Фјодор Михајлович Достојевски
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Фјодор Михајлович Достојевски | |
|---|---|
 Портрет Фјодора Михајловича Достојевског који је насликао Василиј Перов 1872. |
|
| рођен: | 11. новембар 1821. Москва (Царска Русија) |
| преминуо: | 9. фебруар 1881. Санкт Петербург (Царска Русија) |
Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский; рођен 11. новембра, односно 30. октобра по старом календару, 1821. године у Москви, преминуо 9. фебруара, односно 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу) је био један од највећих писаца свих времена.
Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији био је осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.
Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.
Садржај |
[уреди] Биографија
Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници за сиромашне „Марински“ у Москви. Претпоставља се да су Михаила убили његови кметови, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставља се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио.[тражи се извор] По другој причи, Михаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.[тражи се извор]
Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, те је 1843. чак превео једно од његових највећих дела, „Евгенија Гранде“, на руски језик. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време и 1846. се појавио његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ!“.
Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја I. На дан 16. новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац одреда за стрељање, Достојевски је помилован и упућен на присилни рад у радном кампу „Каторга“ у Омску, у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854. је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео наредних пет година као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану.
Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.
Године 1860. се вратио у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузетно потресен смрћу супруге 1864, а одмах затим и смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и децу свога брата. У то време је потонуо утонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.
Достојевски је имао проблем са коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела, „Злочин и казна“ написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. У исто време је написао и књигу „Коцкар“ да би задовољио уговор са својим издавачем.
Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња, којом се оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873. до 1881. издаје, овај пут успешан, месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.
Достојевски је 1877. одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контроверзе, а године 1880. одржао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.
Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним нападима. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Санкт Петербургу, у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“.
[уреди] Стваралаштво
Најпознатија дела су му „Злочин и казна“„“ и „Браћа Карамазови“. У „Злочину и казни“ главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о „великим људима“ и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству, док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљада људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. „Браћа Карамазови“ је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су и његови романи „Коцкар“ и „Идиот“.
Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго су психолошка анализа и контрадикторност његових ликова чиниле да чак и систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе филозофе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова, итд. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима, као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света.
[уреди] Смрт
Преминуо је 9. фебруара по новом, односно 28. јануара по старом, календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Таква почаст одавана је једино телима преминулух руских царева.
[уреди] Романи
- Бедни људи, 1846 - роман у писмима
- Двојник, 1846 - психолошка студија на тему раздвојене личности
- Беле ноћи, 1848 - сентиментални роман
- Неточка Незванова, 1849 - недовршено дело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир
- Село Степанчиково, 1859 - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели
- Понижени и увређени, 1861 - роман-фељтон, апологија љубави
- Записи из мртвог дома, 1861 - роман о заточеништву, један од најбогатијих карактеролошких списа у историји, било да је реч о чисто психолошким, антрополошким или конкретно литерарним остварењима
- Злочин и казна, 1866 - прелазни облик према модерном роману, виртуозни роман на тему савести
- Коцкар, 1866 - такође врста аутобиографског списа, роман о урвинама коцкарске страсти
- Идиот, 1868 - апологија доброте, православља и лепоте
- Зли дуси, 1871-1872 - „антинихилистички роман“
- Младић, 1875 - филозофско разматрање мотива и циља, невероватно понирање у дубину младе људске душе
- Браћа Карамазови, 1879-1880 - круна пишчевог стваралаштва, сматра се[ко сматра?] највећим књижевним делом у историји светске литературе, филозофско тумачење светлости православног хришћанства, роман који по правилу, мења читаочев живот
[уреди] Новеле
- Записи из подземља, 1864 - интимна филозофска исповест човека из „подземља“
- Кротка, 1876 - објављена унутар пишчевог дневника, „једна од најпотреснијих новела очаја“ у светској књижевности
[уреди] Анегдота
 |
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|
Кћи Достојевског чудила се својој мајци што је она, двадесетогодишња девојка, имала храбрости да се уда за човека од четрдесет и седам година. На то је госпођа Достојевски одговорила:
— Твој отац био је у оно време много веселији и млађи по лику од младића свог времена који су према тадашњој моди сви носили наочаре и изгледали као професори зоологије.
[уреди] Спољашње везе
- Фјодор М. Достојевски: Пишчев дневник II
- Сајт обожавалаца Достојевског, на енглеском
- Апостол православног реализма („Православље“, бр. 927, 1. новембар 2005.)
- Роман Браћа Карамазови на српском
