Pređi na sadržaj

Liban

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Libanska Republika
الجمهوريّة اللبنانيّة (arapski)
Zastava
Himna: Za nas, za našu državu!
(arap. كلّنا للوطن)
Položaj Libana
Glavni grad 
(i najveći)		Bejrut
33° 54′ N 35° 32′ E / 33.900° S; 35.533° I / 33.900; 35.533
Službeni jezikarapski
Vladavina
 — PredsednikDžozef Aun
 — Predsednik VladeNadžib Mikati
 — Predsednik ParlamentaNabih Beri
Zakonodavna vlastParlament
Istorija
Stvaranje‍
 — Gornji Liban1516.
 — Veliki Liban1. septembar 1920.
 — Ustav23. maj 1926.
 — Nezavisnost22. novembar 1943.
Geografija
Površina‍
 — ukupno10.452 km2 (161)
 — voda (%)1,8
Stanovništvo‍
 — 2022.5.296.814[1] (122)
 — gustina560 st./km2 (26)
Privreda
BDP / PKM≈ 2022.
 — ukupnoRast 78,233 mlrd. $[2] (108)
 — po stanovnikuRast 11.793 $[2] (114)
IHR (2022)0,723[3] (109) — visok
Valutalibanska funta
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +2 do +3
Internet domen‍.lb‍
Pozivni broj+961

Liban (arap. لبنان), zvanično Libanska Republika (arap. الجمهورية اللبنانية), država je u Levantu u jugozapadnoj Aziji.[4] Graniči se sa Sirijom na severu i istoku, Izraelom na jugu i Sredozemnim morem na zapadu. Nalazi se na raskrsnici Sredozemlja i Arabijskog poluostrva.[5] Liban ima više od pet miliona stanovnika i prostire se na površini od 10.452 km2. Glavni i najveći grad je Bejrut.[4]

Ljudska civilizacija u Libanu datira od 5000 godina pre nove ere.[6] Od 3200. do 539. godine p. n. e. bio je deo Fenikije, pomorskog carstva koje se prostiralo Sredozemljem.[7] Tokom 64. veka p. n. e. region je postao deo Rimskog carstva, a kasnije i Vizantije. Posle 7. veka, došao je pod vlast različitih kalifata, među kojima Pravedni, Omajadski i Abasidski kalifat. U 11. veku su uspostavljene krstaške države, koje su pale u ruke Ajubida i Mameluka, a na kraju i Osmanlija. U 19. veku, pod vlašću osmanskog vladara Abdulmedžidom I, osnovana je prva libanska država kao dom za maronitske hrišćane, u periodu Tanzimatske reforme.

Nakon raspada Otomanskog carstva posle Prvog svetskog rata, Liban je došao pod Mandat za Siriju i Liban, kojim je upravljala Francuska, čime je uspostavljen Veliki Liban. Francuska vladavina je značajno oslabila nakon invazije Nemačke na Francusku 1940. Do 1943. Liban je stekao nezavisnost od Slobodne Francuske i uspostavio poseban oblik konfesionalističke vlade, sa glavnim verskim grupama u državi koje su dobile specifična politička ovlašćenja. Nova libanska država je bila relativno stabilna nakon sticanja nezavisnosti,[8] ali je to na kraju razbijeno izbijanjem Libanskog građanskog rata (1975—1990). Liban je takođe bio potčinjen od strane dve vojne okupacije: Sirije od 1976. do 2005. i Izraela od 1985. do 2000. Od kraja sukoba, uloženi su opsežni napori da se oživi privreda i obnovi nacionalna infrastruktura.[9]

Liban je zemlja u razvoju, koja se nalazi na 112. mestu po Indeksu humanog razvoja.[10] Klasifikovana je kao država sa višim srednjim prihodima.[11] Libanska kriza likvidnosti, zajedno sa korupcijom širom zemlje i nedavnim katastrofama kao što je eksplozija u Bejrutu 2020, ubrzali su kolaps libanske valute i podstakli političku nestabilnost, široko rasprostranjenu nestašicu resursa i visoku nezaposlenost i siromaštvo. Svetska banka je ekonomsku krizu u Libanu definisala kao jednu od najgorih u svetu od 19. veka.[12][13] Uprkos maloj veličini zemlje,[14] libanska kultura je poznata i u arapskom svetu i širom sveta, prvenstveno zahvaljujući libanskoj dijaspori. Liban je jedan od osnivača Ujedinjenih nacija i Arapske lige,[15] kao i član je Pokreta nesvrstanih, Organizacije islamske saradnje, Međunarodne organizacije Frankofonija i Grupe 77.

Geografija

[uredi | uredi izvor]
Mapa Libana

Položaj

[uredi | uredi izvor]

Liban se nalazi na Bliskom istoku. Zemlja je oivičena na zapadu Mediteranom. Dužina libanske obale je 225 km. Površina zemlje je 10452 km², od kojih je 10230 km² kopno.

Liban se graniči sa Sirijom na 375 km dugačkoj granici na severu i istoku, a sa Izraelom na jugu u dužini od 79 km. Granicu sa Izraelom su UN definisale kao važeću, osim male teritorije farme Šeba koja se nalazi na Golanskoj visoravni. Za nju Liban tvrdi da pripada njemu, ali ju je okupirao Izrael koji tvrdi da pripada Siriji. UN su potvrdile da ova teritorija ne pripada Libanu, ali Hezbolah i dan danas koristi ovu teritoriju za lansiranje povremenih napada na susedni Izrael.

Geologija i reljef

[uredi | uredi izvor]

Liban se deli u četiri fizičko-geografska regiona: primorska ravnica, planina Liban, dolina reke Bekaa i Antilibanske planine. Na istoku je oivičen afričko-sirijskom depresijom.

Usku i isprekidanu priobalnu ravnicu formirali su morski sedimenti i rečni nanosi (aluvijum). Plodno tle se smenjuje sa područjima peskovitih uvala i kamenitih plaža. Planina Liban se oštro uzdiže paralelno mediteranskoj obali i stvara lanac gora od krečnjaka i peščara koji se proteže skoro celom dužinom zemlje. Planinski lanac varira u širini od 10 do 56 km. Ispresecan je uskim i dubokim klancima. Najviši vrh planine Liban je na 3088 m iznad nivoa mora. To je vrh Kurnat al Savda (Qurnat as Sawda') u severnom Libanu. Planine se dalje polako spuštaju ka jugu, gde se ponovo uzdižu ka vrhu Sanin (Sannine) na 2695 m. Dolina reke Bekaa se nalazi između planine Liban na zapadu i planina Antiliban na istoku. Ona je deo sistema Velike rasedne doline. Dolina je duga 180 km i široka 10 do 26 km. Njeno plodno tle je aluvijalnog porekla. Antilibanske planine se prostiru paralelno planini Liban. Njihov najviši vrh je Hermon na 2814 m nadmorske visine.

Vode

[uredi | uredi izvor]

Najvažnija reka Libana je 145 km duga reka Litani. Ona izvire u dolini Bekaa zapadno od Baalbeka, a uliva se u Sredozemno more severno od Tira.

Flora i fauna

[uredi | uredi izvor]

Klima

[uredi | uredi izvor]

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Istorija Libana

Liban je bio jedan od glavnih regiona Feničana čija je pomorska trgovina i privreda cvetala više od 2.000 godina, od oko 2.700 do 500. p. n. e. Feničanska civilizacija se razvila na današnjem području Libana i Sirije. Feničanska civilizacija je bila prvi oblik morske trgovine i privrede, koja se raširila Mediteranom, prvog milenijuma p. n. e. Mada u to vreme, granice država nisu bile jasno definisane, smatra se da je grad Tir bio najjužnija tačka Feničana. Sarepta, gradić između Sidona i Tira, je jedan od najistraženijih gradića iz feničanskog perioda. Iako su ljudi ovog regona sami sebe nazivali Hananima, naziv Feničani je postao poznat usled Grka koji su ih zvali Foniki, što na grčkom znači ljubičasta boja (grčki φοῖνιξ). Hemijska boja koja je u antičko vreme korišćena za bojenje tekstila se takođe zvala Feniks. Tako da su Feničani ubrzo postali poznati u to vreme kao 'Ljubičast narod'.

Feničani, najverovatnije semitski narod, su se služili feničanskim jezikom, kasnije nazvanim punskim jezikom, jer je latinska (rimska) reč za ljubičastu boju puniceus (Puniceus). Uprkos mnogim pisanjima, knjige koje su pisali nisu u velikom broju preživele do danas. Feničanske kolonije severne Afrike su bile izvor mnogih činjenica i saznanja o feničanskoj kulturi. Sveti Avgustin je poznavao u maloj meri punski jezik kojim su se Feničani služili i ponekad ih je koristio pri objašnjavanju srodnih reči na hebrejskom jeziku. Ime njegove majke, Sveta Monika, se smatra punskog porekla. Region je bio teritorija Rimskog carstva u provinciji Sirije. Tokom srednjeg veka bio je važna geografska tačka mnogobrojnim osvajanjima krstaša. Nakon odlaska krstaša pada u ruke Osmanskog carstva.

Raspadom Osmanskog carstva nakon završetka Prvog svetskog rata, Društvo naroda je Francuskoj mandatom dalo pet provincija, koje danas čine Liban.

Moderni libanski ustav iz 1926. godine garantuje balans političke moći među najvećim religijskim grupama.

Libanski građanski rat

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Libanski građanski rat
Glavni članak: Kedarska revolucija

Nakon Arapsko-izraelskog sukoba 1948. godine, Liban je postao utočište 110.000 izbeglica iz Palestine koji su prebegli iz Izraela. Dodatni broj palestinskih izbeglica je došlo u Liban nakon novog arapsko-izraelskog sukoba 1967. godine i Crnog septembra. 1975. godine broj je dostigao preko 300.000 izbeglica koje je predvodio Jaser Arafat, koji je istovremeno bio i na čelu Palestinske oslobodilačke organizacije. Tokom ranih 1970-ih godina, tenzije su porasle usled velikog broja palestinskih izbeglica na jugu zemlje. U samom početku došlo je do sukoba palestinskih izbeglica i Libanaca koji su pripadali levici. Tokom sukoba, sukobljene strane su dobijale definisaniji oblik, te su na jednoj strani sukoba bili hrišćani, na čelu sa Bačir Gemajelom, dok su na drugoj strani bile palestinske izbeglice, muslimani suniti i Druzi. Građanski rat koji je neposredno usledio je ostavio naciju bez ikakve organizacione vlasti.

Bombardovanje Kane

[uredi | uredi izvor]

Dana 18. aprila 1996. godine usred izraelskog kontranapada na Hezbolah, izraelske snage su bombardovale sedište mirovnih snaga u malom mestu Kana, u kojem je oko 800 Libanaca našlo utočište u izbegličkom centru, što je rezultovalo sa 100 mrtvih među libanskim civilima i oko 300 povređenih, među kojima je bilo i pripadnika međunarodnih mirovnih snaga. Izrael je okarakterisao ovaj napad kao tragičnu grešku, dok je istraga UN koja je sledila potvrdila sumnju u ovaj stav. Nezvanično primirje je postignuto osam dana kasnije.

Sirijsko povlačenje i posledice

[uredi | uredi izvor]
Demonstranti traže povlačenje sirijske vojske.

Unutrašnja politička situacija u Libanu se značajno promenila početkom 2000-ih. Nakon izraelskog povlačenja iz južnog Libana i smrti Hafiza al Asada 2000, sirijsko vojno prisustvo je naišlo na kritike i otpor libanskog stanovništva.[16]

Bivši premijer Rafik Hariri je ubijen 14. februara 2005. u eksploziji automobila bombe. Vođe Alijanse od 14. marta su optužene Siriju za napad, dok su Alijansa od 8. marta i sirijski zvaničnici tvrdili da je za ubistvo odgovoran Mosad. Haririjevo ubistvo je označilo početak niza atentata čiji rezultat su bile smrti mnogi istaknutih javnih libanskih javnih ličnosti. Ono je takođe pokrenulo Kedarsku revoluciju, niz demonstracija na kojem je traženo povlačenje sirijske vojske iz Libana i osnivanje međunarodne komisije da se istraži atentat. Pod pritiskom Zapada, Sirija je počela sa povlačenjem i do 26. aprila 2005. svi sirijski vojnici su se vratili u Siriju.

Posleratna politička zbivanja i sirijski sukob

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Libanski rat 2006.

Dana 12. jula 2006. godine, Hezbolah je pokrenuo seriju raketnih napada i prekograničnih upada na izraelsku teritoriju, tokom kojih su ubijena trojica izraelskih vojnika, a dvojica su zarobljena.[17] Izrael je odgovorio vazdušnim napadima i artiljerijskom vatrom na ciljeve u Libanu, kao i kopnenom invazijom na južni Liban, što je dovelo do izbijanja Rata u Libanu 2006. godine. Sukob je zvanično okončan Rezolucijom 1701 Saveta bezbednosti UN od 14. avgusta 2006, kojom je naložen prekid vatre, povlačenje izraelskih snaga iz Libana i razoružavanje Hezbolaha.[18][19] U sukobu je poginulo oko 1.191 Libanac[20] i 160 Izraelaca.[21] Južna predgrađa Bejruta pretrpela su teška oštećenja usled izraelskih vazdušnih udara.[22]

Godine 2007, izbeglički kamp Nahr el-Bared postao je središte sukoba u Libanu 2007. godine između libanske vojske i grupe Fatah el-Islam. U borbama je poginulo najmanje 169 vojnika, 287 pobunjenika i 47 civila. Sredstva za obnovu tog područja sporo su pristizala.[23] Između 2006. i 2008. godine, serija protesta koje su predvodile grupe protivne prozapadnom premijeru Fuadu Siniori zahtevale su formiranje vlade nacionalnog jedinstva, u kojoj bi pretežno šiitske opozicione grupe imale pravo veta. Kada je predsednički mandat Emila Lahuda istekao u oktobru 2007. godine, opozicija je odbila da glasa za naslednika ukoliko se ne postigne dogovor o podeli vlasti, što je dovelo do toga da Liban ostane bez predsednika.

Dana 7. maja 2008. godine, snage Hezbolaha i Amala, podstaknute odlukom vlade da je telekomunikaciona mreža Hezbolaha nezakonita, zauzele su zapadni Bejrut,[24][25] najvažnije sunitsko uporište u Libanu, što je dovelo do unutrašnjeg oružanog sukoba.[26][27] Libanska vlada osudila je nasilje kao pokušaj državnog udara.[28] U sukobima između provladinih i opozicionih milicija poginule su najmanje 62 osobe.[29] Dana 21. maja 2008. godine, potpisivanjem Doha sporazuma okončane su borbe.[24][29] U skladu sa sporazumom, kojim je okončana osamnaestomesečna politička blokada,[30] Mišel Sulejman izabran je za predsednika, a formirana je vlada nacionalnog jedinstva, u kojoj je opozicija dobila pravo veta.[24] Sporazum je predstavljao pobedu opozicionih snaga, jer je vlada popustila i prihvatila sve njihove glavne zahteve.[29]

Preko 20.000 Sirijaca i palestinskih izbeglica živi u izbegličkom kampu Šatila na obodu Bejruta.

Početkom januara 2011. godine, vlada nacionalnog jedinstva se raspala usled rastućih tenzija povezanih sa Specijalnim tribunalom za Liban, od kojeg se očekivalo da podigne optužnice protiv pripadnika Hezbolaha za ubistvo Rafika Haririja.[31] Parlament je za premijera Libana izabrao Nadžib Mikatija, kandidata Saveza 8. mart predvođenog Hezbolahom, čime mu je povereno formiranje nove vlade.[32] Vođa Hezbolaha Hasan Nasrala kasnije je optužio Izrael za atentat na Haririja.[33] Izveštaj koji je u novembru 2010. godine procurio u javnost, a koji je objavio libanski list El Ahbar, naveo je da je Hezbolah izradio planove za nasilno preuzimanje vlasti u slučaju da Specijalni tribunal za Liban podigne optužnice protiv njegovih članova.[34]

Godine 2012, građanski rat u Siriji zapretio je da se prelije na Liban, što je dovelo do verski motivisanog nasilja i oružanih sukoba između sunita i alavita u Tripoliju.[35] Prema podacima UNHCR-a, broj sirijskih izbeglica u Libanu porastao je sa oko 250.000 početkom 2013. godine na 1.000.000 krajem 2014. godine.[36] okom 2013. godine, Libanske snage, Kataeb partija i Slobodni patriotski pokret izrazili su zabrinutost da priliv sirijskih izbeglica ugrožava konfesionalni politički sistem zemlje, zasnovan na podeli vlasti između verskih zajednica.[37] UNHCR je 6. maja 2015. na zahtev libanske vlade obustavio registraciju sirijskih izbeglica.[38] U februaru 2016. godine, libanska vlada je potpisala Libanski sporazum, kojim je odobrena minimalna podrška od 400 miliona evra za izbeglice i ugrožene građane Libana.[39] Prema proceni vlade iz oktobra 2016. godine, u zemlji je boravilo oko 1,5 miliona Sirijaca.[40]

Nacionalna kriza (2019—danas)

[uredi | uredi izvor]
Protesti 2019. godine bili su nesektaški i prevazilazili su sociološke i verske podele između sunita, šiita i hrišćana.

Prvi u nizu masovnih građanskih demonstracija izbio je 17. oktobra 2019. godine;[41][42][43] U početku su protesti bili izazvani planiranim uvođenjem novih poreza na gorivo, duvan i internet telefonske pozive, uključujući one putem WhatsAppa,[44][45][46] ali su se brzo proširili u opštu, širom zemlje rasprostranjenu osudu sektaškog sistema vlasti, ekonomske stagnacije i finansijske krize, visoke nezaposlenosti, endemske korupcije u javnom sektoru,[47] zakonodavstva (poput bankarske tajne) koje se doživljava kao sredstvo zaštite vladajuće elite od odgovornosti,[48][49] kao i neuspeha države da obezbedi osnovne javne usluge, poput snabdevanja električnom energijom, vodom i kanalizacijom.[50]

Žene demonstranti formiraju kordon između policije za razbijanje demonstracija i demonstranata na Trgu Rijad el Solh u Bejrutu; 19. novembar 2019.

Kao posledica protesta, Liban je ušao u političku krizu, pri čemu je premijer Sad Hariri podneo ostavku i podržao zahteve demonstranata za formiranje vlade nezavisnih stručnjaka.[51] Drugi političari koji su bili meta protesta ostali su na svojim funkcijama. Za novog premijera je 19. decembra 2019. godine imenovan bivši ministar obrazovanja Hasan Diab, sa zadatkom da formira novu vladu.[52] Protesti i oblici građanske neposlušnosti nastavili su se i nakon toga, pri čemu su demonstranti oštro osudili imenovanje Diaba za premijera.[53][54] Zemlja se istovremeno suočavala sa najtežom ekonomskom krizom u poslednjim decenijama.[55][56] Prema navodima Stiva H. Hankea, profesora primenjene ekonomije na Univerzitetu „Džons Hopkins“, Liban je postao prva država na Bliskom istoku i u severnoj Africi u kojoj je stopa inflacije premašila 50% tokom 30 uzastopnih dana.[57] Eksplozija u luci Bejrut 4. avgusta 2020. godine, u kojoj je poginulo više od 200 ljudi, a hiljade povređeno, dodatno je produbila krizu. Kao uzrok eksplozije kasnije je utvrđeno nesigurno skladištenje 2.750 tona amonijum-nitrata, koji se slučajno zapalio tog popodneva.[58] Protesti su obnovljeni nekoliko dana nakon eksplozije i doveli su do ostavke premijera Hasana Diaba i njegovog kabineta 10. avgusta 2020. godine, koji su, uprkos tome, nastavili da obavljaju dužnost u svojstvu tehničke vlade.[59]

Demonstracije su nastavljene i tokom 2021. godine, kada su građani blokirali puteve paljenjem guma, protestujući zbog siromaštva i produbljene ekonomske krize. Privremeni ministar energetike i vodoprivrede Ministarstva energetike Rejmond Gadžar upozorio je 11. marta 2021. godine da Libanu preti „potpuni mrak“ do kraja marta ukoliko se ne obezbede sredstva za kupovinu goriva za elektrane.[60] Velika eksplozija rezervoara za gorivo u severnom Libanu u avgustu 2021. godine, poznata kao eksplozija u Akaru, usmrtila je 28 ljudi.[61] Tokom septembra 2021. godine formirana je nova vlada na čijem je čelu bio bivši premijer Nadžib Mikati.[62] Cela zemlja je 9. oktobra 2021. godine ostala bez električne energije tokom 24 časa, nakon što su dve glavne elektrane prestale sa radom usled nestašice goriva i devizne krize.[63] Nekoliko dana kasnije, u Bejrutu su izbili oružani sukobi povezani sa verskim i političkim podelama, u kojima je poginulo više ljudi, što je bilo najteže nasilje u zemlji još od 2008. godine. [64] Do januara 2022. godine, BBC News je izvestio da se kriza u Libanu dodatno produbila, uz nagli pad vrednosti libanske funte i očekivanja da će opšti izbori biti odloženi na neodređeno vreme.[65] Navodilo se da bi odlaganje parlamentarnih izbora dodatno produžilo politički zastoj u zemlji. Evropski parlament je postojeću situaciju u Libanu opisao kao „katastrofu izazvanu ljudskim delovanjem, za koju je odgovorna šaka ljudi iz političke elite“.[66]

U maju 2022. Liban je održao svoje prve parlamentarne izbore otkako je teška ekonomska kriza zemlju dovela na ivicu statusa neuspele države. Kriza je bila toliko duboka da je, prema podacima UN, više od 80% stanovništva svrstano u kategoriju siromašnih.[67] Na izborima je šiitski pokret Hezbolah i njegovi saveznici izgubili parlamentarnu većinu. Iako Hezbolah nije izgubio nijedno mesto, njegovi saveznici jesu, uključujući i Slobodni patriotski pokret predsednika Mišela Auna, koji nakon izbora više nije bio najveća hrišćanska stranka u parlamentu. Tu poziciju preuzela je rivalska hrišćanska stranka Libanske snage, koju predvodi Samir Džadža. Sunitski Pokret budućnosti bivšeg premijera Saada Haririja nije učestvovao na izborima, što je stvorilo politički vakuum među sunitskim biračima.[68] Produbljivanje krize dovelo je do povećanog broja pokušaja ilegalne migracije morskim putem. U aprilu 2022. šest osoba je poginulo, a oko 50 je spaseno nakon što je preopterećeni čamac potonuo kod Tripolija.[69] U septembru iste godine, najmanje 94 osobe su stradale kada se čamac sa migrantima iz Libana prevrnuo kod obale Sirije, dok je više desetina ljudi proglašeno nestalim.[70] U februaru 2023. libanska centralna banka devalvirala je libansku funtu za 90%, što je predstavljalo prvu zvaničnu devalvaciju valute posle 25 godina.[71] Od 2023. godine Liban se često opisuje kao propala država, usled hroničnog siromaštva, lošeg ekonomskog upravljanja i kolapsa bankarskog sistema.[72]

Rat u Gazi podstakao je obnovu sukoba između Izraela i Hezbolaha.[73] Hezbolah je saopštio da neće obustaviti napade na Izrael sve dok Izrael ne prekine vojne operacije u Pojasu Gaze.[74] Nakon što je Izrael u septembru 2024. izveo napade u kojima su eksplodirali pejdžeri i radio-uređaji u Libanu,[75] sukob je naglo eskalirao.[76] Izraelski vazdušni napadi na Liban 23. septembra 2024. usmrtili su najmanje 558 ljudi,[77] što je izazvalo masovno raseljavanje stanovništva iz južnog Libana.[78] Lider Hezbolaha Hasan Nasralah ubijen je 27. septembra 2024. u izraelskom vazdušnom napadu.[79] Izrael je 1. oktobra 2024. pokrenuo kopnenu invaziju na Liban sa ciljem uništavanja infrastrukture Hezbolaha na jugu zemlje.[80] U novembru 2024. Izrael i Hezbolah postigli su sporazum o prekidu vatre kojim je okončan trinaestomesečni sukob. Prema uslovima sporazuma, Hezbolah je dobio rok od 60 dana da okonča svoje oružano prisustvo na jugu Libana, dok su se izraelske snage obavezale da se u istom periodu povuku sa tog područja.[81] Pad režima Bašara el Asada u Siriji predstavljao je dodatni udarac za Hezbolah, koji je već bio oslabljen izraelskim vojnim dejstvima.[82] Promena vlasti u Siriji u decembru 2024. označila je početak nove faze u libanskoj politici.[83] U januaru 2025. komandant libanske vojske Džozef Aun izabran je za 14. predsednika Libana, nakon dvogodišnjeg institucionalnog zastoja.[84] U februaru iste godine premijer Navaf Salam formirao je novu vladu od 24 ministra, nakon dvogodišnjeg rada tehničke vlade.[85] Vlada Navafa Salama dobila je 26. februara 2025. poverenje parlamenta.[86]

Politika

[uredi | uredi izvor]
Pejzaž na planini Baruk

Administrativna podela

[uredi | uredi izvor]

Liban je podeljen na šest pokrajina (muhafaza), koji se dele na okruge (kada) i opštine.

  1. Šamal (Tripoli)
  2. Džabal Libnan (Babda)
  3. Beka (Zahle)
  4. Bejrut (Bejrut)
  5. Džanub (Sidon)
  6. Nabatija (Nabatija)

Privreda

[uredi | uredi izvor]
Administrativna podela Libana

Glavne privredne grane Libana su turizam i finansijske usluge. Postoji jak potencijal za uzgajanje voća i vinove loze. Seoska poljoprivredna proizvodnja je veoma efikasna u čemu Liban prednjači među arapskim zemljama. Inflacija je niska i 2004. je iznosila 0,5%.

Problemi u privredi su: zavisnost od uvoza nafte i gasa, kao i visoki državni dug. Narkokriminal i korupcija podrivaju poverenje investitora.

Stanovništvo

[uredi | uredi izvor]
Libansko selo na Šuf planini

Stanovništvo Libana je sastavljeno od mešavine različitih etničkih grupa i religija- muslimana (šiiti i suniti), hrišćana (maroniti, rimokatolici, pravoslavci, Asirijanci, Kopti) i drugih manjina (Druzi i Alaviti). Popis stanovništva nije rađen još od 1932. godine. Procenjuje se da je većina stanovništva muslimanske veroispovesti, a da su ostali hrišćani. Postoji jako mala grupa Jevreja, koji uglavnom žive u istočnom delu Bejruta. Takođe i jako mali broj Kurda (manje od 1% sveukupnog stanovništva) živi u Libanu. Oko 15 miliona ljudi libanskog porekla živi širom sveta, uglavnom hrišćana i Druza.

Oko 360.000 palestinskih izbeglica se registrovalo u Libanu, ali sa podacima radnika Visokog Komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija smatra se da se od toga broja puno ljudi odselilo, i da je trenutno u Libanu oko 160.000 do 225.000 palestinskih izbeglica.

Urbano stanovništvo, uglavnom koncentrisano u Bejrutu i oko Planine Liban, je poznato po svome poslovnom duhu. Vek i po migracije i stalnih putovanja i razmeštanja po svetu, dovelo je do toga da današnji mladi poslovni ljudi Libana imaju kontakte širom sveta, od severne i južne Amerike do Evrope, Zalivskih država i Afrike. Liban, u poređenju sa ostatkom arapskog sveta, ima veliki broj stanovništva sa visokom stručnom spremom.

Najveći gradovi

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Spisak gradova u Libanu
 

Izvor: Procene za 2005.
№ Grad Guvernorat Populacija
Bejrut
Bejrut
Tripoli
Tripoli 		1. Bejrut Bejrut 1.251.739 Sidon
Sidon
Tir
Tir
2. Tripoli Severni Liban 229.398
3. Sidon Južni Liban 163.554
4. Tir Južni Liban 135.204
5. Nabatija Nabatija 98.433
6. Džunije Džebel Liban 96.315
7. Zahle Bekaa 78.145
8. Baabda Džebel Liban 77.106
9. Zgarta Severni Liban 32.917
10. Baalbek Bekaa 30.916

Kultura

[uredi | uredi izvor]

Liban je uvek bio tačka sudara civilizacija, tako da nije ni čudo da ovako mala zemlja poseduje tako raznoliku i bogatu kulturu. Libanska raznolikost u pogledu etničke pripadnosti i religije je dala libanskoj kuhinji naročito šarenilo. Bejrut ima veoma bogatu urbanu kulturu, sa brojnim festivalima i velikim brojem muzeja, pozorišta, galerija, modnih revija, koncerata, itd. Libansko društvo je visoko obrazovano i moderno, i može da se poredi sa evropskim društvima. Liban, a naročito Bejrut, je postao centar arapskog sveta. Liban je takođe član frankofonskih nacija (videti Frankofonske igre), tj. nacija u kojima je francuski uticaj veoma velik usled istorijskih događaja, i to je razlog što skoro polovina Libanaca govori tečno arapski i francuski jezik. U poslednje vreme usled velikog komercijalnog uticaja, engleski je postao veoma popularan, naročito kod mladih i studenata. Liban nije samo mesto susreta islama i hrišćanstva, već predstavlja i vrata Evropi ka arapskom svetu, i vrata arapskom svetu Evropi.

Liban je i mesto gde nekoliko prestižnih univerziteta imaju svoje ogranke, kao što su Američki Univerzitet u Bejrutu i Univerzitet Balamand, kao i brojne ustanove visokog obrazovanja. Jedan od libanskih pisaca koji je preveden i na srpski je Amin Maluf.

Međunarodni odnosi

[uredi | uredi izvor]

Inostrani odnosi Libana samo reflektuju njegovu geografsku lokaciju, strukturu populacije, privredu i tržište. Libanski odnosi sa inostranstvom su bili pod velikim uticajem Sirije, koja je održavala kontrolu nad Libanom svojim vojnim prisustvom u zemlji, sve do Kedar Revolucije.

Liban je završio pregovore sa Evropskom unijom o saradnji, koje su obe strane verifikovale kasne 2001. godine, i ugovor je stupio na snagu januara 2002. godine. Liban takođe ima bilateralne odnose sa nekoliko arapskih zemljama i trenutno su u toku pregovori o pristupanju Libana u Svetsku Trgovinsku Organizaciju. Liban ima veoma dobre odnose sa svim svojim arapskim susedima, uprkos istorijskim tenzijama sa Libijom, Palestinom i Irakom. Liban je takođe član Organizacije Islamske Konferencije i održava bliske odnose sa Iranom.

Liban nema diplomatske niti trgovinske odnose sa Izraelom. Maja 1983. godine Izrael i hrišćanska vlada tadašnjeg Libana su potpisale de facto mirovni sporazum koji bi omogućio bilateralne odnose, ali ovaj sporazum nikada nije realizovan. Zvaničan stav Libana prema Izraelu je taj da se odnosi dveju država mogu uspostaviti tek onda kada dovede do kraja sukob oko izraelsko-palestinskih naselja i kada se Golanska visoravan vrati Siriji.

Liban i Izrael i dalje imaju nerazjašnjenu granicu u južnom Libanu, na severnoj strani Golanskih visoravni. Liban tvrdi da je ova libanska zemlja okupirana, dok Izrael tvrdi da je ovaj deo zemlje sirijski i da pada pod ugovorom o izraelsko-sirijskom primirju. Liban bi takođe želeo da Izrael uzme natrag skoro 250.000 palestinskih izbeglica koji su se nakon ratova u regionu poslednjih decenija nastanili u Libanu.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Lebanon”. The World Factbook (2026 izd.). Central Intelligence Agency. Pristupljeno 24. 9. 2022.  (Archived 2022 edition)
  2. ^ a b „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Lebanon)”. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Arhivirano iz originala 17. 10. 2023. g. Pristupljeno 15. 10. 2023. 
  3. ^ „Human Development Report 2023/24” (PDF) (na jeziku: engleski). United Nations Development Programme. 13. 3. 2024. str. 275. Arhivirano (PDF) iz originala 13. 3. 2024. g. Pristupljeno 2024-05-09. 
  4. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. L-M. Beograd: Politika : Narodna knjiga. str. 33. ISBN 86-331-2116-6. 
  5. ^ McGowen, Afaf Sabeh (1989). „Historical Setting”. Ur.: Collelo, Thomas. Lebanon: A Country Study. Area Handbook Series (3rd izd.). Washington, D.C.: The Division. OCLC 18907889. Pristupljeno 24. 7. 2009. 
  6. ^ Dumper, Michael; Stanley, Bruce E.; Abu-Lughod, Janet L. (2006). Cities of the Middle East and North Africa. ABC-CLIO. str. 104. ISBN 978-1-57607-919-5. „Archaeological excavations at Byblos indicate that the site has been continually inhabited since at least 5000 B.C.” 
  7. ^ „All at sea: The maritime lives of the ancient Phoenicians”. press.princeton.edu (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 27. 10. 2023. g. Pristupljeno 2023-10-27. 
  8. ^ „Background Note: Lebanon”. U.S. Department of State. 22. 3. 2010. Arhivirano iz originala 14. 9. 2019. g. Pristupljeno 4. 10. 2010. 
  9. ^ „Lebanon”. Canadian International Development Agency. Government of Canada. 28. 5. 2009. Arhivirano iz originala (Governmental) 30. 5. 2008. g. Pristupljeno 24. 8. 2009. 
  10. ^ „Lebanon- Human development report 2021/2022”. Arhivirano iz originala 12. 7. 2022. g. Pristupljeno 11. 9. 2022. 
  11. ^ „World Economic Situation and Prospects (WESP) Statistical Annex: Country Classification” (PDF). un.org. Arhivirano (PDF) iz originala 13. 4. 2012. g. Pristupljeno 28. 9. 2020. 
  12. ^ „Lebanon: Why the country is in crisis”. BBC. British Broadcasting Corporation. 2020. Arhivirano iz originala 30. 7. 2020. g. Pristupljeno 10. 10. 2021. 
  13. ^ „Lebanon - World bank”. jun 2021. Arhivirano iz originala 19. 8. 2022. g. Pristupljeno 6. 8. 2022. 
  14. ^ „Lebanon country profile”. BBC News. 24. 8. 2011. Arhivirano iz originala 16. 10. 2018. g. Pristupljeno 21. 6. 2018. 
  15. ^ „Arab League”. Encyclopedia Britannica. Arhivirano iz originala 8. 2. 2023. g. Pristupljeno 19. 4. 2023. 
  16. ^ Mroue, Bassem. „Lebanese mark uprising against Syria's domination”. Deseret News. Arhivirano iz originala 20. 01. 2013. g. Pristupljeno 17. 01. 2013. 
  17. ^ Myre, Greg; Erlanger, Steven (12. 7. 2006). „Clashes spread to Lebanon as Hezbollah raids Israel – Africa & Middle East – International Herald Tribune”. The New York Times. Arhivirano iz originala 1. 7. 2017. g. Pristupljeno 19. 2. 2017. 
  18. ^ „Security Council calls for end to hostilities between Hizbollah, Israel”. UN – Security Council, Department of Public Information. 11. 8. 2006. Arhivirano iz originala 30. 1. 2009. g. Pristupljeno 19. 1. 2009. 
  19. ^ „Hold your breath”. The Economist. 24. 8. 2006. ISSN 0013-0613. Arhivirano iz originala 31. 12. 2023. g. 
  20. ^ „Lebanon Under Siege”. 27. 9. 2006. Arhivirano iz originala 27. 9. 2006. g. Pristupljeno 5. 5. 2012. 
  21. ^ „Israel-Hizbullah conflict: Victims of rocket attacks and IDF casualties July–Aug 2006”. Mfa.gov.il. Arhivirano iz originala 24. 6. 2009. g. Pristupljeno 5. 5. 2012. 
  22. ^ „Israeli warplanes hit Beirut suburb”. CNN. 13. 7. 2006. Arhivirano iz originala 29. 4. 2007. g. Pristupljeno 6. 1. 2012. 
  23. ^ „Life set to get harder for Nahr al-Bared refugees”. UN IRIN news. 5. 11. 2008. Arhivirano iz originala 22. 9. 2011. g. Pristupljeno 17. 1. 2013. 
  24. ^ a b v Ruff, Abdul (1. 6. 2008). „Lebanon back to Normalcy?”. Global Politician. Arhivirano iz originala 28. 6. 2011. g. Pristupljeno 19. 10. 2009. 
  25. ^ Zisser, Eyal (2011), Bengio, Ofra; Litvak, Meir, ur., „The Sunni-Shi'i Struggle over Lebanon: A New Chapter in the History of Lebanon”Neophodna novčana pretplata, The Sunna and Shi'a in History: Division and Ecumenism in the Muslim Middle East (na jeziku: engleski), New York: Palgrave Macmillan US, str. 145—161, ISBN 978-1-137-49506-8, doi:10.1057/9781137495068_9 
  26. ^ Stewart, Elizabeth; Statton, Allegra (2008-05-08). „Violence escalates between Sunni and Shia in Beirut”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 9. 4. 2025. 
  27. ^ „Beirut street clashes turn deadly”. France 24. 9. 5. 2008. Arhivirano iz originala 4. 12. 2010. g. Pristupljeno 9. 5. 2008. 
  28. ^ Martínez, Beatriz; Francesco Volpicella (septembar 2008). „Walking the tight wire – Conversations on the May 2008 Lebanese crisis”. Transnational Institute. Arhivirano iz originala 23. 3. 2010. g. Pristupljeno 9. 5. 2010. 
  29. ^ a b v Worth, Robert; Nada Bakri (16. 5. 2008). „Feuding Political Camps in Lebanon Agree to Talk to End Impasse”. The New York Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2008. g. Pristupljeno 19. 10. 2009. 
  30. ^ Abdallah, Hussein (22. 5. 2008). „Lebanese rivals set to elect president after historic accord”. The Daily Star. Arhivirano iz originala 5. 3. 2009. g. Pristupljeno 19. 10. 2009. 
  31. ^ „Hezbollah and allies topple Lebanese unity government”. BBC. 12. 1. 2011. Arhivirano iz originala 13. 1. 2011. g. Pristupljeno 12. 1. 2011. 
  32. ^ Bakri, Nada (12. 1. 2011). „Resignations Deepen Crisis for Lebanon”. The New York Times. Arhivirano iz originala 10. 11. 2012. g. Pristupljeno 12. 1. 2011. 
  33. ^ „Hezbollah chief: Israel killed Hariri”. CNN. 9. 8. 2010. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 17. 1. 2013. 
  34. ^ „Hezbollah Threatens an 'Explosion' in Beirut Over Tribunal”. Stratfor. Arhivirano iz originala 10. 11. 2013. g. 
  35. ^ Cave, Damien (23. 8. 2012). „Syrian War Plays Out Along a Street in Lebanon”. The New York Times. Arhivirano iz originala 1. 7. 2017. g. Pristupljeno 19. 2. 2017. 
  36. ^ „Syria Regional Refugee Response – Lebanon”. UNHCR Syria Regional Refugee Response. UNHCR. Arhivirano iz originala 26. 6. 2013. g. Pristupljeno 9. 8. 2013. 
  37. ^ Kverme, Kai (14. 2. 2013). „The Refugee Factor”. SADA. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 14. 2. 2013. 
  38. ^ Janmyr, Maja (16. 3. 2018). „UNHCR and the Syrian refugee response: negotiating status and registration in Lebanon”. The International Journal of Human Rights. 22 (3): 393—419. ISSN 1364-2987. doi:10.1080/13642987.2017.1371140 Slobodan pristup. hdl:1956/17996 Slobodan pristup. 
  39. ^ Tsourapas, Gerasimos (4. 5. 2019). „The Syrian Refugee Crisis and Foreign Policy Decision-Making in Jordan, Lebanon, and Turkey”. Journal of Global Security Studies (na jeziku: engleski). 4 (4): 464—481. ISSN 2057-3170. doi:10.1093/jogss/ogz016 Slobodan pristup. 
  40. ^ „Document - Lebanon Crisis Response Plan (LCRP) 2017–2020 – full version”. Arhivirano iz originala 30. 12. 2018. g. Pristupljeno 12. 1. 2019. 
  41. ^ Fadi Tawil (17. 10. 2019). „Protests spread across Lebanon over proposed new taxes”. Washington Post (na jeziku: engleski). AP. Arhivirano iz originala 21. 10. 2019. g. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  42. ^ „Protests erupt over taxes as govt races to wrap up budget”. The Daily Star. 18. 10. 2019. Arhivirano iz originala 31. 10. 2019. g. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  43. ^ „Lebanon scraps WhatsApp tax as protests rage” (na jeziku: engleski). 18. 10. 2019. Arhivirano iz originala 3. 6. 2020. g. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  44. ^ „Lebanese govt to charge USD 0.20 a day for WhatsApp calls”. The Daily Star. 17. 10. 2019. Arhivirano iz originala 9. 6. 2020. g. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  45. ^ „Protests erupt in Lebanon over plans to impose new taxes”. Al Jazeera. 18. 10. 2019. Arhivirano iz originala 25. 12. 2019. g. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  46. ^ „Lebanon: WhatsApp tax sparks mass protests”. DW (na jeziku: engleski). Deutsche Welle. 10. 10. 2019. Arhivirano iz originala 17. 9. 2020. g. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  47. ^ „Lebanon Protesters Found Strength in Unity, Ditched Sectarianism”. Report Syndication. 27. 10. 2019. Arhivirano iz originala 3. 8. 2020. g. Pristupljeno 20. 1. 2020. 
  48. ^ „Protesters march from Al Nour Square to Central Bank in Tripoli”. MTV Lebanon (na jeziku: engleski). 22. 10. 2019. Arhivirano iz originala 26. 10. 2019. g. Pristupljeno 26. 10. 2019. 
  49. ^ „Protesters block Karakoul Druze-Mar Elias road”. MTV Lebanon (na jeziku: engleski). 22. 10. 2019. Arhivirano iz originala 26. 10. 2019. g. Pristupljeno 26. 10. 2019. 
  50. ^ Khraiche, Dana (17. 10. 2019). „Nationwide Protests Erupt in Lebanon as Economic Crisis Deepens”. Bloomberg.com. Bloomberg News. Arhivirano iz originala 27. 6. 2020. g. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  51. ^ „Lebanese Protesters Addressed President Aoun with an Urgent Demand”. the961.com (na jeziku: engleski). 1. 11. 2019. Arhivirano iz originala 31. 12. 2019. g. Pristupljeno 24. 11. 2019. 
  52. ^ „Lebanon protests: University professor Hassan Diab nominated to be PM”. BBC. Arhivirano iz originala 21. 12. 2019. g. Pristupljeno 20. 1. 2020. 
  53. ^ „Lebanese president asks Hassan Diab to form government”. Al Jazeera. 19. 12. 2019. Arhivirano iz originala 17. 9. 2020. g. Pristupljeno 2. 1. 2020. 
  54. ^ „Roadblocks across Lebanon as anger rises over Diab pick as PM”. Al Jazeera. 20. 12. 2019. Arhivirano iz originala 21. 12. 2019. g. Pristupljeno 2. 1. 2020. 
  55. ^ „Lebanon Looks to China as US, Arabs Refuse to Help in Crisis”. The Diplomat. 16. 7. 2020. Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 20. 7. 2020. 
  56. ^ „The lights go out on Lebanon's economy as financial collapse accelerates”. The Washington Post. 19. 7. 2020. Arhivirano iz originala 21. 3. 2021. g. Pristupljeno 20. 7. 2020. 
  57. ^ „Lebanon becomes 1st country in Middle East and North Africa to enter hyperinflation”. ABC News (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 29. 7. 2020. 
  58. ^ „Beirut explosion: What we know so far”. BBC News (na jeziku: engleski). 11. 8. 2020. Arhivirano iz originala 6. 8. 2020. g. Pristupljeno 1. 10. 2020. 
  59. ^ „Lebanon's government resigns after Beirut blast”. The National (na jeziku: engleski). 11. 8. 2020. Arhivirano iz originala 5. 10. 2022. g. Pristupljeno 8. 1. 2022. 
  60. ^ „Lebanon threatened with total darkness: Ghajar”. The Daily Star. Arhivirano iz originala 11. 3. 2021. g. Pristupljeno 11. 3. 2021. 
  61. ^ „Lebanon fuel tanker explosion kills at least 28”. France 24 (na jeziku: engleski). 15. 8. 2021. Pristupljeno 15. 8. 2021. 
  62. ^ „Lebanon forms new government, ending 13-month standoff”. The Guardian. 10. 9. 2021. Pristupljeno 8. 1. 2022. 
  63. ^ Mistich, Dave (10. 10. 2021). „Power returns to Lebanon after a 24-hour blackout”. NPR. Pristupljeno 17. 10. 2021. 
  64. ^ „Gunbattles erupt during protest of Beirut blast probe; 6 die”. AP News. 14. 10. 2021. Pristupljeno 25. 10. 2021. 
  65. ^ Lebanon enters the new year in a deepening crisis – BBC News, 2. 1. 2022, Pristupljeno 8. 1. 2022 
  66. ^ „Situation in Lebanon: Severe and prolonged economic depression | Think Tank | European Parliament”. www.europarl.europa.eu (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 5. 10. 2022. g. Pristupljeno 25. 4. 2022. 
  67. ^ „Lebanon: Almost three-quarters of the population living in poverty | UN News”. news.un.org (na jeziku: engleski). 3. 9. 2021. Pristupljeno 6. 6. 2024. 
  68. ^ Chehayeb, Kareem (19. 5. 2022). „After elections in Lebanon, does political change stand a chance?”. Al Jazeera. 
  69. ^ „Six drown off Lebanon coast after overloaded boat capsizes”. CNN. 24. 4. 2022.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  70. ^ „Death toll from Lebanon migrant boat climbs”. Gulf News. 23. 9. 2022.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  71. ^ „Lebanon to devalue currency by 90%”. Reuters. 31. 1. 2023. 
  72. ^ „Lebanon struggles to emerge from financial crisis and government corruption”. PBS. 3. 7. 2023.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  73. ^ „Gallant threatens Hezbollah: 'What we can do in Gaza, we can do in Beirut'”. The Jerusalem Post. 11. 11. 2023. 
  74. ^ „Mapping 11 months of Israel-Lebanon cross-border attacks”. Al Jazeera. 11. 9. 2024. 
  75. ^ „Do Lebanon explosions violate the laws of war?”. Al Jazeera. 18. 9. 2024. 
  76. ^ „Israel rejects US-backed Lebanon ceasefire plan, hits Beirut again”. Reuters. 26. 9. 2024. 
  77. ^ „Israeli strikes cause deadliest day in Lebanon in nearly 2 decades”. CNN. 24. 9. 2024. 
  78. ^ „In Lebanon, a million people displaced in a country in chaos”. Le Monde. 2. 10. 2024. 
  79. ^ „Biden, Harris call Israeli killing of Hezbollah's Nasrallah 'measure of justice'”. VOA News. 28. 9. 2024. 
  80. ^ „Israel-Hezbollah conflict in maps”. BBC News. 4. 10. 2024. 
  81. ^ „Lebanon ceasefire: What we know about Israel-Hezbollah deal”. BBC News. 27. 11. 2024. 
  82. ^ „Assad's fall in Syria will further weaken Hezbollah”. The Conversation. 11. 12. 2024.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  83. ^ „What Assad's Fall Means for Lebanon”. United States Institute of Peace. 2024.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  84. ^ „Who is Joseph Aoun, the new president of Lebanon?”. Al Jazeera. 9. 1. 2025. 
  85. ^ „Lebanon names new government after two-year caretaker cabinet”. Al Jazeera. 8. 2. 2025. 
  86. ^ „Lebanon's government wins confidence vote in Parliament”. Al Arabiya English. 26. 2. 2025. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Coogan, Michael D.; Smith, Mark S. (2012-03-15). Stories from Ancient Canaan, Second Edition. Louisville, KY: Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-23242-9. 
  • Morris, Benny (april 2008). 1948: A History of the First Arab-Israeli War. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12696-9. 
  • Arkadiusz, Plonka. L’idée de langue libanaise d’après Sa‘īd ‘Aql. ISBN 2-7053-3739-3. . Paris, Geuthner, 2004 (French)
  • Firzli, Nicola Y. Al-Baath wa-Lubnân [Arabic only] ("The Baath and Lebanon"). Beirut: Dar-al-Tali'a Books, 1973
  • Fisk, Robert. (2002). Pity the Nation: The Abduction of Lebanon. New York: Nation Books. .
  • Glass, Charles] (1990). Tribes with Flags: A Dangerous Passage Through the Chaos of the Middle East. Atlantic Monthly Press. ISBN 0-436-18130-4.  (New York) and Picador (London),
  • Gorton, TJ and Feghali Gorton, AG. (2009). Lebanon: through Writers' Eyes. London: Eland Books. .
  • Khuri Hitti, Philip, (2002). History of Syria Including Lebanon and Palestine, Vol. 2. ISBN 1-931956-61-8. .
  • Norton, Augustus R. (1987). Amal and the Shi'a: Struggle for the Soul of Lebanon. Austin and London: University of Texas Press. .
  • Sobelman, Daniel. New Rules of the Game: Israel and Hizbollah After the Withdrawal From Lebanon, Jaffee Center for Strategic Studies, Tel-Aviv University, 2004.
  • Riley-Smith, Jonathan. (2001). The Oxford Illustrated History of the Crusades. New York: Oxford University Press. .
  • Salibi, Kamal. (1990). A House of Many Mansions: The History of Lebanon Reconsidered. Berkeley: University of California Press. .
  • Schlicht, Alfred. The role of Foreign Powers in the History of Syria and Lebanon 1799–1861 in: Journal of Asian History 14 (1982)
  • Georges Corm, Le Liban contemporain. Histoire et société (La découverte, 2003 et 2005)

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Либан&oldid=30691924”