Državni udar u Čehoslovačkoj 1948.

Državni udar u Čehoslovačkoj
Deo Hladnog rata
Demonstracije naroda na strani čehoslovačkih komunista
Vreme 21. – 25. februar 1948. Mesto Čehoslovačka Ishod formiranje komunističke vlade
Sukobljene strane
Čehoslovačka vlada	Komunistička partija Čehoslovačke Podrška: SSSR
Komandanti i vođe
Edvard Beneš Jan Masarik † Petar Zenkl Jan Šramek Bohumil Laušman	Klement Gotvald Rudolf Slanski

Državni udar u Čehoslovačkoj 1948. (češ. Únor 1948; sloven. Február 1948), u komunističkoj istoriografiji poznat pod imenom Pobednički Februar (češ. Vítězný únor; sloven. Víťazný február), izvršila je u februaru Komunistička partija Čehoslovačke, poduprta od strane Sovjetskog Saveza, što je označilo početak njene 40-godišnje vladavine u Čehoslovačkoj.

Pozadina

Čehoslovačku su 1945. oslobodile trupe sovjetske Crvene armije, zahvaljujući čemu je posle rata Komunistička partija Čehoslovačke bila popularna. Njena međuratna istorija bila je obeležena saradnjom s ne-komunističkim partijama, a dobar ugled stekla je i tokom rata u borbi protiv nacističkih okupatora. Članstvo u partiji poraslo je s 40.000 1945. na 1,35 miliona do 1948. godine.

Partija je posle rata sarađivala sa nekomunističkim partijama unutar Nacionalnog fronta, a na izborima 1946. osvojila je čak 38% glasova. Ovo je bio najbolji rezultat ikad koji je na slobodnim izborima postigla neka evropska komunistička partija. Predsednik Edvard Beneš, iako nekomunist, pozitivno je gledao na saradnju sa Sovjetskim Savezom i pozvao sekretara KPČ, Klementa Gotvalda, da bude premijer države. Iako su u vladi prevladavali nekomunisti, KPČ je imala kontrolu nad policijom i vojskom i najvažnijim ministarstvima. Komunisti su se do leta 1947. udaljili od širokog glasačkog tela skretanjem prema radikalnijoj politici. U javnosti je vladalo mišljenje da će zbog toga komunisti izgubili sledeće izbore u maju 1948. godine.

Puč

Zimu 1947-'48. obeležio je porast napetosti između komunista i nekomunista u vladi. Stanje se zaoštrilo kada je februara 1948. komunistički ministar unutrašnjih poslova Vaclav Nosek ilegalno proširio svoje ovlasti kako bi iz policijskih organa uklonio i preostale nekomunističke kadrove. Nekomunistički članovi vlade su 12. februara zatražili kaznu za komuniste i kraj afere, ali je Nosek, podržan od Gotvalda, to odbio. Komunisti su zatim mobilisali članove partije i svoje simpatizere širom zemlje. Dvanaest nekomunističkih ministara dalo je ostavke 21. februara, nakon što je Nosek odbio da vrati na posao osam nekomunističkih policijskih oficira uprkos većini glasova u kabinetu za njihovo vraćanje.

Nekomunisti su pretpostavili da će Beneš odbiti njihove ostavke kako bi ih imao u rezervi do stišavanja krize. Iako je prvobitno zagovarao stanovište da vlada ne može postojati bez nekomunista, sve veća napetost i prokomunističke demonstracije širom zemlje naterali su Beneša da ostane neutralan iz zabrinutosti da ne bi dao povoda Crvenoj armiji za vojnu intervenciju.

Dok su nekomunisti na ovu krizu gledali kao na klasičan primer parlamentarne krize, nisu bili svesni da komunisti mobilišu sve snage odozdo kako bi preuzeli vlast. U pomoć im je pristigao sovjetski ambasador Valerij Zorin. Vojna milicija i policija uspostavile su kontrolu nad Pragom, a širom zemlje su trajale prokomunističke demonstracije. Nekomunističkim ministrima bio je zabranjen pristup u njihove kabinete. Vojska je ostala na svojim mestima i nije intervenisala. Gotvald je u javnom govoru pozvao Beneša da dozvoli formiranje vlade s komunističkom većinom ili će u protivnom pokrenuti generalni štrajk. Zorin je Gotvladu ponudio usluge Crvene armije, ali ga je ovaj odbio, uveren da će Beneš pokleknuti.

Beneš je u strahu od građanskog rata naposletku, 25. februara, prihvatio ostavke nekomunističkih ministara i potvrdio novu Gotvaldovu vladu. Novom vladom dominirali su komunisti i prokremaljski orijentisani socijaldemokrati. Pripadnici ostalih partija su zadržali svoja mesta, ali su se u njih ubrzo infiltrisali komunisti. Nakon dolaska na vlast, komunisti su otpustili na hiljade nekomunista i pohapsili stotine njih. Hiljade ljudi napustili su Čehoslovačku, jer nisu hteli da žive u socijalizmu.

Posledice

Gotvladova vlada je 9. maja iste godine izglasala novi ustav kojim je Čehoslovačka postala zemlja „narodne demokratije“, ali je Beneš odbio da ga potpiše. Na izborima održanima 30. maja, Nacionalni front osvojio je 89,2% glasova. Beneš je nakon ovih događaja dao ostavku 2. juna, a nasledio ga je Gotvald 12 dana kasnije.

KP Čehoslovačke je nakon ovog puča uspostavila vladavinu koja je trajala sve do Baršunaste revolucije 1989. godine. Puč se desio u već uznapredovaloj fazi prema Hladnom ratu i u narednom razdoblju podstaknuo Zapadni blok na čelu s SAD-om da što pre pokrene Maršalov plan, od sopstvene okupacione zone formira Saveznu Republiku Nemačku, te u što većoj meri suzbije snagu komunista u Francuskoj i Italiji, čije su partije bile izuzetno jake u tim zemljama.

Literatura

• Europa Publications Limited (1999). Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States, Volume 4. Routledge. ISBN 978-1-85743-058-5. .
• Grenville, John Ashley Soames (2005). A History of the World from the 20th to the 21st Century. Routledge. ISBN 978-0-415-28954-2. .
• Grogin, Robert C. (2001). Natural Enemies: The United States and the Soviet Union in the Cold War, 1917–1991. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0160-5. .
• Koester, Otto (2005). Seeing Babies in a New Light: the Life of Hanuš Papoušek. Routledge. ISBN 978-0-8058-4270-8. .