Алдостерон
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
11β,21-Dihydroxy-3,20-dioxopregn-4-en-18-al
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.000.128 |
| КЕГГ[1] | |
| МеСХ | Алдостероне |
| УНИИ | |
| |
| Својства | |
| C21H28O5 | |
| Моларна маса | 360,45 g·mol−1 |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Алдостерон је хормон који повишава реапсорпцију јона натријума и воде, и секрецију јона калијума у систему канала за прикупљање и дисталним завијеним каналићима бубрежне функционалне јединице, нефрона.[4] То повишава волумен крви и, стога, повишава крвни притисак. Лекови који ометају лучење или деловање алдостерона се користе као антихипертензиви. Један пример је спиронолактон, који снижава крвни притисак блокирањем рецептора алдостерона. Алдостерон је део ренин-ангиотензинског система.[5]
Алдостерон је жути Стероидни хормон (минералокортикоидне фамилије) произведен у спољашњој секцији (zona glomerulosa) адреналног кортекса у надбубрежној жлезди. Његова активност је умањена код оболелих од Адисонове болести и повишена код Коновог синдрома.
Алдостерон су изоловали Симпсон и Таит 1953.[6]
Синтеза[уреди | уреди извор]
Кортикостероиди се синтетишу из холестерола у адреналном кортексу. Већина стероидогених реакција је каталисана ензимима цитохром П450 фамилије. Они су лоцирани унутар митохондрија и захтевају адренодоксин као кофактор (изузев 21-хидроксилазе и 17α-хидроксилазе).
Алдостерон и кортикостерон деле први део њиховог биосинтетичког пута. Други део је посредован било алдостерон синтазом (за алдостерон) или хидроксилазом (за кортикостерон). Ти ензими су скоро идентични (они деле 11β-хидроксилационе и 18-хидроксилационе функције). Алдостеронска синтаза такође има способност извођења 18-оксидације. Алдостеронска синтаза је нађена унутар зоне glomerulosa на спољашњој ивици адреналног кортекса. 11β-хидроксилаза је нађена у зонама fasciculata и reticularis.
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1.
- ^ ГЕНЕСТ Ј (1955). „Алдостероне: а ревиеw”. Цанадиан Медицал Ассоциатион Јоурнал. 73 (3): 221—3. ПМЦ 1826059
. ПМИД 13240591.
- ^ Струтхерс АД, МацДоналд ТМ (2004). „Ревиеw оф алдостероне- анд ангиотенсин II-индуцед таргет орган дамаге анд превентион”. Цардиовасцулар Ресеарцх. 61 (4): 663—70. ПМИД 14985063. дои:10.1016/ј.цардиорес.2003.11.037. Приступљено 8. 4. 2011.
- ^ Wиллиамс ЈС, Wиллиамс ГХ (2003). „50тх анниверсарy оф алдостероне”. Ј Цлин Ендоцринол Метаб. 88 (6): 2364—72. ПМИД 12788829. дои:10.1210/јц.2003-030490. Архивирано из оригинала 10. 07. 2012. г. Приступљено 09. 04. 2011.
