Milenko Stojković

Milenko Stojković
Datum rođenja	1769.
Mesto rođenja	Kličevac, Srbija, Osmansko carstvo
Datum smrti	1831.
Mesto smrti	Bahčisaraj, Krim, Ruska Imperija
Mesto ukopa	Bahčisaraj, Krim, Rusija

Milenko Stojković (Kličevac, 1769 — Bahčisaraj, posle 1831) bio je srpski komandant i vojvoda tokom Prvog srpskog ustanka.

Biografija

Milenko Stojković se rodio u selu Kličevcu 1769. godine, od oca Stojka i majke Stevane. Bio je prvo od troje dece koju su imali njegovi roditelji. Drugo dete je bila Milenkova sestra (ime joj se ne zna), koju je uzeo za ženu Turčin Ujezin Kesedžić, rodom iz Vidina. Treće i poslednje dete Stojka i Stevane bio je Živan, od Milenka mlađi najmanje 10 godina. Ima indicija da je bio kličevački sveštenik.

Milenko je još kao dečak učio i izučio terzijski zanat (krojač narodnog odela), verovatno u obližnjem manastiru Nimniku, gde se i opismenio. Kasnije, uz pomoć roditelja, a još više novcem zeta Ujezina koji je živeo u Smederevu, otvorio je moderan terzijski dućan. Radnja mu je lepo napredovala, tako da je često „išao u Peštu po espap”.

Još kao momak, u vezi sa jednom mladom Turkinjom, dobio je sina. Pošto je majka deteta umrla, prihvatila ga je njegova sestra i njen muž Ujezin, koji svoje dece nisu imali. Po konačnom oslobođenju Smedereva, Ujezin je otišao iz Srbije (u Vidin), a Milenkova sestra se sa Milenkovim detetom vratila u Kličevac. Iako zvanično nepriznato, dete, kome su dali ime Đuka, nosilo je prezime Stojković. U pitanju je Đuka Stojković, knez knežine Ramske posle Drugog srpskog ustanka. U braku sa Milenijom, ili možda Milevom, Milenko je imao dva sina, Milana i Ivana, i najmlađu kćer — Milenu. Milan i Ivan su bili učenici Velike škole u Beogradu od njenog osnivanja 1808. godine. Prvo školsko obrazovanje su stekli u Kličevcu, jer je Milenko osnovao školu u svom rodnom mestu krajem 1804. ili 1805. godine, mada se zvanično kao datum osnivanja uzima 16. maj 1806. godine. Milenko je dobio još jednog sina. U braku sa vlajnom Katinkom, koja je bila u njegovom haremu, 1808. se rodio Ilija, i od Ilije je ostalo njegovo potomstvo u Kličevcu.

Po ubistvu Hadži Mustafa paše, krajem 1801. godine, kada su dahije počele sa likvidacijom znamenitih Srba, iz Požarevca se vratio u rodni Kličevac, odakle je stvorio mrežu zaverenika za dizanje Ustanka. Pred ustanak je već bio na čelu pokreta koji se razvio u njegovoj nahiji, inače daleko najvećoj u Beogradskom pašaluku. U vezi je bio i sa zaverenicima iz Smederevske i Ćuprijske nahije.

Početak ustanka

Portret Milenka Stojkovića

Seča knezova nije zatekla nespremnog Milenka Stojkovića. Vođa zaverenika u istočnoj Srbiji imao je svoje ljude, spremne da povedu ustanike u prve bojeve. Tako je na dati znak Momir iz Lučice kod Požarevca otpočeo borbena dejstva u kraju od Požarevca uzvodno od Morave, napadajući Turke po selima. To isto učinio je u gornjoj Mlavi i Homolju Milenkov pobratim Petar Todorović Dobrnjac. Sam Milenko poveo je ustanike od rodnog Kličevca i ravnog Stiga, dižući celo Podunavlje. Imajući u vidu ogromnu teritoriju koju obuhvata Požarevačka nahija, brojnost Turaka i njihovih postaja, te žestinu otpora koji su Turci pružali, unutrašnjost Nahije je očišćena vrlo brzo, da bi krajem februara 1804. počelo približavanje ustaničke vojske Požarevcu. Zapaljeni su i zauzeti poslednji utvrđeni turski hanovi i stegnut je obruč oko Požarevca. Zbog nedostatka „vojeni' sredstava“, konkretno topova, Milenko se, 2. aprila pismeno obratio komandantu Vlaško-ilirske regimente u Beloj Crkvi za pomoć u oružju, a polovinom aprila 1804. je pisao lično austrijskom caru Francu. Požarevac je oslobođen 12. maja 1804. godine, a odmah posle toga Milenko je bio sa svojom vojskom pod Beogradom, a njegov četokaik (vojni čamac, mala ratna lađa turskog dizajna) stajao je „za Kajaburnom“.

Kada je u leto 1804. godine, u vreme misije Bećir paše, doneta odluka da se pogube turske dahije (Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed-aga), zbog čije je okrutne vladavine i došlo do nezadovoljstva u narodu, Milenko Stojković je određen od strane srpske i turske vlasti (od koje su se dahije odmetnule i vladale samozvano) da izvrši presudu. Sa družinom od 27 svojih odabranih momaka i 10 momaka Redžep-aginih (Redžep je bio komandant ostrva Ada Kale) otišao je u Adu Kale, gde su se dahije sklonile, a onda prerušen, tokom noći otišao Ibrahimu, stricu Redžepovom i predao mu pismeno naređenje Bećir-paše, kao i pismo Redžepovo u kojima se objašnjava zašto je došao i ko ga šalje. Preplašen Ibrahim odao mu je kuću u kojoj su se dahije krile i iste noći, između 25. i 26. jula, Milenko ih je napao. Borba je trajala osam sati bez prekida.

Kada su dahije likvidirane i njihove glave (osim Aganlijine koja je prilikom pranja ispuštena u Dunav) u Beograd donete, najpre su, u nedelju rano ujutru, predate Redžep-agi, adakalskom komandantu. „Kad su pak glave odnesene kod vezira bile, onda vezir ogrne ovog Redžefagu s ćurkom (bundom) i njegovi 7 momaka izabrani takođe ogrne i bakšiš dade, a zasada Serbljem ništa nije za znak hrabrosti dato“. Ovaj podatak jasno govori o iskrenosti Turaka, pa i samog „mirovnjaka“ Bećir-paše. Ipak, Milenko je ostao zapamćen kao neustrašivi junak, što je i u kasnijim bitkama potvrdio. Nijednu bitku nije izgubio, ređao je samo pobede.

Bitka na Ivankovcu

Veliki vojnički uspeh Milenko Stojković je doživeo u bici na Ivankovcu. Niški Hafiz-paša je krenuo sa turskom vojskom na Beograd da završi sa ustancima, unapred slaveći pobedu. Na Ivankovcu ih je dočekao Milenko Stojković sa Petrom Dobrnjcem i Stevanom Sinđelićem.

Kada se približio srpskoj vojsci, Hafiz-paša je poslao glasnike koji su poručili srpskom zapovedniku da mu se ukloni s puta, a Milenko je izgovorio svoju čuvenu rečenicu: „Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rđa bio ako ti se uklonio!“ U ovom presudnom boju srpska vojska je odnela pobedu, a sam Stojković je ranjen. Nakon ove bitke, buna na dahije je prerasla u ustanak protiv turske vladavine.

Prvih dana januara 1806. godine Milenko je sa ustanicima prodro u Negotinsku krajinu i zauzeo utvrđeni Poreč na Dunavu, a naredne godine, vodeći teške borbe na Štubiku i borbe na Malajnici, stvarao je uslove da se Rusi 17/18. juna prebace na desnu obalu Dunava. Bitka za izbavljenje je trajala tri nedelje. Dolazak Karađorđa sa pojačanjima omogućio je da se oslobode opkoljeni Srbi na Štubiku.

Milenko Stojković je zajedno sa voždom Karađorđem na Velikom ostrvu dočekao ruskog komandanta Mihaela Isajeva. Tu ga je Karađorđe proglasio za vojvodu.

Spomenik Milenku Stojkoviću kod Požarevca

Harem

Spomenik u rodnom Kličevcu

Kada je osvojio tursko utvrđenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je preveo u pravoslavnu veru.

Posle pogibije Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siročad. Bilo ih je toliko mnogo da se po ulicama gotovo nije moglo prolaziti od onih koji su prosili kako bi opstali. Srbi su ovoj turskoj sirotinji organizovali prevoz lađama natrag u Tursku. Milenko je lađe sačekao u Poreču, mestu na obali Dunava, gde je imao svoje utvrđenje i među putnicima izabrao najlepše devojke i žene kojima je dopunio svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kličevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog obor-kneza, Milenom.

Turkinje iz harema su ga posluživale i dvorile. Često ih je vodio sa sobom na putovanja, a kada bi stali da se odmore, prinosile su mu čibuk i kafu.

Kada bi se koje zasitio, nalazio joj je muža među svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Srpskim gospođama koje nisu mogle imati poroda poklanjao je decu koju su neke od žena dovele sa sobom u harem, a nije isključeno da se među njima našlo i poneko dete kojem je i sam bio otac.

Milenko Stojković nije formirao harem po osvajanju Rama, pošto je ovo mesto oslobođeno već prvih dana Ustanka. Ram se nalazi samo 8km od rodnog mu Kličevca, odakle je, niz Dunav, lično krenuo u oslobađanje istočne Srbije. Harem je načinio tek po oslobođenju Beograda 1807, kako je gore opisano, ali valja istaći da su ga sve te žene molile da ih zadrži kod sebe, jer u krajevima pod turskom upravom nisu imale nikog svog. Kako mu nije bila potrebna vojska žena i dece, on je, naravno, izabrao samo najlepše... Po pričanju starijih ljudi, ukupan broj žena u njegovom haremu iznosio je 42.

Sukob sa Karađorđem

Posle odbrane Deligrada 1809. godine, kada je umesto ranjenog Karađorđa kraće vreme svim ustaničkim snagama komandovao Milenko Stojković, počela je i njegova svađa sa Karađorđem oko političkih pitanja. Karađorđe je lišio Stojkovića komande ustaničkom vojskom. Tako je došlo do odvajanja Milenka Stojkovića i Karađorđa Petrovića.

U reorganizaciji vrhovne uprave u ustaničkoj Srbiji 1811. godine, zalažući se za ograničenje voždove vrhovne vlasti i decentralizaciju uprave, Milenko Stojković je došao u sukob i sa Karađorđevim starešinama. Odbio je da prihvati dužnost Popečitelja inostranih dela. To ga je koštalo progonstva iz Srbije, a odlukom Skupštine to se desilo i njegovom saborcu Petru Dobrnjcu.

Sukob sa Karađorđem bio je razlog da Milenko pobegne preko Dunava. Pre toga je raspustio harem, ne dozvolivši nijednoj od žena da je snađe neizvesna sudbina; svakoj je dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav će život voditi. Sam Stojković je otišao u Rusiju, gde je penzionisan u činu pukovnika. Prema nekim pisanim dokumentima Vuka Karadžića, Milenko Stojković je umro u jednoj varošici na Krimu na obali Crnog mora 1831. godine.

Meštani Kličevca su 26. jula 2004. u godini jubileja (200 godina od početka ustanka u Srbiji) otkrili spomen-ploču, kako bi se znalo gde je rođen Milenko Stojković.

Beograd ima ulicu Vojvode Milenka.

Spoljašnje veze

• Počast Srpskim ustanicima na Ivankovcu (Politika, 17. avgust 2018)
• Godišnjica Boja na Ivankovcu (RTS, 18. avgust 2018)
• Istorijska biblioteka: Harem vojvode Milenka