Ugrožene vrste u Srbiji

Ugrožene vrste u Srbiji, mnogim životinjama preti istrebljenje zato što ne mogu da opstanu u svetu koji se stalno menja intervencijom čoveka. Mnoge vrste su već istrebljene, a ako ljudi ništa ne preduzmu da ih spasu, mnoge će nove vrste slediti isti put. Iako može da zvuči iznenađujuće, nema ničega neobičnog u vezi sa istrebljenjem, jer su ona važan deo sveta prirode. Kako se klima i pejzaž u određenom području menjaju milionima godina, tako se menjaju i životinje koje tamo žive. I kako se razvije nova vrsta, tako je neka druga primorana da napusti stanište i da nestane. Jedino što ostane, jeste nekoliko fosilizovanih kostiju - zapis u kamenu.

Biolozi procenjuju da danas na svetu živi nekoliko miliona vrsta, a možda čak i svih 30 miliona. Ma o kojoj cifri da je reč, sada na Zemlji živi više vrsta nego ikada pre. Geolozi i biolozi znaju da s vremena na vreme dolazi do masovnih istrebljenja, kod kojih veliki broj životinja zauvek izumire. Na primer, veruje se da su dinosaurusi i mnogi drugi gmizavci uništeni posle pada meteorita u Meksiku pre 65 miliona godina. Većina životinjskih vrsta na svetu su insekti-naročito bube i drugi beskičmenjaci. Mnoge od ovih vrsta, naročito one u tropskim šumama, sada doživljavaju istrebljenje. Međutim, kako naučnici nisu imali prilike da mnoge od njih opišu, niko ne zna pravi broj.

Sa kičmenjacima je druga priča. Kako ima samo nekoliko hiljada vrsta kičmenjaka, od kojih je većina poznata stotinama godina, o mukama ove vrste znamo mnogo više. Mnoge vrste, na primer miševi, psi i konji, žive u svetu kojim dominiraju ljudi. Međutim, mnogo više vrsta trpi zbog toga što ljudi uništavaju njihova staništa, bilo namerno ili remeteći prirodnu ravnotežu uvođenjem novih vrsta iz drugih delova sveta. Kako su se tokom poslednjih hiljadu godina krčile šume Evrope i Kine, šumske životinje su imale sve manje mesta za život. I kako su neizbežno dolazili u blizak kontakt sa ljudima, divlje životinje, kao veprovi, medvedi i vukovi, proganjane su i na kraju uništene u mnogim oblastima. Kako je u XX veku neverovatno porastao broj ljudske populacije, sličan proces se desio i drugde. Još jedno veliko stanište koje se uništava jesu tropske kišne šume. Broj vrsta koje žive u tim područjima mnogo je viši nego drugde, pa je sve veći broj vrsta koje teže preživljavanju.

Crvene i crne liste životinja i biljaka u svetu i Srbiji

Međunarodni savez za očuvanje prirodnih resursa (“IUCN”) objavio je Crvenu listu životinja kojima preti istrebljenje. Trenutno ima oko 5500 životinja koje su svrstane u više kategorija, uključujući istrebljene, ugrožene i ranjive. Skoro četvrtina svih sisara nalazi se na ovoj listi, a oko četiri odsto gmizavaca i vodozemaca. Međutim, dok je status svih sisara procenjen od strane “IUCN”, samo delić gmizavaca i vodozemaca je temeljno proveren, a vrlo je verovatno da je mnogo više vrsta sasvim blizu istrebljenju nego što se mislilo.

Biljni i životinjski svet Srbije je veoma raznovrstan i bogat. U Srbiji postoji 215 vrsta biljaka i 429 vrsta životinja koje su kao prirodne retkosti stavljene pod najstroži stepen zaštite države. Među ugroženim životinjama je 273 vrsta ptica, kao i 66 vrsta sisara. Zaštićena je i 41 vrsta beskičmenjaka, 34 vrste insekata i 15 vrsta riba. Od 6 bioregiona koji postoje u Evropi, 5 je zastupljeno u Srbiji, što dovoljno govori o bogatstvu biodiverziteta kod nas. Opstanak mnogih biljnih i životinjskih vrsta danas je ugrožen, mnoge se nalaze pred iščezavanjem, a veliki broj je i zauvek nestao. Kao i većina zemalja, Srbija ima svoje crvene knjige u kojima se nalaze liste iščezlih i krajnje ugroženijih vrsta.

U svetu je takođe formirana i Crna knjiga flore i faune u kojoj je popis više hiljada vrsta koje je čovek zauvek uništio. I Srbija je našla mesto u njoj i to sa 4 vrste koje su nepovratno izgubljene iz svetskog genofonda, a živele su samo u Srbiji: bezčekinjasta udovičica (Scabiosa achaeta), Pančićev slez (Althaea kragujevacensis), Vranjski slez (Althaea vranjensis), i Moravski orašak (Trapa annosa).

Neke od globalno ugroženih vrsta koje se više ne mogu naći kod nas su: mala droplja (Tetrax tetrax), tetreb ruževac (Tetrao tetrix), bela kanja (Neophron percnopterus), crni lešinar (Aegypius monachus) i orao bradan (Gypaetus barbatus).

Retke, ugrožene i zaštićene životinje u Srbiji: Apolonov leptir (Parnassius apollo), prdavac (Crex crex), lipljan (Thymallus thymallus), stepski soko (Falco cherrug), crni daždevnjak (Salamandra atra), veliki tetreb (Tetrao urogallus), patka njorka (Aythya nyroca), beloglavi sup (Gyps fulvus), orao krstaš (Aquila heliaca), vidra (Lutra lutra), belonokta vetruška (Falco naumanni), slepi miševi (Chiroptera), velika droplja (Otis tarda), šareni tvor (Vormela peregusna).

Ugrožene životinjske vrste u Srbiji

Apolonov leptir

Apolonov leptir

Apolonov leptir (lat. Papilio apollo) je karakterističan za pri-alpske i alpske predele Evrope i Azije na visinama između 1000 i 2800 m. Jedan je od najlepših leptira, ali istovremeno je i u opasnosti da nestane, jer je vrlo osetljiv na promene. Razmnožava se samo jednom godišnje, tako što jaje zimi "spava zimski san", a ukoliko gusenica i izađe u jesen neće se razviti do sledećeg proleća. Larva se smesti na samu zemlju ili ispod kamena.

Apolon je zaštićena vrsta leptira koji je izuzetno ugrožen na evropskom nivou, a zaštićen je i propisima Republike Srbije. Leptir obitava na vrlo ograničenim malim prostorima, otvorenim kamenjarima i čistinama sa niskom vegetacijom, brojnost populacije je vrlo mala. Najčešće se pojavljuju kod stena, jer mogu veoma dobro da se kamufliraju zahvaljujući svojim krilima.

Stepski soko

Stepski soko

Stepski soko (Falco cherrug) nastanjuje otvoren prostor, najčešće neke litice ili drveće. Ima ga od istočne Evrope pa preko Azije sve do Mandžurije. On je uglavnom selica, osim u južnim delovima njegovog staništa, zimu provodi u Etiopiji, na Arabijskom poluostrvu, severnom Pakistanu ili u zapadnoj Kini. Stepski soko u poniranju dostiže brzinu i od 200 mi (320 km) na čas (322 km/h) zahvaljujući svom aerodinamičkom obliku tela i savršenom obliku krila.

Leže 3-6 jaja, često se gnezdi i na liticama. Kritično ugrožena gnezdeća populacija. Svetska populacija 1990. procenjena je na 8.500-12.000 parova. 2003. godine svetska populacija pada na samo 3600-4400 parova. Sve ptice grabljivice su zaštićene su zakonom. Glavni uzrok ugroženosti stepskog sokola je krivolov. Velika populacija je bila u bivšem Sovjetskom Savezu, međutim usled raspada i siromaštva ljudi dolazi do ilegalne preprodaje sokolova, tako da je brojnost sokola opala za 90%. Slični problem kao što je u državama bivšeg Sovjetskog Saveza je i u Kini i Mongoliji.

Orao krstaš

Orao krstaš

Orao krstaš ili imperijalni orao (lat. Aquila heliaca), je pozanta grabljivica koja je nekada naseljavala široke predele Evroazije a danas je njen broj veoma smanjen i pod pretnjom je istrebljenja.

Glavno stanište mu je Jugoistočna i Centralna Evropa, zapadna i Centralna Azija. Orao krstaš naseljava uglavnom predele do 1000 m nadmorske visine, ne preterano pošumljene. Ptica za gnezdo bira visoko usamljeno drvo sa kojeg ima pregled širokog terena. Nažalost ovo je jedna od činjenica koja ju je učinila veoma podložnom ljudskom ometanju staništa, pljačkanju ili uništavanju gnezda. Ovaj orao naseljava stepe, retke šume i polupustinje, pa je tako jedan par krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio primećen u regionima Deliblatske peščare ali je nepažnjom nadležnih (jedna ptica je ubijena) kao i zbog promene staništa, Krstaš nestao iz Banata. Jedan par je viđen i u predelu Fruške gore.

Šareni tvor

Šareni tvor

Šareni tvor je rasprostranjen na teritoriji Azije i Evrope. U Srbiji se može videti u istočnom delu Srbije, na Pešteru i na Kosovu. Ima ga na Kopaoniku. Ova vrsta se nalazi u “IUCN” Crvenoj knjizi ugroženih vrsta. Kao ugrožena vrsta je proglašena 1996. godine. Mišljenje je da je do smanjenja populacije šarenog tvora došlo usled uništavanja njegovog staništa (kultivacijom), upotrebom rodenticida i smanjivanja broja dostupnog plena.

Šareni tvor se pari u toku marta ili početkom juna meseca. Bremenitost je duga i varijabilna i traje 243-327 dana. Mladi dolaze na svet krajem januara i početkom marta meseca. Usled odložene oplodnje šareni tvor donosi mlade na svet u periodu najpovoljnijih uslova kada je plen brojan. Ženka na svet donosi 4-8 mladunaca o kojima se stara sama.

Crni daždevnjak

Crni daždevnjak

Crni daždevnjak je vodozemac iz roda daždevnjaka. Za razliku od većine drugih vodozemaca ova vrsta je viviparne. To znači, da ženka ne odlaže jaja u vodu gde bi prolazili preobražaj do odrasle životinje, nego na svet donosi jedno do dva potpuno razvijena potomka s razvijenim plućima sposobna za samostalan život na suvom. Životni vek im je najmanje deset godina. Budući da su otrovni, predator ih uglavnom izbegavaju. Otrovom stvaraju parotidne žlezde. Imaju 4 reda otrovnih žlezda koje se protežu dužinom tela. Otrov je neurotoksičan, pa bilo koji pokušaj nekog predatora da ih pojede najčešće završava smrću obe životinje. Živi samo u Alpima i Dinaridima, tačnije u zemljama: Albanija, Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Nemačka, Austrija, Slovenija, Italija, Švajcarska, Francuska.

Beloglavi sup

Beloglavi sup

Beloglavi sup (Gyps fulvus) je najveća ptica koja živi na našim prostorima.

Sa težinom između 6 i 11 kg, dužinom 95-110 cm i rasponom krila koji može dostići i 280 cm, deluje zaista impresivno. Odrasle ptice se razlikuju po tome što imaju belu paperjastu kragnicu pri osnovi vrata, dok mlade imaju smeđu kragnu. Po izgledu je to tipični lešinar Starog Sveta sa belom ogoljenom glavom i vratom i žutim kljunom, širokim krilima i kratkim repnim perjem. Ptići su po izleganju goli. Beloglavi sup zauzima prvo mesto među velikim jedriličarima. Kada je vreme loše primoran je da nezgrapno udara krilima ne uspevajući da se podigne u visinu ali kada su uslovi povoljni on se lako kreće sa masama toplog vazduha koje ga podižu u vazdušno prostranstvo i skoro trećinu dana provodi u klizećem letu potpuno raširenih krila dok su mu velika konturna pera potpuno odvojena jedno od drugog poput prstiju na ruci i pod dejstvom vazdušnog pritiska, savijena nagore.

Gledano sa strane krila blago uzdignuta, a silueta ptice podseća na vrlo spljošteno latinično slovo „V“. Koristeći vazdušne struje i zahvaljujući svom aerodinamičnom telu, mogu leteti veoma dugo bez mahanja krilima. Imaju i izvanredno razvijeno čulo vida.

Stanište

Veoma društven Beloglavi sup provodi svoj život u grupama, a gnezdi se često u kolonijama sastavljenih od manjeg ili većeg broja jedinki. Kolonije su smeštene na teško pristupačnim liticama i ženka u gnezdo koje je napravljeno od granja i suve trave snese jedno jaje na kome leže oba roditelja. Kada se mladunče izlegne i mužjak i ženka učestvuju u njegovom hranjenju, a to nastavljaju da čine i nakon njegovog izletanja iz gnezda.

Mladi supovi su polno zreli tek u četvrtoj ili petoj godini života, a odlikuje ih i monogamija - jednom formirani parovi ostaju zajedno tokom čitavog života. Gnezde se uglavnom na liticama, u grupama, znatno ređe pojedinačno. Ženka nosi jedno jaje i na njemu leže roditelji oko 50 dana. Mladi u gnezdu ostaju 4-6 meseci, a počinju da se pare od pete godine. Mogu živeti i do 30 godina. Mužjak i ženka izgledaju veoma slično. Beloglavi sup je jedna od najdruštvenijih ptica. Pored toga što se gnezde u kolonijama, društveni karakter ispoljavaju i prilikom ishrane.

Ishrana

Beloglavi supovi jedu

U potrazi za lešinama beloglavi sup u klizećem letu ispituje doline i kosine planina na kojima živi. Udaljava se do 10, 20 pa čak i 50 km od litice na kojoj provodi noć u društvu svojih vršnjaka. Beloglavi sup uginule životinje otkriva ne po njihovom mirisu već pomoću svog oštrog vida. Utvrđeno je da na udaljenosti od 3 km on još uvek može da raspozna predmet od samo 30 cm dužine. Takođe, kao jedan od pokazatelja gde je hrana koriste mu gavranovi i bele kanje koje su takođe ljubitelji lešina i čim se neka od tih ptica spusti on se približava, ne spuštajući se na tlo, da bi ispitao okolinu.

Beloglavi sup je ptica koja ne ubija, ne lovi plen, ne traži žrtvu. Njegova uloga u lancu ishrane je jedinstvena i nezamenjiva - isključiva hrana su mu uginule životinje, čime sprečava širenje zaraza i na taj način čini "prirodnu reciklažu". Supovi se najčešće hrane mišićima i iznutricama sisara, uginulim od raznih bolesti koje su patogene samo za sisare. Imunost na bolesti sisara omogućila je supovima da obavljaju sanitarnu ulogu u prirodi. Zato je ovaj ekolog cenjen svuda u svetu.

Beloglavi supovi hranu nalaze isključivo čulom vida i to najčešće posmatranjem aktivnosti drugih ptica privučenih izvorom hrane. Mogu videti uginulu životinju veličine zeca sa visine od 3500 m, a drugog lešinara na udaljenosti od 6000 m. Imaju vid osam puta oštriji od čoveka. Hranu traže kolektivno, jer je to jedini efikasan način kada je hrane u prirodi nedovoljno i kad je slučajna. Iznad pretraživanog područja po nekoliko ptica formira "češalj". Ptice su jedna od druge udaljene oko 3 km, a između sebe komuniciraju čulom vida. Naglom promenom kursa ili kruženjem u spirali signalizira se ostalim jedinkama da je hrana pronađena. Najbliža ptica u vidokrugu počinje da oponaša pticu koja je pronašla hranu i da leti ka izvoru hrane. Na ovaj način se obezbeđuje brzo okupljanje velikog broja ptica na uginuloj životinji. Supovi mogu da izdrže bez hrane i do tri nedelje.

Na lešini najgladniji zauzimaju istureniji položaj u odnosu na druge. Rasteruju ih idući paradnim korakom: pri svakom koraku jednu nogu dižu vrlo visoko rastavljajući prste. Ako su supovi malobrojni i među njima nema izgladnelih, ovaj ceremonijal se ne poštuje i svaki se ustremljuje na plen. Svojim ogromnim kljunom Beloglavi sup uspeva da probije kožu i u otvor koji je napravio uvlači glavu da bi izvukao komade utrobe. Za pola sata tridesetak beloglavih supova može da svede samo na skelet jelena lopatara čija je prosečna težina šezdeset kilograma

Kako Beloglavi sup ima sve manje i manje prilika da nađe uginulu stoku maksimalno se koristi onim lešinama koje nađe i ponekad se najede do te mere da ima poteškoća pri uzletanju. U tom slučaju jedan obrok mu je dovoljan za nedelju dana pa i duže. Posle obroka obično trlja glavu natopljenu krvlju uz zglob krila da bi je očistio. Kada traži hranu beloglavi sup se ne penje na veliku visinu međutim kada utoli glad tada se prepušta strujama i zabeleženo je njegovo prisustvo na 4500 m pa čak i preko 5500 m nadmorske visine.

Stradanje

Iščezavanjem nomadskog načina stočarstva došlo je i do opadanja populacije beloglavih supova. Još jedan bitan uzrok stradanja beloglavih supova jeste trovanje. Naime, ljudi su godinama bacali otrovne lešine i trovali vukove, ali je pored vukova stradao i veliki broj supova.

Takođe, jedan broj supova strada ili biva ubijen za privatne kolekcije ili zoološke vrtove. U našoj zemlji u kanjonu reke Uvac nalazi se najveća kolonija beloglavih supova na Balkanu i ona je najbolji pokazatelj kako ljudi i životinje mogu da žive u međusobnoj zajednici uz samo malo tolerancije i dobre volje.

Ova retka vrsta je početkom devedesetih godina 20. veka bila pred izumiranjem. Zbog narušavanja staništa (potapanje kanjona Uvca), nedostatka hrane (smanjenje stočnog fonda) i akcija „trovanja štetočina“, na ovom području ostalo je samo 7 parova beloglavog supa. 1994 godine organizovano je hranilište Manastirka, na kojem se iznose tela uginulih životinja koja su isključivo hrana ove vrste. Doslednim sprovođenjem programa ishrane (godišnje se iznese preko 120 tona hrane) i pre svega zalaganjem čuvara prirode i lokalnog stanovništva, brojnost beloglavih supova se povećala na oko 90 gnezdećih parova, odnosno oko 500 jedinki. Tako je kolonija ove jedinstvene vrste ptica u kanjonu Uvca postala jedna od najvećih u Evropi.

Rasprostranjenost i očuvanje vrste

U Španiji postoji nekoliko desetina hiljada ovih ptica nasuprot broju od samo nekoliko hiljada koliko ih je bilo tokom '80-ih. Populacija na Pirinejima pogođena je propisima Evropske komisije koji zabranjuju ostavljanje lešina na poljima zbog opasnosti od širenja BSE (kravljeg ludila). To je značajno smanjilo izvor hrane beloglavog supa. Iako uobičajeno ova ptica ne napada krupniji živi plen, postoje izveštaji da na ovom području beloglavi sup napada slabe, mlade i bolesne životinje zbog smanjenog izvora lešina.

U Francuskoj je uspešno izvršeno ponovno naseljavanje beloglavog supa na području Centralnog Masiva. Ova populacija sada broji oko 500 ptica: Belgiji i Holandiji oko 100 beloglavih supova viđeno je na leto 2007. godine. To je bio deo pirinejske populacije koja je zalutala u potrazi za hranom. U Nemačkoj je ova vrsta izumrla sredinom 18. veka. Ipak, povremeno sa Pirineja doleti jedan broj ptica u potrazi za hranom. Postoje planovi za ponovno naseljavanje ove vrste na Alpe.

U Austriji postoji mala populacija u okolini zoološkog vrta u Salcburgu, a često se mogu videti i delovi populacije sa Balkana u potrazi za hranom. U Švajcarskoj postoji populacija od nekoliko desetina ptica.

U Italiji vrsta je preživela samo na Sardiniji, ali je izvršeno ponovno naseljavanje na nekoliko drugih lokacija. Kao rezultat toga nekoliko primeraka je uočeno 2006. g. na masivu „Gran Sasso“ u središnjoj Italiji.

U Hrvatskoj kolonija beloglavog supa se može naći u blizini grada Beli na ostrvu Cresu. Tamo se gnezde na nižim visinama, sa pojedinim gnezdima tek 10 m iznad nivoa mora. Zbog toga je kontakt sa ljudima uobičajen.

U Grčkoj postoji oko 1000 ovih ptica. Na ostrvu Krit mogu se naći u planinskim područjima, ponekad u grupama od po 20 jedinki. Na Kipru postoji kolonija u Episkopi na jugu ostrva.

Kolonije beloglavog supa se mogu naći u severnom Izraelu, posebno na Golanskoj visoravni kao i planini Karmel i pustinji Negev gde je izvršeno ponovno naseljavanje.

Mere zaštite u Srbiji

U svojstvu kandidata za EU, Srbija je prihvatila program „NATURA 2000“, što je osnov za zaštitu prioritetnih vrsta biljaka, životinja i tipova staništa. Predviđa da se takvi predeli prostorno definišu, kao i vrste koje tu žive, i da se stave pod zaštitu. Prihvatljivom se smatra zaštita bar 60% staništa svake vrste.

U Srbiji jedno od značajnijih područja je rezervat klisure reke Trešnjice gde su na malom prostoru očuvane raznovrsne zajednice. Drevne životne zajednice klisure Trešnjica održale su biljne i životinjske vrste koje su na drugim mestima već davno nestale. Većina biljnih vrsta u klisuri Trešnjice su endemi i relikti iz davne prošlosti.

Neke biljne vrste su nam poznate samo sa padina strmih klisura reka Trešnjice i Tribuče, koja se u nju uliva. Vode Drine i Trešnjice nastanjuje mladica, najveća grabljivica među ribama bistrih voda Evrope. Danas se ova vrsta uspešno gaji u ribnjaku Trešnjice, što joj obezbeđuje dobre izglede za opstanak. Trešnjicu nastanjuje 16 vrsta gmizavaca i vodozemaca ukazujući na njenu raznovrsnost.

Do sada je zabeleženo oko 120 vrsta ptica, ali najpoznatija je po bogatstvu ptica grabljivica. Zahvaljujući biolozima Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, nesebičnim ljudima i Fondu za zaštitu ptica grabljivica, beloglavi supovi su opstali u našim krajevima i jedina su vrsta lešinara koja živi u Srbiji.

Rezervat je osnovan 1994. godine na predlog Zavoda za zaštitu prirode. Ženka polaže jedno jaje krajem januara ili početkom februara i na njemu leže oba roditelja osam meseci naizmenično dok se ne izleže mladunče. Gnežđenje se obavlja na krečnjačkim stenama. Gnežđenje je grupno i obrazuju se kolonije.

Organizovana briga za beloglave supove doprinela je povećanju njihove populacije, tako da se procenjuje da ih sada ima u kanjonu Trešnjice oko 50 odraslih jedinki. Gnezda Do supova na liticama može da dopre samo pogled, ali ne i ljudska noga, jer su skrivena između kamenih škriljaca. Mesto odakle se nagleda su čeke, ali i do njih ne može lako da se dođe. Od puta do mesta gde se posmatraju treba preći oko četiri stotine metara, i to po nepristupačnom i strmom terenu.

U narednom periodu planiraju se sledeće aktivnosti:

• Izgradnja više hranilišta
• Rad na edukaciji stanovništva
• Pratiće se kretanje supa izvan kanjona Trešnjice
• Zaštita lešinara na području Balkana

Vidi još

• Crvena knjiga flore Srbije
• Herbarium Pancicianum
• Ugroženost biljnih vrsta Suve planine