Драган Ракић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДРАГАН РАКИЋ
Dragan Rakic.jpg
Драган Ракић
Датум рођења(1914-10-10)10. октобар 1914.
Место рођењаШирока Кула, код Госпића
 Аустроугарска
Датум смрти19. јануар 1959.(1959-01-19) (44 год.)
Место смртиБеоград, Социјалистичка Република Србија НР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одјула 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинпуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Драган Ракић (Широка Кула, код Госпића, 10. октобар 1914Београд, 19. јануар 1959), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 10. октобра 1914. године у Широкој Кули, код Госпића. Потиче из сиромашне сељачке породице. Његов отац Милош, док је Драган још био мали, отишао је на рад у Америку. После завршене основне школе, остао је на селу и помагао мајци у пољопривредним пословима.

Априлски рат 1941. године, затекао га је као резервног поднаредника у Бачкој. После капитулације Југословенске краљевске војске, избегао је заробљавање и вратио се у родну Лику. По доласку у родно место, ухапсиле су га усташе, али је успео да им побегне. Учествовао је у припремама оружаног устанка у Лици, које су организовали чланови Комунистичке партије Југославије, предвођени Марком Орешковићем. Због свог активног учешћа у припремама устанка, јула 1941. године примљен је у чланство КПЈ.

Учествовао је у првим устаничким акцијама у Широкој Кули и околини, као борац устаничке Кулске чете. Ова чета касније је укључена у Други батаљон Првог личког партизанског одредаВелебит“, а Драган је постављен за командира чете. Заједно са својом четом, истакао се у борбама 23/24. јануара 1942. године на Љубову, када су спречили продор јаких италијанских снага од Госпића преко Љубова ка опкољеној Кореници. У овој борби Италијанске санге су имале 400 погинулих, рањених и заробљених војника, а партизани су заробили четири топа, два тенка и другу војну опрему.

У пролеће 1942. године, његова чета је укључена у састав батаљона „Огњен Прица“. Приликом заузимања Плитвичких језера, Драган је успео да ликвидира команданта непријатељске посаде. Јуна 1942. године, постављен је за команданта новоформираног батаљона „Мићо Радаковић“. Под његовом командом батаљон је постигао значајне успехе у борбама - око Удбине, у нападу на Широку Кулу, у борби у Дивоселу, а нарочито упадом у Жабицу, 6/7. августа 1942. године. Августа 1942. године његов батаљон укључен је у састав Друге личке пролетерске ударне бригаде.

Командовао је батаљоном у нападу на Удбину, борбама на Косињу и Пазаришту. Његов батаљон је потом прешао на Кордун, где је 17. октобра 1942. године, код Перјасице, с чела зауставио италијанску колону, ојачану са осам тенкова. Седам дана касније, са батаљоном је учествовао у заузимању Тушиловића, а нешто касније Личког Петровог Села и Слуња. У борбама током Четврте непријатељске офанзиве командовао је са два батаљона, затврајући правац Госпић-Љубово-Бунић и онемогућивши продор бројним италијанских снага у Крбавско поље.

За своје заслуге у успешном командовању постављен је за заменика команданта Друге личке ударне бригаде, а нешто касније за заменика команданта Прве личке ударне бригаде. Иако је био заменик команданта бригаде, увек се налазио на положајима са батаљоном који се налзио у најтежем положају. Почетком 1944. године одлуком Врховног штаба НОВ и ПО Југославије постављен је за команданта Друге личке ударне бригаде и на тој дужности је остао до краја рата.

Друга личка бригада, под његовом командом, је водила веома значајне и успешне борбе у Босни, а нарочито у спречавању продора делова немачке 373. легионарске дивизије од Срба ка Дрвару, 25. маја 1944. године, током десанта на Дрвар. Потом је руководио бригадом у борбама и маршевима од Дрвара до Србије, посебно се истакао у борбама на Дурмитору и приликом обезбеђења евакуације рањеника савезничким авионима у Италију. После продора у Србију, у јесен 1944. године, Драганова бригада је водила успешне борбе са четницима, затим за ослобођење Ваљева и у Београдској операцији.

Бригада се успешно борила на Сремском фронту и у завршним операцијама за ослобођење Југославије, а посебно се истакла приликом ослобођења Врбање, Ђакова и Славонског Брода. Приликом ослобођења Славонског Брода, бригада је вештим маневром ударила у бок немачке моторизоване колоне која се повлачила ка Загребу. Свој ратни пут завршио је у ослобођеном Загребу, маја 1945. године.

После ослобођења Југославије, завршио је Вишу војну академију ЈНА и обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији. Имао је чин пуковника и налазио се на дужности начелинка Штаба Команде граничних јединица ЈНА. Погинуо је у саобраћајној незгоди 19. јануара 1959. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима се четири Ордена за храброст и Орден заслуга за народ са златном звездом. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]