Србуље — разлика између измена
м Разне исправке |
мНема описа измене |
||
| Ред 6: | Ред 6: | ||
Србуље представљају највећи део [[српска стара књижевност|српског књижевног]] стваралаштва од почетака писмености до последњих књига писаних [[Српскословански језик|српскословенским]] током [[18. век]]а. До [[14. век]]а писане су на [[пергамент]]у, а од почетка 14. века и на хартији. Најчешће су у питању књиге за [[литургија|литургијску]] праксу, теолошка литература, монашко-аскетски списи, догматско-полемичке расправе, филозофско-теолошка дела, али и [[Хагиографија|хагиографије]]. |
Србуље представљају највећи део [[српска стара књижевност|српског књижевног]] стваралаштва од почетака писмености до последњих књига писаних [[Српскословански језик|српскословенским]] током [[18. век]]а. До [[14. век]]а писане су на [[пергамент]]у, а од почетка 14. века и на хартији. Најчешће су у питању књиге за [[литургија|литургијску]] праксу, теолошка литература, монашко-аскетски списи, догматско-полемичке расправе, филозофско-теолошка дела, али и [[Хагиографија|хагиографије]]. |
||
Умножавање књига штамањем почело је у српској средини у држави [[Ђурађ Црнојевић|Ђурђа Црнојевића]] где су у периоду од 1494. до 1496. штампане четири књиге, између осталих и прва штампана српска књига ''[[Октоих]]'', осмогласник из 1494. године. Током [[16. век]]а србуље су штампане у [[Венеција|Венецији]], у |
Умножавање књига штамањем почело је у српској средини у држави [[Ђурађ Црнојевић|Ђурђа Црнојевића]] где су у периоду од 1494. до 1496. штампане четири књиге, између осталих и прва штампана српска књига ''[[Октоих]]'', осмогласник из 1494. године. Током [[16. век]]а србуље су штампане у [[Венеција|Венецији]], у српским манастирима у Горажду, [[Манастир Грачаница|Грачаници]], [[Манастир Милешева|Милешеви]], [[Мркша Жарковић|Мркшиној цркви]] и [[Београд]]у. У питању су књиге теолошке садржине намењене за црквену употребу. |
||
== Извори == |
== Извори == |
||
Верзија на датум 27. фебруар 2014. у 08:12
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Србуље су рукописне и штампане књиге српске редакције старословенског језика, односно старосрпског језика и ћириличког писма од почетка српске писмености до прве половине 18. века. Од 18. века их смењују књиге на црквенословенском језику. Садржај књига је углавном теолошки и то искључиво православни.
Термин је први пут употребио Вук Стефановић Караџић 1818. године у Српском рјечнику.
Србуље представљају највећи део српског књижевног стваралаштва од почетака писмености до последњих књига писаних српскословенским током 18. века. До 14. века писане су на пергаменту, а од почетка 14. века и на хартији. Најчешће су у питању књиге за литургијску праксу, теолошка литература, монашко-аскетски списи, догматско-полемичке расправе, филозофско-теолошка дела, али и хагиографије.
Умножавање књига штамањем почело је у српској средини у држави Ђурђа Црнојевића где су у периоду од 1494. до 1496. штампане четири књиге, између осталих и прва штампана српска књига Октоих, осмогласник из 1494. године. Током 16. века србуље су штампане у Венецији, у српским манастирима у Горажду, Грачаници, Милешеви, Мркшиној цркви и Београду. У питању су књиге теолошке садржине намењене за црквену употребу.
Извори
- Мала енциклопедија Просвета (3 Р-Ш), Београд, 1978.
- Речник српскохрватскога књижевног језика, Нови Сад, 1967—1976.
- Србуље, Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
