Lingvistika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Lingvistika (u bukvalnom značenju jezikoslovlje) je nauka o jeziku i bavi se analizom forme jezika, značenja jezika i jezika u kontekstu.[1] Najranije aktivnostu u pogledu dokumentovanja i opisivanja jezika se pripisuju indijskom gramatičaru Paniniju 4. veka p.n.e,[2][3] koji je napisao formalni opis sanskrtskog jezika u svom radu pod imenom Aṣṭādhyāyī.[4]

Lingvisti tradicionalno analiziraju ljudski jezik putem proučavanja uzajamnog dejstva glasova i značenja.[5] Fonetika je izučavanje govora i negovornih zvukova, i bavi se njihovim akustičkim i artikulacijskim svojstvima. Izučavanje značenja jezika, s druge strane, bavi se načinom na koji jezici kodiraju relacije između entiteta, svojstava, i drugih aspekata sveta da prenesu, obrade, i dodele značenje, kao i da rukuju i razrešavaju dvosmislenosti.[6] Dok se semantičke studije tipično bave istinskim okolnostima, pragmatika razmatra kako situacioni kontekst utiče na formiranje značenja.[7]

Gramatika je sistem pravila koja se koriste pri produkciji i upotrebi iskaza u datom jeziku. Ta pravila važe za zvuk, kao i značenje, i obuhvataju višekomponentne podskupove pravila, kao što su ona vezana za fonologiju (organizaciju fonetičkog sistema zvukova), morfologiju (formiranje i sastavljanje reči), i sintaksu (formiranje i sastavljanje fraza i rečenica).[8] Moderne teorije koje se bave principima gramatike su uglavnom bazirane na Noam Čomskijevom okviru generativne gramatike.[9]

Proučavanje lingvistike se može raslojiti putem tri ose:

  • Sinhronijska i dijahronijska -- Sinhronija se bavi isključivo jednovremenim prikazom jezika; dijahronija se bavi istorijom jezika i grupa jezika i kakve su se strukturalne promene dogodile.
  • Teorijska i primenjena -- Teorijska lingvistika se bavi stvaranjem teorijskih modela za opis pojedinačnih jezika, kao i teorijama o jezičkim univerzalijama. Primenjena lingvistika se bavi obradom konkretnog jezičkog materijala.
  • Kontekstualna i nezavisna -- Kontekstualna lingvistika je koncentrisana na to kako se jezik ponaša u svetu: njegova društvena funkcija, ali takođe i kako je prihvaćen, stvoren i percepiran.

Prema ovim osama, naučnici koji se jednostavno zovu lingvistima bez dodatnih odrednica, u osnovi se bave nezavisnom teorijskom sinhronijskom lingvistikom, za koju se danas smatra da je srž lingvistike. To se obično naziva „teorijskom lingvistikom“.

Postoji širok spektar oblasti u lingvistici, a po mnogim pitanjima ne postoji zajednički stav.

Polja teorijske lingvistike[uredi]

Teorijska lingvistika je podeljena na određeni broj posebnih oblasti koje su manje ili više nezavisne. Najpoznatije oblasti su:

  • fonetika, nauka o različitim glasovima koje koriste ljudski jezici;
  • fonologija, nauka o razlikovnim jedinicama između osnovnih glasova;
  • morfologija, nauka o unutrašnjoj strukturi reči;
  • sintaksa, nauka o tome kako se reči kombinuju u oblikovanju gramatičkih rečenica;
  • semantika, nauka o značenju reči (leksička semantika), i o tome kako se one kombinuju u oblikovanju značenja rečenica;
  • stilistika, nauka o stilu u jezicima;
  • pragmatika, nauka o korišćenju izražajnih sredstava (književno, figurativno ili drukčije) u komunikativnom činu;

Ne postoji univerzalno određenje ovih oblasti, ali bi se većina lingvista složila da među ovim oblastima postoje preklapanja. U svakom slučaju, svaka od ovih oblasti ima svoje osnovne koncepte.

Dijahronijska lingvistika[uredi]

Dok se srž teorijske lingvistike nalazi u izučavanju određenog trenutka u razvoju jezika (obično sadašnjeg), dijahronijska lingvistika proučava jezike kroz vreme. Istorijska lingvistika uživa i bogatu istoriju (lingvistika je proistekla iz istorijske lingvistike) i jaku teorijsku zaleđinu u proučavanju promena jezika.

Počev od Ferdinanda de Sosira, sinhronijska lingvistika postaje sve dominantnija u lingvističkim istraživanjima. Osim kada su u pitanju ruske lingvističke škole (sa retkim izuzecima po ostatku sveta, kao što je Aleksandar Belić), može se slobodno tvrditi da je celokupna savremena lingvistika -- sinhronijska. Današnja proučavanja istorije jezika, osim izuzetaka, obično se obavljaju metodama ustanovljenim u 19. veku. Sa Žanom Pijažeom i Noamom Čomskim su se, čak, glavna naučna suprotstavljanja u savremenoj lingvistici prenela na razliku između dve naslednice strukturalne lingvistike: na kognitivnu lingvistiku i transformaciono-generativnu gramatiku.

Eksplicitno i istorijska perspektiva uključuje istorijsko-komparativna lingvistika i etimologija.

Primenjena lingvistika[uredi]

Koliko je teorijska lingvistika usmerena prema traganju za jezičkim univerzalijama i njihovom opisu, primenjena lingvistika preuzima rezultate tih traganja i „primenjuje“ ih u ostalim oblastima. Obično, „primenjena lingvistika“ se odnosi na korišćenje lingvističkih istraživanja u učenju jezika, ali i u drugim oblastima. Sinteza govora i prepoznavanje govora, na primer, koriste lingvistička znanja za pružanje glasovnog interfejsa računarima.

Kontekstualna lingvistika[uredi]

Preko kontekstualne lingvistike lingvistika stupa u kontakt sa drugim naukama. Koliko teorijska lingvistika ima svoj zaseban put, interdisciplarne oblasti lingvistike proučavaju kako se jezik odnosi prema ostatku sveta i utoliko proučavanja zavise od njega.

Sociolingvistika, antropološka lingvistika, i lingvistička antropologija su nauke u koje proučavaju odnos između društva u celosti i jezika.

U kritičkoj analizi diskursa odnos sa lingvistikom nalaze retorika i filozofija.

U psiholingvistici i neurolingvistici spoj sa lingvistikom nalaze medicinske nauke.

Ostale interdisciplinarne oblasti lingvistike uključuju usvajanje jezika, evoluciona lingvistika, stratifikaciona lingvistika, i kognitivna lingvistika.

Pojedinačni govornici, jezičke zajednice i jezičke univerzalije[uredi]

Lingvisti se, takođe, razlikuju u pristupu proučavanja govornika. Neki analiziraju konkretni jezik govornika ili jezički razvoj u detalje. Neki proučavaju jezik u celosti jezičke zajednice, kao što je jezik svih onih koji govore prizrensko-timočkim dijalektom. Drugi pokušavaju pronaći jezičke univerzalije i primene ih, na nekom apstraktnom nivou, na sve govornike ljudskog jezika svuda. Najpoznatiji zagovornik ovog poslednjeg projekta je Noam Čomski, a zanima veliki broj ljudi koji se bave psiholingvistikom i kognitivnu lingvistikom. Ideja Noama Čomskog o jezičkim univerzalijama govori o tome da one leže u univerzalijama ljudskog mišljenja.

Opis i kodifikacija[uredi]

Najveći deo onoga što je urađeno pod imenom lingvistike sirovo je deskriptivno. Lingvisti traže prirodu jezika bez upuštanja u vrednosne sudove ili traže grafike budućih jezičkih pravaca. Ali, postoje i mnogi profesionalci i amateri koji kodifikuju jezička pravila, stvarajući time delimični stadnard koji bi svi trebalo da prate.

Koliko preskriptivisti (oni koji kodifikuju) žele izbeći ono što nazivaju „nepravilnom upotrebom“, deskriptivisti (oni koji opisuju) traže korene takve upotrebe. Deskriptivisti bi to jednostavno opisali kao idiosinkretičku upotrebu ili bi možda pronašli pravilnosti koje preskriptivisti ne vole možda zato što im je to previše novo ili iz dijalekta koji oni ne odobravaju u standardnoj upotrebi.

Govor i pisanje[uredi]

Mnogi savremeni lingvisti smatraju da je govorni jezik fundamentalniji, a time i mnogo bitniji za proučavanje nego pisanje. Razlozi za takvo stanovište uključuju:

  • Govor je univerzalno ljudski, dok su postojale i postoje mnoge kulture koje nisu imale pisanu komunikaciju;
  • Ljudi uče da govore i koriste oralni jezik lakše i ranije nego pisanje;
  • Određeni broj kognitivista smatra da mozak ima poseban "jezički modul", posebno jezičko znanje, na osnovu čega se smatra da će više doći od proučavanja govora nego od proučavanja pisanja.

Naravno, lingvisti se slažu da proučavanje pisanog jezika može biti korisno i vredno. Za lingviste koji koriste metode korpusne lingvistike i računske lingvistike, pisani jezik je mnogo pogodniji za obradu velikih količina lingvističkih podataka. Velike korpuse govornog jezika je teško stvoriti i još teže naći.

Takođe, proučavanje sistema pisanja ulazi u prostor lingvistike.

Oblasti lingvistike[uredi]

Budući da je lingvistika složena i interdisciplinarna, sistematizacija njenih disciplina je otežana. Moguće je napraviti dve veće podele. U prvu podelu moguće je ubrojiti discipline koje proučavaju sam jezik, negov sastav i strukturu. U drugu kategoriju moguće je svrstati lingvističke discipline koje posmatraju jezik izvan njega samoga, u odnosu prema prema nečemu što je deo izvanjezične stvarnosti.

Lingvističke metode proučavanja strukture jezika[uredi]

Osnovne metode i jezički nivoi su:[10][11]

  • Fonologija – lingvistička disciplina koja proučava funkciju glasova u jezičkom sistemu. Osnovna jedinica u fonologiji je fonem – jedinica manja od jezičnog znaka. Fonemi nisu jezični znakovi – imaju izraz, ali nemaju sadržaj. Apstraktne su jedinice, predstave u svesti govornika. U realizaciji jezika ostvaruju se alofoni, njihove pozicijske varijante. Postojanje fonema utvrđuje se metodom minimalnih parova.
  • Morfologija – nauka o oblicima pojedinih reči i njihovim funkcijama u sastavu oblika koji tvore reč kao jezični izraz pojma. Odnosno, bavi se najmanjim jezičnim znakovima, jedinicama s izrazom i sadržajem, morfemima. Zadatak morfologije je da utvrdi sintatmatske i paradigmatske odnose koji sačinjavaju morfološki sistem nekog jezika. Morfologija se pokušava zadržati samo na proučavanju izraza morfema, ali budući da se radi o jezičkim znakovima, izraz je neposredno vezan sa sadržajem.
  • Morfonologija – ponekad i morfofonologija, disciplina koja spaja predmete i metode proučavanja fonologije i morfologije. Proučava ulogu fonetičkih struktura u formacija oblika ili učenju o morfonemima. Morfonologija utvrđuje zakonitosti različitog fonološkog izraza istog morfema.
  • Sintagmatika – nauka o skupovima reči i funkcijama pojedinih tipova reči u njima, bavi se unutrašnjim ustrojstvom rečenice. Objekt proučavanja sintagmatike je sintagma – složeni jezični znak – skup reči ili deo rečenice i ima semantičku i sintaktičku samostalnost.
  • Sintaksa – proučava rečenice, tipove rečenica, funkciju i strukturu.
  • Formiranje reči – proučava morfološku strukturu reči kako bi se došlo do zakonitosti po kojima se u jeziku mogu stvarati nove reči ili rečotvorna gnezda. Osnovni postupci pri stvaranju novih reči su derivacija i kompozicija. U derivaciji se leksemima dodaju različiti gramatemi, a kompozicijom se prvo slažu dva ili više leksema, a onda im se dodaje gramatem.
  • Leksikologija – proučava morfološki i semantički sastav jezičnog sistema. Unutar leksikologije možemo govoriti i o leksikografiji, disciplini koja se bavi pisanjem rečnika, odnosno metodom i načinom zapisivanja morfološkog i semantičkog sastava jezika u rečničke knjige. Disciplinom unutar leksikologije smatra se i frazeologija – nauka o leksikaliziranim skupovima reči i njihovim vrstama, o spojivosti reči i povezanosti njihovog značenja u određenim grupama. Etimologija pak proučava poreklo reči, njihovu etimološku srodnost te menjanje njihovih značenja u datom jeziku ili u grupi srodnih jezika.
  • Stilistika – nauka o izboru i upotrebi reči i njihovih oblika u određenim stilovima jezika, ali i odnosu različitih stilova unutar jednog jezika. Stilistika proučava i ekspresivna svojstva jezika. Neki stilistiku smatraju i delom teorije književnosti.
  • Semantika – proučava plan sadržaja u jeziku na svim nivoima. Osnovna semantička jedinica je semantem – jedinica kojoj na planu izraza odgovara morf. Kada jedinici na planu izraza morfu dodamo jedinicu na planu sadržaja semantem, dobija se morfem koji je najmanji jezični znak. Semantemi se dele na gramateme i lekseme. Gramatemi odražavaju delove unutar samog jezika kao sistema, gramatem ocrtava jezik i ono što mu je svojstveno. Leksemi pak označuju i sadržavaju ono što je izvan jezika, neki podskup univerzuma. Gramatemi su ograničeni jer jezik ima ograničen broj jedinica, dok je broj leksema barem teoretski neograničen. Semantemi s barem jednim zajedničkim elementom čine semantičko polje, a sva semantička polja nekog jezika s barem jednim zajedničkim elementom čine grozd semantičkih polja.

Lingvističke discipline u odnosu na pristup proučavanja jezika[uredi]

Predmeti lingvističkih proučavanja u odnosu jezika prema spoljašnjem svetu moguće je sistematizovati na sledeći način:[10][11]

  • Antropološka lingvistika – lingvistička disciplina koja proučava jezike kultura koje nemaju pismo. Bavi se i proučavanjem variranja i upotrebe jezika u vezi s kulturnim obrascima i verovanjima ljudi po pravilima antropološke teorije i metoda. Proučava kako se pripadnik (obično primitivne) zajednice može prepoznati kao član društvene, verske, profesionalne ili rodbinske grupe.
  • Arealna lingvistika – bavi se proučavanjem lingvističkih areala, odnosno raspodelu i prisutnost lingvističkih pojava u prostoru.
  • Bihejvioristička lingvistika – na jezik gleda kao na jedan od oblika (ili vrsta) ljudskog ponašanja.
  • Biolingvistika – bavi se biloškim preduslovima za razvoj i korištenje jezika kod čoveka. U domen proučavanja ulazi i proučavanje genetskog prenosa jezika, neurofiziološki modeli jezične proizvodnje, anatomske paralele između čoveka i drugih vrsta, ali i razvoj patoloških formi jezičnog ponašanja.
  • Deskriptivna lingvistika – pravac po kojemu je glavni zadatak lingvistike izgradnja opšte teorije jezičnog izraza kao osnove za detaljnu i iscrpnu konstrukciju (inventarizaciju) činjenica koje se odnose na sisteme izraza pojedinih jezika. Teži čisto formalnom opisu jezika, odnosno da prikaže sve jezičke jedinice i njihove međusobne odnose.
  • Etnolingvistika – jezik se proučava u vezi s istraživanjem etničkih tipova i ponašanja. Ovaj se termin delomično podudara s antropološkom lingvistikom i sociolingvistikom, što odražava podudaranja polja interesa međusobno sličnih disciplina – enologije, antropologije i sociologije.
  • Filozofska lingvistika – jedna je od slabije razvijenih grana lingvistike. S jedne strane proučava ulogu jezika u razmenjivanju i objašnjavaju filozofskih pojmova, a s druge strane filozofski status lingvističkih teorija, metoda.
  • Normativna lingvistika – izučava jezičke pojave s tendencijom da bi formulisala i propisala pravila o upotrebi jezičnog sistema u govoru. Ova lingvistička grana se vezuje uz pojavu i brigu o standardnom jeziku.
  • Istorijska lingvistika – kao što i samo ime govori, proučava jezične promene u određenom vremenskom toku. Upoređuje vremenski odeljene preseke jezičnih sistema i istražuje zakonitosti koje uzrokuju promene nastale između tih preseka.
  • Uporedna lingvistika – disciplina koja se bavi upoređivanjem jezika.
  • Matematička lingvistika – grana je koja izučava matematička svojstva jezika, obično upotrebljavajući pojmove statistike i algebre. Njezinom razvoju doprinijeo je razvoj teorije informacija i računarska analiza. Ovim postavkama posebno se koristila generativna lingvistika. Matematička lingvistika statističkim analizama omogućuje utvrđivanje distribucije i frekvencije jezičnih jedinica i time pomaže pri utvrđivanju autorstva.
  • Neurolingvistika – bavi se proučavanjem neurološke osnove razvoja i uporabe jezika kod čoveka i natoji da konstruiše model procesa kojima mozak kontroliše govor i sluh.
  • Računarska lingvistika – grana lingvistike u kojoj se računarska tehnika primenjuje u svrhu razrešavanja najrazličitijih lingvističkih problema. Računarska lingvistika omogućave računarsku obradu sinteze govora, prepoznavanje govora, automatsko prevođenje, izradu konkordancija, provera gramatike na računarima i dr.
  • Teorijska lingvistika – ponekad nazivana i opštom lingvistikom, s gledišta jezičnog proučavanja najšira je od svih disciplina.

Interdisciplinarne lingvističke oblasti[uredi]

primenjena lingvistika, istorijska lingvistika, ortografija, sistemi pisanja, komparativna lingvistika, kriptoanaliza, deciferment, sociolingvistika, kritička analiza diskursa, psiholingvistika, usvajanje jezika, evoluciona lingvistika, antropološka lingvistika, stratifikaciona lingvistika, računarska lingvistika, tekstualna lingvistika, kognitivna lingvistika, neurolingvistika, a u računskoj lingvistici postoje razumevanje prirodnog jezika, prepoznavanje govora, prepoznavanje govornika (razaznavanje), sinteza govora, i, uopštenije, obrada govora

Važni lingvisti i i lingvistički pravci[uredi]

Rani lingvisti[uredi]

Lingvisti ranog strukturalizma[uredi]

Lingvisti savremenog strukturalizma[uredi]

Ostali značajni lingvisti i lingvističke škole[uredi]

Predstavljanje govora[uredi]

Šta je a šta nije lingvistika[uredi]

"Lingvistika“ i "lingvist" ne moraju se uvek primenjivati u gornjim značenjima. U nekim kontekstima, najbolje definicije mogu biti „ono što se studira na uobičajenom univerzitetskom odseku za lingvistiku“ i „onaj ko je profesor na takvom odseku“. Lingvistika se u tom smislu ne odnosi na učenje stranih jezika (osim u slučajima kada se izučavaju formalni modeli jezika). Ona ne uključuje analizu poezije. Samo ponekad uključuje proučavanje pojava kao što je metafora. Kodifikacija jezika se obično ne smatra lingvistikom pošto „lingvisti“ obično proučavaju ono što ljudi rade, a ne ono što ljudi treba da rade. Neko ko se dugotrajno bavi time ne može biti smatran „lingvistom“.

Razvoj lingvističke misli[uredi]

Prema nekim anatomskim pokazateljima već se pre 500 000 godina Pithecanthropus pekinensis mogao se artikulirano izražavati. Dokazi o čovekovom svesnom razmišljanju o jeziku stari su oko dva i po milenijuma, a ipak se o lingvistici govori tek unazad dva veka. U najranijim vremenima čovek je kroz religiju i mit pokušao da sebi objasni postanak jezika. Biblijska starozaveska Knjiga postanja spominje kulu koju je čovek hteo da sagradi kako bi došao do Boga, ali da ih spreči, Bog je ljudima pobrkao jezike i onemogućio ih u njihovu naumu. Slično je i kod srednjoameričkih Maja, afričkog plemena Sabija, burmunskog naroda Lahu i zapadnokineskog plemena Lolo. Najstariji praktični dokazi o bavljenju jezikom pronađeni su u sumersko-asirskim silabarima i popisima reči iz 2. milenijuma p.n.e. Panini (Osam podela) i Kâtyâyan (Napomenama) proučavaju sanskrt u svrhu tumačenja i priređivanja svetih vedskih tekstova. U antičkoj Grčkoj i Rimu filozofija, retorika i logika imale su veliki ugled, pa se jezik i proučavalo upravo kroz te discipline, a osnovno pitanje koje je zaokupljalo mislioce bio je odnos reči i stvari koje imenuju, zanimalo ih je: da je li taj odnos unaprijed zadan, prirodan ili pak arbitraran. U ranom srednjem veku izjednačavaju se jezik i gramatika, jer se smatralo da je gramatika shematski prikaz jezika. Skolastici su smatrali da logika i jezik imaju isti predmet - smislenu rečenicu. Humanizam i renesansa predstavljaju svojevrstan zaokret u odnosu na prošlo razdoblje, polako se shvaća da su proučavanja vredni i narodni jezici, ne samo latinski, a prvo važnije delo posvećeno narodnom jeziku je Nauka o narodnom jeziku Danta Aligijerija. U sledećem razdoblju (17. i 18. vek) na jezik se gledalo idealistički, verovalo se u nadređenost duha materiji. Mislilo se da jezik odražava duh nacije, ali se i dovodio u direktnu vezu sa čovekovom sposobnušću razmišljanja, odnosno smatralo se da čovek i misli zato što se služi jezikom.[12] O lingvistici kao samostalnoj naučnoj disciplini - koja je izvan domena logike, retorike i filozofije - prvi se put govori u 19. veku. Tvorcem takve opšte lingvistike smatra se Vilhelm fon Humbolt. Jakob Grim se uzima za tvorca istorijske lingvistike, jer je njegovo delo Deutsche Grammatik zapravo pregled istorijskog razvoja germanskih jezika.[11] U 19. veku u domenu poredbeno-istorijske lingvistike deluju i mladogramatičari (nem. Junggrammatiker). Jezik posmatraju kroz određene fonetske zakonitosti i analogije. Glavni predstavnici su Herman Pol, Karl Brugman, Bertold Delbrik te Avgust Leskin.[13][12]

Savremena lingvistička teorija[uredi]

Sva teorijska razmišljanja do početka 20. veka samo su uvertira strukturalističkoj teoriji koju će postaviti ženevski lingvista Ferdinand de Sosir (1857 - 1913). Sam strukturalizam gleda na jezik kao na strukturu jedinica koje stoje u međusobnom donosu, a vrednost dobivaju zavisno od upotrebe ili opozicije prema drugim jezičnim elementima u komunikacijskom procesu.[14] Na Sosirov se strukturalizam nadovezuju i druge lingvističke škole dvadesetog veka, ali s pomalo izmenjenim teorijskim pogledima na jezik - ženevska škola, praška fonološka škola, funkcionalna lingvistika, glosematika, biheviorizam itd.[15] Iako se strukturalističke postavke rađaju u Europi i u Americi uzimaju maha, a predstavnici su Leopold Blumfild koji je postavio temelje istorijskog strukturalnoj lingvistici u Americi i Noam Čomski, tvorac generative gramatike.[12] Važno je naglasiti da se danas jezik više ne posmatra kao odraz duha, niti se mitologizuje na bilo koji način, jeziku se više ne pristupa sa stajališta mita ili religije, u 20. veku govori se o lingvistici i jezik se pokušava sagledati i opisati metodama egzaktnih nauka.

Strukturalna lingvistika Ferdinanda de Sosira[uredi]

Ferdinand de Sosir (1857 - 1913)

Budući da je strukturalizam učenje koje na jezik gleda kao na sistem znakova koji ima svoju strukturu, a sve što je u jeziku relevantno mora iskazati na planu izraza.[15] Sosirov Kurs ošte lingvistike izdan je 1916. posthumno. Sosir je lingvističko obrazovanje stekao u Lajpcigu učeći od mladogramatičara, a zatim je bio profesor lingvistike u Parizu i Ženevi gde je održao tri ciklusa predavanja. Kurs su pripremili njegovi studenti Čarls Bali (1865 – 1974) i Albert Seše (1870. – 1956.) na temelju studentskih beležaka.[11] Kurs nije plod trenutnog nadahnuća autora, nego rezultat sazrevanja lingvističke misli, a uticaj na Sosira mogli su imati američki sanskrtolog Vilijam Dvajt Vitni (1827 – 1894) i poljski lingvista Jan Boduen de Kurten.[12]

Ferdinand de Sosir smatrao je da je predmet lingvističkog istraživanja mora biti sam jezik. Nastojao je proučiti zakonitosti koje su svojstvene svim jezicima. Jezik smatra sistemom znakova, slično kao što su to jezik za gluve (svaki izraz – pokret ruke, gesta lica – ima neko značenje) ili vojni signali. Saglasno tome, pokušava da uspostavi novu disciplinu – semiologiju – nauku o znakovima, a lingvistika bi trebalo da bude samo jednom od njezinih disciplina. Uz to, jezik promatra kao psihičku, a govor kao psihofizičku pojavu. Po njegovu tumačenju jezik je neopipljiv, postoji samo u svesti govornika konkretnog jezika, apstraktan je i svodi se na mogućnost izražavanja misli. Sam čin izražavanja Sosir naziva govorom i to je realizacija jezika.[11] Govor smatra individualnom, a jezik društvenom pojavom. Svoju teoriju objašnjava na šahu. Šahovske figure su u međusobnom odnosu, jedna se pomiče u odnosu na drugu po tačno određenim pravilima. Ploču i figure možemo translirati na izraz jezika – pismo i govor. Pravila po kojima se šah igra, Sosir upoređuje s jezikom.[11][12]

Naravno, iako vrlo važna, ovakva teorija nailazila je na kritike. F. de Sosir je sistem shvatio prekruto. Smatrao je da se ljudi razumeju samo ako sistem ostaje nepromenjen, izmenom kojeg od elemenata sistem se ruši i onemogućuje komunikaciju. Takvo razmišljanje verojatno je uzrokovano pridavanjem pažnje isključivo sinkoniji. Jezik se neprestano razvija i menja.[11] Uprkos promenama (uvođenje novih leksema za moderne i tek izmišljene predmete) govornici određenog jezika uglavnom se razumiju. Taj problem pokušali su da reše pripadnici praške lingvističke škole govoreći o elastičnoj stabilnosti jezika (Vilem Matezius, O požadavku stability ve spisovném jazyce, 1932).[16][17][18]

Види још[uredi]

Референце[uredi]

  1. ^ Crystal (1960), стр. 15
  2. ^ Bod, Rens (2014). A New History of the Humanities: The Search for Principles and Patterns from Antiquity to the Present. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-966521-1. 
  3. ^ Sanskrit Literature The Imperial Gazetteer of India, v. 2 (1909), pp. 263.
  4. ^ S.C. Vasu (Tr.) (1996). The Ashtadhyayi of Panini (2 Vols.). Vedic Books. ISBN 9788120804098. 
  5. ^ Jakobson, Roman (1937). Six Lectures on Sound and Meaning. MIT Press, Cambridge, Massachusetts. ISBN 978-0-262-60010-1. 
  6. ^ Sharada Narayanan (2010). Vakyapadiya: Sphota, Jati, and Dravya. 
  7. ^ Chierchia, Gennaro & Sally McConnell-Ginet (2000). Meaning and Grammar: An Introduction to Semantics. MIT Press, Cambridge, Massachusetts. ISBN 9780262531641. 
  8. ^ Akmajian, Adrian; Richard A. Demers; Ann K. Farmer; Robert M. Harnish (2010). Linguistics (6th изд.). The MIT Press. ISBN 978-0-262-51370-8. Приступљено 25. 7. 2012. [мртва веза]
  9. ^ Syntax: A Generative Introduction (Second Edition), 2013. Andrew Carnie. Blackwell Publishing.
  10. 10,0 10,1 Р. Симеон, Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива, Матица хрватска, Загреб, 1969.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 Д. Шкиљан, Поглед у лингвистику, Школска књига, Загреб, 1985.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Glovacki-Bernardi et al, Uvod u lingvistiku, Školska knjiga, Zagreb, 2001.
  13. ^ LZMK / Hrvatski obiteljski leksikon: mladogramatičari, pristupljeno 4. studenoga 2015.
  14. ^ [1] Britanica.com
  15. 15,0 15,1 LZMK / Hrvatski obiteljski leksikon: strukturalna lingvistika, pristupljeno 4. studenoga 2015.
  16. ^ K. Mićanović, Mjesto standardologija u jezikoslovnoj kroatistici
  17. ^ „Prague Linguistic Circle Papers (new series)”. 
  18. ^ „Slovo a slovesnost”. 

Литература[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]