Алдостерон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алдостерон
Алдостероне-2Д-скелетал.свг
Називи
ИУПАЦ назив
11β,21-Дихyдроxy-3,20-диоxопрегн-4-ен-18-ал
Идентификација
3Д модел (Јмол)
ChemSpider
ЕЦХА ИнфоЦард 100.000.128
КЕГГ[1]
МеСХ Алдостероне
УНИИ
Својства
C21H28O5
Моларна маса 360,45 г·мол−1
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °Ц [77 °Ф], 100 кПа).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Алдостерон је хормон који повишава реапсорпцију јона натријума и воде, и секрецију јона калијума у систему канала за прикупљање и дисталним завијеним каналићима бубрежне функционалне јединице, нефрона.[4] То повишава волумен крви и, стога, повишава крвни притисак. Лекови који ометају лучење или деловање алдостерона се користе као антихипертензиви. Један пример је спиронолактон, који снижава крвни притисак блокирањем рецептора алдостерона. Алдостерон је део ренин-ангиотензинског система.[5]

Алдостерон је жути Стероидни хормон (минералокортикоидне фамилије) произведен у спољашњој секцији (zona glomerulosa) адреналног кортекса у надбубрежној жлезди. Његова активност је умањена код оболелих од Адисонове болести и повишена код Коновог синдрома.

Алдостерон су изоловали Симпсон и Таит 1953.[6]

Синтеза[уреди]

Кортикостероиди се синтетишу из холестерола у адреналном кортексу. Већина стероидогених реакција је каталисана ензимима цитохром П450 фамилије. Они су лоцирани унутар митохондрија и захтевају адренодоксин као кофактор (изузев 21-хидроксилазе и 17α-хидроксилазе).

Алдостерон и кортикостерон деле први део њиховог биосинтетичког пута. Други део је посредован било алдостерон синтазом (за алдостерон) или хидроксилазом (за кортикостерон). Ти ензими су скоро идентични (они деле 11β-хидроксилационе и 18-хидроксилационе функције). Алдостеронска синтаза такође има способност извођења 18-оксидације. Алдостеронска синтаза је нађена унутар зоне glomerulosa на спољашњој ивици адреналног кортекса. 11β-хидроксилаза је нађена у зонама fasciculata и reticularis.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  1. ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Lua грешка in Модул:Citation/CS1/Utilities at line 55: bad argument #1 to 'message.newRawMessage' (string expected, got nil).
  5. ^ Struthers AD, MacDonald TM (2004). „Review of aldosterone- and angiotensin II-induced target organ damage and prevention”. Cardiovascular Research. 61 (4): 663—70. doi:10.1016/j.cardiores.2003.11.037. PMID 14985063. Приступљено 8. 4. 2011. 
  6. ^ Williams JS, Williams GH (2003). „50th anniversary of aldosterone”. J Clin Endocrinol Metab. 88 (6): 2364—72. doi:10.1210/jc.2003-030490. PMID 12788829. 

Spoljašnje veze[уреди]