Мајданпек

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мајданпек

Панорама Мајданпека
Панорама Мајданпека

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Борски
Општина Мајданпек
Становништво
Становништво (2011) 7699
Положај
Координате 44°25′17″N 21°56′05″E / 44.421333, 21.934833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 498 m
Мајданпек на мапи Србије
{{{alt}}}
Мајданпек
Мајданпек на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 19250
Позивни број 030
Регистарска ознака BO


Координате: 44° 25′ 17" СГШ, 21° 56′ 05" ИГД

Мајданпек је градско насеље у Србији у општини Мајданпек у Борском округу. Према попису из 2011. било је 7699 становника.

Географија[уреди]

Мајданпек се налази у северном делу источне Србије, у уској долини реке Мали Пек. На северу од Мајданпека на Дунаву, односно у Ђердапској клисури, на удаљености од око 22 километра смештен је најближи град Доњи Милановац. Околина Мајданпека је претежно брдско-планинска, а окружују га планине, Мироча на североистоку, Дели Јован на истоку, Стола на југу, Малог Крша и Великог Крша на југозападу, Хомољских планина на западу и планинских масива Старице и Шомрде на северозападу. Западно од града Мајданпека простиру се северни обронци Хомољских планина (923 м). Густе столетне шуме, пећине, златоносна река Пек, манастир Горњак из 14. века, извор реке Млаве богат пастрмком.

Симбол и заштитни знак Мајданпека представља планина Старица (796 м) са које се пружа изванредан поглед на рударске копове и град, чија главна улица се налази на 200 метара надморске висине. Под Старицом, у мешовитој шуми букве, јавора и храста смештена је величанствена Рајкова пећина, на свега 3,5 километара од Мајданпека, у чијој околини се налази 110 пећина и поткапина. Рајкова пећина је речна проточна пећина кроз коју протиче Рајкова река, и спада у једну од највећих туристичких пећина у Србији.[1][2] Највећи утисак на посетиоце у акустичној пећини оставља, поред богатог пећинског накита, сам жубор потока. Отворена је за јавност, уз присуство 3000 људи, као друга туристичка пећина у Србији, 12. септембра 1972. године.[3] Рајкова и Паскова река истичу из својих пећина и творе Мали Пек, од кога је низводно направљена вештачка језерска акумулација Велики Затон, која уједно представља омиљено излетиште становника Мајданпека. На око 12 километра од Мајданпека налази се на истоименој реци Ваља Прераст или Шупља стена, природни камени мост, под заштитом државе, пружа се од југозапада ка североистоку на дужини од 100 м, односно 26 м у висини горње ивице лука. Распон прераста износи 150 м, а ширина њеног отвора при дну у висини речног корита 9,7 м.[4][5](Види:туристичка карта општине Мајданпек)

Историја[уреди]

Локалитет праисторијског насеља Лепенски Вир, налази се на обали Дунава, недалеко од Мајданпека.

Недалеко од Мајданпека и Доњег Милановца, код села Бoљeтин, на дунавској тераси у оквиру заштићеног Националног парка Ђердап налази се археолошки локалитет Лепенски Вир, једно од најзначајнијих археолошких налазишта у Србији и у свету, стар 9000 година, односно из времена од 7000. до 6000. година п.н.е. који су променили светске представе о почецима цивилизације.[6][7](Видео:Музеј Лепенски ВирЛепенски Вир и етно село) Недалеко од Мајданпека код истоименог села налази се рано енеолитски рудник „Рудна Глава“ (5000. година пне.) који представља археолошки локалитет на коме су пронађени остаци пећи и радионица за прераду бакра чиме се сврстава у један од најстаријих праисторијских рудника метала и припада прелазном периоду из каменог у метално доба.[8][9][10] (Галерија слика локалитета Рудна Глава) Улазни део у оближњој Рајковој пећини био је настањен у праисторији о чему сведочи камени чекић који се чува у археолошкој збирци Музеја у Мајданпеку.(Види још:туристичка карта општине Мајданпек)

У 2. миленијуму п.н.е, на Балкан и у ове крајеве се досељавају Индоевропљани. Међу којима се у почетку истичу Стари Грци, у доба од 13. до 12. века п.н.е. када Аргонаути крећу у потрагу за златним руном. Присуство Старих Грка у ове крајеве везан је за сам назив реке Пек, који је грчког порекла, и потиче од облика pékos са значењем „овчије руно“, које су ови стари народи полагали у корито реке ради испирања злата.[11] (Видео:Испирачи злата са Пека – РТС Енциклопедија за радознале 2011Испирачи злата са Пека – РТС Енциклопедија за радознале 2012) Простор источно од Велике Мораве, у предримско доба према античким писцима био је слабо насељен. Из тог доба једно од ретких племена која се помињу су Трачани међу којима су се свакако највише истицали Трибали. У 4. веку п.н.е. у ове крајеве долазе Келти, који ће имати веома значајну улогу не само на овом већ и на много ширем простору.

Мајданпечки „камен“ сведочи о развоју људске цивилизације од њених почетака до данашњих дана, као и о историји саме наше Земље.

У првим деценијама 1. века н.е. Римљани освајају ове крајеве након чега постају континентална сила. Убрзо оснивају граничну покрајину под називом Мезија која ће се касније поделити на Горњу и Доњу. У 4. веку рударство и металургија доживљавају свој врхунац о чему сведоче бројна римска окна која су открили савремени рудари, у 20. веку. Због грађанског рата и честих упада варварских народа на дунавским границама долази до распада Римског царства чију ће традицију рударења на овим просторима наставити Византија, која ће прерасти у једину праву силу све до доласка почетком 6. века Словена чије племе, Тимочани, насељава ову област. Тада долази до прекида рударске традиције која добија локални карактер све до развијеног Средњег века.

Државна топионица гвожђа и бакра Мајданпек (1849-1859) којом су ударени темељи тешке индустрије у Србији и на Балкану. Цртеж Феликса Каница из 1861. године.

Рударство на овим просторима покрећу средином 13. века немачки рудари Саси, који су ове крајеве доспели бежећи од Татара. У то доба они добијају позив од краља Уроша да дођу у Србију. О присуству Саса у овим областима најбоље сведоче топоними, Шашка река и ревир Швајц. На обалама реке Шашка која се улива у Поречку реку пронађене су топионице које би упућивале на присуство средњовековних рудара Саса. Након освајања ових крајева од стране Османлија рударство доживљава наглу стагнацију и има локални карактер. На подручју Мајданпека рударске активности се обнављају 1560. и трајаће до 1690. године, када поново добија локални значај.[12] Занимљивост из тог доба представља назив рудника које је садржало старословенски придев медни, што значи бакарни Пек.[13]

Из Милановца, 1848. године, у ове брдско-планинске пределе, богате шумом и дивљачи, долази млади рударски инжењер Василије Божић, један од првих државних питомаца који је завршио Рударску академију у Шемницу, са још четири радника где започињу, на више места, са надљудским напорима на рашчишћавању терена обарањем дрвећа и пробним откопима. Већ, следеће године, 1849., млада кнежевина из државних средстава започиње са изградњом топионице гвожђа и бакра, која ће трајати до 1859. Изградња овог предузећа представљало је једну од највећих инвестиција у земљи, којом је утемељена савремена тешка индустрија у Србији и на Балкану. Топионица је имала савремену опрему и машине за то доба, високу и ниску пећ на угаљ за топљење, а 1852. уграђује се и парна машина. Поред тога, изграђено је насеље са кућама за рударе и чланове њихових породица. У то доба, кнез Александар Карађорђевић, 1856. године, изградио је у оближњој Брестовачкој Бањи дворац - летњиковац, који и данас постоји.[14][15][16] Исте године у Мајданпеку је изграђена школа а две године касније, 1858., завршена је градња Цркве Св. Петра и Павла по пројекту Уроша Кнежевића (1811-1876).[17] Остало је забележено да топионица преко зиме није радила током тог пионирског периода. Међутим, влада није имала даља финансијска средства за проширење радова у Мајданпеку након чега је донела одлуку да се страним улагачима преда рудник на коришћење на обострану корист. Ова вест о давању рудника под закуп пренела се читавом Европом. Рудником су потом на осново уговора управљале наизменично француска, енглеске и аустријска компанија са белгијским капиталом. У међувремену, донет је Закон о рудницима, 15. априла 1866. године, који је регулисао ову област. У ливници и машинској радионици у Мајданпеку су 1882. израђене прве парне локомотиве и теретни вагони у Србији и на Балкану. У Мајданпеку је две године пре, Београда, Новог Сада и Ниша, јуна 1882. године, свечано пуштена прва железничка привредна пруга уског колосека, 600 мм, када је локомотива са четири вагона прешла деоницу од 10 километара.

Мајданпек, горњи део града

Нови закупац, 1903. године, постаје „Безимено друштво бакарних рудника Мајданпек“, чије је седиште било у Бриселу. Једна од првих мера „Безименог друштва“ тицала се транспорта до Дунава, односно градња Ваздушне железнице ка Дунаву, као и са радом на пириту. Жичара дуга 17,5 км са капацитетом од 30 тона на сат, превозила је руду и друге потрепштине из Мајданпека до Милановца. Лоше пословање, слабе плате били су узрок честих сукоба радника са послодавцем, што је резултирало штрајковима 1907. и 1908. године. У Мајданпеку је 1933. године почела са обрадом руда лимонита, која се од 1937. године прерађивала у Сартидовој топионици изграђеној у Мајданпеку. Након Другог светског рата, 18. августа 1947. године, национализован рудник наставља рад са застарелом технологијом под новим називом „Рудник Мајданпек“. Године 1954. основано је предузеће „Рудник бакра Мајданпек – РБМ“ када се креће са улагањем у дробљење и изградњу флотације. На брду Швајц откривено је лежиште руде познато као „Јужни ревир“. На свечаности 25. јуна 1961. године, прве количине руде мајданпечког концентрата послате су камионима на даљу прераду у Бор. Тада је на основу решења РБМ укључен у „Рударско-топионичарски басен Бор“. У јесен 1971. године завршена је нова флотација. У међувремену, подигнут је потпуно нов град на месту старог рударског насеља, а 28. новембра 1970. године пуштена је свечано у рад „Златара Мајданпек“. Након пет година градње почела је са производњом, 1980. године, „Фабрика бакарних цеви“. Међутим, током 1970-их и 1980-их експлоатација је имала снажан политички притисак када су се због јавности јурили рекорди у производњи. Као последицу тог времена, бржег долажења до руде, остао је оштрији нагиб површинског копа Јужни ревир него што су домаћи и страни прописи то дозвољавали. Преузак левак копа је био главни разлог превременог напуштања Јужног ревира. У Мајданпеку се налази ловачко удружење „Срна“ које има традицију од 1898. године. Музеј у Мајданпеку је настао 1998. године осамостаљивањем Одељења музеја рударства и металургије из Бора, које је отворено у Мајданпеку 1984. године.

Демографија[уреди]

У насељу Мајданпек живи 7804 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 35,8 година (35,0 код мушкараца и 36,5 код жена). У насељу има 3631 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,77.

Ово насеље је у углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 1919 [18]
1953. 2244
1961. 3746
1971. 8065
1981. 9489
1991. 11760 11726
2002. 10350 10071
Етнички састав према попису из 2002.[19]
Срби
  
8.631 85,70%
Власи
  
386 3,83%
Црногорци
  
139 1,38%
Хрвати
  
39 0,38%
Југословени
  
39 0,38%
Македонци
  
31 0,30%
Муслимани
  
19 0,18%
Румуни
  
17 0,16%
Бугари
  
12 0,11%
Горанци
  
11 0,10%
Бошњаци
  
5 0,04%
Словенци
  
4 0,03%
Руси
  
3 0,02%
Мађари
  
3 0,02%
Албанци
  
3 0,02%
Чеси
  
1 0,00%
Русини
  
1 0,00%
Роми
  
1 0,00%
Буњевци
  
1 0,00%
непознато
  
309 3,06%


Култура и образовање[уреди]

У Мајданпеку се сваке године, у организацији Центра за културу, одржавају међународне манифестације из области ликовних уметности: МајданАрт и Жене сликари.

Млади музичари из Мајданпека стичу своје прво музичко образовање у Музичкој школи „Ранко Кривић“.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Рајкова пећина чека госте, В. новости, С.М. Јовановић, 27. август 2014.
  2. ^ Туристичке пећине Србије, Милорад Кличковић, Висока туристичка школа, Београд, 2010.
  3. ^ Туристичке пећине Србије, Милорад Кличковић, Висока туристичка школа, Београд, 2010.
  4. ^ Капије тајниКлуб активних уживалаца природе, Гордана Атанасијевић , 2012
  5. ^ Шупља стена
  6. ^ Музеј Лепенски Вир
  7. ^ Лепенски Вир - Национали парк Ђердап
  8. ^ У Србији вађена прва руда на свету, В. новости, Борис Субашић, новембра 2014.
  9. ^ Енциклопедија за радознале, РТС, 2011
  10. ^ Споменици културе
  11. ^ П. Ес Дурлић, Мајданпечка црква
  12. ^ Два извештаја о пословању рудника Мајданпек из 1566/67. и 1567/68. године, Срђан Катић, 2006.
  13. ^ Два извештаја о пословању рудника Мајданпек из 1566/67. и 1567/68. године, Срђан Катић, 2006.
  14. ^ Клуб Хотел РТБ Бор Брестовачка Бања
  15. ^ У дворцу својих предака – принцеза Катарина посетила Бор, РТБ Бор, 2013
  16. ^ Дани Брестовачке бање - Центар за културу општине Бор
  17. ^ Црква Св. Петра и Павла
  18. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  19. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  20. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]