Bogdan Kapelan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
bogdan kapelan
Bogdan Kapelan
Lični podaci
Datum rođenja(1914-00-00)1914.
Mesto rođenjaRašinovac, kod Bosanskog Petrovca, Austrougarska
Datum smrti3. novembar 1941.(1941-11-03) (26/27 god.)
Mesto smrtiUžička Požega, Srbija
Profesijapravnik
Delovanje
Član KPJ od1937.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
Heroj
Narodni heroj od24. jula 1953.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem

Bogdan Kapelan (Rašinovac, kod Bosanskog Petrovca, 1914 — Užička Požega, 3. novembar 1941) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1914. u selu Rašinovac, kod Bosanskog Petrovca. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a gimnaziju u Bihaću. Godine 1933. upisao je Pravni fakultet u Beogradu. Pošto su njegovi roditelji bili siromašni, nisu mu mogli plaćati školovanje, pa je morao sam da zarađuje za život i izdržava se tokom studija. Kao mladi student, priključio se revolucionarom studentskom pokretu, a 1937. je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[1]

Kao član KPJ imao je niz zaduženja u ilegalnom i legalnom radu Komunističke partije na Beogradskom univerzitetu, koje je obavljao s puno uspeha. Bio je član Odbora studentskih udruženja za mir i od 1936. predsednik Studentskog pravničkog društva, u vreme kad je to udruženje bilo u rukama komunista. Krajem 1937. bio je jedan od najaktivnijih osnivača Ujedinjene studentske omladine, u kojoj je legalno radio kao predstavnik Zemljoradničke stranke, u koju se učlanio po nalogu KPJ. U jesen 1938. postao je predsednik Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja, koje je bilo rukovodeći organ studentskog pokreta, preko koga je delovala KPJ. Na ovoj dužnosti je ostao do početka 1940. i do tada je bio u središtu svih akcija i manifestacija koje su održavane na Beogradskom univerzitetu.[1]

Bio je inicijator i rukovodilac mnogih ekskurzija po Jugoslaviji, koje su bile forma legalnog rada KPJ, i jedne u Kraljevinu Bugarsku, maja 1939. prilikom proslave pedesetogodišnjice Univerziteta u Sofiji. Često je išao sa studentima u mnoga mesta da pomogne predizbornu kampanju Udružene opozicije ili da ometa profašističke zborove Ljotićevih pristalica, krajem 1938. godine. Zajedno sa književnikom Stevanom Jakovljevićem bio je početkom 1939. na čelu delegacije koja je od načelnika Generalštaba Dušana Simovića, dobila punu saglasnost i podršku da studenti organizuju manifestacije i priredbe u mnogim mestima zbog odbrane zemlje od fašističke opasnosti. Predvodio je delegaciju koja je kod potpredsednika Ministarskog saveta dr Vlatka Mačeka, protestvovala zbog nasilnog rasturanja demonstracija od 14. decembra 1939. u Beogradu.[1]

Uporedo sa političkim delovanjem na Beogradskom univerzitetu, u vreme letnjeg raspusta aktivno je učestvovao u radu organizacija Komunističke partije Jugoslavije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije u Bosanskom Petrovcu. Nakon diplomiranja, početkom 1940, otišao je na odsluženje vojnog roka u Maribor, odakle se vratio u Beograd, gde ga je zatekao početak Aprilskog rata 1941. godine.[1]

Nakon okupacije Jugoslavije, napustio je Beograd i otišao u rodno mesto, ali se tamo nije dugo zadržao, jer su ga ustaše htele uhapsiti. Uspeo je da se vrati u Beograd, gde je nastavio da ilegalnim partijskim radom. Uglavnom je politički radio s izbeglicama, koje su dolazile sa teritorije Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Kada mu je u Beogradu zapretila opasnost od hapšenja, po zadatku KPJ je krajem juna 1941. otišao na teren Čačka, gde je radio na organizovanju ustanka. Kada je početkom jula 1941. formiran Čačanski partizanski odred postavljen je za komandira Dragačevske partizanske čete, koja je krajem septembra 1941. prerasla u Dragačevski bataljon.[1]

Dok je bio komandir čete, a kasnije komandant bataljona, vodio je tokom avgusta i septembra, uspešne borbe protiv okupatora i žandara u Guči, Arilju, Užičkoj Požegi i Čačku. Najteže borbe njegova jedinica vodila je tokom oktobra 1941, prilikom opsade Kraljeva. Njegov bataljon uspeo je nekoliko puta da prodre na periferiju grada, ali je morao da se povuče, usled jake nemačke odbrane. Nakon ovoga, njegov bataljon je u sastavu Čačanskog partizanskog odreda, vodio borbe protiv Nemaca i čistio teren od četnika u Guči i Užičkoj Požegi, da bi krajem oktobra 1941, bio prebačen u oslobođeno Užice, odakle je upućen na valjevski front kako bi pojačao partizanske snage u borbi protiv četničke ofanzive.[1]

Svega par dana nakon sastanka između vođa partizanskog i četničkog pokreta — Josipa Broza Tita i Draže Mihailovića, održanog 26. oktobra 1941. u Brajićima, došlo je do većih sukoba između četnika i partizana u blizini Ribaševine i Karana, kod Užica. Partizani su nakon toga porazili Ribaševački i Karanski četnički odred, nakon čega je Vrhovna Komanda četničkih odreda donela odluku da se napadne Užice, koje je bilo centar partizanske slobodne teritorije. U nameri da se osujeti ovakav pokušaj, Vrhovni štab NOPOJ je delove Užičkog i Čačanskog partizanskog odreda i Dragačevski bataljon uputio na Trešnjicu, kako bi branili prilaze Užicu. Četničke snage, pod komandom Vučka Ignjatovića, napale su partizane 2. novembra 1941. na brdu Trešnjici, u blizini Užica. Najbrojnija četnička formacija, pod komandom Ignjatovića, kretala se iz pravca Užičke Požege, ali je na pola puta između Gorjana i Sevojna, iznenadio Dragačevski partizanski bataljon, pod komandom Bogdana Kapelana, napadom na levu kolonu Požeškog četničkog odreda, nakon čega su četnici bili razbijeni i počeli se povlačiti nazad u Požegu.[1]

Nakon poraza četnika na Trešnjici, partizanske snage su počele sa gonjenjem četnika i zauzele su Užičku Požegu i Gornji Milanovac, koji su bili pod četničkom kontrolom. Dragačevski bataljon je prilikom napada na Požegu, 3. novembra 1941. nastupao s južne strane na prostoru gde su bili četnički rovovi. Bogdan se nalazio na čelu svoje jedinice i prilikom opšteg juriša, neprijateljski kuršum ga je pogodio u srce. Zajedno s Bogdanom, u jurišu je poginulo devet boraca Dragačevskog bataljona, među kojima je bio i komandir Druge čete Ratko Parezanović (1916—1941).[1]

Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovan Ordenom zasluga za narod prvog reda.[2] Ukazom predsednika FNR Jugoslavije Josipa Broza Tita 24. jula 1953. proglašen je za narodnog heroja.[3]

Njegovi posmrtni ostaci, sahranjeni su nakon rata, na partizanskom spomen-groblju na Dovarju u Užicu.[4] Osnovna škola u Guči je od 1963. do 2004. nosila njegovo ime,[5] a ispred školske zgrade mu je 1967. postavljena spomen-bista, rad vajara Stevana Bodnarova.[4] Njegovo ime danas nose ulice u Guči i Čačku.[6]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž Narodni heroji 1 1982, str. 362.
  2. ^ „Službeni list DFJ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. str. 974. 
  3. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 363.
  4. ^ a b Popović 1981, str. 108.
  5. ^ „OŠ „Milenko Šušić” Guča, istorijat”. Arhivirano iz originala 25. 04. 2018. g. Pristupljeno 24. 04. 2018. 
  6. ^ „Pretraga ulica — Bogdana Kapelana”. www.planplus.rs. n.d. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богдан_Капелан&oldid=27674627”