Момчило Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МОМЧИЛО ПОПОВИЋ
Momcilo Popovic.jpg
Момчило Поповић
Датум рођења(1919-10-27)27. октобар 1919.
Место рођењаЗалужница, код Оточац
Савезна Република Југославија Краљевина СХС
Датум смрти11. децембар 1962.(1962-12-11) (43 год.)
Место смртиБон
 Западна Немачка
СупругаМилица Поповић
Професијарадник
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
Чинпоручник
Народни херој од15. децембра 1962.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Момчило Поповић (Залужница, код Оточац, 27. октобар 1919Бон , 11. децембар 1962), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 27. октобра 1919. године у селу Залужници, код Оточца. Потиче из сиромашне сељачке поордице. Због немаштине, завршио је свга три разреда основне школе. Године 1932. морао је да оде од родне куће и да као слуга ради код имућнијих сељака у Врховинама и Бабином Потоку. Године 1937. дошао је у Београд и запослио се као обалски радник.

Као радник у Београду, упознао се са радничким покретом. У Београду га је затекао Априлски рат и окупација земље, 1941. године. Од првих дана устанка помагао је Народноослободилачки покрет, а марта 1943. године напустио је Београд и отишао у партизане.

По доласку у партизане ступио је у Рудничку чету Шумадијског партизанског одреда. После свега пар дана борбе запленио је тешки митраљез и постао митраљезац. Октобра 1943. године његова чета укуљчена је у састав новоформиране Прве шумадијске бригаде. У децембру исте године истако се у Пријепољској бици, кад је, у тренутку кад је бригада била изненађена и делом опкољена, сачувао присебност и с прозора првог спрата болничке зграде, у којој су били опкољени, тукао Немце. У току ове борбе, касније се налазио у саставу јуришне групе и био тешко рањен.

Фебруара 1944. године његова бригада је укључена у састав Треће српске пролетерске ударне бригаде. Заједно са овом бригадом, која се налазила у саставу Друге пролетерске дивизије, борио се до краја рата. Посебно се истакао у борбама код села Кушичи, априла 1944; у борбама код села Дренек на Ибру, августа 1944. и у борбама код Краљева, новембра 1944. године.

Током рата завршио је Официрске курс, а у Народноослободилачкој војсци Југославије налазио се на позицијама десетара, командира вода, заменика командира и командира чете. По завршетку Другог светског рата, маја 1945. године, демобилисан је у чину поручника Југословенске армије.

После демобилизације радио је најпре у Министарству пољопривреде и шумарства, а затим у Министарству иностарних послова. Од 1955. до 1958. године био је службеник у југословенској амбасади у Софији. Јуна 1961. године је поставен за домара зграде представништва ФНР Југославије у Бад Годесбергу (МЕЛМ), код Бона, који је тада био главни град Западне Немачке.

Прилком напада усташке емигрантске терористичке организације на југословенско представништво, 28. новембра 1962. године, уочи Дана Републике, тешко је рањен на улазу у заграду, кад је покушао да их спречи да уђу. Био је пребачен на Универзитетску хирушку клинку у Бону, где је после тринаест дана борбе за његов живот и више хирушких захвата, преминуо 11. децембра 1962. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Указом председника Републике Јосипа Броза Тита, за учешће у Народноослободилачком рату и овај подвиг, посмртно је одликован Орденом народног хероја, 15. децембра 1962. године.

Литература[уреди]