Богдан Поповић
| Богдан Поповић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. јануар 1864. |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 7. новембар 1944. (80 год.) |
| Место смрти | Београд, ДФ Југославија |
Богдан Поповић (Београд, 20. децембар 1863/1. јануар 1864 — Београд, 7. новембар 1944) био је српски књижевни критичар, есејиста, универзитетски професор и академик.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1864. године у Београду. Пошто је завршио студије на Великој школи у родном граду и париском Филозофском факултету, 1893. године постао је професор Високе школе коју је завршио, да би 1905. са прерастањем Велике школе у универзитет и постао и универзитетски професор.[1] Предавао је француски језик, општу историју, упоредну књижевност, теорију књижевности и естетику. Током 1914. године постао је и редовни члан Српске академије наука и уметности[2] (или 1921.[3]). Његов брат је академик Павле Поповић, а деда по мајци Стефан Марковић.
Књижевношћу почиње да се бави рано, већ са двадесет година. Ипак, најбитније што је урадио је покретање најзначајнијег и свакако најбоље уређеног часописа - Српског књижевног гласника који је почео да излази почетком прошлог века. Током првих 14 година излажења овај часопис је и код писаца и код обичних читалаца појачао извесне представе о књижевним узорима према најопштијим, али јединственим мерилима.
Богдан Поповић покренуо је и стварање ПЕН клуба, Друштва за живе језике и књижевност, Цолллегиум мусицум, Друштва пријатеља Француске. У свом критичарском делу писао је релативно мало о српским књижевницима, мада је сматран најбитнијим књижевним критичарем. Његов однос према српској књижевности највидљивији је у „Антологији новије српске лирике“ која је изашла прво у Загребу, 1911. године[1], а затим и у Београду, 1912. године. Антологију одликују добар предговор, строг избор песама и њихов распоред. У овом делу нашле су се песме стваралаца од Бранка Радичевића до Јована Дучића. Ипак, антологији се замера то што у њу нису увршћени неки од најзначајнијих песника тог доба. Најпознатији пример је, сигурно, Владислав Петковић Дис.
Познат је и као прва љубав Драге Машин. Често су се састајали у Клубу књижевника, где је Драга често навраћала. Међутим, жеље Драгиних родитеља одвешће је далеко од Поповића.
.jpg)
Поповић је преминуо 1944. године.
Бавио се и ликовном критиком. Од 1922. у „Политици” се редовно јављао чланцима из области књижевне и, у мањој мери, ликовне критике, као и есејистичким написима. Неговао је позитивистичку критику, заступајући идеале „отмености и претањености укуса”, као и мишљење да је естетска вредност уметничког дела важнија од његове социјално-етичке функције. С принципијелно утврђених и у основи традиционалних естетичких и критичарских позиција, као „научни судија”, у то време и својеврсна књижевна институција, сматран је првосвештеником и „ајатолахом” српске књижевности (П. Палавестра).[4]
О личности Богдана Поповића, његовом карактеру и ставовима према књижевности, уметности и животу уопште, нарочито је обимно и пажљиво писао Бранко Лазаревић, у есеју "Богдан Поповић".
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 646.
- ^ Биографија на сајту САНУ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 20. 4. 2016.
- ^ "Политика", 31. март 1921
- ^ Богуновић, Слободан Гиша (2019). Људи Политике - лексикон сарадника, 1904-1941. Београд: Београд. стр. 426. ИСБН 978-86-7607-148-7.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Богдан Поповић: Антологија новије српске лирике на Антологији српске књижевности (.docx формат)
