Пређи на садржај

Момчило Новковић

С Википедије, слободне енциклопедије
момчило новковић
Момчило Новковић
Лични подаци
Датум рођења(1916-09-07)7. септембар 1916.
Место рођењаПавловац Вребачки, код Госпића, Аустроугарска
Датум смрти13. август 1988.(1988-08-13) (71 год.)
Место смртиСплит, СР Хрватска, СФР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ одновембра 1941.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411974.
Чинвицеадмирал
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден партизанске звезде са пушкама Орден народне армије са сребрном звездом Орден за храброст
Орден за храброст Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Момчило Новковић (Павловац Вребачки, код Госпића, 7. септембар 1916Сплит, 13. август 1988) био је учесник Народноослободилачке борбе, вицеадмирал ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 7. септембра 1916. године у Павловцу Вребачком, код Госпића, у земљорадничкој породици. После основне школе, завршио је Стручну подофицирску школу ратне морнарице Краљевине Југославије.

Априлски рат 1941. затекао га је у чину наредника. После Априлског рата, вратио се у родно село, и на позив КП Југославије укључио се у рад на припремама за устанак. Почетком августа 1941, у групи устаника која је напала усташе у селу Медак, налазио се и Момчило. Истог месеца ступио је у герилски батаљон „Велебит“, који је касније прерастао у Први лички партизански одред „Велебит“. Као делегат госпићког котара, учествовао је у раду конференције војних делегата партизанских одреда Лике, одржаној 21. септембра 1941. године на Каменском, на планини Пљешевици, где су разматрана питања од великог значаја за развој устанка у Лици.

Одлуком Окружног комитета КПХ за Лику, Момчило је крајем октобра 1941. био постављен за командира чете у селу Смиљану, а кад је она убрзо расформирана, био је заменик командира, а затим и командир Јуришне чете Првог личког НОП одреда „Велебит“. Новембра 1941, био је примљен за члана КПЈ.

Истакао се 12. априла 1942. године, када је са Јуришном четом и другим деловима Првог батаљона Првог личког НОП одреда одбио напад јаких италијанских снага на Могорић, и нанео им велике губитке. Средином априла 1942, био је постављен за команданта батаљона „Пекиша Вуксан“, који је тада формиран. Командовао је батаљоном у биткама и окршајима око Госпића, Удбине, Плитвичких језера, на Кордуну, око Бриња и Перушића до септембра те године, када је био постављен за заменика команданта новоформиране Девете партизанске бригаде Хрватске (касније Трећа личка бригада). У току Четврте непријатељске офанзиве, убацио се са два батаљона у позадину и код Ловинца сачекао два усташка батаљона, те им нанео велике губитке.

Од марта 1943. године био је командант Треће личке бригаде. Највећи успех с њом постигао је у априлу, у борбама у Гацкој долини, када је бригада заробила велики број непријатељских војника и запленила велику количину оружја, због чега је била похваљена.

Јануара 1944. године био је постављен на дужност оперативног официра у Оперативном штабу за Лику, а затим је био командант Прве бригаде 35. личке дивизије НОВЈ, након чега је, у јуну те године, постао начелник штаба 35. дивизије. У фебруару 1945. био је премештен на дужност заменика коман¬данта Дивизије народне одбране Хрватске, и на тој је дужности, непосредно после рата, наставио борбу с остацима разбијених усташких и четничких јединица.

После рата, био је командант дивизије, војно-поморског подручја и ескадре Југословенске ратне морнарице, затим начелник војно-поморске академије и Школског центра ЈРМ.

Завршио је Вишу војно-поморску академију ЈНА. Пензионисан је у чину вицеадмирала 1974. године.

Умро је 13. августа 1988. у Сплиту, где је и сахрањен на гробљу Ловринац.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература

[уреди | уреди извор]