Rat u Libiji (2011)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rat u Libiji 2011.
Deo Arapskog proleća
Vreme15. februar — 20. oktobar 2011.
(8 meseci i 5 dana)
Mesto
Libija
UzrokUzroci sukoba su još uvek sporna tema.
Ishod

Faktičko okončanje rata 20. oktobra 2011, kada pobunjeničke trupe preuzimaju kontrolu nad svim većim gradovima[11]

Teritorijalne
promene		 Bez promene međunarodno priznate granice Libije. U većem delu rata, zaraćene strane su kontrolisale različite delove zemlje
Sukobljene strane
Libija Prelazni nacionalni savet
 NATO
uz podršku:
 Egipat[1]
 Katar[2]
 Moldavija[3][4]		  Libijska Džamahirija
uz podršku:
 Zimbabve[5]
 Belorusija[6][7]
 Alžir[8][9]
 Sirija[10]
Komandanti i vođe
Mustafa Muhamed Abdel Dželal Muamer Muhamed Abu Minijar el Gadafi †
Žrtve i gubici
Neutvrđeni Neutvrđeni

Rat u Libiji je počeo nakon što su se antivladini protesti pretvorili u oružanu pobunu, a zatim i u građanski rat između državnih i pobunjeničkih snaga. Nakon višenedeljnih sukoba, Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija je 17. marta 2011. odobrio uspostavljanje zone zabrane leta iznad Libije,[13] što je dovelo do višemesečnih vazdušnih udara u ovoj zemlji, najpre pod vođstvom nekoliko zapadnih zemalja, a potom i NATO-a. Uprkos relativno neutralnom tonu rezolucije, udari su bili usmereni isključivo protiv snaga pod komandom Gadafija.[14]

Protesti su počeli 15. februara s ciljem smene vlade, a posle nekoliko dana su se pretvorili u oružanu pobunu.[15] U prvim danima sukoba pobunjenici su imali više uspeha, te su pod svoju kontrolu stavili nekoliko strateški važnih gradova. Kontraofanziva koju su pokrenule libijske oružane snage rezultovala je padom većine pobunjeničkih uporišta i kada je zapretila opasnost da zauzmu i glavno pobunjeničko uporište, grad Bengazi, Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija je doneo rezoluciju o uspostavljanju zone zabrane leta i o zaštiti civilnog stanovništva.[13] Vojnu intervenciju u Libiji je sprovodila koalicija zemalja koju su činile Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD i Kanada, dok je kasnije NATO preuzeo inicijativu. Od tada, odvijaju se napadi vazdušnih snaga NATO-a po ciljevima u Libiji i vode se međusobne borbe između libijskih oružanih snaga i pobunjenika. Nekoliko meseci, zaraćene strane su kontrolisale različite delove zemlje- Libijska Džamahirija, sa Moamerom Gadafijem imala je sedište u zvaničnoj prestonici, Tripoliju, te su njene trupe držale zapadni deo zemlje; dok su pobunjeničke trupe, pod vođstvom Prelaznog nacionalnog saveta imale sedište u Bengaziju i kontrolisale istočni deo zemlje.[16]

Dana 20. avgusta, pobunjenici pokreću ofanzivu, koja se okončava osvajanjem Tripolija. U naredna dva meseca, Gadafijeve snage pružaju otpor iz svega nekoliko enklava, sa sedištem u Sirtu.[17] Dana 20. oktobra, usledila je nova ofanziva, koja je dovela do pada grada, te hapšenja i smrti višedecenijskog libijskog vođe, njegovog sina Mutasima, kao i nekoliko ljudi iz njegovog kruga. Organizacija ujedinjenih nacija je zvanično zatražila istragu o Gadafijevoj smrti,[18] jer bi ona mogla da bude ratni zločin.[19][20]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Zastava Libije u vreme Gadafija, jedina jednobojna zastava, koristila se od 1977. do pada Gadafija (2011)

Muamer el Gadafi[uredi | uredi izvor]

Libijski vođa Muamer el Gadafi je vladao Libijom nakon pada monarhije (1969).[21] On je posle penzionisanja Fidela Kastra (2008) i smrti Omara Bonga (2009) postao vladar sa najdužim stažem trenutno na svetu.[22] Vikiliks je otkrio tajna dokumenta Sjedinjenih Država u kojima se o Gadafiju govori kao o „majstoru za taktičko manevrisanje“.[23] Dok je postavljao rođake i članove svog plemena na glavne vojne i državne pozicije, oprezno je marginalizovao rivale, čime je održavao balans moći, stabilnosti i ekonomskog razvoja. Ovo je preneo i na svoju decu, čime je uspeo da izbegne opasnost postojanja rivala i naslednika u svojim redovima.[23]

Naftno bogatstvo[uredi | uredi izvor]

Populaciona piramida za Libiju u 2011.

Nafta učestvuje u BDP Libije sa čak 58%.[24] Država sa takvim nacionalnim bogatstvom nema velike potrebe za visokim porezima od drugih industrijskih grana i posledica je manja želja za razvojem srednje klase. Da bi slomio svaku opoziciju, takva vlada može da koristi sredstva od nacionalnih resursa kako bi ponudila usluge narodu, ili onima koji podržavaju vladu.[25] Libijska nafta se nalazi u državi koja ima tek nešto više od 6 miliona ljudi,[26].

Razvoj zemlje[uredi | uredi izvor]

Ekonomski pokazatelji poput BDP po glavi stanovnika sa 14,878 dolara, ili pismenost sa 87% pokazuju da je Libija razvijenija u odnosu na Tunis i Egipat.[27] Sa druge strane građani Libije smatraju se dobro obrazovanim i sa visokim standardom.[28] Indeks percepcije korupcije je u 2010. godini bio 2,2, čime Libija lošije stoji u odnosu na Tunis i Egipat gde su se takođe desili protesti.[29] Ova specifična situacija stvorila je velike kontraste među dobro obrazovanim ljudima željnim demokratizacije i promenama u ponašanju vlasti (korupcija, politički sistem).[27] Veruje se da je zarada od prodaje nafte trošena, između ostalog, i za sponzorisanje militantnih i terorističkih napada po svetu.[30][31] U međuvremenu, razvoj zemlje nije išao podjednako, tako da su istočni delovi bili zapostavljeni i postajali su siromašniji tokom sprovođenja Gadafijevih ekonomskih načela, sadržanih u Zelenoj knjizi.[32][33] Protesti i ustanak naroda vidi se i kao deo protesta u Arapskom svetu u 2011. godini koji su već rezultovali promenama na vlasti susednih zemljama.[34]

Umešanost Al Kaide[uredi | uredi izvor]

Libijska vlast je od početka protesta optuživala Al Kaidu da stoji iza nemira.[35] Postojanje Al Kaide na teritoriji Libije potvrđuje statistika da se u gradovima poput Darne ili Bengazija nalazi najveći broj terorista u svetu, a da se grad Darna može smatrati „svetskom prestonicom džihadista“.[36] Američki obaveštajci upozoravali su na „elemente“ Hezbolaha i Al Kaide među libijskim pobunjenicima.[37] Lideri pobunjenika potvrdili su veze sa Alkaidom.[38]

Teritorije pod kontrolom zaraćenih strana[uredi | uredi izvor]

Tok rata.
  Teritorije pod kontrolom pobunjenika do 1. marta. (šrafirano: Izgubljeno pre koalicione intervencije)
  Teritorije koje su prisvajale obe strane (između marta i avgusta)
  Pobunjenička Obalska ofanziva u avgustu
  Teritorije koje su pobunjenici zauzeli do 1. oktobra
  Poslednje enklave lojalista
Velike ofanzive. bitke.

Do kraja februara, Gadafi je izgubio kontrolu nad značajnim delom zemlje, uključujući gradove Misurata i Bengazi kao i važnih luka Ras Lanuf i Mersa Brega.[39][40] Libijski pobunjenici su formirali Prelazni nacionalni savet, a njihova štampa je počela da radi u Sirenaici.[41]

Dana 15. marta, libijske oružane snage su krenule u kontraofanzivu, povratili su Mersa Bregu i krenuli su prema Adždabiji i Bengaziju. Osigurale su kontrolu nad Tripolijem,[42] Sirtom,[43] Ziltenom[traži se izvor] i Sabhom,[44] kao i drugim gradovima.

Pod Gadafijevom kontrolom nalazi se elitna Hamisova brigada, kao i druge lojalne vojne i policijske jedinice, a veruje se i manji broj plaćenika.[45] Neki od Gadafijevih zvaničnika, kao i značajan broj sadašnjih ili penzionisanih vojnika, krenuli su u proteste i zahtevali su spoljašnju pomoć kako bi mogli da se suprotstave.

Dana 17. marta, od 22 opštine u Libiji, 12 je bilo pod kontrolom Gadafija, a 7 pod kontrolom pobunjenika, dok je 3 bilo podeljeno. Tokom aprila i maja, borbe su se odvijale u gradovima Misurata, Ras Lanuf, Brega i Adždabija, te su stoga ovi gradovi često menjali gospodare.

Dana 12. juna, libijski predstavnik za štampu dr Musa Ibrahim je izvestio da vladine snage kontrolišu zemlju od Adždabije do Tunisa i od mora do juga Libije.

Unutrašnje i međunarodne reakcije[uredi | uredi izvor]

Politički i vojni predvodnici pobunjenika su sa sedištem u Bengaziju osnovali Prelazni nacionalni savet kao svoj najviši politički organ. Libijski sekretar Opšteg narodnog komiteta za pravdu Mustafa Abdul Dželal i sekretar Opšteg narodnog komiteta za unutrašnje poslove Abdul Fatah Junis prvi su od visokih libijskih zvaničnika koji su podneli ostavke i priključili se pobunjeničkim redovima. Kasnije, ostavku je podneo i sekretar Opšteg narodnog komiteta za inostrane poslove i međunarodnu saradnju dr Musa Kusa, a početkom juna i sekretar Administrativnog komiteta Libijske naftne korporacije dr Šukri Ganem, ali nisu se priključili pobunjenicima. I neki niži politički, vojni i diplomatski zvaničnici su podneli ostavke, a neki od njih su i prišli pobunjenicima.[46]

Neke države i međunarodne organizacije osudile su i kritikovale navodnu upotrebu sile protiv libijskog civilnog stanovništva. Međutim, nikaragvanski predsednik Danijel Ortega, severnokorejski vođa Kim Džong Il, bivši kubanski predsednik Fidel Kastro i venecuelanski predsednik Ugo Čavez, među onima su koji su pružili jaku podršku Gadafiju.[47]

Arapska liga je suspendovala učešće Libije u njenim zasedanjima i na vanrednom zasedanju 22. februara je dala izjavu osuđujući „zločine protiv aktuelnih mirnih narodnih protesta i demonstracija u nekim libijskim gradovima“. Libija je 1. marta suspendovana iz Saveta za ljudska prava OUN.[48] Dana 26. februara, doneo je Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija svoju Rezoluciju 1970 kojom su uvedene sankcije protiv libijskih vlasti, Muamera el Gadafija i njemu bliskih ljudi, a takođe je pozvan Međunarodni krivični sud u Hagu da istraži navodnu neopravdanu upotrebu sile protiv civilnog stanovništva.[49] Savet za saradnju arapskih država Persijkog zaliva je u svojoj zajedničkoj izjavi od 8. marta pozvao Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija da donese odluku o uspostavljanju zone zabrane leta, a isto to je uradila i Arapska liga u svojoj izjavi od 12. marta, gde su samo protiv toga glasali Alžir i Sirija. Krajem avgusta, Arapska liga je u svoje članstvo kao libijskog predstavnika primila Prelazni nacionalni savet.

Dana 11. aprila, južnoafrički predsednik Džejkob Zuma je izjavio da je libijski vođa Muamer el Gadafi prihvatio mirovni plan koji je predložila Afrička unija.[50] Međutim, ovaj plan su pobunjenici odbili. Posredničku ulogu u okončanju sukoba delimično vrši Rusija koja je slala predsedničkog izaslanika Mihaila Margelova u Bengazi i Tripoli.[51] Predsednik Međunarodne šahovske federacije Kirsan Iljumžinov je nakon susreta sa libijskim vođom Muamerom el Gadafijem izjavio da je Gadafi spreman za razgovore sa NATO i pobunjenicima, ali je odbacio mogućnost odlaska sa vlasti.[52] Dana 22. juna, NATO je odbacio poziv Italije i Arapske lige za prekid vatre.[53] Portparol pobunjeničkog Prelaznog nacionalnog saveta Mahmud Šamam je potvrdio indirektne kontakte sa pripadnicima Gadafijevog režima.[54]

Dana 5. maja, Međunarodna kontakt grupa za Libiju je odlučila da uspostavi poseban novčani fond za pomoć pobunjenicima. SAD planira da zamrznuti novac libijske vlade prebaci na račun pobunjenika, dok je Rusija kritikovala zapadnu koaliciju zbog najavljene pomoću pobunjenicima i upozorila da se ne sme prekoračiti mandat Saveta bezbednosti OUN. Zamenik šefa libijske diplomatije Halid Kaim je nazvao ovaj potez nezakonitim jer pobunjenici nisu međunarodno priznata vlast.[55]

Dana 6. maja u Tripoliju je održana Nacionalna konferencija libijskih plemena. Plemenske vođe su pozvale na marševe za oslobođenje gradova pod kontrolom pobunjenika i na izradu zakona o opštoj amnestiji.[56]

Dana 16. maja, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda Luis Moreno Okampo je zatražio hapšenje libijskog vođe Muamera el Gadafija, njegovog sina Sejfa el Islama Gadafija i šefa obaveštajne službe Abdulaha el Sanusa zbog navodno počinjenih zločina protiv čovečnosti.[57] Dana 9. juna, glavni tužilac je saopštio da poseduje dokaze da je libijski vođa Muamer el Gadafi naredio vojnicima masovna silovanja žena. Ove tvrdnje je Libija odbacila i optužila NATO za ratne zločine.[58] Dana 27. juna 2011, nakon prethodnog zahteva glavnog tužioca, Međunarodni krivični sud u Hagu raspisao je poternicu za libijskim vođom Muamerom el Gadafijem, njegovim sinom Sejfom el Islamom i šefom obaveštajne službe Abdulahom el Sanusijem.[59] Na samitu Afričke unije od 2. jula 2011, države članice su odlučile da neće sprovesti nalog Međunarodnog krivičnog suda.[60]

Pobunjenički Prelazni nacionalni savet kao legitimnu vlast do sada je priznalo preko 80 država. Među njima su sve stalne članice Saveta bezbednosti.

Hronologija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Hronologija Rata u Libiji (2011)

Za vreme rata NATO je izveo više od 26.000 borbenih letova u kojima je uništeno 5.900 vojnih meta, uključujući 1.000 tenkova, oklopnih vozila i teškog naoružanja.[61]

Mediji i internet[uredi | uredi izvor]

Miting podrške Gadafiju u velikoj sali Doma sindikata u Beogradu, u organizaciji Srpske radikalne stranke

Veliku ulogu u oblikovanju javnog mnjenja odigrale su satelitske televizije na arapskom jeziku, naročito katarska televizija Al Džazira, koja je od početka izveštavala o sukobima. Postoje i mišljenja da je izveštavanje ovih televizija bilo u funkciji širenja dezinformacija i propagande protiv Gadafijevog režima.[62]

Od samog početka sukoba, na internetu je otpočeo virtuelni rat između pristalica Gadafija i pristalica pobunjenika. Formirane su tzv. grupe podrške na društvenim mrežama Fejsbuku i Tviteru. Internet rat se takođe odvija na Jutjubu, kao i na drugim internet mjestima.

Kao jedna od najistaknutijih grupa za podršku Gadafiju je Support for Muammar al Gaddafi from the people of Serbia koja trenutno broji preko 73.000 članova.[63][64] U njihovoj organizaciji u Beogradu je održano nekoliko skupova podrške pukovniku Gadafiju i libijskom narodu.[65] Srpska radikalna stranka je 9. aprila 2011. u Beogradu organizovala miting podrške libijskom narodu.[66]

Dana 4. septembra, na Trgu republike u Beogradu održan je još jedan miting podrške Gadafiju na kome je bilo oko 300 učesnika.[67]

Kao najistaknutija grupa za podršku pobunjenicima je Libijski omladinski pokret (engl. Libyan Youth Movement).[68][69] Ovaj pokret je javno optužio internet korisnike iz Srbije da aktivno pružaju podršku Gadafiju i libijskoj vlasti.[70]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bližniй Vostok: Egipet načal postavlяtь oružie liviйskim povstancam//Lenta.ru,18.03.2011 g.
  2. ^ Ivan Яkovina Vesti s Tatuina//Lenta.ru, 21.04.2011 g.
  3. ^ Moldova prodala oružie liviйskim terroristam — point, 14 noяbrя 2013
  4. ^ Torgovlя oružiem po-moldavski Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. novembar 2018) — Moldavskie vedomosti, 10.02.2009
  5. ^ „V Livii na storone pravitelьstva voюet nemalo zimbabviйcev”. KP.BY - saйt «Komsomolьskoй pravdы». 1. 3. 2011. 
  6. ^ „Letalo li belorusskoe oružie v Liviю i Kot-d'Ivuar?”. TUT.BY. 2. 3. 2011. Arhivirano iz originala 30. 11. 2018. g. Pristupljeno 30. 07. 2018. 
  7. ^ „Na storone Kaddafi voююt belorusskie partizanы”. KP.BY - saйt «Komsomolьskoй pravdы». 6. 4. 2011. 
  8. ^ „Algeria May have Violated UN Resolution By Providing Weapons to Libya, US State Dept”. Arhivirano iz originala 30. 7. 2018. g. Pristupljeno 30. 7. 2018. 
  9. ^ „Graždanskaя voйna v Livii (2011)”. Arhivirano iz originala 30. 7. 2018. g. Pristupljeno 30. 7. 2018. 
  10. ^ Siriя šlet Kaddafi oružie i boepripasы// IA Rosbalt, 14/03/2011
  11. ^ „Twitter. It's what's happening.”. twitter.com. 
  12. ^ „AJE Live Blog”. Blogs.aljazeera.net. 20. 10. 2011. Arhivirano iz originala 22. 10. 2011. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  13. ^ a b „RTRS: Savet bezbednosti podržao intervenciju u Libiji”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  14. ^ „Welcome to”. Infoverzum.com. Arhivirano iz originala 30. 8. 2011. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  15. ^ „RTRS: Libija — Protesti za smjenu vlade”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  16. ^ „Gadafi napreduje na istoku, pobunjenici na zapadu Libije”. NoviMagazin.rs. 20. 8. 2011. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  17. ^ „RTS :: Sirt, poslednje uporište” (na jeziku: srpski). Rts.rs. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  18. ^ „Svet : UN traži istragu o Gadafijevoj smrti : POLITIKA”. Politika.rs. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  19. ^ „'Gaddafi was caught alive, later beaten, killed by rebels'”. The Jerusalem Post. Reuters. 20. 10. 2011. Pristupljeno 22. 10. 2011. 
  20. ^ „Čovek koji je ubio Gadafija.RTS” (na jeziku: (jezik: srpski)). Rts.rs. 22. 10. 2011. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  21. ^ Viscusi, Gregory (23. 2. 2011). „Qaddafi Is No Mubarak as Regime Overthrow May Trigger a 'Descent to Chaos'”. Bloomberg. Pristupljeno 12. 3. 2011. 
  22. ^ Mills, Robin (22. 2. 2011). „Qaddafi Remains One of Few Constants for Troubled Libya”. The National. Arhivirano iz originala 2. 5. 2011. g. Pristupljeno 12. 3. 2011. „The one constant is Qaddafi himself, the world's longest-serving non-royal head of state, having outlasted another oil potentate, Gabon's Omar Bongo, who died in 2009” 
  23. ^ a b Whitlock, Craig (22. 2. 2011). „Gaddafi Is Eccentric But the Firm Master of His Regime, Wikileaks Cables Say”. The Washington Post. Pristupljeno 12. 3. 2011. 
  24. ^ Silver, Nate (31. 1. 2011). „Egypt, Oil and Democracy”. FiveThirtyEight: Nate Silver's Political Calculus. (blog of The New York Times). Pristupljeno 12. 3. 2011. 
  25. ^ Ali Alayli, Mohammed (4. 12. 2005). „Resource Rich Countries and Weak Institutions: The Resource Curse Effect” (PDF). Berkeley University. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 6. 2011. g. Pristupljeno 22. 2. 2011. 
  26. ^ Solomon, Andrew (21. 2. 2011). „How Qaddafi Lost Libya”. News Desk (blog of The New Yorker). Pristupljeno 12. 3. 2011. 
  27. ^ a b Maleki, Ammar (9. 2. 2011). „Uprisings in the Region and Ignored Indicators”. Payvand. Arhivirano iz originala 25. 04. 2013. g. Pristupljeno 20. 03. 2011. 
  28. ^ Kanbolat, Hasan (22. 2. 2011). „Educated and Rich Libyans Want Democracy”. Today's Zaman. Arhivirano iz originala 16. 3. 2011. g. Pristupljeno 12. 3. 2011. 
  29. ^ „Corruption Perceptions Index 2010 Results”. Corruption Perceptions Index. Transparency International. Arhivirano iz originala 27. 10. 2010. g. Pristupljeno 22. 2. 2011. 
  30. ^ writer, Staff (24. 2. 2011). „Endgame in Tripoli – The Bloodiest of the North African Rebellions So Far Leaves Hundreds Dead”. The Economist. Pristupljeno 12. 3. 2011. 
  31. ^ Simons, Geoffrey Leslie (1993). Libya – The Struggle for Survival. St. Martin's Press (New York City). str. 281. ISBN 978-0-312-08997-9. 
  32. ^ writer, Staff (3. 3. 2011). „A Civil War Beckons – As Muammar Qaddafi Fights Back, Fissures in the Opposition Start To Emerge”. The Economist. Pristupljeno 12. 3. 2011. 
  33. ^ writer, Staff (24. 2. 2011). „The Liberated East – Building a New Libya – Around Benghazi, Muammar Qaddafi's Enemies Have Triumphed”. The Economist. Pristupljeno 12. 3. 2011. 
  34. ^ Shadid, Anthony (18. 2. 2011). „Libya Protests Build, Showing Revolts' Limits”. The New York Times. Pristupljeno 22. 2. 2011. 
  35. ^ „Al Kaida stoji iza nemira u Libiji- Ministar inostranih poslova Libije, ekskluzivno za RT 11.03.2011”. Vostok.rs. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  36. ^ „The CIA’s Libya Rebels: 2007 West Point Study Shows Benghazi-Darnah-Tobruk Area was a World Leader in Al Qaeda Suicide Bomber Recruitment, 26 March 2011”. gr-el: Hamsayeh.net. 25. 3. 2011. Arhivirano iz originala 16. 12. 2011. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  37. ^ „Gadafijeva kontraofanziva, 29. mar 2011” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 29. 3. 2011. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  38. ^ Swami, Praveen. „Libyan rebel commander admits his fighters have al-Qaeda links”. Telegraph.co.uk. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  39. ^ writer, Staff (23. 2. 2011). „Gaddafi Defiant as State Teeters – Libyan Leader Vows To 'Fight On' as His Government Loses Control of Key Parts in the Country and as Top Officials Quit”. Al Jazeera English. Pristupljeno 19. 3. 2011. 
  40. ^ „Middle East and North Africa Unrest”. BBC News. 24. 2. 2011. Arhivirano iz originala 24. 2. 2011. g. Pristupljeno 24. 2. 2011. 
  41. ^ writer, Staff (28. 2. 2011). „Free Press Debuts in Benghazi”. Magharebia. Pristupljeno 19. 3. 2011. 
  42. ^ writer, Staff (24. 2. 2011). „Libya Protests: Gaddafi Embattled by Opposition Gains”. BBC News. Pristupljeno 19. 3. 2011. 
  43. ^ Sherwell, Philip (6. 3. 2011). „Libya's Bloody Rebellion Turns into Civil War – Fighting Leaves 30 Dead as Tanks Shell Houses and Snipers Shoot at Everyone on the Streets”. Irish Independent. Pristupljeno 19. 3. 2011. 
  44. ^ writer, Staff (27. 2. 2011). „Ghaddafi's Control Reduced to Part of Tripoli”. afrol News. Pristupljeno 19. 3. 2011. 
  45. ^ Robertson, Delia (1. 3. 2011). „Experts Disagree on African Mercenaries in Libya”. Voice of America. Arhivirano iz originala 4. 3. 2011. g. Pristupljeno 19. 3. 2011. 
  46. ^ „RTRS: Ambasade Libije otkazuju poslušnost Gadafiju”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  47. ^ „Libya's relationship folly with Latin America”. Shadow.foreignpolicy.com. Arhivirano iz originala 12. 01. 2012. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  48. ^ „RTRS: UN — suspenzija Libiji, Gadafijeve snage napreduju”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  49. ^ „RTRS: Libiji uvedene sankcije”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  50. ^ „RTRS: Gadafi prihvatio prijedlog za okončanje sukoba”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  51. ^ „RTRS: Rusija šalje izaslanika u Libiju”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  52. ^ „RTRS: Gadafi spreman na razgovore sa Alijansom”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  53. ^ „RTRS: Nema mira u Libiji”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  54. ^ „RTRS: Gadafi bi mogao da ostane u Libiji”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  55. ^ RTS: Vruća granica sa Tunisom, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  56. ^ „RTRS: Libijska plemena traže amnestiju”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  57. ^ „RTRS: Hag hapsi Gadafija”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  58. ^ „Blic: MKS — Gadafi naredio masovna silovanja”. Blic.rs. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  59. ^ „RTRS: Nalog za hapšenje Gadafija”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  60. ^ „RTRS: Gadafi prijeti napadima na Evropu”. Rtrs.tv. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  61. ^ „RTS: Sejf al Islam: Nema predaje (31.10.2011)” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 31. 10. 2011. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  62. ^ „Libya "Uprising": Questioning the role of Al-Jazeera, US/West Media”. Arhivirano iz originala 9. 3. 2011. g. Pristupljeno 19. 3. 2011. 
  63. ^ „Support for Muammar al Gaddafi from the people of Serbia”. Facebook.com. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  64. ^ Gordana Andric, Bojana Barlovac. „Serbians Express Support for Gaddafi”. Balkaninsight.com. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  65. ^ „Miting Podrške Gadafiju U Beogradu”. Kurir-info.rs. Arhivirano iz originala 29. 1. 2012. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  66. ^ SRS: Podrška libijskom narodu i Gadafiju, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  67. ^ „Miting podrške Gadafiju u Beogradu”. Kurir-info.rs. Arhivirano iz originala 29. 1. 2012. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  68. ^ „Libyan Youth Movement”. Facebook.com. 17. 2. 2011. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  69. ^ LibyanYouthMovement, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  70. ^ „Srpski hakeri pomažu Gadafiju?”. B92.net. 24. 3. 2011. Pristupljeno 25. 1. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рат_у_Либији_(2011)&oldid=26468356”