Пређи на садржај

Властимир Радивојевић

С Википедије, слободне енциклопедије
властимир радивојевић
Властимир Радивојевић
Лични подаци
Датум рођења1888.
Место рођењасело Стубленица, код Уба, Краљевина Србија
Датум смрти3. децембар 1944.(1944-12-03) (55/56 год.)
Место смртиБингула, код Шида, Нова Југославија
Професијаземљорадник
Деловање
Учешће у ратовимаПрви балкански,
Други балкански,
Први светски и
Други светски рат
СлужбаВојска Краљевине Србије
19121915.
Чинпешадијски каплар

Одликовања
Орден Карађорђеве звезде са мачевима
Орден Карађорђеве звезде са мачевима
Албанска споменица
Албанска споменица

Властимир Радивојевић (Стубленица, 1888Бингула, 3. децембар 1944), земљорадник и учесник два Балканска рата, као и Првог и Другог светског рата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, неколико медаља за храброст, као и руског ордена цара Николаја - IV степена.[1][2][3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Властимир Радивојевић, рођен је у селу Стубленица код Уба 1888. године.[4] Отац Љубомир и мајка Роса, били су пољопривредници средњег имовног стања. Као и огромна већина Властимирових вршњака тога доба живео је у месту рођења и бавио се сеоским пословима (пољопривредом). Када је стасао у младића пошао је на одслужење редовног војног рока, а потом активно учествовао у оба балканска рата, затим и у Првом светском рату. Као резервни пешадијски каплар посебно се истакао у борбама на Церу и Колубари. Један догађај из овог последњег рата му је посебан обележио ратничку каријуру.

Приликом једног извиђања терена, чуо је људски жагор и бат корака па се склонио у оближњи шумарак крај пута. Кад су му се приближили бугарски војници изашао је пред њих с пушком на готовс и наредио им да одложе оружје. Изненађени његовом појавом и поступком, а верујући да су са њим веће наше снаге спремне да их опколе поступили су по тој наредби. Властимир је потом позвао и друге своје саборце, који су били са њим у извидници, па су дванаесторици Бугара покупили оружје и спровели их у своју јединицу.

Властимирово заробљавање

[уреди | уреди извор]

Током октобра 1915. Централне силе покрећу нову велику офанзиву на Србију. Суочена са борбом на два фронта, против аустроугарских и бугарских снага, српска војска повлачи се ка југу, преко Црне Горе и Албаније. Због исцрпљености од борби, глади и пута, неке јединице српске војске су често заостајале за главнином војске. Оне су додатно биле изложене нападима непријатељске војске.

У једном таквом нападу, негде око Бијелог Поља 1915. године заробљен је и Властимир. Одмах након заробљавања, спроведен је у војни логор у Аустроугарску, где је провео остатак рата. Из заробљеништва се вратио по завршетку Првог светског рата.

Живот између ратова

[уреди | уреди извор]

За показану храброст на бојном пољу током 1914. и 1915. године „указом 11102“, од 15. јула 1915. године одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе му је издата и повеља 104/46, од 15. јула 1927. године. Поред овог ордена био је носилац и неколико медаља за храброст, као и руског официрског ордена Св.Анне IV степена и више споменица. Био је у браку са Милојком Чанић из села Врела и имао је два сина и две кћери.

Други светски рат и погибија

[уреди | уреди извор]

Са почетком Другог светског рата, иако због година није био активан војник, Властимир је свакако био део мреже подршке и сарадник четничког покрета, под псеудонимом Анић.[5] Док су његови синови били у партизанским јединицама. Без обзира на ове околности, погибија његовог сина Живка је и њега коштала живота.

Сазнавши за погибију свог сина Живка, који је био партизански борац Осме црногорске бригаде на Сремском фронту, Властимир је изнајмио запрежна кола и наставио да трага за његовим посмртним остацима по линији фронта. Негде на обронцима Фрушке горе, код села Бингула, кола су наишла на постављено минско поље, а он како је седео на њима, страдао је у експлозији изазваној њеним активирањем, 3. децембра 1944. године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Тамнавци - Носиоци Карађорђеве звезде, pp. 138. (PDF). 
  2. ^ Влаховић, стр. 1990, 439
  3. ^ Радојчић, 2007ђ, 53; Петковић, 1974; Станимировић, 2010, pp. 62- 63. и 67;
  4. ^ Јунаци Тамнаве - РАДИВОЈЕВИЋ ВЛАСТИМИР. Архивирано из оригинала 23. 01. 2015. г. Приступљено 09. 06. 2014. 
  5. ^ III ПСЕУДОНИМИ И ШИФРЕ ЗА КОМАНДИО ОСОБЉЕ, САРАДНИКЕ И ВОЈНЕ ЈЕДИНИЦЕ КОРИШЋЕНИ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА (PDF). 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Архив Војно-историјског института, Београд, Досије Властимир Радивојевић
  • Архив Југославије, Београд, Фонд Краљевог двора, Збирка података носилаца ордена Белог орла и Карађорђеве звезде са мачевима;
  • Влаховић, 1990, 439; Радојчић, 2007ђ, 53; Петковић, 1974; Станимировић, 2010, pp. 62- 63. и 67;
  • Лична архива Властимира Радосављевића; Казивање Драгослава Радивојевића, службеника из Уба (Властимировог унука); Записи са надгробних споменика.