Избеглиштво и протеривање Немаца (1944–1950) — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Направљено превођењем странице „Flight and expulsion of Germans (1944–1950)”
(нема разлике)

Верзија на датум 28. април 2024. у 00:01

Избеглице које се крећу на запад 1945.

Током каснијих фаза Другог светског рата и послератног периода, Немци и Volksdeutsche су избегли и били су протерани из више источноевропских и централноевропских земаља, укључујући Чехословачку, као и из бивших немачких покрајина Доње и Горње Шлезије, Источне Пруске и источних делова Бранденбурга (Нојмарк) и Помераније (Хинтерпомерн), које је анектирала Пољска и Совјетски Савез.

Идеју да се Немци протерају са заузетих територија предложио је Винстон Черчил, у сарадњи са пољском и чехословачком владом у егзилу у Лондону, барем од од 1942.[1][2] Томаш Арцишевски, пољски премијер у егзилу, подржавао је анексију немачке територије, али се противио идеји протеривања, желећи уместо тога да натурализује Немце као пољске грађане и да их асимилује.[3] Јосиф Стаљин је, у договору са другим комунистичким вођама, планирао да протера све етничке Немце са источног дела Одре и из земаља које су од маја 1945. потпале под совјетске окупационе зоне.[4] Током 1941. његова влада је већ пребацивала Немце са Крима у Централну Азију.

Између 1944. и 1948. милиони људи, укључујући етничке Немце (Volksdeutsche) и немачке држављане (Reichsdeutsche), су трајно или привремено пресељени из централне и источне Европе. До 1950. укупно око 12 милиона[5] Немаца су пребегли или су протерани из источне и централне Европе у Немачку и Аустрију, које су окупирали савезници. Влада Западне Немачке је укупан број протераних Немаца проценила на 14,6 милиона,[6] укључујући и милион етничких Немаца који су се населили на територијама које је нацистичка Немачка освојила током Другог светског рата, немачке мигранти у Немачкој после 1950. и децу протераних родитеља. Највећи део Немаца је потицао са простора бивших источних територија Немачке уступљених Народној Републици Пољској и Совјетском Савезу (око седам милиона),[7][8] и из Чехословачке (око три милиона).

Области у којима су се одвијали ови процеси биле су бивше источне територије Немачке, које су припојиле Пољској,[9][10] као и Совјетском Савезу, после рата и Немце који су живели у границама предратне Друге Пољске Републике, Чехословачке, Мађарске, Румуније, Југославије и балтичких држава. Нацисти су правили планове — који су само делимично реализовани пре пораза нацистичког режима — да уклоне Јевреје и многе словенске народе из источне Европе и населе читава подручја Немцима.[11][12] Број смртних случајева који се могу приписати последицама бега и протеривања је споран, а процене се крећу од 500.000 до 2,5 милиона, према немачкој влади.[13][14]

Уклањања немачког станивништва су се одвијала у три фазе које се преклапају, од којих је прва била организована евакуација етничких Немаца од стране нацистичке владе суочене са Црвеном армијом која је напредовала, од средине 1944. до почетка 1945.[15] Друга фаза је била неорганизовано бекство етничких Немаца непосредно после пораза Вермахта.Трећа фаза је била организованије протеривање након Потсдамског споразума[15] који је редефинисао централноевропске границе и одобрио протеривање етничких Немаца са бивших немачких територија које су постале власништво Пољске, Русије и Чехословачке.[16] Многи немачки цивили су послати у концентрационе и радне логоре где су коришћени као робовска радна снага, као део немачке „репарације“ земљама источне Европе.[17] Велика протеривања су завршена 1950.[15] Процене укупаног број људи немачког порекла који су још увек живели у централној и источној Европи 1950. године кретале су се од 700.000 до 2,7 милиона.

Историјска позадина

Мапа територијалних промена у Европи после Првог светског рата (од 1923.)

Пре Другог светског рата, источно-централна Европа генерално није имала јасно дефинисане обрисе насеља по етничким линијима. Постојала су нека подручја са етничким већином, али су постојале и велике мешовите области и обиље мањих џепова које су населиле различите етничке групе. Унутар ових подручја различитости, укључујући велике градове Централне и Источне Европе, људи различитих етничких група су вековима свакодневно комуницирали и радили, иако не увек хармонично.[18]

Са успоном национализма у 19. веку, етничка припадност грађана постала је питање[18] у територијалним захтевима, самоперцепцији/идентитету држава и тврдњама о етничкој супериорности. Немачко царство је увело идеју насељавања заснованог на етничкој припадности у покушају да обезбеди свој територијални интегритет. То је такође била прва модерна европска држава која је предложила трансфер становништва као средство за решавање „националних сукоба”, са намером да се Пољаци и Јевреји уклоне из пројектованог „Пограничног појаса Пољске” после Првог светског рата. На њихово место је планирано насељавање Немаца.[19]

Након распада Аустроугарске, Руске империје и Немачког царства на крају Првог светског рата, Версајским уговором је проглашено формирање неколико независних држава у Централној и Источној Европи, на територијама које су претходно контролисале ове империјалне силе. Ниједна од новостворених држава није била етнички хомогена.[20] После 1919. године, многи етнички Немци емигрирали су из бивших империја назад у Вајмарску Републику и Прву Аустријску Републику након што су изгубили свој привилеговани статус у тим земљама, где су чинили мањинске заједнице. Током 1919. године етнички Немци су постали националне мањине у Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Југославији и Румунији. У наредним годинама, нацистичка идеологија их је подстакла да траже локалну аутономију. У Немачкој током 1930-их је нацистичка пропаганда тврдила да су Немци другде били предмет прогона. Присталице нациста широм источне Европе формирали су локалне нацистичке политичке партије које је финансијски спонзорисало немачко Министарство спољних послова. Међутим, до 1939. године више од половине пољских Немаца живело је ван некадашњих немачких територија Пољске због побољшања економских прилика.[21]

Промене броја становника

Етничко немачко становништво: процене Западне Немачке из 1958. у односу на предратне (1930–31) пописе
Географски
регион 		Западнонемачка процена
за 1939. годину 		Подаци националног пописа
1930–31 		Смањење
Пољска (границе из 1939.) 1.371,000[22] 741.000[23] 630.000
Чехословачка 3.477,000[22] 3.232,000[24] 245.000
Румунија 786.000[22] 745.000[25] 41.000
Југославија 536.800[22] 500.000[26] 36.800
Мађарска 623.000[22] 478.000[27] 145.000
Низоземска 3.691[28] 3.691[29] 3.500
  • Према подацима из пописа, проценат етничких Немаца у укупном становништву био је: Пољска 2,3%; Чехословачка 22,3%; Мађарска 5,5%; Румунија 4,1% и Југославија 3,6%.[30]
  • Подаци из Западне Немачке су основа која се користи за процену губитака кроз протеривање.[22]
  • Западнонемачки податак за Пољску је подељен на 939.000 једнојезичних немачких и 432.000 двојезичних пољских/немачких.[31]
  • Западнонемачки податак за Пољску укључује 60.000 у Транс-Олзи коју је Пољска припојила 1938. На попису из 1930. године овај крај је укључен у чехословачко становништво.[31]
  • Западнонемачка анализа коју је урадио Алфред Бохман наводи да је број пољских држављана у пољским областима припојеним нацистичкој Немачкој који су се идентификовали као Немци на 709.500 плус 1.846.000 Пољака који су сматрани кандидатима за германизацију. Поред тога, било је 63.000 фолксдојча у Генералном губернаторству.[32] Мартин Бросзат је цитирао документ са различитим бројкама Волкслисте да је 1.001.000 идентификовано као Немци и 1.761.000 кандидата за германизацију.[33]
  • Подаци пописа за Немце укључују и Јевреје који говоре немачки. Пољска (7.000)[34] Чешка територија не укључујући Словачку (75.000) Мађарска 10.000,[35] Југославију (10.000)[36]

Током нацистичке немачке окупације, многи грађани немачког порекла у Пољској су се регистровали у <i>Deutsche Volksliste</i>, орган Нацистичке партије. Неки су добили важне позиције у хијерархији нацистичке администрације, а неки су учествовали у нацистичким зверствима, изазивајући огорченост према говорницима немачког уопште. Ове чињенице су касније савезнички политичари искористили као једно од оправдања за протеривање Немаца.[37] Савремени став немачке владе је да, док су ратни злочини из нацистичког доба резултирали протеривањем Немаца, смрти услед протеривања су биле неправедна.

Током немачке окупације Чехословачке, посебно након репресалија за убиство Рајнхарда Хајдриха, већина чешких група отпора захтевала је да се „немачки проблем“ реши премештањем/протеривањем. Ове захтеве усвојила је чехословачка влада у егзилу, која је тражила подршку Савезника за овај предлог, почевши од 1943. Коначан договор за трансфер Немаца постигнут је тек на Потсдамској конференцији.

Политика протјривања била је дио геополитичке и етничке реконфигурације послератне Европе. Делимично, то је била одмазда за почетак рата од стране нацистичке Немачке и учињене злочине и етничко чишћење у Европи коју су окупирали нацисти.[38][39] Лидери савезника Френклин Д. Рузвелт из САД, Винстон Черчил из Уједињеног Краљевства и Јосиф Стаљин из СССР-а су се у принципу усагласили пре краја рата да ће граница територије Пољске бити померена на запад (мада колико далеко није наведено) и да је преостало етничко немачко становништво било подвргнуто протеривању. Они су уверили лидере емигрантских влада Пољске и Чехословачке, обе окупиране од стране нацистичке Немачке, у њихову подршку по овом питању.[40]

Разлози и оправдања за прогон

Адолфа Хитлера дочекаује народ Судетима, где је пронацистичка Судетска немачка партија добила 88% гласова етничких Немаца у мају 1938. [41]

С обзиром на сложену историју и различите интересе победничких савезничких сила, тешко је приписати коначан скуп мотива протеривања. Одговарајући параграф Потсдамског споразума само нејасно наводи: „Три владе, након што су размотриле питање у свим његовим аспектима, признају да ће трансфер немачког становништва или његових елемената у Немачку, који су остали у Пољској, Чехословачкој и Мађарској, морати да Они су се сложили да сваки трансфер који се деси треба да се изврши на уредан и хуман начин. Главни откривени мотиви су били:

  • Жеља да се створе етнички хомогене националне државе: ово представља неколико аутора као кључно питање које је мотивисало протеривања.[42][43][44][45] [46]
  • Поглед на немачку мањину као на потенцијално проблематичну: Из совјетске перспективе, коју деле комунистичке администрације постављене у совјетској окупираној Европи, преостала велика немачка популација изван послератне Немачке сматрана је потенцијално проблематичном „петом колоном“ која би, због своје друштвене структуре, ометају предвиђену совјетизацију дотичних земаља.[47] Западни савезници су такође видели претњу од потенцијалне немачке „пете колоне“, посебно у Пољској након договорене компензације са бившом немачком територијом. [42] Уопштено говорећи, западни савезници су се надали да ће обезбедити трајнији мир елиминацијом немачких мањина, и сматрали су да се то може учинити на хуман начин.[42][48] Предлози пољске и чешке владе у егзилу да се етнички Немци протерају после рата добили су подршку политичара Винстона Черчила[1] и Ентонија Идна.[2]
  • Други мотив је био кажњавање Немаца:[42][44][46][49] Савезници су их прогласили колективно кривим за немачке ратне злочине.[48][50][51]
  • Совјетска политичка разматрања: Стаљин је протеривање видео као средство за стварање антагонизма између Немачке и њених источних суседа, којима би стога била потребна совјетска заштита.[52] Протеривања су имала и неколико нивоа практичног значаја.

 

Референце

  1. ^ а б "How Winston Churchill Stopped the Nazis". Der Spiegel. 20 August 2010.
  2. ^ а б "The Myriad Chronicles". Johannes Rammund De Balliel-Lawrora, 2010. p.113. ISBN 145009791X Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „edenexpulsion” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  3. ^ Kamusella, Tomasz (1999). The Dynamics of the Policies of Ethnic Cleansing in Silesia in the Nineteenth and Twentieth Centuries (PDF). Budapest: Open Society Institute. стр. 322, 407. 
  4. ^ Jan-Werner Müller (2002). Nationhood in German legislation. Memory and Power in Post-War Europe: Studies in the Presence of the Past. Cambridge University Press. стр. 254—256. ISBN 052100070X. Приступљено 30. 1. 2015. 
  5. ^ Die deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1939/50. Herausgeber: Statistisches Bundesamt - Wiesbaden. - Stuttgart: Kohlhammer Verlag, 1958, pp. 35-36
  6. ^ Federal Ministry for Expellees, Refugees and War Victims. Facts concerning the problem of the German expellees and refugees, Bonn: 1967.
  7. ^ Eberhardt, Piotr (2006). Political Migrations in Poland 1939-1948 (PDF). Warsaw: Didactica. ISBN 9781536110357. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 6. 2015. г. 
  8. ^ Eberhardt, Piotr (2011). Political Migrations On Polish Territories (1939–1950) (PDF). Warsaw: Polish Academy of Sciences. ISBN 978-83-61590-46-0. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 5. 2014. г. Приступљено 31. 7. 2017. 
  9. ^ Eberhardt, Piotr (2015). „The Oder-Neisse Line as Poland's western border: As postulated and made a reality”. Geographia Polonica. 88 (1): 77—105. doi:10.7163/GPol.0007 Слободан приступ. 
  10. ^ Hammer, Eric (2013). „Ms. Livni, Remember the Recovered Territories. There is an historical precedent for a workable solution.”. Arutz Sheva. 
  11. ^ Hans-Walter Schmuhl. The Kaiser Wilhelm Institute for Anthropology, Human Heredity, and Eugenics, 1927–1945: crossing boundaries. Volume 259 of Boston studies in the philosophy of science. Coutts MyiLibrary. SpringerLink Humanities, Social Science & LawAuthor. Springer, 2008. ISBN 1-4020-6599-X, 9781402065996, p. 348–349
  12. ^ „Yad Vashem, Generalplan Ost” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 30. 11. 2003. г. Приступљено 14. 9. 2015. 
  13. ^ Kammerer, Willi. „Narben bleiben die Arbeit der Suchdienste — 60 Jahre nach dem Zweiten Weltkrieg” (PDF). Berlin Dienststelle 2005. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 6. 2017. г. Приступљено 28. 10. 2017. the foreword to the book was written by German President Horst Köhler and the German interior minister Otto Schily
  14. ^ Christoph Bergner, Secretary of State in Germany's Bureau for Inner Affairs, outlines the stance of the respective governmental institutions in Deutschlandfunk on 29 November 2006,
  15. ^ а б в Matthew J. Gibney; Randall Hansen (2005). Immigration and Asylum: From 1900 to the Present. Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. стр. 197–98. ISBN 1-57607-796-9. 
  16. ^ „Agreements of the Berlin (Potsdam) Conference, 17 July – 2 August 1945”. PBS. Архивирано из оригинала 31. 10. 2010. г. Приступљено 29. 8. 2009. 
  17. ^ Gerhart Tubach; Kurt Frank Hoffmeister; Frederic Reinhardt, ур. (1992). Germany: 2000 Years: Volume III: From the Nazi Era to German Unification (2 изд.). Continuum International Publishing Group. стр. 57. ISBN 0-8264-0601-7. Приступљено 28. 8. 2009. 
  18. ^ а б Kati Tonkin reviewing Jurgen Tampke's "Czech-German Relations and the Politics of Central Europe: From Bohemia to the EU", The Australian Journal of Politics and History, March 2004 Findarticles.com Архивирано 22 август 2009 на сајту Wayback Machine; accessed 6 December 2014.
  19. ^ Hajo Holborn, A History of Modern Germany: 1840–1945. Princeton University Press, 1982, p. 449
  20. ^ Jane Boulden, Will Kymlicka, International Approaches to Governing Ethnic Diversity Oxford UP 2015
  21. ^ Winson Chu. Revenge of the Periphery: Regionalism and the German Minority in Lodz, 1918-1939 (PDF). The Contours of Legitimacy in Central Europe. St. Antony's College, Oxford. стр. 4—6. Архивирано из оригинала (PDF direct download, 46.4 KB) 4. 3. 2016. г. Приступљено 21. 7. 2012. 
  22. ^ а б в г д ђ Die deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1939/50.Herausgeber: Statistisches Bundesamt - Wiesbaden. - Stuttgart: Kohlhammer Verlag, 1958 pp.45/46
  23. ^ Magocsi, Paul Robert; Matthews, Geoffrey J (1993). Historical Atlas of East Central Europe. Univ of Washington Pr, Seattle. стр. 131. ISBN 9780295974453. 
  24. ^ Magocsi, Paul Robert; Matthews, Geoffrey J (1993). Historical Atlas of East Central Europe. Univ of Washington Pr, Seattle. стр. 133. ISBN 9780295974453. 
  25. ^ Magocsi, Paul Robert; Matthews, Geoffrey J (1993). Historical Atlas of East Central Europe. Univ of Washington Pr, Seattle. стр. 137. ISBN 9780295974453. 
  26. ^ Magocsi, Paul Robert; Matthews, Geoffrey J (1993). Historical Atlas of East Central Europe. Univ of Washington Pr, Seattle. стр. 141. ISBN 9780295974453. 
  27. ^ Magocsi, Paul Robert; Matthews, Geoffrey J (1993). Historical Atlas of East Central Europe. Univ of Washington Pr, Seattle. стр. 135. ISBN 9780295974453. 
  28. ^ Bogaarts, Melchior D. (1995), „Weg met de moffen”, Parlementaire geschiedenis van Nederland na 1945 (на језику: холандски), D (2 изд.), Nijmegen, ISBN 90-71478-37-8 
  29. ^ Bogaarts, M. D. (1981), „'Weg met de Moffen' – De uitwijzing van Duitse ongewenste vreemdelingen uit Nederland na 1945”, Bijdragen en Mededelingen betreffende de Geschiedenis der Nederlanden (на језику: холандски), Royal Dutch Historical Society, 96 (2): 334—351 
  30. ^ Magocsi, Paul Robert; Matthews, Geoffrey J (1993). Historical Atlas of East Central Europe. Univ of Washington Pr, Seattle. стр. 131—141. ISBN 9780295974453. 
  31. ^ а б Die deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1939/50.Herausgeber: Statistisches Bundesamt - Wiesbaden. - Stuttgart: Kohlhammer Verlag, 1958 p. 276
  32. ^ Alfred Bohmann, Menschen und Grenzen Band 1: Strukturwandel der deutschen Bevolkerung im polnischen Staats - und Verwaltungsbereich, Köln, Wissenschaft und Politik, 1969 p.117-121
  33. ^ Martin Broszat Nationalsozialistische Polenpolitik, 1939–1945 Fischer 1961, p 125
  34. ^ U.S. Bureau of the Census, The Population of Poland. Ed. W. Parker Mauldin, Washington, 1954 p.148
  35. ^ Piotr Eberhardt, Ethnic Groups and Population Changes in Twentieth-Century Central-Eastern Europe: History, Data, Analysis M.E. Sharpe, 2002, p. 293; ISBN 0-7656-0665-8
  36. ^ Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa complete ed., "Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien", p. 19.
  37. ^ Valdis O. Lumans, Himmler's Auxiliaries: The Volksdeutsche Mittelstelle and the German National Minorities of Europe, 1939–1945, Chapel Hill, NC, US: University of North Carolina Press, 1993, pp. 243, 257–260; accessed 26 May 2015.
  38. ^ „Us and Them – The Enduring Power of Ethnic Nationalism”. Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 2. 3. 2008. г. 
  39. ^ Arie Marcelo Kacowicz & Paweł Lutomski, Population Resettlement in International Conflicts: A Comparative Study, Lexington Books, 2007, p. 100; ISBN 073911607X
  40. ^ „Text of Churchill Speech in Commons on Soviet=Polish Frontier”. The United Press. 15. 12. 1944. 
  41. ^ Hruška, Emil (2013), Boj o pohraničí: Sudetoněmecký Freikorps v roce 1938 (1st изд.), Prague: Epocha, Pražská vydavatelská společnost, стр. 11 
  42. ^ а б в г Zayas, Alfred M. De (1. 1. 1979). Nemesis at Potsdam: The Anglo-Americans and the Expulsion of the Germans : Background, Execution, Consequences. Routledge & Kegan Paul. ISBN 9780710004109 — преко Google Books. 
  43. ^ Fritsch-Bournazel, Renata. Europe and German Unification: Germans on the East-West Divide, 1992, p. 77; ISBN 0-85496-684-6, ISBN 978-0-85496-684-4: The Soviet Union and the new Communist governments of the countries where these Germans had lived tried between 1945 and 1947 to eliminate the problem of minority populations that in the past had formed an obstacle to the development of their own national identity.
  44. ^ а б Ulf Brunnbauer, Michael G. Esch & Holm Sundhaussen, Definitionsmacht, Utopie, Vergeltung, p. 91
  45. ^ Philipp Ther & Ana Siljak, Redrawing Nations, p. 155
  46. ^ а б Steffen Prauser and Arfon Rees,The Expulsion of "German" Communities from Eastern Europe at the end of the Second World War Архивирано 1 октобар 2009 на сајту Wayback Machine, European University Institute, Florence. HEC No. 2004/1, p. 6
  47. ^ Valdis O. Lumans, Himmler's Auxiliaries: The Volksdeutsche Mittelstelle and the German National Minorities of Europe, 1933–1945, 1993, p. 259; ISBN 0-8078-2066-0, ISBN 978-0-8078-2066-7, Google Books
  48. ^ а б Steffen Prauser and Arfon Rees,The Expulsion of 'German' Communities from Eastern Europe at the end of the Second World War Архивирано 1 октобар 2009 на сајту Wayback Machine, European University Institute, Florence. HEC No. 2004/1, p. 5
  49. ^ Zybura, p. 202
  50. ^ Ulf, Brunnbauer, Michael G. Esch & Holm Sundhaussen, Definitionsmacht, Utopie, Vergeltung, p. 92
  51. ^ Karl Cordell & Andrzej Antoszewski, Poland and the European Union (section: "Situation in Poland"), 2000, p. 166; ISBN 0-415-23885-4, ISBN 978-0-415-23885-4; (Situation in Poland: "Almost all Germans were held personally responsible for the policies of the Nazi party.")
  52. ^ Rainer Münz; Rainer Ohliger (2003). Diasporas and ethnic migrants: German, Israel, and post-Soviet successor states in comparative perspective. Routledge. стр. 93. ISBN 978-0-7146-5232-0. 

Литература

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Избеглиштво_и_протеривање_Немаца_(1944–1950)&oldid=27713276”