Дмитар Заклан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДМИТАР ЗАКЛАН
Dmitar Zaklan.jpg
Дмитар Заклан
Датум рођења(1915-06-11)11. јун 1915.
Место рођењаШаламунић, код Коренице
 Аустроугарска
Датум смрти29. октобар 1988.(1988-10-29) (73 год.)
Место смртиНови Сад, САП Војводина
 СР Србија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1941—1971.
Чингенерал-потпуковник
У току НОБ-акомандант Прве бригаде
Шесте личке дивизије
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Дмитар Заклан (Шаламунић, код Коренице, 11. јун 1915Нови Сад, 29. октобар 1988), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 11. јуна 1915. године у Шаламунићу код Коренице, у земљорадничкој породици. После завршетка основне школе, изучио је опанчарски занат. Опанчарским послом се бавио до одласка на одслужење кадровског рока. Непосредно пред Априлски рат, годину дана је радио као жандар.

После окупације Југославије и стварања Независне Државе Хрватске 1941, Дмитар се придружио оружаном устанку. Био је један од главних организатора устанка у бунићком крају. Првих дана августа 1941, водио је део устаничких снага у нападу на усташе у Бунићу. У то је време био примљен за члана Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Када је од устаника у Шаламунићу, септембра 1941, био формиран устанички вод, борци су Дмитра изабрали за свог командира. Вод је, заједно с другим устаничким снагама, децембра 1941. учествовао у нападу на усташку посаду на Плитвичким језерима.

Када је крајем 1941. године завршено формирање батаљона „Огњен Прица“, Дмитар је био постављен за командира Друге чете батаљона, а нешто касније био је политички комесар чете. Учествовао је у борбама батаљона против италијанских снага код Коренице, у ослобођењу Доњег Лапца 27. фебруара 1942. и у борбама за ослобођење Срба.

Крајем маја 1942, Окружни комитет КПХ за Лику и Штаб групе НОП одреда за Лику упутили су га за команданта Оточачког батаљона „Божидар Аџија“. У батаљону је након четничког пуча започело осипање бораца, али је Дмитар у сарадњи с партијским организацијама убрзо омасовио и ојачао батаљон и његову организацију. Батаљон је под његовом командом учествовао у борбама против четника у Подуму, Заложници, Дољанима и Брлогу, разоружао домобране у Личком Лешћу, одбио напад италијанско-четничких снага на Шкаре, вршио диверзије на железничкој прузи код Капеле, водио борбе код Косиња и Перушића и остало.

Током Четврте непријатељске офанзиве 1943, после борби на правцу Грачац—Доњи Лапац, Дмитров батаљон се, сада у саставу Прве личке бригаде, пребацио ка Мартин Броду, где је заједно с деловима Личког партизанског одреда спречио продор четника од Срба ка Доњем Лапцу. Партизанске снаге су затим ослободиле Срб 16. фебруара и поразиле четнике у Растичеву.

Неко време је био оперативни официр Прве личке бригаде, након чега га је Главни штаб НОВ Хрватске у јесен 1943. године поставио за заменика команданта Треће личке бригаде. Бригада је у саставу Шесте личке дивизије отишла у Босну. Приликом напада партизанских јединица на Бањалуку на Нову 1944. годину, Дмитар је био тешко рањен. Приликом немачког десанта на Дрвар, повео је Први батаљон Треће личке бригаде из Трубара, који је међу првима пружио отпор немачким снагама. Током борби, командант је био рањен, па је Дмитар преузео командовање бригадом, функција коју је обављао све до јула 1944. године.

Поново је био тешко рањен 25. августа 1944. године током борби против немачких снага, приликом обезбеђења преласка бригаде преко Таре код Ђемске Луке. После оздрављења, Врховни штаб НОВЈ га је крајем 1944. године поставио за команданта Прве бригаде Шесте личке дивизије. Бригада је затим водила борбе у Срему. Непосредно пред пробој Сремског фронта, Дмитар је с групом официра НОВЈ послан у школовање у Совјетски Савез.

После рата, био је начелник штаба дивизије, командант дивизије и вршио многе друге дужности. Завршио је Вишу војну академију и Ратну школу ЈНА. Пензионисан је 1971. године у чину генерал-потпуковника.

Умро је 29. октобра 1988. године у Новом Саду и сахрањен је у Алеји народних хероја на новосадском Градском гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941, три Ордена за храброст и више других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 
  • Српски биографски речник (књига трећа). „Матица српска“, Нови Сад 2007. година.