Милорад Николић Шваба
| милорад николић | ||
|---|---|---|
 Милорад Николић, звани Шваба | ||
| Лични подаци | ||
| Датум рођења | 1885. | |
| Место рођења | Трново поље, код Уба, Краљевина Србија | |
| Датум смрти | 1. августа 1955. године | |
| Место смрти | Црвена Јабука, код Уба, НР Србија, СФР Југославија | |
| Професија | земљорадник и рабаџија | |
| Деловање | ||
| Учешће у ратовима | Први светски рат | |
| Служба | Војска Краљевине Србије 1912 — 1920. | |
| Чин | резервни каплар | |
| Одликовања |
| |
Милорад Николић Шваба (Трново поље, код Уба, 1885 — Црвена Јабука, код Уба, 1. августа 1955), био је земљорадник и рабаџија, те учесник Првог светског рата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, као и још неколико одликовања и признања.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Милорад Николић, рођен је 1885. године у Трновом пољу код Уба, од оца Милана и мајка Стане (родом из суседне Богдановице), пољопривредници слабог имовног стања. Рођен је и одрастао на периферији Уба. Завршио је основну школу у Убу и бавио се пољопривредном производњом.
Ратно искуство[уреди | уреди извор]
Као редов V пешадијског пука „Краља Милана“ учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године и починио више јуначких подвига. Заробио је већу групу аустроугарских војника и за то био одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, о чему је објављен и указ ФАО бр.11124. Имао је још два одликовања и више ратних споменица. Заробљен је 1915. године и интерниран у Немачку у заробљеништво, где је остао до завршетка Првог светског рата. Пошто је у Немачкој научио немачки језика и често причао о утисцима које је стекао у Немачкој Убљани су га прозвали „Шваба“. Захваљујући знању немачког језика током Другог светског рата спасио је већу групу житеља Уба и околине које су Немци намеравали да стрељају.
Бавио се рабаџијским пословима и углавном за убске трговце превозио разне врсте роба од Београда, Обреновца, Ваљева и Шапца до Уба и натраг. Био је веома добар човек, велики шаљивџија и боем. Кад би био „загрејан“ током Другог светског рата умео је да запевао „Нема зоре, нема белог дана, без наших партизана“. Због тога је притваран, саслушаван и упозораван да то више не чини.
У браку са Анком Беловуковић, домаћицом из Уба, имао је осморо деце – по четири сина и кћери. Мушка деца су им рано помрла а иза кћерки је остало бројно потомство.
Милорад Николић, умро је 1. августа 1955. године у свом у Убу.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Тамнавци - Носиоци Карађорђеве звезде. стр. 136-137.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 03. 2016. г. Приступљено 15. 09. 2015.
Литература[уреди | уреди извор]
- Архив Војно-историјског института, Београд, Досије Милорад Николић Шваба
- Архив Југославије, Београд, Фонд Краљевог двора, Збирка података носилаца ордена Белог орла и Карађорђеве звезде са мачевима;
- Влаховић, 1990, 435; Радојчић, 2007а, 102;
