној храбрости шириле су се међу борцима. Осим храбрости одликовале су је и присебност и сналажљивост у најтежим треницима борби. Била је због тога омиљена међу друговима, који су је звали Рада. После напада на Купрес, августа 1942. године, у којој се посебно истакла, Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито је 6. новембра 1942. године похвалио „партизанку Шишковић Раду, која даје пример својим друговима како треба тући непријатеља“. Убрзо потом примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије и постављена је за заменика политичког комесара чете.

Поред многих борби у којима је учествовала и у којима се истакла, посебно се истиче борба на Дрини, 17. априла 1943. године, када је њен батаљон прелазио Дрину, у блитини Фоче. На другој страни реке налазиле су се јаке четничке снаге утврђене у бункерима. У току тешких борби многи Радини другови су изгинули на брду Плијешу, где су вођене најжешће борбе. Док се неким борцима чинило немогућим освајање брда, Рада је храбрила своје другове и прва је са бомбама кренула на непријатеља. За њом су кренули и остали борци. Она је у том јуришу била тешко рањена, али није дозволила да је изнесу са бојишта. Остала је да бодри своје другове који су, охрабрени њеним примером, прикупили последње снаге и освојили брдо Плијеш.

Од рана задобијених у борби на Дрину, Рада је преминула преминула 3. маја 1943. године у болници Друге пролетерске бригаде.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашена је за народног хероја.

Једна основна школа у Смедеревској Паланци носи њено име, а 1963. године у дворишту школе јој је подигнут споменик.

Литература[уреди]

  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета/Нолит. 1975. 
  • Хероине Југославије. Загреб: Спектар. 1980. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.