Шумадија и западна Србија

Шумадија и западна Србија
Шумадија и западна Србија;
	Положај Шумадије и западне Србије Статистички регион Шумадија и западна Србија
Матична држава	Србија
Административни; центар	нема
Највећи град	Крагујевац
Службени језик	српски
Владавина
Историја
Географија
Површина	‍
— укупно	26.493 км2
Становништво	‍
— 2011.	2.031.697
— густина	76,69 ст./км2
Економија
ПХР (2019.)	0,795
Валута	српски динар
— код валуте	RSD
Остале информације
Временска зона	UTC

Шумадија и западна Србија је један од пет статистичких региона Србије. Ово је највећи статистички регион по: броју становника (2.031.697 према попису 2011. године); површини (26.493 km²) и броју насељених места (2.112).^[2]^[3]

Формирање региона[уреди | уреди извор]

У јулу 2009. године, скупштина Србије усвојила је закон којим је Србија подељена на седам статистичких региона. [1] Првобитно је било предвиђено да подручје статистичког региона Шумадија и западна Србија чине два статистичка региона - Западни регион и Централни регион. Почетком 2010. године преовладала је идеја о смањењу броја статистичких региона, а разлог за то је неравномерност у броју становника у регионима на основу првог предлога. Према новом предлогу, Србија се дели на пет статистичких региона,^[4] а уједначавање региона врши се спајањем Западног и Централног региона и Источног и Јужног региона.

Историја[уреди | уреди извор]

У римско доба, ово подручје је првобитно било у саставу провинција Мезије, Далмације и Паноније. Уситњавањем провинција и променом њихових граница, целокупно подручје региона улази у састав провинције Горња Мезија. Становништво ове провинције су углавном чинила келтска и илирска племена. Касније, поделом Римског царства, цела област је укључена у Византију.

Крајем 5. и почетком 6. века, на ове просторе се масовно досељавају словенска племена. Током раног средњег века, североисточним деловима ове области су углавном доминирале Бугарска и Византија, док су се југозападни делови области налазили у саставу Рашке. На северу регије, у Мачви, шири се средњовековна угарска држава, која на овом подручју формира покрајину Мачванска бановина.

1282. године, након сабора у Дежеви, северни делови области улазе у састав Сремске краљевине, под влашћу краља Драгутина, а средином 14. века, цела област је у саставу Душановог српског царства. После пропасти Српског царства, регија постаје средиште државе Николе Алтомановића, а затим и средиште Моравске Србије (у 14. веку) и Српске деспотовине (у 15. веку).

Падом Српске деспотовине (1459. године) целокупно подручје региона долази под турску власт. У кратком периоду, између 1718. и 1739. године, северни део области улази у састав Аустријске Краљевине Србије. 1804. године регион постаје средиште Српске револуције и Пијемонт модерне Србије. Први српски устанак подигао је Карађорђе Петровић у месту Орашац 15. фебруара 1804. године, а Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића подигнут је у месту Таково 24. априла 1815. године.

После Другог српског устанка, већи део региона је у саставу Србије. Проширењем граница Србије 1833. године, у састав Србије улазе још неки јужни и западни делови региона, док под турском влашћу остаје само подручје Санџака, које ће такође ући у састав Србије 1912. године. После формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, подручје региона је било подељено на неколико округа (1918—1922) и области (1922—1929). Са формирањем бановина 1929. године, подручје региона је подељено између Дринске, Дунавске, Моравске и Зетске бановине.

Током окупације Југославије од стране сила Осовине у Другом светском рату, ово подручје је углавном било у саставу Недићеве Србије, док се део Санџака налазио у саставу Црне Горе. 11. маја 1941. године на Равној Гори, оснива се Југословенска војска у Отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића, која је деловала као герилска формација у борби против окупатора. Генерал Михаиловић је краљевим указом од 28. маја 1942. означен као представник југословенске краљевске владе у земљи. У току народноослободилачке борбе против окупатора, на западу региона је 1941. године формирана Ужичка република.

После ослобођења, регион улази у састав НР Србије у оквиру нове социјалистичке Југославије. На северу и југу СР Србије налазиле су се аутономне покрајине Војводина и Косово, док је централно подручје републике које се није налазило у саставу аутономних покрајина било познато под именом Ужа Србија (касније Централна Србија) и функционисало је као нека врста статистичког региона, који, за разлику од других делова Југославије, није имао сопствене органе власти, али су статистички подаци исказивани у оквиру његових граница.

Подручје Централне Србије између 1959. и 2009. године

Током 2009. године, подручје Централне Србије подељено је на 5 статистичких региона (Београд, Западни регион, Централни регион, Источни Регион, Јужни регион), да би 2010. године, спајањем региона, овај број био смањен на 3 (Београд, Шумадија и западна Србија, Јужна и источна Србија).

Географија[уреди | уреди извор]

На подручју региона налази се неколико просторно-географских целина, од којих су значајније: Шумадија, Рашка/Санџак, Стари Влах, Мачва, Подриње, Пештер, Посавина, Поморавље, Златибор, итд.

Окрузи[уреди | уреди извор]

На подручју региона налазе се следећи окрузи:

Градови[уреди | уреди извор]

Већи градови региона су (са оквирним бројем становника 2011. године):

Крагујевац (179.000)
Чачак (73.000)
Крушевац (73.000)
Нови Пазар (66.000)
Краљево (64.000)
Ваљево (59.000)
Шабац (54.000)
Ужице (52.000)
Јагодина (37.000)
Параћин (25.000)
Аранђеловац (25.000)
Горњи Милановац (24.000)
Лозница (19.000)
Ћуприја (19.000)

Етничке групе[уреди | уреди извор]

На подручју региона углавном преовлађује српско становништво, док је у Санџаку знатним бројем заступљено и бошњачко становништво. Бошњаци чине етничку већину у општинама Нови Пазар, Тутин и Сјеница.

Према подацима са пописа из 2011. године, регион је имао 2.031.697 становника. Најбројније етничке групе, према овом попису су биле:^[5]

Срби: 1.799.394
Бошњаци: 142.767
Роми: 20.649

Религија[уреди | уреди извор]

Најзаступљенија вероисповест у региону је хришћанство (православље), док је на подручју Рашке у знатној мери присутан и ислам.

Правни статус и политика[уреди | уреди извор]

Подела Србије на статистичке регионе извршена је у циљу усаглашавања са земљама Европске уније које користе НУТС стандарде. За разлику од три статистичка региона који имају и сопствене органе управе (Војводина, Косово, Београд), статистички регион Шумадија и западна Србија је формиран за статистичке потребе и нема своје органе власти. Пошто се у влади Србије разматра и опција административне регионализације, није искључено да ће овај статистички регион постати и административни. Захтеви за административном регионализацијом овог подручја присутни су у програмима неких политичких партија у Шумадији и Санџаку.

Види још[уреди | уреди извор]

Статистички региони Србије

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Sub-national HDI”. 'Global Data Lab' (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-11.
^ „Површина територије и број насеља, по НСТЈ”. data.stat.gov.rs. Приступљено 2022-07-11.
^ „Књига 20”. Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002. и 2011. Подаци по насељима (PDF). stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. септембар 2011. ISBN 978-86-6161-109-4.
^ Смањење броја статистичких региона кроз измене Закона о регионалном развоју, Приступљено 30. 4. 2013.
^ Ethnic composition of Serbia 2011

[1] „Sub-national HDI”. 'Global Data Lab' (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-11.

[2] „Површина територије и број насеља, по НСТЈ”. data.stat.gov.rs. Приступљено 2022-07-11.

[3] „Књига 20”. Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002. и 2011. Подаци по насељима (PDF). stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. септембар 2011. ISBN 978-86-6161-109-4.

[4] Смањење броја статистичких региона кроз измене Закона о регионалном развоју, Приступљено 30. 4. 2013.

[5] Ethnic composition of Serbia 2011

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]