Битка на Малајници
| Битка на Малајници | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Првог српског устанка | |||||||
 Битка на Малајници | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Српски устаници Руско царство |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Карађорђе Петровић генерал Исајев Миленко Стојковић |
Мула-паша Видински Гушанац Алија | ||||||
| Јачина | |||||||
|
4.500 српских устаника 600 руских пешака и 200 козака[1] | 5.000-8.000[1] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
80 погинулих Срба руски губици непознати[1] | око 1.000 погинулих[1] | ||||||
Битка на Малајници (1807) била је прва заједничка борба Срба и Руса против Турака у Првом српском устанку. Битка се завршила победом српско-руске војске.
Увод[уреди | уреди извор]
После ослобођења Београда и осигурања западне границе устаничке Србије на Дрини, Карађорђе је крајем пролећа 1807. упутио у источну Србију Миленка Стојковића и Петра Добрњца са војскама браничевске и пожаревачке нахије са задатком да Тимочку Крајину ослободе од Турака. Са истим задатком упућен је из Соко-Бање Хајдук Вељко Петровић са својим устаницима према Штубику.[1]
Миленко Стојковић је у наступању према Крајини заузео Пореч и Штубик, али је пред селом Малајница нападнут од заповедника Видина Мула-паше и Алије Гушанца са око 5.000-8.000 турских војника и крџалија. Миленко Стојковић са војском одступио је у Штубик, где се утврдио. Турци су се утврдили на Малајници и опсели Штубик.[1]
Пошто је руска војска под генералом Исајевим (рус. Исаев) избила на Дунав и прешла на Велико острво, Карађорђе је са војскама смедеревске и грочанске нахије пошао у помоћ Миленку; средином јуна са око 4.500 пешака и коњаника стигао је на Штубик и подигао шанчеве према Турцима.[1]
У међувремену пробили су се Миленко и Вујица Вулићевић кроз турске положаје и јавили се Карађорђу на Штубику, одакле их је он упутио са 300 коњаника у сусрет Русима. Близу села Михајловца састали су се Руси и Срби 20. јуна 1807.[1]
Битка[уреди | уреди извор]
Дана 30. јуна генерал Исајев и Карађорђе извршили су процену турских положаја на Малајници и одредили распоред за напад. Сутрадан ујутро Руси су прво отворили топовску ватру по логору Мула-паше, а затим су Миленко Стојковић са 1.500 Браничеваца и Вујица Вулићевић са 600 Смедереваца, уз руски олонецки батаљон (600 пешака), 200 козака и 200 српских добровољаца кренули у напад, брзо ускочили у турске шанчеве у којима је настала права сеча. У борби прса у прса су се Срби и Руси боље сналазили. Турке у шанчевима обузела је паника, која се пренела на логор.[1]
Последице[уреди | уреди извор]
Мула-паша је побегао на коњу, а потом Алија Гушанац са преосталим Турцима уз губитке од 1.000 погинулих. Срби су имали око 80 погинулих, а руски губици су непознати. Руски олонецки батаљон храбро се борио, због чега је Карађорђе његове војнике назвао својом браћом.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 5). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 234.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 5). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 234.
