Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије
| Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије | |
|---|---|
.svg) Грб СФР Југославије (у употреби од 1963. до 1992. године) | |
| Верзије | |
.svg) Грб ФНР Југославије (у употреби од 1946. до 1963. године) [има пет бакљи, које представљају братство и јединство конститутивних народа: Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца] | |
 Први грб, ДФ Југославије (у употреби од 1943. до 1946. године) | |
| Детаљи | |
| Носилац |  СФР Југославија |
| Аутор(и) | Ђорђе Андрејевић Кун и Антун Аугустинчић |
| Усвојен | 7. април 1963. |
Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља шест бакљи окружених житом које горе заједно. Заједничка ватра шест бакљи представља братство и јединство шест република бивше Југославије: Босне и Херцеговине, Македоније, Србије, Словеније, Хрватске и Црне Горе. Датум на грбу је 29. новембар 1943. када се у Јајцу по други пут састао АВНОЈ. Тај датум је постао дан републике после Другог светског рата.
Још у току народноослободилачке борбе крајем новембра 1943, у време Другог заседања АВНОЈ-а када су постављени темељи новог југословенског друштва, настао је грб социјалистичке Југославије заједничким радом уметника Ђорђа Андрејевића Куна и Антуна Аугустинчића приликом украшавања сале Дома културе у Јајцу. По одлуци Председништва АВНОЈ-а Аугустинчић је нешто раније израдио будући грб у дрворезу, са пет буктиња као основним елементима, које су представљале пет народа Југославије, а по ранијој одлуци унет је у грб и датум заседања 29. XI 1943. године. Кун је начинио нацрт жита, који је потом допуњен са пет бакљи. Датум 29.XI 1943. је на грб додат након заседања АВНОЈ-а, а грб је, у понешто измењеном облику, званично усвојен тек Уставом ФНРЈ 1946. Интересантно је да се на новом државном грбу проглашеном 1946. налазио пламен од пет буктиња–симболом братства пет народа: Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца. Шеста буктиња, која је представљала Муслимане (данас Бошњаке), или пак шест југословенских република, придружена је пламену две деценије касније.
Блазон
[уреди | уреди извор]Последњи Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године у свом 6. члану је државни грб дефинисао на следећи начин:
| „ | Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља поље окружено житним класјем. Класје је доле повезано траком плаве боје на којој је исписан датум 29 XI 1943. Између врхова класја је црвена петокрака звезда. Усред поља налази се шест косо положених буктиња чији се пламенови спајају у један пламен.[1] | ” |
Историјат
[уреди | уреди извор]Контекст
[уреди | уреди извор]
Победом у Другом светском рату у Југославији и уследелом потпуном преузимању свих органа државне власти, Јосип Броз Тито и Комунистичка партија арбитрарним партијским насиљем постављају норме у свим сферама друштвеног живота. Ово је са собом носило и спровођено је у име специфичне доктриниране интерпретације и прошлости и будућности која треба да се оствари. Према овом погледу на свет, све што је подсећало на претходна времена је требало да нестане како постојањем и успоменом не би дезавуисало успостављање нове стварности. Овим духом се водило и кад је по среди била нова државна хералдика.[2]
Нова политичка врхушка је препознала потребу постојања државних симбола и знамења власти. Такође је одмах била јасна и провенијенција нове државне и партијске хералдике — ликовна амблематика Совјетског Савеза и СКП(б). А она је унапред претпостављала своје елементе које је требало операционализовати у југословенском контексту[2]:
- црвену звезду петокраку — израз очекивања победе комунизма на свих пет континената;
- срп и чекић — симбол заједништва радника и сељака у борби против грађанске класе;
- зупчаник — симбол предсказане индустријализације;
- пољопривредни производи — препознатљиви извор свакодневне егзистенције;[2]
Посебно је мотив црвене петокраке током рата био широко коришћен, било самостално или у комбинацији са другим различитим симболима.[3][4] Идејни творац нове амблематике — па тако и државног грба — био је Моша Пијаде[2][5], један од водећих комуниста и добар сликар, док су реализатори његових идеја били сликар Ђорђе Андрејевић Кун и вајар Антун Аугустинчић.[4][6]
Настанак грба
[уреди | уреди извор]
Грб социјалистичке Југославије је настао у Јајцу, новембарских дана 1943. године, и израђен је управо пред Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије. Реализатори пројекта грба су били Кун и Аугустинчић, који су на овоме радили за време припрема и украшавања Дома културе у Јајцу за предстојеће заседање. Према изворном сећању Куна реализација се догодила на следећи начин:
| „ | [...] Још док смо били у Јајцу, једном приликом позвао ме је друг Марко и тада смо разговарали да треба да направим државни грб. После овог разговора, направио сам неколико скица — више варијанти, али то нису била нека најсрећнија решења. На другом састанку на коме су били присутни другови Тито и Марко, предложено је да се узме пет буктиња — као основни елеменат грба који представља пет националности наших народа. Тако је настао нови грб наше земље. Условљено је било још раније да уђе датум 29. XI 1943.
Грб сам завршио у Дрвару. Радио сам га у дрворезу, чији су отисци били црно-бели. Тако је Врховни штаб ове отиске новог државног грба разаслао у све ослобођене крајеве наше земље како би се упознали са њим. Али како су отисци били црно-бели, то су боје одређене за грб биле испод отисака машином откуцане.[7][8] |
” |
И Антун Аугустинчић је забележио своје сећање овог догађаја:
| „ | [...] По доласку у Јајце примио ме је маршал Тито, онда још генерал. Разговарао сам с њиме, а прије тога сам се договорио с Вице Буљаном да кренем на Биоково гдје смо имали намјеру да изградимо једну велику Титову фигуру, која би се видјела далеко с Јадрана.
Међутим, Тито ме замолио да останем у Јајцу, јер сам му био потребан ради ордена, новчаница, грба, а и ради портретирања Централног комитета, заправо Политбироа. [...] Заједно са Куном радио сам грб за Дом културе гдје је одржано Засиједање. Кун је начинио нацрт жита, а послије смо унутра ставили пет бакљи. Затим смо из гипса извели попрсје, а с друге стране на позорници имали смо грб, први пут на Засједању. Макар он није био још уставом потврђен, али већ је постојао![9][8] |
” |
Још једна епизода из периода рата, од интереса за историју будућег грба друге Југославије, је везана за вајара Мирка Остоју који је био први који је тек пристигле нацрте грба пренео, исклесао на камен и поставио на зграду обласног народноослободилачког одбора на Вису.[а] Београдска „Политика” из 1978. је овај догађај пренела следеће[б]:
| „ | На Другом заседању АВНОЈ-а одржаном у Јајцу 29. новембра 1943, дата је идеја о концепцији грба нове Југославије, а почетком 1944. на острво Вис стигао је његов нацрт. Ту се тада налазио и академски сликар Мирко Остоја, борац при обласном НОО за Далмацију. Са шефом пропагандног одела Обласног народноослободилачког одбора Невеном Шегвићем дошао је на идеју да изради грб у камену. „Када сам почео уцртавати грб, резати га, почела ми се разоткривати истина о новој Југославији”, сећа се уметник и даље каже: „Цветала су класја грба, симбол је зрачио чудном светлошћу. Цела историја наших народа у њему је саткана, загрљена у том класју, а звезда петокрака затварала је круг истине...” Чим је био готов, грб је уграђен на прочеље зграде у којој је у Куту[в], у Вису био Обласни НОО, а налази се тамо и данас, одлично очуван.[10] | ” |
Државни грб
[уреди | уреди извор]Прва примена
[уреди | уреди извор]
Активирање и примена овог тренутно још увек партијског обележја је извршена методом свршеног чина, путем „Одлуке о Нацрту закона о имену државе и државном грбу” од 27. марта 1944. године.[11][12] Према овој одлуци, коју је израдио Пијаде са једним делом већника АВНОЈ-а, и која из ширих међународнополитичких разлога није добила снагу закона[д], нови грб Демократске Федеративне Југославије је дефинисан на следећи начин:
| „ | Државни грб Демократске Федеративне Југославије састоји се од пет упаљених буктиња које представљају пет уједињених народа чији се црвени пламенови уједињују у један пламен изнад којега се у врху грба налази црвена петокрака звезда. Буктиње и пламен обавијени су жутим класјем пшенице и плавом траком са белим натписом: ДЕМОКРАТСКА ФЕДЕРАТИВНА ЈУГОСЛАВИЈА на српском, хрватском, словеначком и македонском језику.[17][18] | ” |
Начелно посматрано, целокупна тадашња политичка динамика и односи снага у периоду транзиције власти, су се рефлектовали и на поље државне хералдике; Премда је Југославија пре него што је проглашена Република, до тад још увек формално била Краљевина, вољом победничке стране у рату да користи свој грб и индиферентношћу западних савезника у погледу поштовања Устава који је прописивао друга обележја, дошло је промене фактичког стања. Док је Устав говорио једно, власти Демократске Федеративне Југославије су, укључујући и краљевске намеснике у влади[ђ], користили нови грб ДФЈ. Формализација фактичког стања је уследила новим уставом из 1946. године.[12]
Кад је реч о самој симболици грба, „пет упаљених буктиња“ је представљало „пет уједињених народа“[5] — Србе, Хрвате, Словенце, Црногорце и Македонце (одлуком Комунистичке партије некадашњи троимени народ Срба, Хрвата и Словенаца проширен је двема новопризнатим нацијама: Црногорцима и Македонцима).[12]
Озваничење
[уреди | уреди извор]Уставом Федеративне Народне Републике Југославије од 31. јануара 1946. године је грб пројектован у Јајцу званично постао државни грб Југославије. Члан 3. Устава га дефинише на следећи начин:
| „ | Државни грб Федеративне Народне Републике Југославије представља поље окружено житним класјем. Класје је доле повезано траком на којој је исписан датум 29-XI-1943. Између врхова класја је петокрака звезда. Усред поља налази се пет буктиња косо положених, чији се пламенови спајају у један пламен.[19] | ” |
Током расправе о новом Уставу у Уставотворној скупштини која се тицала дефинисања државног грба, против горе поменутог, а касније и усвојеног решења грба са пет буктиња које су симболизовале пет народа, се успротивио Хусеин Хусага Чишић — посланик из Мостара, који је отворено приговорио Председништву Уставотворне скупштине што се у Уставу уз остале народе нису појављивали муслимани, те што и они нису уврштени у нови грб са још једном буктињом.[е] У том смислу он се обратио Министарству за Конституанту у виду две писмене представке. Прву је поднео 5. децембра 1945, а након што је ова одбијена, следећом 16. јануара 1946. године.[ж] Након целоноћног већања Милована Ђиласа са Титом о Чишићевом захтеву и притисака на Клуб посланика муслимана из Босне и Херцеговине, како већ напоменуто, Устав је донет без прихватања овог захтева.[27] Нико од осталих посланика из БиХ није подржао његов захтев, док је сам Чишић изразито био истрајан у свом захтеву, те је био једини посланик који је гласао против новог југословенског Устава.[28][21][з]
Из хералдичке перспективе куриозитет грба је представљала обојеност његових елемената, односно недостатак исте; Ако се изузме боја житног венца, јер је уобичајено да се зрело жито приказује златно жутом бојом, као и метална боја буктиња, једине у ствари колористички означене фигуре у грбу су биле црвена звезда петокрака и пламенови буктиња. Боја поља и боја траке уопште нису били дефинисани, тј. непознати те подложни налетима инспирације. Тако је трака обично била плава, црвена или тробојна (у бојама југословенске тробојке), док је основно поље грба најчешће представљано као бело, а повремено као светлоплаво.[12][30]
Шеста буктиња
[уреди | уреди извор]Новим Уставом Југославије од 1963. године државни грб је промењен и наново дефинисан чланом 3. Устава:
| „ | Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља поље окружено житним класјем. Класје је доле повезано траком на којој је исписан датум 29 XI 1943. Између врхова класја је црвена петокрака звезда. Усред поља налази се шест косо положених буктиња чији се пламенови спајају у један пламен.[31] | ” |
Главна промена је уследила у домену садржаја и симболике грба. Уместо дотадашњих пет буктиња које су симболизовале уједињених пет конститутивних народа, шест буктиња у измењеном грбу је симболизовало шест уједињених република у саставу федерације — Словенију, БиХ, Хрватску, Србију, Црну Гору и Македонију.[12][8] Ова промена у броју буктиња се уклапала и у новоформулисани политички став да у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији постоји још једна нација — Муслиманска, следствено чему је придодата још једна буктиња.[12] Овај догађај је комеморисан и одговарајућим стихом:
| „ | Шест буктиња пламти
да причају свима да у нашој земљи шест народа има![12] |
” |
Последњи устав
[уреди | уреди извор]У следеће три деценије од промене у Уставу из 1963. само питање државног грба као такво није постављано. За време припрема за усвајање новог устава из 1974. године, остало је забележено да је партијска комисија која је радила на дефинисању уставних одредби отворила питање блазонирања грба.[32] Расправљало се о поменутој недефинисаности боје траке, променљивој боји при различитој употреби, те потреби да се то питање коначно реши. Такође је указивано на потребу да се прецизније одреди однос између висине и ширине грба.[и] Трака је напослетку у новом Уставу одређена да буде плаве боје, што је у расправи потенцирано као предлагано решење још од 1944. године.[30] Последњи устав друге Југославије пре њеног распада у свом 6. члану је државни грб дефинисао следеће:
| „ | Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља поље окружено житним класјем. Класје је доле повезано траком плаве боје на којој је исписан датум 29 XI 1943. Између врхова класја је црвена петокрака звезда. Усред поља налази се шест косо положених буктиња чији се пламенови спајају у један пламен.[1] | ” |
Употреба
[уреди | уреди извор]Употреба и заштита државног грба СФРЈ била је уређена савезним законима и другим савезним прописима, као и међународним уговорима и другим међународним споразумима којима је приступила или које је закључила СФРЈ. Поједина питања везана за употребу државног грба била су регулисана и републичким и покрајинским законима и прописима.[8]
Нормативни оквир за уређивање тематике државног грба одредио је устав из 1974. године, који је, уз утврђивање његовог садржинског изгледа[33][1][ј], дефинисао да је право и дужност федералног нивоа власти да преко својих органа уређује употребу и заштиту грба.[34] Тако се у 281. члану став 1. тачка 9. устава наводи:
| „ | Федерација преко савезних органа: [...]
9) уређује држављанство Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, утврђује основне податке за матичне књиге и личне карте, утврђује празнике и одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, утврђује химну Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, уређује употребу печата, грба и заставе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, [...][35] |
” |
Ради оживотворења наведених уставних прерогатива федерације, како у почетку назначено, био је донет један број савезних закона и других савезних прописа у разним областима друштвеног живота, при чему је један број њих — пре свега подзаконских спроведбених тј. извршних и пратећих прописа — био донет и пре самог устава из 1974. године.[36] Централно место у регулисању употребе и заштите државног грба Југославије заузимао је савезни „Закон о употреби грба, заставе и химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и о употреби лика и имена Председника Републике Јосипа Броза Тита”, као и подзаконски прописи који су из њега извирали.[37]
Овим законом, који је донет априла месеца 1977. године, законодавац је уз испуњавање изнад цитиране уставне обавезе, први пут до тада у тадашњој Југославији, успоставио јединствен и свеобухватан систем правила о употреби, заштити и популарисању тадашњих државних обележја — тиме и државног грба, чиме је овај закон творио окосницу регулације ове тематике у СФРЈ. Такође, законом су била повезана и употпуњена до тада постојећа парцијална решења о дотичним симболима садржана у другим законима, прописима и општим актима и усклађена са овим законом, те је усмерена и њихова стварна пракса — како домаћа, тако и са елементом иностраности у земљи и иностранству. Иза целог подухвата је стајала и намера да се олакша уређивање употребе и заштите ових симбола у различитим специфичним ситуацијама где су се они појављивали; Ово су били главни мотиви за његову израду и доношење.[38]
У садржинској равни, наведени закон је представљао комбинацију кодификације два модалитета везана за употребу државних амблема. Са једне стране то су била општа, основна начела употребе која су утврђена основним одредбама закона[39], док су са друге стране у даљњем тексту, посебним одредбама та начела разрађена и конкретизована у мери у којој то захтевају специфичне потребе, одговарајући тиме на питања „када”, „како” и „у каквим условима и ситуацијама”, која се у пракси постављају у свакој употреби и примени општих начела из првог дела.[40]
Начела
[уреди | уреди извор]У „Закону о употреби грба, заставе и химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и о употреби лика и имена Председника Републике Јосипа Броза Тита” посебно су била уочљива три основна начела употребе[40]:
- начело слободне употребе,
- начело почасти, и
- начело узајамности и толеранције[40];
Осим ова три, у републичким и покрајинским, као и неким општинским и градским прописима било је изражено и — начело равноправности народа и народности Југославије —, које је било везано за употребу националних симбола различитих народа који су живели у земљи, као и права употребе држављанина једне републике да користи своја обележја у другој. За разлику од горе поменута три начела, ово се није дотицало употребе државног грба Југославије.[41]
Начело слободне употребе
[уреди | уреди извор]Ово начело се углавном односило на питање ко, када и у којим ситуацијама може да користи државне симболе — укључив и државни грб, и у том смислу да ли постоје и која ограничења. Такође је, осим легализације праксе слободне употребе, ово начело у закону било усмерено и ка јачању, подржавању и ширењу правилног коришћења ових знакова, њиховог популарисања, те спречавања могућих злоупотреба. Тако, све што експлицитно није било забрањено или предвиђено за нешто друго, било је слободно за употребу, с тим што се начин ове употребе није смео косити и бити противан „јавном поретку и моралним нормама социјалистичког самоуправног друштва” тј. социјалистичком моралу, односно „нарушавати углед и достојанство Социјалистичке Федеративне Републике Југославије”, како је дефинисано у члану 3. закона.[42][39]
Начело почасти
[уреди | уреди извор]![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small} | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Начело узајамности и толеранције
[уреди | уреди извор] | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
У производњи и привредном промету
[уреди | уреди извор] | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
У ситуацијама са елементом иностраности
[уреди | уреди извор] | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Занимљивости
[уреди | уреди извор] | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Галерија
[уреди | уреди извор]
.svg)
.jpg)
Види још
[уреди | уреди извор]- Историја Југославије
- Грбови југословенских социјалистичких република
- Грб Краљевине Југославије
- Грб Србије и Црне Горе
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Према тексту М. Божића „Када је и како први пут урађен грб нове Југославије — Симбол јединства исклесан у рату” из Вечерњих новости од 17. новембра 1976. године се наводи да је вајар Мирко Остоја лета 1944. године пренео грб са скице на фасаду зграде НОО одбора на Вису, те се надаље наводи[10]:
„ Грб нове Југославије, рад вајара-партизана Мирка Остоје, пренет је са нацрта у камен први пут на зграду Обласног НОО одбора на Вису. — Када смо га поставили на стару фасаду зграде Обласног одбора, овенчан сунцем, грб је добио нову вредност, не само ликовну него и симболичку. Светлео је животом. То је био диван људски доживљај, врелих летњих дана 1944. — сећа се данас академски вајар Мирко Остоја... На Вис стиже један од стотину шапирографисаних нацрта грба нове Југославије свима до тада непознат. Рађа се идеја Невена Шегвића, шефа пропагандног одељења НОО: пренети грб са нацрта у камен...
Погодног камена, наравно, нема — прича данас вајар. — Али, сетио сам се камена у мору, одваљеног од руба обале, којег сам гледао сваки пут кад сам пролазио ривом. Борци заронише и ево камена на сувом. Ни алата није било, па сам га наручио од једног вишког ковача, али израђен је прилично невешто...
Из тог обичног камена — наставља причу Остоја — требало је направити нешто што још нико није направио. Тај камен требало је да открије истину о новој Југославији. Ломио сам га сталним мислима о његовој снази, о симболу који ће показати свету оно што ми постижемо, заливамо крвљу, мада је тада то још било далеко од нас...
Аугустинчићева биста друга Тита и Остојин грб нове Југославије једине су две пластике рађене у време НОБ. Гипсани оригинал Титове бисте се загубио, а грб на згради некадашњег обласног НОО још стоји и прича историју наших народа, овенчану симболом јединства.[10]
” - ^ „Политика” од 28, 29 и 30. новембра 1978, рубрика „Да ли знате” (pp. 26) под насловом — „Загрљај у класју”.[10]
- ^ Источни део града Виса.
- ^ Тако се у депеши заведеној под бројем 116 од 27. марта 1944. насловљеном: „Писмо потпредседника председништва АВНОЈ-а Моше Пијаде од 27. марта 1944. потпредседнику НКОЈ-а Едварду Кардељу у којем га обавештава да му шаље текст државне химне и нове верзије раније достављених пројеката основних закона врховне власти Демократске Федеративне Југославије”, као што је у самом наслову речено, Пијаде обраћа Кардељу, поред осталог, и у вези овог закона и грба[13]:
„ Драги Бевц Јутрос примисмо твоју депешу и тражени закон био је брзо готов и послат депешом. Код израђивања законских одлука много ме је му чило то што нема имена државе, као што ми је сметао и назив »одлука« и избегавање назива »закон«. Сад, пошто смо — вала богу — крстили наше младо чедо [...] (мислећи на ДФЈ) [...] треба у све оне пројекте унети потребне измене у вези са именом државе, са њеним грбом, а исто тако треба те законе назвати законима а не више »одлукама«. Шаљем ти текст закона о имену и грбу. Грб сам описао на основу твоје депеше, која није дала баш прецизан опис (нема боје буктиња, нема боје поља за целу слику, нема тописал како стоје те буктиње, стоје ли све усправно, паралелно, или су некако укрштене итд., а све то мора минуциозно да буде речено у таквом закону).[13]
Шаљем ти и два печата, један за НКОЈ, а други за Унутр. послове. [...] (Реч је о нацрту четвртастог штамбиља и округлог печата НКОЈ који је тада Пијаде послао) [...] Међутим, грб у средини оба застарио је. [...] (За грб је била узета звезда петокрака) [...] Бојим се како ће изгледати оних пет буктиња у тако малом формату какав треба за средину печата сваког уреда. Жао ми је да је цео венац око грба од класја; досад смо једном половином имали клас пшенице, а другом ловорову гранчицу.[14] [...]
[...] Да не гњавим више ни себе ни тебе,
Здраво, Моша[15][16]” - ^ Како наводе историчари Бранко Петрановић и Момчило Зечевић, због међународних разлога везаних за међународно признање нове Југославије овај Закон није могао бити усвојен. У време израде овог Предлога већ је текла преписка између маршала Тита и британског премијера В. Черчила. Моша Пијаде, одвојен од центра збивања у сфери међународних односа, није знао за ову фактичку »блокираност« законодавне иницијативе коју је развио с једним делом већника АВНОЈ-а.[11][г]
- ^ Тако се на печату краљевских намесника у влади налази звезда петокрака, а на заглављу меморандума њихове канцеларија грб „Демократске Федеративне Југославије”.[12]
- ^ Наводећи да је скупштини упућен низ разних предлога, министар за Црну Гору и заменик министра за Конституанту (Уставотворну скупштину), Милован Ђилас, је посебно истакао
Ђилас је на овај предлог одговорио следеће:„ карактеристичан предлог од једног муслимана да би требало унијети шесту буктињу у наш државни грб. Предлог се мотивише тиме да су муслимани посебна националност, да су муслимани одобрили нацрт устава у свим његовим појединостима, али да су били незадовољни тиме што није у државни грб ушла шеста буктиња као симбол муслиманске националности.[20][21] ”
Бошњачки политиколог Шаћир Филандра је става да је оваквим одговором Ђилас „вјешто политички избјегао јасан одговор на упућени захтјев, дигнувши га на теоријску разину, на којој је увијек могуће образлагање pro et contra, притом јасно дајући Бошњацима до знања да им се у политичком смислу националност „не признаје““. Ђиласов одговор види и као парадигматичан за однос комуниста, те (не)демократичности и (не)правне нарави нове државе према питању националне равноправности, посебно према муслиманима, Бошњацима и Босни.[20]„ Ја мислим да парламент не може претресати питање да ли су муслимани национална група или нијесу, јер, на крају крајева, да ли је неко национална група или посебност не зависи од рјешења Народне скупштине, јер она је онаква каква јесте. То је једно теоријско питање о коме се људи могу препирати на овај или онај начин, али ни у ком случају не може се ријешити једним декретом. Ако би се један такав предлог мотивисао тиме да би шесту буктињу требало унијети као симбол шесте федерације, он би могао да буде предметом претреса. Али, пошто се стало на гледиште да свака националност добије своју буктињу онда у сваком случају мора бити само пет буктиња. Тим, разумије се, ја не мислим негирати посебне црте код муслимана које данас постоје.[22] ” Иначе је могућност да буктиње у грбу симболишу републике а не народе, коју је нагласио Ђилас у свом одговору на предлог, заживела у пракси са новим Уставом из 1963. године.[21]
- ^ Према Филандри главни мотив Чишићевог (првог) поднеска, имајући у виду и Ђиласов одговор, је био тај да је: „Чишић осјетио да Срби посредством комуниста варају и Босну и Бошњаке. Да настављају стару политику оспоравања Бошњака и да иду на тиху подјелу Босне. Он је увиђао да се одређивањем Босне као државе „Срба и Хрвата и тако нешто...“ оставља простор за њену подјелу. Зато тражи да се одреди као босанска република, а не као република „Срба и Хрвата и тако нешто...“, те да се босанска народност прикаже посебно, шестом буктињом на грбу државе.“ Чишићев поднесак Филандра назива „последњим грађанским бошњачким политичким иступом у наредних пет деценија.“[23]
Писмена представка Чишића Министарству за Конституанту од 5. децембра 1945. гласи:
Пошто ова прва представка није уродила плодом, Филандра наводи да је Чишић 16. јануара 1946. године поднео другу представку. У њој, према његовим наводима, Чишић истиче да су све београдске владе од уједињења до фашистичког слома настојале „да нашој ужој домовини Херцег-Босни одузму њену индивидуалност и да обеснаже сваки спомен на некадашњу њену самосталност“; Чињеницу да је Босна вековима задржала самосталност, „да је при ослобођењу ушла у састав уједињених југославенских земаља као посебна управна јединица по властитој вољи“ — Срби игноришу, истичући стално њен српски карактер, те да је београдским владама реч „Босанац“ исто што и светогрђе.[25]„ У вез с нацртом устава Ф.Н.Р.Ј., објелодањеног у органу комунистичке партије Југославије — „Борба“ од 3. децембра 1945. број 293, имам да примјетим ово: Авној у свом другом засједању у Јајцу дне 29. новембра 1943. донио је закључке од великог историјског значаја, по којима се, на основи националне равноправности — Срба, Хрвата, Словенаца, Црногораца и Македонаца, територијално подручје бивше Краљевине Југославије има подијелити у шест федеративних јединица, и то: Србију, Хрватску, Словенију, Црну Гору, Македонију и Босну и Херцеговину.
Према овим закључцима Авноја, свака федеративна јединица, са актом тога свога опредјељења, стекла је и право на своје властито национално име, само је то право ускраћено босанској федеративној јединици, јединици, наиме која је, по извјесним образложењима, изнимно заснована на националној равноправности — Срба, Хрвата и тако нешто.
Овом, вјероватно, случајном омашком Авноја, учињена је грдна неправда нашој ужој домовини Босни, — Босни, која по хисторији својој и по улози одиграној у овом народноослободилачком рату, као и по жртвама уложеним у овај рат има право на своје народно опредјељење, односно право на своје народно име, свакако толико, колико и свака друга горе споменута федеративна јединица.
Министарство за конституанту, при изради нацрта устава Ф.Н.Р.Ј. јамачно је рачунало са становишта Авноја, израженим у његовим закључцима од 29. новембра 1943. , па се у основним начелима устава, у члану 3, четвртој реченици тог члана, са написом: „пет буктиња косо положених, чији се пламенови спајају у један пламен“ — симболички изразило исто гледиште, што је, по мом скромном мишљењу и незгодно и — ако ћете посве неправилно.
Јер босанско-херцеговачка федеративна јединица, заснована на тзв. националној равноправности Срба и Хрвата, нема никакве гаранције за свој опстанак, нити може имати изгледа за миран друштвени и државни живот.
Уосталом, како у пракси изгледа та тзв. национална равноправност Срба и Хрвата, ми смо Босанци то већ у више наврата на својој кичми осјетили, па би и сувише неправично било, да се с тим и таквим праксама поново отпочне.
Свака национална мисао увјетује и своје национално подручје, свој животни простор, а како српска и хрватска национална мисао, обухваћа нашу ужу отаџбину — Херцег-Босну — као свој животни простор, сукоби су међу овим нацијама супротног става неизбјежни и нема начина да се помјере. Извјесно је, међутим, да су се због супротног става ових нација на нашем терену током посљедњих деценија одигравале скандалозне работе, па напокон и незапамћени злочини у нашој земљи.
Пробало се већ, у своје вријеме, да се нађе неки модус, у циљу изравнања националних спорова међу Србима и Хрватима, но без задовољавајућих резултата. Подјелом земље на бановине, распарчана је била наша ужа отаџбина Босна и Херцеговина — што се каже — на варичаке, а како се при тој подјели није водило рачуна ни о хисторијским, ни о географским, ни о економским разлозима, који би у ма ком погледу правдали те подјеле, него су те подјеле диктирале само и искључиво хегемонистичке тежње извјесних властодржаца, разумије се, да оне нису могле задовољити скоро никога, а нарочито не оне на чију су штету те подјеле изведене...
Поново, се међутим, покушало, са споразумом Мачек-Цветковић ударити границе националним тежњама Срба и Хрвата и мета је овог метењачког споразумијевања поново била наша ужа отаџбина — Босна и Херцеговина. Овај је споразум изведен по неком вјерском кључу и по вјерској припадности тако да су они босанскохерцеговачки срезови, у којима је католички елемент бројно претежнији од православног елемента, једноставно додјељени Мачековој редодржави; а остали су срезови остављени на расположење и на даљну експлоатацију београдској хегемонистичкој клики, да с њима манипулира како нађе за умјесно. Ми босанскохерцеговачки старосједиоци ни код прве ни код друге подјеле наше уже отаџбине Херцег-Босне, као анационалан елемент, нисмо уопће дошли у обзир!Из горњих напомена логички произилази да босанскохерцеговачка федеративна јединица може почивати на принципу: Босна — Босанцима.
Уосталом, невјеројатно је да има једног правог Босанца коме би било зазорно да се тим именом зове, а ако неко већ хоће да се и друкчије зове, просто му било.
Зато наслов молим, да у уставу Ф.Н.Р.Ј., у основним начелима његовим, у члану трећем у четвртој реченици тога члана исправи: мјесто пет- „шест буктиња косо положених и тако даље“ .. да би се фактички правди удовољило. Јер, апстрахирајући чињеницу да нашој ужој отаџбини Херцег-Босни, по њеној хисторији припада пуно право на њено властито име, да је она, у етничком погледу, једна посебна народна цјелина међу југославенским народима, па, шта више, апстрахирајући и чињеницу да је она олтар наше заједничке ствари у овом четворогодишњем рату за народно ослобођење придонијела више жртава него ма која друга земља на Балканском полуострву, ипак јој из практичних разлога треба стару част повратити, из разлога, наиме, којима су се водили наши водећи кругови, промовирајући Македонију и Црну Гору на част народних држава, с правом на посебно народно име.[24]” Према Филандри, Чишић даље у својој представки „ингениозно открива све слабости и замке националне номинације Бошњака називом „Муслиман““ (Филандра), те истиче: „Нама Босанцима, као несумњивом изданку оних старих Бошњака оставили су право да се зовемо Муслиманима с прозирном тенденцијом да нам у знаку тога, у свим даним згодама оспоре право ријечи у националним и државно-правним питањима наше уже отаџбине Босне и Херцеговине.“ Замка „муслиманства“, кога комунисти Бошњацима, додуше, нису наметали, али као једини облик номинације прећутно дозвољавали, док су бошњаштво оштро нападали, најбоље се према Чишићу огледа по томе што су Бошњаци при подели земље у споразуму Цветковић-Мачек, били мимиођени као анационални елемент, јер земљу деле народи а не верске заједнице. У том смислу истиче: „И данас, кад нам се стално сугерира да је наша домовина једнакоправна с осталим федеративним јединицама а ми Босанци са осталим народима у Југославији, а ето нам ни сада није дозвољено нити да се правим именом зовемо. Нашем се човеку не дају писати ни Босанцем ни Југославеном, а кад се по невољи каже да је Муслиман, онда то пасира, ваљда зато што је то колективни назив за 300.000.000 људи разбацаних на пет континената, који припадају свим могућим расама човјечијег рода.“ — наводи Филандра.[26]
Филандра даље наводи да Чишић не верује да су неправда и замка с „муслиманством“ искључиво ствар АВНОЈ-а, али да је такво номинирање за Бошњаке „грдно понижење“. Наш свет није неопредељен у народносном смислу „како то неки хоће да кажу“, већ је он без сумње, изданак старих Бошњака. Хрватска и српска националистичка пропаганда код њега неће получити никакав успех. Зато Чишић поново тражи да се у чл. 3 Устава стави уместо пет „шест буктиња косо положених“, како би се правди удовољило; — преноси Филандра.[27]
- ^ Од интереса за историју грба је да Чишић није био једина личност код босанскохерцеговачких муслимана која је заступала мишљење да у државном грбу треба да се нађе шеста буктиња. Шаћир Филандра наводи да је против ове одлуке протестовао и Мухамед Хаџијахић, путем писма из Загреба, упућеног Едварду Кардељу, Осману Карабеговићу, Авди Хуми и Главном одбору Муслимана Босне и Херцеговине, у којем је изискивао уважавање националности Бошњака. У писму је упозорио да „муслиманске масе нису задовољне што државни савезни грб истиче само пет буктиња као симбола пет нација“, да је на састанцима изражена жеља да „грб добије и шесту буктињу којом ће се и формално показати да су Муслимани субјект равноправан са браћом Србима, Хрватима, Словенцима, Македонцима и Црногорцима...“. Истакао је и да, уколико се не признају као народ равноправан осталим народима, већ само као верска заједница, да се онда из духа Устава доводи у питање и даљњи опстанак Главног одбора Муслимана Босне и Херцеговине.[29]
- ^ О раду комисије објављеном у Записнику седнице двадесетак година касније, изразито се негативно изјаснио хералдичар Драгомир Ацовић, критикујући комисију за нестручност и основно неразумевање појма и сврхе грба начелно.[32]
- ^ Што је била пракса и у претходним уставима из 1946. — (члан 3.)[19] и 1963. године — (члан 3.).[31]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Члан 6. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године”. Викизворник. Приступљено 10. 10. 2016.
- ^ а б в г д Ацовић 2008, стр. 614.
- ^ Heimer, Željko. „Jugoslavenska partizanska trobojnica”. The Flags & Arms of the Modern Era. Приступљено 10. 10. 2016.
- ^ а б Ацовић 2008, стр. 614–615.
- ^ а б Petranović & Zečević 1987, стр. 11.
- ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 28–29.
- ^ Đorđević et al. 1963, стр. 4.
- ^ а б в г Popović & Jovanović 1979, стр. 29.
- ^ Đorđević et al. 1963, стр. 5, 8.
- ^ а б в г Popović & Jovanović 1979, стр. 30.
- ^ а б Petranović & Zečević 1987, стр. 10–11.
- ^ а б в г д ђ е ж Ацовић 2008, стр. 618.
- ^ а б Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, стр. 317.
- ^ Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, стр. 318.
- ^ Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, стр. 317—322.
- ^ Petranović & Zečević 1987, стр. 14.
- ^ „Члан 3. Закона о имену државе и државном грбу”. Викизворник. Приступљено 25. 9. 2017.
- ^ Petranović & Zečević 1987, стр. 10.
- ^ а б „Члан 3. Устава Федеративне Народне Републике Југославије из 1946. године”. Викизворник. Приступљено 22. 9. 2016.
- ^ а б Filandra 1998, стр. 201.
- ^ а б в Filipović 2008, стр. 107.
- ^ Filandra 1998, стр. 201–202.
- ^ Filandra 1998, стр. 202.
- ^ Filandra 1998, стр. 202–204.
- ^ Filandra 1998, стр. 204.
- ^ Filandra 1998, стр. 204–205.
- ^ а б Filandra 1998, стр. 205.
- ^ Imamović 1998, стр. 555.
- ^ Filandra 1998, стр. 206.
- ^ а б Popović & Jovanović 1979, стр. 28.
- ^ а б „Члан 3. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1963. године”. Викизворник. Приступљено 10. 10. 2016.
- ^ а б Ацовић 2008, стр. 619.
- ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 155.
- ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 155, 189.
- ^ „Члан 281. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године”. Викизворник. Приступљено 25. 2. 2017.
- ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 189.
- ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 190.
- ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 113.
- ^ а б „Основне одредбе Закона о употреби грба, заставе и химне СФРЈ и о употреби лика и имена Председника Републике Јосипа Броза Тита”. Викизворник. Приступљено 7. 3. 2017.
- ^ а б в Popović & Jovanović 1979, стр. 69.
- ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 70, 72–73.
- ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 69–70.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ацовић, Драгомир М. (2008). Хералдика и Срби. Београд: Завод за уџбенике. COBISS.SR 152135692 COBISS.RS 152135692
- Blanuša, Mišela (2016). Đorđe Andrejević Kun: ¡no pasarán! : Muzej savremene umetnosti, Beograd, Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića = Museum of Contemporary Art, Belgrade, Milica Zorić and Rodoljub Čolaković Gallery-Legacy, 04/11 - 19/12/2016 / [autor teksta Mišela Blanuša ; biografija i bibliografija Odeljenje za umetničku dokumentaciju MSU ; fotografije Saša Reljić]. Novi Beograd: Muzej savremene umetnosti = Museum of Contemporary Art, (Beograd : Publikum). COBISS.SR 226955788
- Vujčić, Davorin (2007). Antun Augustinčić : Medalje, plakete, crteži, Salon Galerije Antuna Augustinčića, 4. V. – 4. VI. 2007. (ur. Božidar Pejković) [katalog] (PDF). Ministarstvo kulture Republike Hrvatske : Muzeji hrvatskog Zagorja – Galerija Antuna Augustinčića.
- Dragosavljević, Mirjana; Miletić, Miloš; Radovanović, Mirjana (2016). Lekcije o odbrani : Prilozi za analizu kulturne delatnosti NOP-a (PDF). Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 07. 2018. г. Приступљено 26. 07. 2018. COBISS.SR 229144332
- Đorđević, Živa; Milenković, Dragi; Spasić, Živojin; Vujasinović, Todor (1963). Tako je rođena nova Jugoslavija : Zbornik sećanja učesnika drugog zasedanja AVNOJA I. Beograd: Kultura. COBISS.SR 512122029 COBISS.RS 512122029
- Erceg-Sarajčić, Gordana (1983). „Dela jugoslovenskih likovnih umetnika u zbirci Muzeja „25. maj”” (PDF). Vesnik, organ Vojnog muzeja u Beogradu. Beograd: Vojni muzej (29): 175—216. COBISS.SR 41168903
- Zbirka propisa o upotrebi imena i lika i o očuvanju dela Josipa Broza Tita; o grbu, zastavi i himni SFRJ; o praznicima i odlikovanjima SFRJ; o nagradama i oproglašavanju opštenarodne žalosti u SFRJ / [prir. Branislav Fatić]. Beograd: Novinsko-izdavačka ustanova Službeni list. 1987. COBISS.SR 514150037
- Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom II, knjiga XII (PDF). Beograd: Vojnoistorijski institut. 1971.
- Imamović, Mustafa (1998). Historija Bošnjaka. Sarajevo: Bošnjačka zajednica kulture „Preporod“. COBISS.SR 326950
- Isaić, Vladimir (2001). Pomorski običaji i tradicije. Rijeka: Adamić. COBISS.SR 127497
- Manojlović Pintar, Olga (2014). Arheologija sećanja, spomenici i identiteti u Srbiji 1918 – 1989. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju, Čigoja štampa. COBISS.SR 208226060
- „Neueste Flaggen Jugoslawiens”. Symbol und Wirtschaft: Zentralorgan aller an der Symbolik Schaffenden (на језику: немачки). 1—4: 51. 1950.
- Обреновић, Виолета Н. (2013). Српска меморијална архитектура 1918—1955 (докторска дисертација). Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду.
- Petranović, Branko; Zečević, Momčilo (1987). Jugoslovenski federalizam: Ideje i stvarnost — tematska zbirka dokumenata 1943—1986. 2. Beograd: Prosveta. COBISS.SR 32408071
- Popović, Milan; Jovanović, Miloš (1979). Državni amblemi i druge javne oznake u SFRJ. Beograd: Privredni pregled. COBISS.SR 106579724 COBISS.RS 4418049
- Ćirić, Miloš (1988). Heraldika 1, Grb: ilustrovani osnovni pojmovi. Beograd: Univerzitet umetnosti. COBISS.SR 32727303
- Filandra, Šaćir (1998). Bošnjačka politika u XX. stoljeću. Sarajevo: Sejtarija. COBISS.SR 78099456
- Filipović, Emir O. (2008). „Grb i zastava Bosne i Hercegovine u 20. stoljeću”. Bosna Franciscana. 28.
- Heimer, Željko (2006a). „Socijalistička heraldika?” (PDF). Grb i Zastava. 0: 14.
- Heimer, Željko (2006b). „Vojno-pomorske zastave na istočnom Jadranu”. Polemos : časopis za interdisciplinarna istraživanja rata i mira. IX/18: 43—62.
