Петар Бабић

петар бабић
Петар Бабић
Датум рођења	(1919-11-01)1. новембар 1919.
Место рођења	Тишковац Лички код Доњег Лапца Краљевство СХС
Датум смрти	31. октобар 2006.(2006-10-31) (86 год.)
Место смрти	Београд Србија
Професија	војно лице
Члан КПЈ од	јануара 1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије и Југословенска народна армија 1941 — 1979.
Чин	генерал-пуковник
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања

Петар Бабић Пепа (Тишковац Лички код Доњег Лапца, 1. новембар 1919 — Београд, 31. октобар 2006), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, амбасадор СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 1919. године од оца Стевана и мајке Раде у селу Тишковац Лички, код Доњег Лапца. Поред основне школе, завршио је три разреда Стручне занатске школе у Дрвар, где је учио машинбраварски занат.

Као млади металски радник, 1936. године је приступио организацији Уједињених радничких синдиката (УРС) у Дрвару, а идуће 1937. године је постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Због учествовања у акцијама радничке омладине, отпуштен је с посла, а затим позван на одслужење војног рока, који је служио у Карловацу и Загребу.

Априлски рат 1941. године, га је затекао у Југословенској војсци. После капитулције, избегао је заробљавање и вратио се у родни крај. Учествовао је у припремама оружаног устанка у Лици. Крајем новембра 1941. године постављен је за политичког делегата вода у батаљону „Марко Орешковић“, а убрзо потом је постао политички комесар чете у истом батаљону. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је јануара 1942. године.

Априла 1942. године, када је формиран Трећи лички партизански одред, постављен је за заменика политичког комесара одреда и руководиоца партијске организације у одреду. Од августа 1942. до фебруара 1943. године био је политички комесар Друге личке пролетерске ударне бригаде. Од фебруара до маја 1943. године налазио се у Трећој личкој ударној бригади. Маја 1943. године, Главни штаб НОВ и ПО Хрватске га је поставио на дужност политичког комесара новоформираног Штаба Книнског оперативног сектора. У јесен 1943. постављен је за политичког комесара Деветнаесте севернодалматинске дивизије и на тој функцији остао је до краја рата.

После завршетка Другог светског рата, наставио је професионалну војну каријеру у Југословенској армији, у којој је обављао високе војне и политичке дужности - био је политички комесар Прве тенковске дивизије, у Крању и Тенковског корпуса, у Скопљу; наставник тактике и начелник класе у Вишој војној академији ЈНА; заменик помоћника Савезног секретара за кадровско-персоналне послове ЈНА; начелник Кабинета Врховног команданта маршала Јосипа Броза Тита; секретар Савета народне одбране Југославије и помоћник Савезног секретара за војно-привредни сектор.

Године 1972. именован је за амбасадора СФР Југославије у Канади. По повратку из Канаде, 1976. године преузео је дужност председника Заједнице индустрије наоружања и војне опреме Југославије (ЗИНВОЈ). Активна служба престала му је 1979. године, када је пензионисан у чину генерал-пуковника ЈНА.

Завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић“, Вишу војну академију ЈНА и Генералштабну командну школу у Сједињеним Америчким Државама, током 1956. и 1957. године.

Умро је 31. октобра 2006. године у Београду. Сахрањен је 4. новембра у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Две сестре и брат били су учесници Народноослободилачке борбе. Млађи брат Перо му је 5. августа 1995. сурово убијен у акцији хрватске војске „Олуја“ на аеродрому Жељава.

Одликовања

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су:

• Орден народног хероја (одликован 27. новембра 1953. године)
• Орден ратне заставе
• Орден братства и јединства са златним венцем
• Орден за војне заслуге са великом звездом
• Орден партизанске звезде са сребрним венцем
• Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
• два Ордена за храброст

Литература

• Војна енциклопедија том I. Београд. 1970. 
• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.