Битка на Овчем Пољу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка на Овчем пољу
Део Српске кампање
Действия 2-й болгарской армии.jpg
Напад бугарске 2. армије на Краљевину Србију
Време: 19. октобар24. октобар 1915.
Место: Македонија
Резултат: Повлачење српских трупа
Команданти и вође
Дамјан Поповић Георги Тодоров
Јачина
Трупе нове области 2. армија


Напади Бугара на железничку пругу прије објаве рата 1915.

У 1915. години, све до почетка октобра, било је на фронтовима затишје, изузев мањих чарки. Живот се одвијао у релативном миру и могле су се на неки начин регулисати потребе грађана за коришћењем железнице, па је то и учињено. У међувремену, одвијао се и међународни caoбрaћaj преко Цариброда и Солуна. Нарочито преко Солуна. Овим путем су нам стизале све ратне потребе од наших савезнина, највише муниција из Француске. Међутим, пут кроз Македонију био је угрожен упадом комитских чета из Бугарске. [a]

Српској влади у Нишу јављено је 20. марта 1915. године да су 19. марта бугарске комитске чете извршиле напад на железничку пруry код Струмице. Било је комита у униформи у јачини једнога пука, под водством бугарских официра. Било је доста мртвих и рањених на обе стране. Од нападача било је бар 30 мртвих (неки су били покупљени). Српска војска је изгубила 50 војника и радника железнице. Многи су побијени ноћу при препацу. Пет наших чувара на струмичкој станици нађени су упола изгорели. Међу нападачима било је Бугара, Турака и Аустријанаца[b]. Код погинулих нађена су документа аустоугарсих војника и разна друга документа. Напад је извршен и на Валандово. Наоружањи су били бомбама и муницијом бугарске и турске војске. Из саслушања заробљених нападача утврђено је да је напад орrанизован у Бугарској. Границу је прешло око 3.000 Бугара, Турака и Аустријанаца. При упаду су увек одводили Србе и Турке у великом броју. Овом приликом нису успели npyгy да оштете.[1]

Hoћy 26 — 27. марта 1915. Бугари су поново покушали да прекину npyгy експлозијом код моста на км 136,5 — али су и овоrа пута одбијени. Из борби које су вођене од 19. до 21. марта 1915. Тек 25. марта нађено је 11 лешева наших војника, од којих су три потпуно изгорела. Рањеници су мучени и сечени у комаде.[2]

Бугари су кроз део своје штампе наклоњене влади стално ширили лажну пропаганду о рђавом постyпку српских власги у Македонији. Међутим, из Македоније тих дана упућено је много телеграма са изразом негодовања и гнушања збот ових напада. И у самој бугарској штампи, која је против владарске династије Кобургових и владиних настојања била наклоњена братству и споразумевању са Србијом, појављивали су се дописи против ових упада Бугара и комита у Македонију, са захтевом да се такви напади не организују.[3]

Све те акције су се десиле још прије напада бугарске војске на Србију. Званична Бугарска је била под владом цара Фердинанда I (нем. Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha) из немачке породице Сакс-Кобург-Гота.


Спремање за рат[уреди]

Бугарска је објавила мобилизацију 22. септембра 1915. године и српска Врховна команда направила нови операциони план. Према том плану одређено је да се држи еластична одбрана на северном и источном фонту. Тако је према Бугарској српска војска била распоређена:

  • Тимочка војска, командант генерал Илија Гојковић - држала је фронт од ушћа Тимока до Миџора са 9 батаљона и 88 топова.
  • Друга армија, командант војвода Степа Степановић (Тимочка, Моравска, Дунавска дивизија првог позива и Коњичка дивизија са 136 топова)- фронт од Миџор до Дашчаног кладенца
  • Власински одред, командант пуковник Милован Плазина - држао је фронт од Дашчаног кладенца до Патарица са 10 батаљона и 14 топова
  • Трупе нове области, командант генерал Дамјан Поповић (Вардарска и Брегалничка дивизија) - фронт од Патарице до Дојрана и три мања одреда према Албанија са укупно 78 топова

Бугарска офанзива[уреди]

Бугарска војска у ноћи између 13. и 14. октобра креће у напад без објаве рата. Бугарска Друга армија је продрла у Јужну Србију (Македонија). Брегалничка дивизија првог позива није могла да заустави далеко јачу бугарску Другу армију и до 20. октобра бугарска Друга армија стигла је до Куманова и Велеса. Скопље је пало у руке бугарске војске 23. октобра 1915. године. Док је уз помоћ побуњених Албанаца који су ударили у позадину српске војске, бугарска војска заузела Качаничку клисуру, 26. октобра 1915. године.Посебне тешкоће наступиле су када Брегалничка дивизија I позива није успела да заустави наступање бугарских снага, након чега је Србији одсечена веза са Егејским морем.

  • 16. октобра 1915.- заузето Врање
  • 19. октобра 1915.- Бугарске трупе су избиле на Вардар
  • 20. октобра 1915.-заузето Куманово
  • 22. октобра 1915.- заузето Скопље
  • 26. октобра 1915.- заузета стратешки важна Качаничка клисура
  • 16. новембра - 21. новембра 1915. - пораз Француских јединица под командом генерала Мориса Сараја (три Француске и једне Британске дивизије укопане око Черна код Дојранског језера) од стране Бугарске II армије, код Криволака, у склопу офанзиве Овче поље.[4] Са падом Приштине Генерал Сарај схватио је да савезници немогу да помогну Србе и одлучио да почне повлачење ка Солуну.


Последице[уреди]

Због оваквог развоја догађаја српска војска је морала да се повлачи преко тешких терена Црне Горе и Албаније.

Референце[уреди]

  1. „Српске Новине” бр. 80 од 22. III; 81 од 24. III; 84 од 27. III и 86 од 29. III 1915.
  2. „Српске Новине” бр. 87 од 30. III 1915. годиие. ИИ ЈНА, ФВК-К 30, 1/7, 1/22 и 1/23
  3. „Српске Новине” бp. 88 од 31. III 1915. године. И о овим нападима говори опширно Александар Спасојевић у наведеном „Историјском гласнику”
  4. Doughty, Robert A. (2005), Pyrrhic victory: French strategy and operations in the Great War, Harvard University Press


Напомене[уреди]

  1. Напади на пруre у Македонији вршени су још од изградње тих пруга. Комитске цете нападале су врло често, рушиле пругу, мостове, а и отимале службеике запослене на прузи и за њихово пуштање уцењивале и тражиле велике суме у златy. Турска је морала да осигyрава све пруге у Македонији и у тy сврху оснивала у неким местима војне јединице. Мноrи налади обављивани су тада у штампи у Солуну и Цариграду. Неки примери се налазе у „Материјалима за историју ЈЖ” Јордана Пешевског у Железничком музеју Београд. Том I "Новини" бр. 49 од 19. VIII 1891. године, Том VI; оbјавњено је да су од Солуна до Ристовца успоставњене три војне станице са јединицама које тре5а да обезбеди пругy и саобраћај возова. И за време борбе за Македонију бугарашке комите су биле у рату са српским четницима. Ситуација је остала слична након другог балканског рата.
  2. за то време Аустроугарска је била веч у рату са Србијом и хтела је спречити снабдевање српске војске преко Солуна

Литература[уреди]

  • Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд, 1984.
  • Саво Скоко, Петар Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876-1918, БИГЗ, Београд 1979.
  • Група аутора, Историја српског народа, VI књига (2. том), Београд 1983.
  • Атанас Пейчев: „1300 години на стража”, том II — София: Военно издателство, 1981. — 277 стр.