Припјат
| Припјат укр. Прип'ять (місто), рус. Припять (город) |
|
|---|---|
|
|
|
| Основни подаци | |
| Држава |  Украјина |
| Област |  Кијевска област |
| Основан | 1970. |
| Становништво | |
| Становништво | 0 (напуштен од 1986) |
| Густина становништва | 0 ст/km² |
| Положај | |
| Координате | |
| Временска зона | UTC+2, лети UTC+3 |
 Припјат
Припјат на мапи Украјине
|
|
| Остали подаци | |
| Веб-страна | pripyat.com |
Координате: 51° 24′ 36" СГШ, 30° 03′ 00" ИГД Припјат (укр. Прип'ять) је напуштен град у северном делу Украјине, Кијевска област, у близини границе са Белорусијом. Био је то град у коме су живели запослени у нуклеарној електрани Чернобиљ. Град је након несреће 1986. године напуштен, у кругу пречника 30km. Број становника пре несреће је био око 50 000, сада, то је потпуно празан град.
Садржај |
Пре несреће [уреди]
Овај град, иако је био од војне важности, био је доступан свима. Сматрало се да су тадашњи нуклеарни реактори били понос инжењеринга и напретка Совјетског Савеза. Електрана је првобитно требало да буде изграђена на само 25 km од Кијева, престонице Украјине, али је Украјинска академија наука инсистирала да се изгради даље од града, тачније 100 km од Кијева, у граду Припјату.
Након несреће [уреди]
Припјат је до скоро представљао практично музеј, који је документовао последње године Совјетског Савеза. Станови, базени, болнице и остале установе су биле потпуно напуштене, и све унутар тих установа остављено је да труне. Становници су након несреће могли да понесу само кофер са документима, књигама и одећом која није била контаминирана. За потребе смештаја евакуисаних становника изграђен је нов град Славутич.
Међутим, почетком 21. века, зграде и станови су потпуно опљачкани. Ништа вредно није остало у том граду, чак су се и ВЦ шоље крале и односиле. Куће и станови испунили су се водом, па није необично да се види како дрво расте на крову куће или у самој кући. Већ неколико десетина година, град лежи у рушевинама.
Припјат и његова околина неће бити још неколико векова безбедни за људе да се населе. Приликом несреће ослобођена је велика количина опасног радиоактивног изотопа цезијума 137, и требаће око 300 година да се хиљадити део количине, која се ослободила, распадне. Стронцијуму 90 ће такође требати неколико стотина година.
Иако је приступ људима забрањен, животиње слободно улазе на ову територију, па се промене које настају у њиховим организмима прате редовно. Одређује се колика је количина радиоактивног материјала доспела у њихове организме и пре свега какве последице носи са собом.
Безбедност [уреди]
Кружна зона пречника око 30 km се данас сматра безбедном за посете, чак неке украјинске компаније нуде туре са водичом. Радијација је доста опала на овој територији, мада у околини саме нуклеарне електране је на приближно истом нивоу као и у време одмах после несреће 1986. године. Посетиоци зато морају да носе специјална, одела отпорна на радиоактивне материје, гас маске, и Гајгер-Милеров бројач.
Град и сама зона имају посебну границу са граничарима и полицајцима, али добијање папира за улазак на ове територије не сматра се нарочито тешким послом. Врата од зграда и кућа су углавном широм отворена, како би се смањио ризик за посетиоце.
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
