Ђорђе Крстић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Ђорђе Крстић
Djordje Krstic.jpg
Датум рођења (1851-04-19)19. април 1851.
Место рођења Стара Кањижа
Аустријско царство
Датум смрти 30. октобар 1907.(1907-10-30) (56 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Србија

Ђорђе Крстић (Стара Кањижа, 19. април 1851. — Београд, 30. октобар 1907.) је био један од најпознатијих српских сликара реалиста.

Биографија[уреди]

Ђорђе Крстић је рођен у Старој Кањижи 1851. године где завршава основну школу. Занат изучава у Сремским Карловцима и Београду, па школовање наставља на Богословији. Завршио је Ликовну академију у Минхену, где је и остао до 1883. године. Ту су настала његова прва дела под утицајем немачког реализма: Утопљеница, Анатом, Писац јеванђеља.

Од 1883. године живео је у Србији и ту су настале идиличне слике: Пејзаж са Косова поља, Из околине Чачка, Из Лесковца, Студеница, Жича, итд. Насликао је и више иконостаса, од којих посебну пажњу заслужују онај у Чуругу[1] и у нишкој Саборној цркви. У иконопис је унео нови, минхенски начин рада, употребивши мрке боје и применивши проблем светлости и сенке, са тежњом да постигне што пластичнији израз, покаже што јаче ефекте. Чурушки рад је "круна" његовог рада, изведен по његовој замисли да су све иконе повезане у јединствену визуелну целину. Сликар Марко Мурат је био позван 1897. године (од стране Чуружана) да као стручњак изнесе своје мишљење о Чурушком иконостасу. Колега је био задивљен и примећује да је реч о "вештаку" и "великом сликару" који: "са мало детаља дубоким умјетничким осјећајем, обраћа нашу пажњу на оно што треба". Нишки иконостас није завршио (1884-1891) јер су његове слике сматране исувише профаним, посебно слика "Смрт кнеза Лазара", која никада није постављена на иконостас. У пожару 12. октобра 2001. изгорео је Саборни храм у Нишу, а са њиме и овај вредни иконостас са једанаест икона Ђорђа Крстића. Његове иконе красе само четири православне богомоље. Први иконостас је урадио за храм у Аџибеговцу (Старом Селу; 1883-1885), па осим Ниша, још 1894. године у Лозовику, те на крају у родном крају - Чуругу (1895-1897).[2]

Међу његовим најбољим делима су: Анатом, пејзаж Бабакај, Аласка врата, Свети Сава благосиља децу, Смрт кнеза Лазара.

Дана 30. јануара 1884. године постао је члан Српског ученог друштва, а 1892. почасни члан Српске краљевске академије.[3] Крстић је наилазио на неразумевање и осуђивање због свог особеног манира у црквеном сликарству. Стева Тодоровић је од великог пријатеља постао велики противник и опонент; њихов сукоб је подигао велику "прашину" у јавности, усталасао јавно мњење, довео до вредносног и естетског преиспитавања тадашњег уметничког тренутка.

Умро је Крстић у Београду 17/30. октобар 1907. године.

Литература[уреди]

  • Протић, Миодраг Б. Српско сликарство ХХ века, Том 1. - Библиотека Синтезе, Београд: Нолит,(1970).
  • Dejan Medaković, Srpski slikari XVIII-XX veka: likovi i dela, Beograd, Prosveta, (1994)
  • A.M. Stanojević, Delo, Volume 45, Beograd, A.M. Stanojević, (1907)
  • Enciklopedija Britanika. "Krstić Đorđe", Beograd,Politika-Narodna knjiga . 2005. ISBN 978-86-331-2115-6.
  • Миодраг Коларић, Ђорђе Крстић, Београд, Југославија, (1977)
  • Кусовац, Никола (2001). Сликар Ђорђе Крстић 1851—1907. Београд: Народни музеј. ISBN 86-7269-049-4. 

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Српска православна црква, Чуруг”. spomenicikulture.rs. Приступљено 24. 4. 2016. 
  2. ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 1952. године
  3. ^ „Биографија на сајту САНУ”. sanu.ac.rs. Приступљено 24. 4. 2016. 

Спољашње везе[уреди]