Pozorište na Terazijama

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Pozorište na Terazijama
PozoristeTerazijeLogo.jpg
Logo pozorišta na Terazijama
AdresaTerazije 29
Srbija Beograd
Srbija Srbija
VlasnikFlag of Belgrade.svg Grad Beograd
DezignacijaPozorište na Terazijama
Konstrukcija
Otvoreno1949.
Obnovljeno2005.
Period aktivnosti1949 - danas
ArhitektaGrigorije Samojlov
Veb-sajt
www.pozoristeterazije.com

Pozorište na Terazijama je osnovano 22. decembra 1949. godine od strane Skupštine grada Beograda [1] kao „Humorističko pozorište“, stalna, repertoarska ustanova pozorišne kulture, muzičkog i komedijskog žanra. Od 1954. do 1959. godine zove se „Beogradska komedija“. Spajanjem sa Beogradskim dramskim pozorištem 1959. godine dobija ime „Savremeno pozorište“ da bi 1972. godine dobilo ime „Beogradsko pozorište“. Konačno, u pozorišnoj sezoni 1975/76 ponovo postaje samostalno i dobija sadašnje ime „Pozorište na Terazijama“. Tokom perioda rekonstrukcije matične zgrade i iseljenja u Ustanovu kulture „Vuk Karadžić“ od 1991. do 2005. godine, pozorište je nosilo ime „Teatar T“.

Kao jedinstveno pozorište u našoj zemlji ima stalni administrativno-tehnički i izvođački sastav koji čine: glumački, baletski, horski i orkestarski ansambl, ukupno oko 200 ljudi, kao i veći broj spoljnih saradnika širokog spektra umetničkih i scenskih delatnosti. Tokom više od 60 godina postojanja, uvek odlično prihvaćeno od strane najšire publike, ali i kritike, Pozorište na Terazijama je svojom doslednom repertoarskom politikom pratilo zbivanja na svetskoj muzičkoj i komediografskoj sceni. Posebno se neguje i razvija domaće dramsko stvaralaštvo, komedije, operete i muzički komadi („Stolica koja se ljulja“, „Splitski akvarel“, „Ubi il ' poljubi“, „Mala Florami“...), kao i svetski hitovi („Oklahoma“, „Priča sa zapadne strane“, „Helo Doli“, „Violinista na krovu“, „Cigani lete u nebo“, „Čovek od La Manče“, „Moja ljupka dama“, „Kabare“, „Neki to vole vruće“...).

Poslednjih godina, repertoarska delatnost Pozorišta na Terazijama doživljava ubrzan umetnički i marketinški uspeh. Izuzetnu gledanost postižu komedije „Dr“, „Paradoks“, zatim mjuzikl „Neki to vole vruće“, dok su „Lutka sa naslovne strane“, „Jubilej“ (apsolutni pobednik Dana komedije u Jagodini 2000), „Briljantin“, „Golje“ i „Poljubi me Kejt“ već postali kultni pozorišni događaji, za kojima interesovanje postoji i van granica naše zemlje.

Scena iz mjuzikla „Cigani lete u nebo“ u izvođenju ansambla Pozorišta na Terazijama, 16. oktobar 2005.

Istorijat[uredi]

Osnivanje[uredi]

Period posle Drugog svetskog rata, obeležilo je osnivanje brojnih novih institucija u oblasti kulture, prosvete i nauke. Došlo je do ekspanzije profesionalnih i poluprofesionalnih pozorišta, otvarane su muzičke, baletske i pozorišne škole, a sami glumci su uživali gotovo kultni status. Beograd je do kraja Drugog svetskog rata imao samo jedno pozorište, Narodno pozorište, da bi tokom 1947. godine osnovana još dva nova: Jugoslovensko dramsko pozorište i Gradsko pozorište (kasnije nazvano Beogradsko dramsko pozorište). Kulturni vrh Beograda je u to vreme imao sluha za to da je Beogradu potrebno i jedno pozorište bulevarskog tipa čiji bi programski koncept bio okrenut ka komedijskom repertoaru, ali i žanrovima muzičkog pozorišta, kao što su opereta, muzička komedija, revija i sl. Ovakva odluka se može smatrati i donekle čudnom, s obzirom na to da je opereta bila na neki način prognana sa repertoara Narodnog pozorišta od osnivanja beogradske Opere, a da je i komedija kao žanr nisko vrednovana na umetničkoj lestvici. [2]

Ipak, prva ideja o pozorišnoj predstavi zabavno muzičkog tipa javila se početkom 1949. godine, kada je Isak Amar dobio zadatak da organizuje pripremu jedne revijske predstave. Prvu posleratnu revijalnu predstavu režirao je Jozo Laurenčić, prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u saradnji sa tadašnjim glumcima komičarima, baletskim igračima i muzičarima. Tokom maja 1949. godine, ova revija je izvođena 18 puta u sali Beogradskog dramskog pozorišta. [3]

S obzirom na to da je predstava naišla na odličan prijem kod publike, u jesen 1950. godine došlo je do osnivanja Humorističkog pozorišta. Za prvog upravnika imenovan je pesnik Dušan Kostić, ali je glavni pokretač pozorišta bio Radivoje-Lola Đukić koji je sklopio glumački, pevački i igrački ansambl i osmislio program pozorišta. Po osnivanju pozorišta, Radivoje-Lola Đukić je bio na funkciji umetničkog rukovodioca, a njegov jedini uslov da bude na ovoj poziciji bio je da sala bude na Terazijama. [4]

„Humorističko, ili bulevarsko pozorište, koje nedostaje Beogradu, mora biti tamo gde šetaju beskućnici i besprijateljnici, gde ljudi ubijaju vreme, a mi im onda ponudimo smešno ubijanje samoće.”

— Radivoje-Lola Đukić

Pozorište je smešteno u salu bioskopa „Beograd“ u kojoj će ostati tokom najvećeg dela svog postojanja.

Ispod zgrade pozorišta nalaze se četiri drenažne jame, sa po dve pumpe koje su neprestano u funkciji, kako bi sprečile proboj vode na scenu.[5]

Prve predstave[uredi]

Prva premijera u pozorištu bila je premijera Nušićeve komedije „Dr“, 1. marta 1951. godine. Kao druga premijera, 21. marta 1951. godine izvedena je muzička satirično-humoristična revija „Dođite sutra“ u kojoj su se prvi put predstavili svi ansambli Humorističkog pozorišta. [6] Muzički repertoar se zatim proširio i na operetu, a prva koja je bila izvedena u pozorištu bila je iz perioda berlinske međuratne operete „Kod belog konja“ 15. oktobra 1951. godine. Jedna od karakteristika Humorističkog pozorišta je koncept koji je osmislio Radivoje-Lola Đukić a ogledao se u posebnoj muzičko-dramaturškoj obradi komedija kojima su govorne komedije pretvarali u muzičke. Tako je Lola Đukić, režirajući engleski vodvilj Brendona Tomasa, „Čarlijeva tetka“, u predstavu uključio hor i balet i stvorio revijsko-komedijski spektakl pod nazivom „Maskarada“ koji je premijerno izveden 12. aprila 1952. godine, a u kojem je glavnu ulogu imao Miodrag Petrović Čkalja. [7]

Spajanje sa Beogradskim dramskim pozorištem[uredi]

Scena sa premijere mjuzikla „Maratonci“ u izvođenju ansambla Pozorišta na Terazijama, 24. maj 2008.

Tokom 1960ih, usled male posete publike, u pozorištima je vladala velika kriza. Gradska vlast je odlučila da spoji Beogradsku komediju i Beogradsko dramsko pozorište pri čemu je nastalo Savremeno pozorište. Nakon spajanja, reformisani repertoar uključivao je i muzičko-scenske adaptacije popularnih dela jugoslovenske klasike. Tako je kreirana nova, modernizovana postavka „Puta oko sveta“, muzičke komedije prema delu Branislava Nušića. „Put oko sveta“ je imao premijeru 14. marta 1963. godine, ali nije naišao na dobre kritike. Iz ove repertoarske linije, predstave „Tirena i Novela“ (13. mart 1965) i „Majstori su prvi ljudi“ (23. april 1962) doživele su priznanje kritike čime je stvorena narodna muzička komedija koja će prerasti u jedan novi žanr komične opere. [8]

Druga novina u repertoaru bilo je smanjivanje udela operete i stvaranja modernog muzičkog revijalnog pozorišta po ugledu na modernu zapadnoevropsku komediju. Rediteljka Soja Jovanović, sa svoje dve kultne predstave „Laku noć, Betina“ (25. maj 1961) i „Slatka Irma“ (12. januar 1964) postavlja temelje mjuzikla na kojima će se dalje graditi pozorište. [8]

Reforma repertoara je obuhvatila i pokušaj stvaranja moderne muzičke revije u kojoj je balet u prvom planu. Prva predstava takve vrste bila je „Neviđena predstava“ (5. mart 1961) prema tekstu Vase Popovića u kojoj su se u ulozi upravnika provincijskog doma kulture koji ima ambiciju da priredi „neviđenu predstavu“, smenjivali Miodrag Petrović Čkalja i Žika Milenković. [9]

Osim adaptacija komada, realizovane su i predstave kompletno domaćih autora koje su bile na granici između revije i mjuzikla. Izdvajaju se predstave „Beograd nekad i sad“ (24. oktobar 1970), satirični vremeplov po tekstovima Sterije, Nušića i Matije Bećkovića i „Majstor s mora“ (13. februar 1970) za koju je muziku pisao Kornelije Kovač, a prvi put na sceni su se pojavila velika imena jugoslovenske glumačke scene: Miki Manojlović, Marko Nikolić i Predrag Ejdus. Tokom 1970ih, klasična opereta je gotovo potpuno nestala sa repertoara. Pojavljivala se samo u obliku ponovnih postavki starih hitova kao što je „Mala Florami“ koja je postavljena u režiji Đokice Milakovića 5. maja 1974. godine. [9]

Proboj mjuzikla[uredi]

Prvi veliki američki mjuzikl na repertoaru bio je mjuzikl „Oklahoma“ Rodžersa i Hamerstejna. Premijera je održana 5. marta 1966. godine u režiji Svetozara Rapajića i sa Draganom Lakovićem i Željkom Rajner u glavnim ulogama. Predstava je doživela veliki uspeh i priznanje kako publike tako i kritike i od tada mjuzikl zauzima sve veći deo muzičkog repertoara Pozorišta na Terazijama. Uprkos lošim tehničkim mogućnostima, maloj sceni, skromnim pevačkim i igračkim mogućnostima glumaca koji nisu kroz formalno obrazovanje dobijali dovoljno kompetencija, ovaj tehnički i umetnički komplikovan žanr je počeo polako da se razvija, često uz velika dovijanja režisera, kostimografa i scenografa kako originalno delo ne bi trpelo. Usledili su mjuzikli „Karneval“ Boba Merila u režiji Soje Jovanović (15. decembar 1966), „Priča iz zapadnog kvarta“ Leonarda Berstejna (31. mart 1968), „Poljubi me, Keti“ Kola Portera (11. maj 1969), „Halo, Doli“ Džerija Hermana (26. april 1971), kao i „Violinista na krovu“ Boka-Stejna (2. april 1972) u režiji Aleksandra Đorđevića koja je dobila velika priznanja i u kojoj je Mića Tatić imao glavnu ulogu. [10]

Scena sa premijere mjuzikla „Neki to vole vruće“ u izvođenju ansambla Pozorišta na Terazijama, 9. februar 2007.

Pozorište na Terazijama[uredi]

Tokom 1975. godine došlo je do razdvajanja Pozorišta na Terazijama i Beogradskog dramskog pozorišta, a pozorište na Terazijama dobija svoje konačno ime i vraća se na staru lokaciju. Pozorište dobija svoje prostorije koje više ne deli sa bioskopom „Beograd“, ali dolazi do neprilika sa tehničkim uslovima prostora koji će prouzrokovati selidbu pozorišta na novu lokaciju i višegodišnju rekonstrukciju. Tokom ovog perioda, pozorište je nastavilo sa dobrom praksom iz prethodnog perioda koja je naišla na priznavanje i publike i kritike koja je uključivala izvođenje velikih svetskih muzičkih komada od kojih je većina predstavljala klasiku u okviru ovog žanra. To se pre svega odnosi na grupu komada koji se mogu svrstati u podžanr nazvan „literarni mjuzikl“, a koji se odnosi na tendenciju preuzimanja likova i motiva iz literarne klasike i njihovu adaptaciju u muzičkom komadu. Nakon uspešnih predstava „Priča iz zapadnog kvarta“ i „Violinista na krovu“, na sceni se pojavljuje i „Moja ljupka dama“ Bernarda Šoa (10. maj 1975), „Priča o konju“ Lava Tolstoja (17. oktobar 1985), „Cigani lete u nebo“ Maksima Gorkog (18. decembar 1988), Servantesov „Čovek od La Manče“ (15. maj 1990), kao i „Tri musketaraAleksandra Dime (11. decembar 1992). [11]

Rediteljka Soja Jovanović, koja je obeležila period reforme pozorišta tokom 1960ih i umela da prepozna važnost moderne zapadnoevropske muzičke komedije, pred kraj svoje rediteljske karijere spretno i duhovito režira kultne mjuzikle na temu bračnih i vereničkih zavrzlama. Tako su svoje mesto na repertoaru našle predstave „Moj dečko“ Sendija Vilsona (24. septembar 1984) i „Volim svoju ženu“ Stjuarta i Kolmena (26. septembar 1986). Značajno mesto na repertoaru imali su filmski mjuzikli „Neki to vole vruće“ Stouna, Merila i Stajna (27. decembar 1990), „Mala noćna muzika“, Vilera i Sondhajma (13. jun 1991) prema Bergmanovom filmu „Osmeh letnje noći“ koja je u terazijskom izvođenju nazvana „Davni flert“, i najzad „Kabare“ Masterofa, Kandera i Eba (21. jun 1993) gde u glavnim ulogama nastupaju Ana Sofrenović, Rade Marjanović i Dara Džokić. [11]


Teatar T[uredi]

Od 1991. do 2005. godine, zbog višegodišnje rekonstrukcije svoje matične zgrade, Pozorište na Terazijama je predstave izvodilo na sceni „Teatar T“ u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“. U uslovima opšte materijalne i društvene nestabilnosti, došlo je do čestih promena na čelu pozorišta, tražio se novi koncept, bilo je ideja da se muzička scena potpuno ukine ili da se svede na povremeno opsluživanje komedijskog repertoara. Ovakvi događaji doveli su u pitanje opstanak muzičkog pozorišta, ali uprkos tome, rađale su se i velike predstave koje će ostati zabeležene kao najbolje predstave tog perioda kao što je „Lukrecija“ u režiji Jagoša Markovića. [12]

Scena sa premijere mjuzikla „Briljantin“ u izvođenju ansambla Pozorišta na Terazijama, 11. april 2009.

Jedna od veoma zanimljivih repertoarskih linija i novina u pozorištu na Terazijama bio je prvi strip-mjuzikl „Alan Ford — bradati pljačkaši“ (11. novembar 1994) po tekstu koji je Mirjana Lazić priredila prema jednoj epizodi istoimenog stripa, a u režiji Kokana Mladenovića. [12]

Nastavak tradicije filmskih mjuzikla obezbedio je „Briljantin“ Džima Džejkobsa i Vorena Kejsa (16. novembar 1995) u režiji Mihaila Vukobratovića i Natašom Kličković i Dejanom Lutkićem u glavnim ulogama. Uspeh ove predstave najbolje ilustruje činjenica da je nakon 200 izvođenja, predstava obnovljena, uz izmenjenu glumačku podelu u kojoj su glavne uloge tumačili Mina Lazarević i Nikola Bulatović (7. decembar 2001). [12]

Nakon „Briljantina“ protekle su 4 godine pre prve velike premijere. Pauzu je prekinula predstava „Lutka sa naslovne strane“ po tekstu Gordana Mihića i na muziku Bore Đorđevića 20. novembra 1999. godine. Nakon ove pauze, u pozorištu će se ustaliti praksa da svaka sezona ima jednu veliku premijeru. Veliki uspeh postigla je i rediteljka Ivana Dimić sa mjuziklom „Golje“ (29. oktobar 2001). Rađen prema motivima britanskog filma „Do gole kože“, rediteljka je priču o otpuštenim britanskim metalskim radnicima koji suočeni sa problemima u kojima su se našli odlučuju da postanu striptizeri, smestila u nezaposlenošću i nemaštinom pogođenu Rakovicu. Ovaj mjuzikl smatra se jednim od najuspešnijih ostvarenja u istoriji domaćeg mjuzikla. [12]

Mjuzikl „Poljubi me, Kejt“ po libretu Samuela i Bele Spevak, doživeo je novu postavku i premijeru 23. decembra 2002. godine u režiji Dimitrija Jovanovića. Predstava je ponovo na scenu iznela priču u kojoj se Šekspirovi likovi iz „Ukroćene goropadi“ prepliću sa privatnim sudbinama glumaca koji ih tumače. [12]

Prema romanu Stevana Sremca, 10. oktobra 2003. godine premijeru doživljava i mjuzikl „Pop Ćira i pop Spira“ u režiji Juga Radivojevića. Reditelj je, zajedno sa kompozitorom Vojkanom Borisavljevićem, prilagodio raniju dramatizaciju Josipa Lešića žanru muzičke komedije. [12]

Poslednja premijera pred povratak u obnovljeni prostor na Terazijama bila je nova postavka predstave „Cigani lete u nebo“ Maksima Gorkog (17. april 2004), uz muziku Jevgenija Doge, u obradi Ivane Dimić i režiji Vladimira Lazića, sa Ivanom Bosiljčićem, Milenom Ražnatović i Ljiljanom Stjepanović u glavnim ulogama. [12]

Godine slave[uredi]

Obnovljena zgrada Pozorišta na Terazijama svečano je otvorena 15. oktobra 2005. godine. Posle gotovo 40 godina tokom kojih je delilo prostor sa bioskopom „Beograd“ u kojem su se probe predstava izvodile samo u ograničeno vreme koje je pozorištu dodelio bioskop i posle 10 godina prinudnog iseljenja u Ustanovu kulture „Vuk Karadžić“, pozorište je dobilo savremenu salu, preglednu i akustičnu, uz pozornicu opremljenu svim tehničkim inovacijama potrebnim žanru mjuzikla. Pozorište je otvoreno revijalnom predstavom Milenka Zablaćanskog pod nazivom „Svetlosti pozornice“. Ova priča „pozorišta o pozorištu“, koja prenosi svu radost, lepotu i muke Pozorišta na Terazijama, dala je okvir za revijalno predstavljanje svih numera iz nekadašnjeg repertoara koje su predstavljale programsku najavu budućeg rada, ali i mogućnost da se prikažu vrhunske tehničke mogućnosti nove scene. [13]

Nakon „Svetlosti pozornice“, usledile su predstave „Korus lajn“ po tekstu Džemsa Kerkvuda i Nikolasa Dantea (27. oktobar 2005), „Spusti se na zemlju“ po tekstu Gordane Goncić u režiji Juga Radivojevića (19. januar 2006) koja predstavlja prvi mjuzikl iz oblasti parodiranog sajens-fikšna i „Heroji“ Predraga Perišića u muzičkoj obradi Vojkana Borisavljevića i u režiji Slavenka Saletovića (18. maj 2006).

Scena sa stotog izvođenja mjuzikla „Čikago“ u izvođenju ansambla Pozorišta na Terazijama, 20. februar 2009.

Veliki iskorak u smislu veličine produkcije, ali i na kvalitativnom nivou doneo je mjuzikl „Čikago“ Freda Eba i Boba Fosija, u režiji Kokana Mladenovića i u koreografiji Mojce Horvat (18. i 19. oktobra 2006). Bio je to veliki produkcioni poduhvat u kojem su sve glavne uloge imale dvostruku podelu. Na ovaj način se osigurala izvedba predstave u slučaju nepredviđenih okolnosti, ali se i otvorila mogućnost da se pojedine uloge sagledaju sa različitom vizurom i uz pomoć različitih kreativnih sredstava, a bez narušavanja koncepta predstave. Takođe, u ovoj predstavi je ostvareno i ujedinjavanje ansambla kroz prožimanje glumačke, vokalne i telesne fakture. Mjuzikl „Čikago“ je satirična i cinična priča o sistemu vrednosti u kome se zločin isplati, u kome vlada korupcija i prevara i u kome tabloidizacija društva dobijaju ogromne razmere, a istina postaje ono što se plasira kroz medijiski šou. [14]

Tokom 2007. godine, repertoar su činile ponovne postavke mjuzikla koji su ranijih godina postigli značajan uspeh. Tako su ponovno oživljavanje doživeli mjuzikli „Neki to vole vruće“ u režiji Radeta Marjanovića i Svetislava Goncića (9. februar 2007. godine) koji su i nosioci glavnih uloga, zatim mjuzikl „Kabare“ (18. decembar 2007) u kojem je za režiju i koreografiju angažovan Čet Voker, umetnik sa velikim brodvejskim iskustvom koji je uveo „Fosijev stil“ u estetiku pozorišta koja se zasnivala na džez baletu, i konačno, mjuzikl „Briljantin“ (18. april 2009) u režiji Mihaila Vukobratovića, koji je omogućio da čitava nova generacija mladih glumaca stekne svoje prvo veliko glumačko iskustvo i oproba svoje sposobnosti u veštinama koje zahteva veliki mjuzikl.

Mjuzikl „Maratonci“ (25. maj 2008), prema crnoj komediji Dušana Kovačevića, u režiji Kokana Mladenovića i sa Draganom Vujićem, Ivanom Bosiljčićem, Kalinom Kovačević, Markom Živićem i Ivanom Jevtovićem u glavnim ulogama, predstavlja, u produkcionom smislu najambiciozniji terazijski projekat i veliki, pravi, uspešni srpski mjuzikl koji je prema kvalitetu uporediv sa kvalitetnim svetskim primerima literarnog mjuzikla. [15]

Scena sa premijere mjuzikla „Kabare“ u izvođenju ansambla Pozorišta na Terazijama, 18. decembar 2007.

Po povratku na matičnu scenu, moderni mjuzikl je postao glavno opredeljenje pozorišta u repertoarskom smislu, a u mjuziklu jedno od glavnih obeležja jeste i plesna funkcija. Tako je plesni izraz u ovom periodu narastao i kvantitativno i kvalitativno sa usmerenjem ka džez baletu i modernom brodvejskom stilu Boba Fosija. U ovom periodu, Pozorište na Terazijama, svesno da je upotreba baletskog ansambla trenutno ograničena na samo jedan plesni izraz, u želji da mu pruži mogućnost da se usavršava šireći stilske mogućnosti, otvara jednu potpuno novu repertoarsku liniju u vidu baletskih predstava zasnovanih na estetici modernog baleta. Tako nastaju predstave „La Capinera“ (13. april 2007) u režiji i koreografiji Mikele Merola, prema muzici Kirila Džajkovskog u kojoj glavnu ulogu igra Ašhen Ataljanc i predstava „Zemlja“ (13. februar 2008) u kojoj je primenjen igrački izraz nastao prema stilu američkih umetnika Hozea Limona i Alvina Ejlija. [16]

Pored velikih mjuzikla, skromnih varijanti muzičkih komedija, modernih plesnih predstava, Pozorište na Terazijama je, još u periodu pre povratka na obnovljenu scenu, negovalo širenje mogućnosti žanrovskih varijeteta muzičkog pozorišta i okretalo se manjim formama, različitim kamernim oblicima kabaretskog tipa. Prve predstave uključivale su jednu autorsku ličnost, neposredni kontakt sa publikom uz dodatak baletskih i muzičkih segmenata. Ove predstave su se izvodile i u foajeu terazijske scene, ali i na maloj sceni Pete beogradske gimnazije. Prvu predstavu ove vrste izveo je Rade Marjanović, kabaerom pod naslovom „Dobra stara vremena“ 29. marta 2003. godine. Ova predstava je, uz promenljivi sastav gostiju (gostovale su Lola Novaković, Tanja Bošković, Danica Maksimović i dr) odigrana više od sto puta. [17] Usledile su predstave „Zamisli život“ Milenka Zablaćanskog (27. jun 2003), kabare „Ljubav, ah Ljubav“ Veselina Stijovića (28. maj 2004), a po povratku na obnovljenu scenu i predstave „Hamlet, Hamlet, Eurotreš“ Maje Pelević i Filipa Vujoševića (19. maj 2008) koja predstavlja parodiju na iluziju o savršenoj Evropi kroz istoriju Eurosonga i kabare „Kako razumeti Srbe“ po konceptu Željka Jovanovića i Mihaila Vukobratovića (22. decembar 2008) koji na ironičan način pokušava da oslika protivrečnosti srpskog mentaliteta. Kabaretska scena Pozorišta na Terazijama danas nosi ime nastradalog glumca Milenka Zablaćanskog. [18]

Po otvaranju, posle rekonstrukcije 2005. godine, Pozorište je u savremenoj sali doživelo procvat sa mjuziklima „Čikago“, „Cigani lete u nebo“, „Maratonci“, „Mama mia“, „Zona Zamfirova“, „Kabare“ i dr. gde su značajan udeo imali glumci, pevači i plesači Jelena Jovičić, Slobodan Stefanović, Ivana Knežević, Mina Lazarević, Katarina Gojković, Sloboda Mićalović, Dragan Vujić, Miroljub Turajlija, Ivan Bosiljčić, Danica Arapović, Tamara Martinović, Milica Pavlović, Katarina Čanković, Elena Vesković, Milan Gromilić, Janoš Tot i mnogi drugi. Predstave su rasprodate, a za neke komade se govori da su najbolja izvođenja u svetu.

Četiri perioda muzičke scene[uredi]

Scena sa premijere mjuzikla „Mama mia“ u izvođenju ansambla Pozorišta na Terazijama, 27. mart 2015.

U razvojnom toku muzičke scene i pozorišta u celini, mogu se uočiti četiri katakteristična perioda.

Period od osnivanja Humorističnog pozorišta do spajanja sa Beogradskim dramskim pozorištem 1959. godine, karakteriše veliki entuzijazam umetnika u vrlo nepovoljnim uslovima u kojima su se izvodile i probe i predstave, odličan odziv publike i nepriznavanje od strane kritike. Muzički repertoar se uglavnom oslanjao na operetu u raznim varijantama.

Drugi period, period Savremenog pozorišta od spajanja sa Beogradskim dramskim pozorištem do konačnog razdvajanja 1975. godine, prvobitno je doneo potpuno izmenjeni koncept u kojem je došlo do gašenja operete i stvaranja modernog bulevarskog pozorišta čija je okosnica bila usmerena ka muzičkoj reviji i zapadnoevropskoj muzičkoj komediji. Ovaj koncept se tokom godina postepeno ublažavao tako da je došlo do povratka operete i postepenog usmerenja ka žanru mjuzikla. Tako su paralelno egzistirali klasična opereta i veliki, klasični primeri američkog mjuzikla. [18]

Nakon osamostaljenja 1975. godine, mjuzikli su sve više osvajali repertoar, dok se udeo operete naglo smanjivao, sve do potpunog gašenja. Posebna pažnja je poklanjana tzv. „literarnom mjuziklu“ odnosno delima nastalim na velikim klasicima svetske literature. U ovom periodu bilo je i pokušaja stvaranja domaćeg mjuzikla. Nakon iseljenja u Ustanovu kulture „Vuk Karadžić“, usled haotičnih prostornih, organizacionih, finansijskih i upravljačkih okolnosti, programski koncept pozorišta je lutao u traženju novog koncepta koji je u nekim trenucima doveo u pitanje i sam opstanak pozorišta. Pred kraj ovog perioda dolazi do postepene konsolidacije i vraćanja ka manjim i većim formama mjuzikla i muzičke komedije.

Konačno, povratak u obnovljeni prostor doneo je velike mogućnosti kada je realizacija predstava u pitanju. Moderan i komforan scensko-gledališni prostor, opremljen svim sredstvima moderne pozorište tehnologije, napredna audio tehnologija, otvorili su rediteljima i scenografima velike mogućnosti. Dodatno, pozorište u ovom periodu stiče napredak i u kadrovskom smislu jer se pojavljuju umetnici sa dovoljno sposobnosti i obučenosti da nose vrlo složene zahteve muzičkih žanrova. Povećano je i interesovanje mladih glumaca da se podvrgnu muzičkoj i plesnoj disciplini za koju prve osnove stiču tokom školovanja. Uveden je i sistem audicija po ugledu na velike svetske produkcije mjuzikla, koje se redovno organizuju pred početak rada na novoj predstavi. U ovakvim uslovima, programska orijentacija Pozorišta na Terazijama je i definitivno usmerena ka muzičkom repertoaru, odnosno prema svetskom mjuziklu, uz prateći segment manjih muzičko-scenskih formi kao što su muzička komedija, kabare i baletske predstave. [19]

Članovi[uredi]

Upravnici[uredi]

Dosadašnji upravnici Pozorišta na Terazijama: [20]

Ansambli[uredi]

Pozorište ima četiri umetnička ansambla: dramski, baletski, horski i orkestarski. [21]

Dramski ansambl Baletski ansambl Horski ansambl Orkestarski ansambl
Dragan Vujić Vujke Snežana Vesković Zablaćanski, rukovodilac baleta Zorica Bošković Vesna Šouc, rukovodilac muzičkog sektora
Mina Lazarević Danica Arapović Jelena Mit Milan Nedeljković, dirigent
Ivana Knežević Biljana Knežević Marčela Lukić Biljana Jovanović, koncertmajstor
Jelena Jovičić Tamara Afanasijev Mirjana Stojanović Ivana Matejić, zamenik koncertmajstora
Slobodan Stefanović Slavica Stojanović Kristina Savić Marija Ristić, prva violina
Duško Radović Irena Šarović Biljana Peković Borivoje Spasojević, vođa drugih violina
Maja Noveljić Romčević Jelena Vuković Tatjana Popović Ana Ristić-Tadić, druga violina
Nikola Bulatović Jelena Arsić Zoran Doronjski Dragomir Marinković, druga violina
Miroljub Turajlija Milica Pavlović Jovan Nikolić Katarina Kasatkin, vođa viola
Vladan Savić Elena Gromilić Dušan Šida Danijela Stanković, vođa violončela
Elizabeta Đorevska Barbara Milovanov Miroslav Marković Ana Rajković, flauta
Desimir Stanojević Katarina Gromilić Bojan Gavrilović Ivan Ranković, klarinet
Milan Milosavljević Tamara Ivančić Ljubiša Dinčić Vladimir Mandić, prva truba
Ivana Popović Iva Pjetlović Voja Orlić Zoran Kovačevski, druga truba
Žarko Stepanov Nina Bulajić Marko Bogdanić Mladen Lukić, prvi trombon
Milena Živanović Dolores Magdelinić Bojana Račić Mihajlo Bogosavljević, drugi trombon
Valentina Pavličić Đorđe Makarević Ivana Klarić Maja Hajduković, alt saksofon
Ana Zdravković Milan Gromilić Mirjana Matić Aleksandar Petković, tenor saksofon
Aleksandar Dunić Nebojša Gromilić Anica Ivančević, harfa
Goran Bukilić Nemanja Naumoski Dejan Stojadinović, kontrabas
Ana Simić Igor Naumoski Želimir Vasić, udaraljke
Ana Maljević Tatjana Radunović, korepetitor Nikola Đokić, udaraljke
Milan Antonić
Dušica Novaković Stalni saradnici:
Lidija Novaković
Mirela Božić Jovanović
Ivana Dubovac
Miloš Mitić
Igor Grabovica
Stalni saradnici:
Aleksandar Novaković
Igor Arizanović
Tatjana Nikolić
Milena Moravčević
Marko Pantelić
Hana Ramujkić
Stalni saradnici:
Uroš Ranković
Ivana Pavlović
Vlastimir Blagojević

Nagrade[uredi]

Premijere[uredi]

Galerija[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „Portal Beoinfo, Pozorište na Terazijama”. Pristupljeno 13. 9. 2016. 
  2. ^ Jovanović 2009, str. 16.
  3. ^ Jovanović 2009, str. 18.
  4. ^ Jovanović 2009, str. 19.
  5. ^ Đurić, Stefan (10. 9. 2019). „Beograd ne leži na dve nego na čak 12 reka”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 11. 9. 2019. 
  6. ^ Jovanović 2009, str. 21.
  7. ^ Jovanović 2009, str. 22.
  8. 8,0 8,1 Jovanović 2009, str. 31.
  9. 9,0 9,1 Jovanović 2009, str. 32.
  10. ^ Jovanović 2009, str. 37-38.
  11. 11,0 11,1 Jovanović 2009, str. 50-53.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 12,6 Jovanović 2009, str. 59-64.
  13. ^ Jovanović 2009, str. 67.
  14. ^ Jovanović 2009, str. 69.
  15. ^ Jovanović 2009, str. 73.
  16. ^ Jovanović 2009, str. 74.
  17. ^ Jovanović 2009, str. 76.
  18. 18,0 18,1 Jovanović 2009, str. 77.
  19. ^ Jovanović 2009, str. 78.
  20. ^ Jovanović 2009, str. 196.
  21. ^ „Vebsajt Pozorišta na Terazijama, ansambli”. Pristupljeno 13. 9. 2016. 

Literatura[uredi]

  • Jovanović, Željko; et al. (2009). Pozorište na Terazijama šezdeset godina 1949-2009. Pozorište na Terazijama (Beograd). ISBN 978-86-907611-1-1. 

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]