Luksemburg u Drugom svetskom ratu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hajnrih Himler, pozdravljen od strane luksemburškog policajca, tokom posete Luksemburgu u septembru 1940. godine, nekoliko meseci nakon invazije.

Učešće Velikog Vojvodstva Luksemburga u Drugom svetskom ratu počelo je invazijom nemačkih snaga 10. maja 1940. i trajalo je do oslobođenja od strane savezničkih snaga krajem 1944. i početkom 1945. godine.

Luksemburg je stavljen pod okupaciju i pripojen Nemačkoj 1942. godine. Tokom okupacije, nemačke vlasti su pokrenule program germanizacije zemlje, potiskujući nenemačke jezike i običaje i regrutujući Luksemburžane u Vermaht, što je dovelo do velikog otpora, koji je kulminirao generalnim štrajkom u avgustu 1942. protiv regrutacije. Germanizaciju je omogućila kolaboracionistička politička grupa, Folksdojče Bevegung, osnovana ubrzo nakon okupacije. Neposredno pre predaje, vlada je pobegla iz zemlje zajedno sa velikom vojvotkinjom Šarlotom, da bi na kraju stigla u London, gde je formirana Vlada u egzilu. U savezničkim jedinicama do oslobođenja borili su se i luksemburški vojnici.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Luksemburška vlada je vodila politiku neutralnosti otkako je Luksemburška kriza 1867. godine istakla ranjivost zemlje.[1] Tokom Prvog svetskog rata, 400 ljudi iz Korpusa Žandarma i volontera ostalo je u kasarnama tokom nemačke okupacije.[2] U martu 1939., u govoru u Rajhstagu, Adolf Hitler je obećao da suverenitet Luksemburga neće biti narušen.[3]

Snaga vojske se postepeno povećavala kako su međunarodne tenzije rasle tokom smirivanja i nakon što su Britanija i Francuska objavile rat Nemačkoj u septembru 1939. godine. Do 1940. godine, luksemburška vojska je brojala oko 13 oficira, 255 naoružanih žandarma i 425 vojnika.[4]

Popularna radio-stanica na engleskom jeziku Radio Luksemburg ukinuta je u septembru 1939. godine, zbog straha da bi mogla da poziva stanovništvo na otpor Nemcima.[5] Osim toga, normalan život se nastavio u Luksemburgu tokom Lažnog rata; nije bilo isključenja struje i nastavljene su redovne železničke linije za Francusku i Nemačku.[6]

U proleće 1940. godine,[7] započeli su radovi na nizu blokada puteva na istočnoj granici Luksemburga sa Nemačkom. Utvrđenja, poznata kao Šusterova linija, uglavnom su bila napravljena od čelika i betona.

Nemačka invazija[uredi | uredi izvor]

Nemački oklopni automobil na Ardenima tokom Žutog slučaja, maj 1940.
Glavni članak: Okupacija Luksemburga u Drugom svetskom ratu

Dana 9. maja 1940. godine, nakon pojačanog kretanja trupa oko nemačke granice, zatvorene su barikade Šusterove linije.

Nemačka invazija na Luksemburg, deo Žutog slučaja, počela je u 04:35 istog dana kada i napadi na Belgiju i Holandiju. Napad nemačkih agenata u civilu na Šusterovu liniju i radio stanice je međutim odbijen.[8] Invazione snage su naišle na mali otpor luksemburške vojske koja je bila zatvorena u svojim kasarnama. Do podneva je glavni grad bio osvojen.

Invazija je bila praćena egzodusom desetina hiljada civila u Francusku i okolne zemlje kako bi izbegli invaziju.

U 08:00 nekoliko francuskih divizija prešlo je granicu sa Mažino linije i sukobilo se sa nemačkim snagama pre povlačenja. Gubici u invaziji bili su: 7 luksemburških vojnika ranjenih, a 1 britanski pilot i 5 francuskih spahija su poginuli u akciji.[9]

Nemačka okupacija[uredi | uredi izvor]

Život pod okupacijom[uredi | uredi izvor]

Propagandni poster na kojem je stajalo: Luksemburžanine, ti si Nemac; tvoj maternji jezik je nemački (nem. Luxemburger du bist Deutsch; Deine Muttersprache ist Deutsch)

Odlazak vlade ostavio je državne funkcije Luksemburga u neredu.[10] U Luksemburgu je formiran administrativni savet pod vođstvom Alberta Verera kako bi pokušao da postigne sporazum sa okupatorima kojim bi Luksemburg mogao da sačuva izvesnu nezavisnost i da postane nacistički protektorat, i pozvali su na povratak Velike vojvotkinje.[10] Svaka mogućnost kompromisa je na kraju izgubljena kada je Luksemburg faktički inkorporiran u nemački Gau Koblenc-Trir (preimenovan u Gau Mozeland 1942. godine) i sve njegove vladine funkcije su ukinute od jula 1940. godine, za razliku od okupirane Belgije i Holandije koje su zadržale svoje državne funkcije pod nemačkom kontrolom.[10] Od avgusta 1942. godine Luksemburg je zvanično postao deo Nemačke.[11]

Od avgusta 1940. proglasom Gustava Simona, kako bi podstakao integraciju teritorije u Nemačku, bilo je zabranjeno govoriti francuski jezik, proklamovanim plakatima sa sloganom Vaš jezik je nemački i samo nemački[note 1][12] To je dovelo do popularnog oživljavanja tradicionalnog luksemburškog jezika, koji nije bio zabranjen, kao oblik pasivnog otpora.[13]

Od avgusta 1942. svi Luksemburžani muškog pola regrutovani su u nemačke oružane snage.[14] Ukupno je 12.000 Luksemburžana služilo u nemačkoj vojsci, od kojih je skoro 3.000 poginulo tokom rata.[13]

Saradnja[uredi | uredi izvor]

Najznačajnija kolaboracionistička grupa u zemlji bila je Folksdojče Bevegung (VdB). Osnovan od strane Damijana Kratcenberga ubrzo nakon okupacije, VdB je vodio kampanju za inkorporaciju Luksemburga u sastav Nemačke sa sloganom Dom u Rajhu (nem. Heim ins Reich). VdB je na svom vrhuncu imao 84.000 članova, ali je prinuda bila široko primenjivana da bi se podstakla regrutacija.[15] Svi fizički radnici bili su primorani na Nemački radnički front (DAF) od 1941., a određene starosne grupe oba pola su regrutovane u Službu rada Rajha (RAD) da rade na vojnim projektima.[15]

Podsticano je članstvo u nacističkom omladinskom pokretu, Luksemburger Folksjugend (LVJ), koji je stvoren 1936. godine, a kasnije se pripojio Hitlerjugendu.[15]

Otpor[uredi | uredi izvor]

Poster koji najavljuje smrtne kazne za 9 od 21 Luksemburžana pogubljenih zbog učešća u generalnom štrajku 1942.

Oružani otpor nemačkim okupatorima počeo je u zimu 1940–1941. kada je formiran niz manjih grupa širom zemlje.[16] Svaki je imao različite političke ciljeve, a neki su bili direktno povezani sa predratnim političkim partijama, društvenim grupama (poput izviđača) ili grupama studenata ili radnika.[16] Zbog male veličine predratne luksemburške vojske, teško je bilo doći do oružja, pa su borci otpora retko bili naoružani sve do mnogo kasnijeg ratnog perioda.[16] Ipak, otpor je bio u velikoj meri uključen u štampanje antinemačkih letaka i, od 1942. godine, skrivanje Refraktersa (onih koji izbegavaju nemačku vojnu službu) u sigurnim kućama, a u nekim slučajevima i obezbeđivanje mreža puteva kako bi ih bezbedno ispratili iz zemlje.[16] Jednom Luksemburžaninu, Viktoru Bodsonu (koji je bio i ministar u Vladi u egzilu), država Izrael je dodelila titulu Pravedni među narodima jer je pomogao da oko 100 Jevreja pobegnu iz Luksemburga tokom okupacije.[17]

Informacije koje je prikupio luksemburški otpor bile su izuzetno važne. Jedan Luksemburški otpor, Leon-Anri Rot, obavestio je saveznike o postojanju tajnog vojnog istraživačkog centra Penemunde na baltičkoj obali, što je omogućilo saveznicima da ga bombarduju iz vazduha.[18]

U jesen 1944. mnoge organizacije otpora su se udružile u Union.[16]

U novembru 1944. grupu od 30 luksemburških pripadnika otpora kojima je komandovao Viktor Abens napali su vojnike Vafen-SS-a u zamku u Vijandenu. U bici koja je usledila, otpor je ubio 23 Nemca, a tokom operacije izgubili su samo jednog čoveka iako su bili primorani da se povuku na savezničke linije.[19]

Pasivni otpor[uredi | uredi izvor]

U Luksemburgu je tokom tog perioda bio rasprostranjen nenasilni pasivni otpor. Od avgusta 1940. odvijao se Špengelskrih (Rat znački) nazvan po tome što su Luksemburžani nosili patriotske značke (sa prikazom nacionalnih boja ili Velike vojvotkinje), što je izazivalo napade VdB.[20]

U oktobru 1941. godine, nemački okupatori su anketirali luksemburške civile od kojih je traženo da navedu svoju nacionalnost, maternji jezik i rasnu grupu, ali suprotno nemačkim očekivanjima, 95% ispitanika je na svako pitanje odgovorilo sa Luksemburžanin.[21] Odbijanje da se izjasne kao nemački državljani dovelo je do masovnih hapšenja.[14]

Regrutacija je bila posebno nepopularna. Dana 31. avgusta 1942., ubrzo nakon najave da će regrutacija biti proširena na sve muškarce rođene između 1920. i 1927. godine, počeo je štrajk u gradu Vilcu na severu zemlje.[16] Štrajk se brzo širio, paralisavši fabrike i industriju Luksemburga.[22] Štrajk je brzo ugušen, a njegove vođe uhapšene. Njih 20 je osuđeno po kratkom postupku pred specijalnim tribunalom (nem. Standgericht) i streljano u obližnjem koncentracionom logoru Hincert.[16] Ipak, protesti protiv regrutacije su nastavljeni i 3.500 Luksemburžana je napustilo nemačku vojsku nakon regrutacije.[23]

Holokaust[uredi | uredi izvor]

Nacistička parada kod Sinagoge u Luksemburgu 1941. Uništena je 1943. godine.

Pre rata, Luksemburg je imao populaciju od oko 3500 Jevreja, od kojih su mnogi tek stigli u zemlju da bi izbegli progon u Nemačkoj.[11] Nirnberški zakoni, koji su važili u Nemačkoj od 1935. godine, primenjivani su u Luksemburgu od septembra 1940. i Jevreji su podsticani da napuste zemlju i presele se u Višijevsku Francusku.[11] Emigracija je zabranjena u oktobru 1941., ali ne pre nego što je skoro 2500 Jevreja pobeglo.[11] U praksi im je bilo malo bolje u Višijevskoj Francuskoj, a mnogi od onih koji su otišli kasnije su deportovani i ubijeni. Od septembra 1941. svi Jevreji u Luksemburgu bili su primorani da nose žutu značku Davidove zvezde da bi se identifikovali.[14]

Od oktobra 1941. godine, nacističke vlasti su počele da deportuju oko 800 preostalih Jevreja iz Luksemburga u Lođski geto i koncentracione logore u Terezinu i Aušvicu.[11] Oko 700 je deportovano iz tranzitnog kampa Fuenfbrunen u Ulfingenu na severu Luksemburga.[11]

Luksemburg je proglašen Judenfraj (očišćen od Jevreja) osim onih koji su se krili[14] 19. oktobra 1941.[24] Poznato je da je samo 36 jevrejskog stanovništva Luksemburga poslato u koncentracione logore preživelo do kraja rata.[11]

Slobodne luksemburške snage i vlada u egzilu[uredi | uredi izvor]

Vojnici iz Luksemburga na obuci u Britaniji, 1943.

Vlada u egzilu prvo je pobegla u Pariz, zatim posle pada Francuske, u Lisabon a zatim u Ujedinjeno Kraljevstvo.[10] Dok se vlada uspostavila u oblasti Belgravija u Londonu, velika vojvotkinja i njena porodica preselili su se u frankofoni Montreal[25] u Kanadi.[10] Vlada u egzilu bila je glasna u naglašavanju Luksemburga u novinama u savezničkim zemljama i uspela je da obezbedi emitovanje na luksemburškom jeziku u okupiranoj zemlji na Bi Bi Si radiju.[26] Godine 1944., vlada u egzilu potpisala je sporazum sa belgijskom i holandskom vladom, stvarajući ekonomsku uniju Beneluksa i takođe potpisala Bretonvudski sporazum.[18]

Vojno angažovanje Luksemburga moglo je da igra samo simboličku ulogu za saveznički cilj,[18] a brojni Luksemburžani su se borili u savezničkim vojskama. Od marta 1944. godine, luksemburški vojnici su raspolagali sa četiri puške od 25 funti, nazvane Elizabet, Mari Adelajd, Mari Gabrijel i Aliks po kćeri Velike vojvotkinje, kao deo C trupa, 1. belgijske poljske artiljerijske baterije 1. belgijske zajedničke pešadijske brigade (popularno nazivane Brigada Piron po njenom komandantu Žan-Batistu Pironu).[27] Trupa je brojala oko 80 ljudi.[2] Baterija se iskrcala u Normandiju sa Brigadom Piron 6. avgusta 1944. godine[2] i učestvovala u bici za Normandiju i učestvovala u oslobađanju Brisela u septembru 1944. godine.

Princ Žan, sin velike vojvotkinje i budući veliki vojvoda, služio je u Irskoj gardi od 1942. Učestvovao je u bici za Kan, oslobađanju Brisela, oslobađanju Luksemburga i operaciji Market Garden.[28][29]

Oslobođenje[uredi | uredi izvor]

Zastava Luksemburga koja se vijori iz bolnice u Vilcu ubrzo nakon što oslobođenja od strane američke 4. oklopne divizije, 25. decembra 1944.

Luksemburg su oslobodile savezničke snage u septembru 1944. Saveznički tenkovi su ušli u glavni grad 10. septembra 1944., gde su se Nemci povukli bez borbe. Napredovanje saveznika izazvalo je podizanje otpora: kod Vijandena su se članovi luksemburškog otpora borili sa mnogo većim nemačkim snagama u bici kod zamka Vijanden. Sredinom decembra Nemci su pokrenuli Ardensku ofanzivu u Luksemburgu i belgijskim Ardenima. Iako je glavni grad Luksemburg ostao u rukama saveznika, veći deo severa zemlje je izgubljen od nemačkih snaga i morao je ponovo da bude oslobođen.

Gustav Simon, nacistički Gaulajter odgovoran za Mozeland i Luksemburg, pobegao je, ali ga je britanska vojska uhvatila i zatvorila. Izvršio je samoubistvo u savezničkom zatvoru. I u Luksemburgu su kolaboracionisti zatvarani i suđeno im je. Damijan Kratcenberg, osnivač i vođa VdB-a, bio je jedan od pogubljenih zbog svojih zločina.

Dva nemačka topa V-3 sa dometom od 40 km (25 milja) korišćena su za bombardovanje grada Luksemburga od decembra 1944. do februara 1945. godine.[30]

Bitka za izbočinu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ardenska bitka

Veći deo Luksemburga je brzo oslobođen u septembru 1944. kada se linija fronta stabilizovala iza reka Ur i Zauer duž luksemburško-nemačke granice. Posle kampanje u Bretanji, VIII korpus SAD zauzeo je sektor linije fronta u Luksemburgu. Dana 16. decembra 1944. godine, elementi 28. i 4. pešadijske divizije SAD, kao i borbena komanda 9. oklopne divizije branili su liniju reka Ur i Zauer kada je počela nemačka ofanziva.

Nemački folksgrenadir u Luksemburgu, decembar 1944.

Početni odbrambeni napori američkih trupa su zavisili od držanja gradova blizu međunarodne granice. Kao rezultat toga, gradove Klervo, Marnah, Holctum, Konstum, Vajler i Valhauzen,[31] koje su Amerikanci koristili kao uporišta, napali su Nemci, koji su želeli da ostvare kontrolu nad putnom mrežom u severnom Luksemburgu kako bi njihove snage mogle da se kreću na zapad. Nakon što su Amerikanci u severnom Luksemburgu bili primorani da se povuku usled nemačkih napada, oblast je doživela drugi prolazak linije fronta tokom januara–februara 1945., ovaj put se uglavnom kretao ka istoku dok je američka Treća armija napala južni bok nemačke izbočine. Vijanden je bila poslednja zajednica u Luksemburgu koja je oslobođena 12. februara 1945.[31]

Zbog odlučnosti obe strane da prevladaju na bojnom polju, borba u Luksemburgu bila je žestoka i shodno tome teška za civilno stanovništvo. Više od 2.100 kuća u Luksemburgu je uništeno u borbama, a više od 1.400 drugih je ozbiljno oštećeno. Takođe se procenjuje da je oko 500 luksemburških neboraca izgubilo život tokom bitke za izbočinu.[32] Pored mrtvih, tokom bitke izbeglo je i preko 45.000 Luksemburžana.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Iskustvo invazije i okupacije tokom rata dovelo je do promene u stavu Luksemburga o neutralnosti.[33] Luksemburg je potpisao Briselski sporazum (1948) sa drugim zapadnoevropskim silama 17. marta 1948. kao deo početne evropske posleratne bezbednosne saradnje i potez koji je nagovestio članstvo Luksemburga u NATO. Luksemburg je takođe započeo veću vojnu saradnju sa Belgijom posle rata, zajedno obučavajući vojnike, pa čak i slanjem zajedničkog kontingenta da se bori u Korejskom ratu 1950. godine.

Nakon rata, luksemburške trupe su učestvovale u okupaciji Zapadne Nemačke, doprinoseći trupama koje su bile deo snaga u francuskoj zoni, počevši od kraja 1945. Luksemburške snage su funkcionisale pod opštom francuskom komandom unutar zone i bile su odgovorne za oblasti Bitburg i Ajfel i delove Sarburga. Povučene su iz Sarburga 1948., a iz Bitburga i Ajfela jula 1955.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ nem. [Eure Sprache sei deutsch und nur deutsch] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Various (2011). Les Gouvernements du Grand-Duché de Luxembourg depuis 1848 (PDF). Luxembourg: Government of Luxembourg. str. 110. ISBN 978-2-87999-212-9. Arhivirano iz originala (PDF) 2011-10-16. g. Pristupljeno 2013-05-12. 
  2. ^ a b v Gaul, Roland. „The Luxembourg Army”. National Museum of Military History. Arhivirano iz originala 22. 8. 2006. g. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  3. ^ Office of United States Chief of Counsel for Prosecution of Axis Criminality (1946). „9: Launching of Wars of Aggression, section 10 Aggression against Belgium, the Netherlands and Luxembourg”. Nazi Conspiracy and Aggression (1). United States Government Printing Office. Arhivirano iz originala 2013-09-27. g. 
  4. ^ Thomas, Nigel (1991). Foreign Volunteers of the Allied Forces, 1939–45Slobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. London: Osprey. str. 15. ISBN 978-1-85532-136-6. 
  5. ^ Fletcher 2012, str. 12 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFletcher2012 (help)
  6. ^ Fletcher 2012, str. 13 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFletcher2012 (help)
  7. ^ Buckton, Henry (2017-05-15). Retreat: Dunkirk and the Evacuation of Western Europe (na jeziku: engleski). Amberley Publishing Limited. ISBN 978-1-4456-6483-5. 
  8. ^ „2) Fall Gelb l'invasion du Luxembourg le jeudi 9 mai 1940 à 04h35” (na jeziku: francuski). 28. 12. 2009. Arhivirano iz originala 14. 02. 2015. g. Pristupljeno 2019-06-26. 
  9. ^ Raths, Aloyse (2008). Unheilvolle Jahre für Luxemburg – Années néfastes pour le Grand-Duché. str. 7. 
  10. ^ a b v g d Various (2011). Les Gouvernements du Grand-Duché de Luxembourg depuis 1848 (PDF). Luxembourg: Government of Luxembourg. str. 110—1. ISBN 978-2-87999-212-9. Arhivirano iz originala (PDF) 2011-10-16. g. Pristupljeno 2013-05-12. 
  11. ^ a b v g d đ e „Luxembourg”. United States Holocaust Memorial Museum. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  12. ^ Fletcher 2012, str. 102 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFletcher2012 (help)
  13. ^ a b „World War II”. Allo Expat: Luxembourg. Arhivirano iz originala 20. 2. 2015. g. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  14. ^ a b v g „The Destruction of the Jews of Luxembourg”. Holocaust Education and Archive Research Team. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  15. ^ a b v „Luxemburg Collaborationist Forces in During WWII”. Feldgrau. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  16. ^ a b v g d đ e „Heim in Reich: La 2e guerre mondiale au Luxembourg – quelques points de repère”. Centre National de l'Audiovisuel. Arhivirano iz originala 10. 6. 2007. g. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  17. ^ „Righteous Among the Nations Honored by Yad Vashem: Luxembourg” (PDF). Yad Vashem. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 05. 2013. g. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  18. ^ a b v Yapou, Eliezer (1998). „Luxembourg: The Smallest Ally”. Governments in Exile, 1939–1945. Jerusalem. Arhivirano iz originala 23. 10. 2012. g. Pristupljeno 31. 08. 2023. 
  19. ^ Raths, Aloyse (2008). Unheilvolle Jahre für Luxemburg – Années néfastes pour le Grand-Duché. str. 401—3. 
  20. ^ Fletcher, Willard Allen (2012). Fletcher, Jean Tucker, ur. Defiant Diplomat: George Platt Waller, American consul in Nazi-occupied Luxembourg 1939–1941. Newark: University of Delaware Press. str. 103. ISBN 978-1-61149-398-6. 
  21. ^ Thewes, Guy (2011). Les Gouvernements du Grand-Duché de Luxembourg depuis 1848 (PDF). Luxembourg: Government of Luxembourg. str. 114. ISBN 978-2-87999-212-9. Arhivirano iz originala (PDF) 2017-01-11. g. Pristupljeno 2017-11-29. 
  22. ^ „Commémoration à l'occasion du 60e anniversaire de la grève générale du 31 août 1942”. Government.lu. 31. 8. 2002. Arhivirano iz originala 12. 5. 2013. g. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  23. ^ „Luxembourg Volunteers in the German Wehrmacht in WWII”. Feldgrau. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  24. ^ „Commémoration de la Shoah au Luxembourg”. Government.lu. 3. 7. 2005. Arhivirano iz originala 30. 9. 2007. g. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  25. ^ Bernier Arcand, Philippe (2010). „L’exil québécois du gouvernement du Luxembourg” (PDF). Histoire Québec. 15 (3): 19—26 — preko Erudit. 
  26. ^ Various (2011). Les Gouvernements du Grand-Duché de Luxembourg depuis 1848 (PDF). Luxembourg: Government of Luxembourg. str. 112. ISBN 978-2-87999-212-9. Arhivirano iz originala (PDF) 2011-10-16. g. Pristupljeno 2013-05-12. 
  27. ^ „The 1st Belgian Field Artillery Battery, 1941–1944”. Be4046.eu. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  28. ^ Schaverien, Anna; Barthelemy, Claire (24. 4. 2019). „Grand Duke Jean of Luxembourg is Dead at 98”. The New York Times. Pristupljeno 22. 11. 2021. 
  29. ^ „S.A.R. le Grand Duke Jean”. Pristupljeno 22. 11. 2021. 
  30. ^ „V-3: The High Pressure Pump Gun”. Battlefieldsww2.com. Arhivirano iz originala 14. 3. 2015. g. Pristupljeno 11. 5. 2013. 
  31. ^ a b „La bataille des Ardennes”. Secondeguerremondiale.public.lu. Arhivirano iz originala 14. 3. 2015. g. Pristupljeno 28. 6. 2013. 
  32. ^ Schrijvers, Peter (2005). The Unknown Dead: Civilians in the Battle of the BulgeSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. University Press of Kentucky. str. 361. ISBN 0-8131-2352-6. 
  33. ^ „Luxemburg nach dem Ende des Zweiten Weltkriegs”. HIistoprim Online. Arhivirano iz originala 14. 3. 2015. g. Pristupljeno 8. 6. 2013. 

Dodatni izvori[uredi | uredi izvor]

  • Fletcher, Willard Allen (2012). Fletcher, Jean Tucker, ur. Defiant Diplomat: George Platt Waller, American consul in Nazi-occupied Luxembourg 1939–1941. Newark: University of Delaware Press. ISBN 978-1-61149-398-6. 
  • Raths, Aloyse (2008). Unheilvolle Jahre für Luxemburg – Années néfastes pour le Grand-Duché. Luxembourg. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луксембург_у_Другом_светском_рату&oldid=26212963”