Битка на Делиграду (1806)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За другу употребу, погледајте чланак Битка на Делиграду (вишезначна одредница).
Битка на Делиграду
Део Првог српског устанка
Пошаљи фотографију
Време: септембар 1806.
Локација: Делиград
Резултат: убедљива српска победа [1]
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве:
Сукобљене стране
Civil Flag of Serbia.svg
Српски устаници
Ottoman flag
Османско царство
Заповедници
Civil Flag of Serbia.svg Карађорђе Петровић
Civil Flag of Serbia.svg Станоје Главаш
Civil Flag of Serbia.svg Младен Миловановић
Ottoman flag Ибрахим-паша
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
37.000
55.000
Губици
око 3.000 више од 30.000 мртвих
{{{подаци}}}
Први српски устанак
Баточина - ЧокешинаИванковацБратачићМишарДелиградБеоград - МалајницаШтубикЧегарЛозницаВарваринРавањДелиград

Битка на Делиграду је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске код Делиграда у септембру 1806.

Делиградско утврђење[уреди]

Пошто је на Скупштини устаничких старешина у Смедереву крајем 1805. године, обзнањено да ће се устанак прошири на све суседне турске области и да се међу устанике примају избеглице из околних неослобођених области[2], почетком 1806. године, по Карађорђевом наређењу изграђено је устаничко утврђење ради одбране јужног моравског правца. Његовом изградњом руководио је капетан аустријске војске[3] и фортификатор Вуча Жикић [4], који је претходно побегао из Срема и придружио се војсци Петра Добрињца. Делиградско утврђење налазило се на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве,[5] куда је пролазио Цариградски друм. Капетан Жикић је посао обавио на основу свог великог војничког знања, за веома кратко време, са братом Јованом и добровољцима из јужних српских крајава, који су се још увек налазили под турском влашћу. Добровољци и Жикић били су прва посада утврђења и његови браниоци. Жикић је међутим погинуо непосредно по завршетку изградње. После његове погибије, команду је преузео Петар Добрињац.[2]

Скица Делиградског утврђења

У почетку је био подигнут само један шанац , а на крају их је било девет, око вешто распоређењих земљаних утврђења, од четири бастиона за топове и две гвоздене капије. Комплекс је био у облику правоугаоног троугла.[4] Свако утврђење је могло самостално да се брани. Била су ту огромна подземна склоништа, довољна за смештај све војске и коња из утврђења. Изнад склоништа су се налазила два реда балвана и све је било прекривено дебелим слојем земље. На грудобрану су се налазила начичкана наоштрена копља (палисада), са прорезима за гађање. Испред утврђења су били дубоки ровови такође начичкани палисадом и разним другим препрекама. Сва утврђења су била добро снабдевена храном, водом, муницијом и четири топа скинута са Смедеревске тврђаве, тако да су могла дуго да опстану у опсади.[5] Ово утврђење налазило се на десној обали Јужне Мораве, а на левој обали направљено је утврђење Топољак. Оба утврђења била су међусобно повезана.[2]

Делиградско утврђење чинило је огромну препреку турском надирању низ Мораву[5], односно на правцу Ниш - Београд[6].

Одбрана Делиграда[уреди]

Турска се 1806. године спремала за коначни обрачун са устаницима. Ибрахим-паша, командант турске војске за напад на Србију, према саветима француских војних стручањака планирао[5] је напад из три правца: из Видина са истока, из Ниша са југа и из Босне са запада[7].

Срећом, из правца Видина, Пазван-Оглу и Реџеп-ага су вешто избегли покретање своје војске на устанике. Пазван-Оглу, већ је 1805. био поражен, па познајући добро борбеност и снагу устаника, изговарао се болешћу, док је Реџеп-ага тврдио да не сме да напусти Неготин. Тако је једино остао Јусуф-паша, који је са око 4.000 Турака покушао да крене из Пожаревца. Миленко Стојковић, који се тада налазио у Делиграду, одвојио је 6.000 војиника и кренуо да предусрети Јусф-пашу, пре него што је овај стигао до утврђења. Јусуф-паша, обавештен да ће бити нападнут, променио је правац према Поречу, али га је Миленко опколио преко Волујка и Мајданпека и поразио, после чега су се Турци разбежали према Кладову и Тимоку.

После овог пораза Ибрахим-паша наредио је Шаит-паши, који је располагао са 16.000 војника између Ниша и Мораве, да одмах крене на Делиград. Шаит-паша, потцењујући квалитет утврђења, као ни његову војну снагу, кренуо је на Делиград прво 13. јула, са 4.000 војника. Станоје Главаш и Вуле Илић, који су у то време командовали утврђењем, на време су опазили непријатеља и лако га натерали на повлачење. Шаит-паша, схвативши озбиљност ситуације, сачекао је онда долазак остатак своје војске, утврдивши се на једном узвишењу недалеко од Делиграда. Видевши их тамо, Петар Добрињац је одлучио да по сваку цену отера Турке са узвишења. У ту сврху окупио је све што је могао од људства из околних утврђења и уз помоћ сељака из оближњих села, на јуриш је опколио Турке и протерао их са узвишња. Са још већом војском 16. јула је Шаит-паша још једном покушао да нападне Делиград. У помоћ им је тада пристигао Младен Миловановић, командант Топољака, који је Шаит-пашу из Делиграда протерао све до Ниша и при томе запленио неколико топова, доста муниције и друге војне опреме.[5]

Разљућен због пораза, Ибрахим-паша је одлучио да смени Шаит-пашу са положаја и затражи нову помоћ из Једрена. Убрзо је на располагању имао цео корпус од око 50.000 војника из Једрена и доста војне опреме, које је сместио у Алексинцу. Преузевши команду лично и рачунајући да ће Карађорђе бити заузет на Мишару, Ибрахим-паша кренуо је крајем јула ка Делиграду. Посада Делиграда је међутим, без помоћи са стране, успела вештим маневрима да сломи нападе војске Ибрахим-паше, који су трајали готово шест недеља. Нападајући са бокова, ноћу истуреним снагама и концентричним нападима из утврђења, успела је да пробије блокаду и натера турску војску на повлачење ка Алексинцу. Том приликом је заплењено више топова, доста муниције и војна благајна турске војске.[5]

После ове победе, српски устаници су кренули у противофанзиву.[5]


Данас[уреди]

Шанчеви су до данас само делимично сачували аутентичност. Налазе на вашаришту у Делиграду, у порти цркве Светих арханђела Михаила и Гаврила, подигнутој у спомен ратницима палим у свим ослободилачким ратовима Србије до 1918[8], и у селу Јасењу, на преко 6 ha површине, [4]

На иницијативу пододбора патриотског удружења „Кнегиња Љубица“ из Алексинца, 1926. године покренута је идеја о изградњи места на коме би почивале кости свих српских јунака не само са Делиграду, већ и из каснијих Српско турских ратова 1876-1878. године. Нешто касније, одлучено је да се сагради црква костурница, посвећена светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, недалеко од остатака устаничког шанца. Освећење темеља храма извршено је на Крстовдан 1930. године од стране тадашњег нишког владике Доситеја Васића. Главни посао приликом подизања овог храма урадио је Удружење „Кнегиња Љубица“, а краљ Александар I Карађорђевић, као један од ктитора даривао је звоно и иконостас. Чин освећења цркве обављен је 12. маја 1935. године, од стране владике нишког др Јована Илића.[9]

Извори[уреди]

  1. Esdaile, Charles, Napoleon's Wars, (Viking Adult, 2008), 252.
  2. 2,0 2,1 2,2 Учешче устаника и доброваољаца из неослобођених крајева Србије у одбрани тековина Првог српског устанка, Владимир Стојанчевић, УДК 94(497.11) „1804/1813“:355.216, Зборник Матице српске за историју 69-70, Нови Сад (2004)
  3. Мирјана Делетић: Делиград, Приступљено 21. 11. 2012.
  4. 4,0 4,1 4,2 Споменици културе: Шанчеви из Првог светског рата, Приступљено 20. 11. 2012.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Станоје Главаш, Миладин Стевановић, Књига-комерц, Београд. 2005. ISBN 978-86-7712-065-8. .
  6. Министарство одбране: Календар државних и војних празника (2012), Приступљено 20. 11. 2012.
  7. Факултет безбедности - Београд: Савремена историја Србије, радни материјал за студенте, Проф. др. Момчило Павловић, Београд (2011)
  8. Србин.инфо: Обележавање 206. годишњице Боја на Делиграду, Танјуг, 5. 9. 2012., Приступљено 20. 11. 2012.
  9. Алексинац.нет: Добротвори делиградске цркве, Владимир Вучковић, 30. 7. 2010., Приступљено 20. 11. 2012.

Спољашње везе[уреди]