Илија Радаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИЛИЈА РАДАКОВИЋ
Ilija Radaković.jpg
Илија Радаковић
Датум рођења(1923-04-06)6. април 1923.
Место рођењаЈошан, код Удбине
Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти19. април 2015.(2015-04-19) (92 год.)
Место смртиКрањ
 Словенија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од25. децембра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411985.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден братства и јединста
Орден за војне заслуге
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Илија Радаковић (Јошан, код Удбине, 6. април 1923Крањ, 19. април 2015), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1923. године у Јошану код Удбине, као друго од петеро деце. Отац, по занимању лугар, често је био премештан, па је Илија детињство провео у више места. Основну школу почео је у Брувну, а завршио у Отрићу. Четири разреда гимназије и два Учитељске школе завршио је у Госпићу. У школи је почетком 1938. године био примљен у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

У пролеће 1938. године учествовао је као сведок на судском процесу професорима веронауке због клеветања комуниста Јакова Блажевића, Недељка Жакуле и других. Због тога је био кажњен забраном уписа у трећи разред у Госпићу, па је школовање наставио у Петрињи, где је дипломирао 1941. године.

Народноослободилачка борба[уреди]

У Априлском рату, по одлуци организације СКОЈ-а, јавио се као добровољац у 25. артиљеријски пук у Петрињи. После расула тога пука, 10. априла отишао је у Отрић, где се крио од усташа. Оца су му ухапсили 15. јуна и касније убили, а он се, два пута избегавши хапшење, склонио 21. јуна на планину Поштак. Ту је с Глишом Чуком учествовао у организовању оружане групе од петнаестак Завлачана и Отрићана. Касније се издвојила Отрићка група, од које је 27. јула формиран Девети герилски одред, чији је Илија био политички комесар, а Ћук командир.

Ноћу 27/28. јула одред је учествовао у заузимању железничке станице Зрмања, срушио пругу Зрмања–Прибудић и садејствовао у ослобођењу места Зрмање. Илија је био лакше рањен у заузимању железничке станице Малован 29. јула, али је остао у одреду. У августу је учествовао у борбама против усташа и домобрана око Грачаца, а почетком септембра против италијанских војника на Ресановцима.

Након јењавања устанка, Илија је 23. новембра са групом бораца приступио у Другу чету батаљона „Марко Орешковић“. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 25. децембра 1941. године. Постао је политички делегат вода у батаљону, нешто касније политички комесар чете и од 24. априла 1942. године политкомесар батаљона.

Током рата, од 1943. до 1945. године, Илија је променио више јединица и дужности:

Ратни пут завршио је у Трсту маја 1945. године. Током рата, више је пута био похваљен од више штабова и Врховног команданта НОВЈ, Јосипа Броза Тита. Био је рањаван укупно три пута.

Послератна каријера[уреди]

После рата, вршио је низ дужности у Југословенској народној армији, као политкомесар Друге, а затим Прве тенковске дивизије (1945—1948), политкомесар Четвртог механизованог корпуса, у чину пуковника (1948—1950). Потом се налазио на служби као главни инспектор у Политичкој управи ЈНА (1950—1951), да би убрзо био упућен на даље школовање. Након завршене Више војне академије ЈНА, био је војни изасланик у Бурми (19541957), помоћник начелника Друге (војно-обавештајне) управе Генералштаба ЈНА (1957—1961) и командант Гардијске дивизије (1961—1965), у чину генерал-мајора. Завршио је Курс оператике ЈНА. Потом је обављао функције заменика начелника Наставне управе Генералштаба ЈНА (1965—1968), заменика команданта за позадину Девете армије у Љубљани (1968—1970), у чину генерал-потпуковника, начелника, у неколико управа, у Генералштабу ЈНА (1970—1978), као и заменика начелника Генералштаба ЈНА (1973—1978), помоћника Савезног секретара за народну одбрану (1978—1984) и заменика Савезног секретара за народну одбрану (1984—јун 1985), након чега је редовно пензионисан у чину генерал-пуковника ЈНА.

На Дванаестом конгресу СКЈ био је изабран за члана Централног комитета СКЈ.

До 1998. године живео је у Београду, а од тада у Крању. Ожењен је, има два сина. Био је председник Фудбалског клуба и Југословенског спортског друштва „Партизан“. Један је од оснивача и најактивнијих чланова Друштва за истину о антифашистичкој народноослободилачкој борби у Југославији 1941–1945. и Савеза антифашиста Србије.[1]

Умро је 19. априла 2015. године у Крању.

Литерарни рад и одликовања[уреди]

Објавио је више радова, од којих су запаженији „Титова мисао у стратегији оружане борбе” („Војно дело”, 1978), „Книнска операција - велика побједа НОВ и ПОЈ” („Книнска операција”), „Искуства из дејстава IV армије у завршним операцијама 1945” („Завршне операције”), „Арапско-израелски рат 1973” (I управа, 1974), „Оперативно-стратегијска искуства ратова послије II свјетског рата”. Из области позадинског обезбеђења и планирања развоја оружаних снага, објавио је више радова у часописима „Позадина” и „Војно дело”.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена ратне заставе, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена за војне заслуге са великом звездом, Ордена за слуга за народ са сребрним зрацима, Ордена партизанске звезде са сребрним венцем, два Ордена за храброст и осталих југословенских и страних одликовања, међу којима је шест страних (пољско, бурманско, египатско, совјетско, бугарско и италијанско). Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Војна енциклопедија (књига седма). Београд, 1974. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 

Спољашње везе[уреди]