Песма Евровизије

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили чланак о такмичењу које се спрема, погледајте чланак Песма Евровизије 2022.
Избор за Песму Евровизије
Eurovision Song Contest logo.svg
Генерални логотип такмичења од 2015.
Препознатљиво и каоЕвровизија
ЖанрИзбор песме
РазвилиЕвропска радиодифузна унија
ТворацМарсел Безасон
Музичка темаПрелидијум Те Деума Н.146 (Marche en rondeau)
Марк-Антоан Шарпантје
Језик(ци)Енглески
и француски
Број епизода66 (за сад)
Продукција
Извршни продуцент(и)Мартин Устердал
ЛокацијаЗемља актуелног победника (углавном)
Дужина трајањаОко 2 сата (полуфинала),
око 4 сата (финале)
Продукцијска кућаЕвропска радиодифузна унија
ДистрибуцијаЕвровизија
Емитовање
Прво приказивање24. мај 1956. год. (пре 66 година) (1956-05-24)
Хронологија
Сродност са:
Спољашње везе
Званични сајт
Сајт продукције

Избор за Песму Евровизије (енгл. Eurovision Song Contest, франц. Concours Eurovision de la Chanson), први пут одржан 1956. године, годишњи је фестивал забавне музике такмичарског карактера са великим бројем земаља обухваћеним телевизијским и радио преносом, у којем учествују извођачи из бројних земаља чији су национални телевизијски емитери активни чланови Европске радиодифузне уније.

Свака национална телевизија-учесник такмичења бира (националним избором отвореног или затвореног типа, интерним избором или другачије) песму која се као представник своје земље изводи уживо у директном телевизијском преносу и затим додељује поене по њима најбољим песмама, чијим се сабирањем одређује победник такмичења.

Име фестивала везано је за телевизијску дистрибутивну мрежу Евровизија (назив под којим се данас најчешће подразумева сама Песма Евровизије) Европске уније за радиодифузију која покрива потенцијалних милијарду гледалаца.[1][2][3] Песма Евровизије је један од телевизијских програма са најдужом традицијом у свету, као и најгледанији не-спортски програм на свету, чије се процене гледаности широм света процењују на око 200 милиона.[4][4][5][6] Осим у Европи, овај програм је путем радија и телевизије преношен и у земљама на свим другим насељеним континентима.[7] Први пут је 2015. године шоу преношен уживо путем YouTube канала, снимак такмичења 2019. се приказује на стриминг сервису Netflix,[8][9] a снимци такмичења 2021. и 2022. на стриминг сервису Peacock. Песма Евровизије је 2015. године ушла у Гинисову књигу рекорда као годишњи такмичарски телевизијски програм који се најдуже емитује.[10] Такмичење је одржано сваке године од 1956. године, осим 2020. године када је такмичење отказано због пандемије вируса корона.

Такмичење је традиционално познато по лагано оркестрираној певљивој поп музици, раније шлагерима, а у последњем периоду по електропоп и денс поп нумерама. Међутим, на Песми Евровизије је изведен и велики број песама најразноврснијих жанрова на више од 50 различитих језика. У периоду такмичења након почетка 21. века међу најбоље пласираним песама су се налазили поджанрови поп музике (снажне баладе, електронска денс музика, диско, поп-опера, синт поп, дабстеп, шансона), етно и традиционална музика, R&B и други жанрови проистекли из блуза (џез, соул, госпел, ска), рокенрол (хард рок,алтернативни рок, хеви метал, фолк рок), кантри, хип хоп и инди. Осим такмичарског дела, део фестивала су традиционално и музичко-визуелни ревијални програм са специјалним гостима који чине међународно познате личности, не само из света музике.

Највећи број победа на такмичењу, седам, је остварила Ирска, укључујући две победе Џонија Логана као извођача и једне као аутора. Највеће успехе на међународној музичкој сцени након победе су остварили ABBA и Селин Дион, док су интернационалне хитове имали и Тото Кутуњо, Франс Гал, Katrina and the Waves, Вики Леандрос и Måneskin. Само учешће је било једно од почетних фаза запажених музичких каријера извођача као што су Хулио Иглесијас, Оливија Њутон Џон, Доменико Модуњо, Нана Мускури, Клиф Ричард и The Shadows, Лара Фабијан, Здравко Чолић и t.A.T.u., а наступ у ревијалном програму прво јавно појављивање трупе Риверденс.

Почеци[уреди | уреди извор]

Лис Асија, прва победница Песме Евровизије

Европска унија за радиодифузију осмислила је Песму Евровизије на предлог Марсела Безенсона са састанка у Монаку 1955,[11] по узору на успешни пилот-пројекат, сада чувени Музички фестивал у Санрему.[12] Био је то још један мали покушај у низу таквих, у истом периоду кад је основана и сама Европска заједница за угаљ и челик, да се послератна (западна) Европа напокон окрене разумевању и сарадњи. У овим раним данима телевизије, повезивање бројних земаља у широку међународну мрежу је виђено и као веома амбициозни технолошки експеримент: сателитска телевизија није постојала, а мрежа Евровизије се састојала од земаљске микроталасне мреже.[13] Израз „Евровизија” за мрежу Европске уније за радиодифузију је први пут употребио британски новинар Џорџ Кемпи у Лондон ивнинг стандарду 1951.[14]

Уводна шпица прве Песме Евровизије 1956.

У првом такмичењу, одржаном у швајцарском Лугану 24. маја 1956, учествовале су Француска, СР Немачка, Италија, Холандија, Луксембург, Белгија и домаћин Швајцарска. Свака земља је послала две песме, тако да је укупно било 14 песама. Ово је био једини избор на ком су земље имале више од једне песме; од 1957. државама учесницама је дозвољено да шаљу само једну песму.[15] Наредне године, прикључиле су се и Уједињено Краљевство, Данска и Аустрија, које су са првог фестивала дисквалификоване због закаснелих пријава. Број земаља учесница од тада расте; на Песми Евровизије 2008. у Београду је учествовао рекордан број од 43 земље, а 2011. и 2018. је тај рекорд изједначен.

Фестивал је у почетку био познат као Eurovision Grand Prix (фра: „Велика награда Евровизије”), према имену Le Grand-Prix Eurovision de la Chanson Européenne које је коришћено у франкофоним земљама,[16] док није замењено садашњим Concours („такмичење”). Мрежа Евровизије се користи и за међународне преносе бројних информативних и спортских програма, као и других специјализованих програма које организује ЕУР.[17] Песма Евровизије је далеко најпознатија међу њима, због чега је одавно постала синоним са именом „Евровизија”.

Преглед формата[уреди | уреди извор]

Домаћини Песме Евровизије 2007.

Формат Песме Евровизије се развијао током времена, али су основне поставке увек биле сличне. Земље учеснице, односно емитери чланови ЕУР, бирају песме представнице на такмичењу, које се у аудиторијуму у граду домаћину изводе уживо у телевизијском програму који се путем евровизијске мреже непосредно преноси истовремено у свим земљама. Место одржавања такмичења били су, раније, телевизијски студији, позоришне или концертне сале или, у новије време, велике арене, али увек уз присуство фестивалске публике. Песме Евровизије одржавају се по правилу на ласцивно опремљеним и осветљеним грандиозним позорницама, које се данас постављају недељама пред такмичење,[18] и чији се изглед понекад описује изразом „all balls out” (ср. „све на сунце”). После краће уводне секвенце и програма отварања такмичења, увод у програм гледаоцима и публици обаве један или више познатих водитеља из земље домаћина, који гледаоцима желе добродошлицу на званичним језицима фестивала, енглеском и француском. Традиционално је цео програм вођен наизменично на оба језика, мада се данас махом користи само енглески.

Затим се прелази на извођење уживо песама учесница. Извођењу сваке песме претходи кратка „разгледница”: док би се у ранијим издањима сваком разгледницом би се представила земља чија ће песма бити изведена, у новијој пракси се у „разгледници” представља земља домаћин, као врста рекламе за туристичку дестинацију. После свих песама, следи подсећање публике кратким исечцима на сва извођења, након чега се оставља временски интервал за гласање у којем свака земља одлучује којим ће песмама из других земаља доделити своје поене. Начин додељивања гласова се мењао временом између гласања стручних жирија и гласања гледалаца; почевши од 2016, поени сваке земље се додељују тако да жири и телегласање имају своје посебне поене. У паузи од извођења свих песама и рекапитулације исечака до објављивања резултата гласања изводи се посебан наступ, који припрема земља домаћин по свом избору.

Након паузе, у полуфиналима, домаћини објаве којих 10 земаља су прошле у финале, док у финалу, земље редом у директним укључењима саопштавају гласове својих чланова стручног жирија. На те гласове се додају гласови публике из земаља учесница, чијим сабирањем се добија победник такмичења, чијим репризним извођењем се завршава пренос. Победник добија, пре свега, сам престиж победе, којег прати и специјалан стаклени трофеј, док се победничка земља позива да буде домаћин такмичења наредне године.

Препознатљива уводна мелодија, којом сваке године почињу преноси Песме Евровизије и Бечког новогодишњег концерта, је риторнел тема Позоришта ремек-дела, из прелидаа оркестрацији Те деума Марк-Антоана Шарпантјеа (Х.146 у нумерацији Хјуа Вајлија Хичкока).[11]

Финално вече Песме Евровизије се традиционално одржава у пролећно суботње вече, са почетком у 21 час по средњоевропском летњем времену. Обично се бира субота у мају, мада је било и година да је такмичење одржавано у четвртак (1956) или већ у марту. Великој вечери претходи евровизијска седмица проба, конференција за штампу и дружења. Од 2004. године, због све већег броја земаља које су желеле да учествују, уведено је и квалификационо вече, познато као полуфинале, које је одржавано у четвртак пред финале (2004, у среду пред финале). Са преласком на формат две полуфиналне вечери 2008, оне се одржавају у уторак и четвртак пред финално вече.[тражи се извор]

Учешће земаља[уреди | уреди извор]

Мапа Европе, северне Африке и западне Азије; Европски радиодифузни простор је означен црвеном бојом.
Мапа Европе, северне Африке и западне Азије; Европски радиодифузни простор је означен црвеном бојом.
Учешће земаља од 1956:
  Учешће бар једном
  Без учешћа, иако са правом да учествује
  Учешће планирано, али без наступа
  Учешће у својству дела друге државе, без самосталног учешћа

Педесет две земље су учествовале макар једном. Сви активни чланови Европске радиодифузне уније добијају позив за учешће сваке године, док придружени чланови (као што је Аустралија) морају да добију специјалну позивницу како би учествовали. Земље активних чланова морају припадати Европском радиодифузном простору, или бити чланови Савета Европе.[19] Европски радиодифузни простор дефинише Међународна унија за телекомуникације као:

„Европски радиодифузни простор” ограничава на западу западна граница Региона 1 Интернационалне телекомуникационе Уније, на истоку меридијан 40° источно од Гринича, и на југу паралела на 30° с. г. ш. Јерменија, Азербејџан. Грузија и Украјина , као и територије Ирака, Јордана, Турске и Сирије изван ових граница су део овог простора.[20][21]

(Западна граница „Региона 1” је линија повучена западно од Исланда средином Атлантског океана.[22])

Активни чланови ЕУР су емитери чији су програми доступни (практично) свој популацији земље у којој им је седиште, и испуњавају додатне услове, попут значајне самосталне продукције и (испуњаване) обавезе производње програма за све сегменте друштва, који оцртавају природу националног емитера (у контрасту са чисто комерцијалним емитером).[тражи се извор]

На овај начин, простор земаља које се могу пријавити за учешће на Песми Евровизије укључује и ваневропске државе као што су Израел, Мароко, Тунис, Алжир, Египат, Либан, Либија и Јордан,[23] али од ових земаља до сада су учествовали једино Израел (највећи број година од 1973) и Мароко (једном, 1980). Либан требало да наступи први пут 2005, али се повукао (значајно после рока) након одбијања да преноси наступ израелског представника. Тунис је требало да има свој деби 1977. године и да наступа под редним бројем четири. Верује се да Тунис не жели да учествује због присуства Израела, а тунижански јавни сервис (ЕРТТ) је 2007. изјавио „да неће учествовати у блиској будућности због захтева владе”.[24][25]

Ако активан члан жели да учествује, он мора испунити услове из правилника такмичења, који се сачињава за сваку годину; тренутно то је плаћање ЕРУ накнаду за учешће до задатог рока.

Аустралија је позвана 2015. године као специјална гошћа поводом јубиларног 60. издања Песме Евровизије иако не припада Европском радиодифузном простору, али је прикључени члан и више година преноси такмичење. Те године је ЕРУ променила правила тако да је дозвољено да позову придружене чланице ЕРУ на такмичење ако желе. Наредне године је потврђено да ће Аустралија поново учествовати.[26]

Избор песама представница[уреди | уреди извор]

АББА изводе песму „Waterloo” на Мелодифестивалену 1974, шведском националном финалу. Waterloo је 2005. изабрана за најбољу песму у првих 50 година Песме Евровизије

Свака земља шаље по једну песму која ће је представљати дате године; једини изузетак било је прво издање, 1956. године, када су сваку земљу представљале по две песме. Правила Песме Евровизије налажу да песма учесница не може бити песма која је на било који начин објављена, комерцијално, изведена на концерту и сл. пре првог септембра претходне године (на пример за Песму Евровизије 2021, то би био 1. септембар 2020),[27] чиме се обезбеђује да се на фестивалу појаве нове оригиналне песме, не постојеће успешне песме које је публика слушала већ неколико година. Песме не смеју бити ни обраде нити користити мотиве других песама.

Начин избора представника на Песми Евровизије ствар је сваке земље посебно: емитер може представника и/или песму одабрати интерном одлуком, или може бити одржано јавно такмичење отвореног (песме пристижу на конкурс) или затвореног (песме достављају композитори по позиву) типа, формата националног фестивала или телевизијске емисије, са једним или више извођача, у којем гледаоци телегласањем, чланови жирија или комбиновано бирају између песама кандидата. Најчешће се користи формат јавног такмичења, познатог као национално финале, који охрабрује и Европска унија за радиодифузију, будући да генерише више публицитета за Песму Евровизије.

Национална финала неких земаља су велика као, или чак већа, од саме Песме Евровизије, а често им претходи и неколико квалификационих полуфинала сличног формата.

Евровизијска седмица[уреди | уреди извор]

Графички дизајн широм Беча током Песме Евровизије 2015.

Израз „евровизијска седмица” се односи на недељу током које се одржава Песма Евровизије. Како је Песма Евровизије живи програм, од учесника се очекује да, поред проба у својој земљи, неколико пута испробају свој наступ и на евровизијској сцени како би све текло по плану у живом преносу. Ове пробе се одржавају неколико дана пре вечери које се преносе, због чега делегације, а стога и новинари и обожаватељи, у град домаћин пристижу велики број дана пре самог такмичења, и догађаји везани за Песму Евровизије трају далеко дуже од неколико сати телевизијског преноса. Делегације одседају у званично акредитованим хотелима, одакле извођаче и њихове пратиоце до и од места одржавања такмичења превозе шатл аутобуси.

Сваки од емитера учесника одређује предводника делегације, чији је задатак да координише кретања својих делегата и који наступа као представник своје земље у Европској унији за радиодифузију за сва питања везана за Песму Евровизије.[28] Делегацију чине извођачи, текстописци, композитори, званични представници за штампу, као и диригент, уколико се те године користи оркестар, и ако га песма користи (што није био случај од 1999). Сваки емитер може, уколико жели, послати и коментатора као члана делегације, који током преноса даје коментар за телевизијски и радио пренос за ту земљу. Коментатори преносе из кабина посебно намењених за ту сврху, које се налазе уз руб арене, иза публике.

Пробе и конференције за штампу[уреди | уреди извор]

По традицији, делегације су пристизале у недељу пред такмичење, како би биле присутне на почетку проба у понедељак ујутро. Међутим, од увођења полуфинала и раста броја земаља учесница, од 2004. године прве пробе почињу током недеље пре евровизијске седмице, уз засебне календаре за пробе земаља које учествују у полуфиналу, чије пробе почињу раније, и земаља директно пласираних у финале.[29] Тако, почевши од увођења два полуфинала 2008, тзв. „евровизијска седмица” заправо почиње пуне две седмице пре великог финала.[тражи се извор]

Конференција за штампу француске делегације 2016.

Након пробе сваке земље, делегација се у сали за прегледање снимака састаје са уметничким директором програма, где прегледају снимке управо изведених проба, дискутују о угловима камера, осветљењу и кореографији, са циљем да остваре највећи естетски ефекат на телевизији. Ово је и прилика за шефа делегације да телевизији-домаћину саопшти евентуалне посебне захтеве за наступ. Након овог састанка, делегација (према планираном распореду) држи конференцију за штампу, где акредитовани новинари могу постављати питања, а неретка су и извођења уживо и „специјални наступи” којима се жели привући пажња.[29] Пробе и конференције за штампу се одржавају паралелно; тако да док једна земља разговара са новинарима, друга изводи пробу у аудиторијуму. Домаћин обезбеђује информативну службу, која саставља штампани сажетак питања и одговора са конференција за штампу и доставља их у новинарске сандучиће.

Дан пре полуфиналних вечери се одржавају две генералне пробе (са пуном кореографијом и публиком са плаћеним улазницама). На основу друге од те две пробе, жири даје своје гласове у полуфиналима. То се ради да би се спречило намештање гласова жирија после пристизања резултата телегласања, да би се олакшао притисак да се сви гласови процесуирају од једном и да би се имало времена да се ти гласови верификују и по потреби пониште. Завршне генералне пробе се раде на преподне дана полуфинала и познати су под именом "породични шоу" јер породице са децом могу да присуствују због раног времена почетка. Када су познати учесници финалне вечери, одржавају се две генералне пробе у петак (на другој жири даје своје гласове, тј. вече жирија) и завршна генерална проба у суботу поподне (породични шоу), пред велико финале у суботу увече.

Организатори задржавају могућност да, у случају да током директног преноса било које такмичарске вечери нешто крене озбиљно непредвиђеним током, замене у одговарајућем трајању пренос снимком са генералне пробе (вечери жирија) која је обављена дан пре.

Забаве и Евроклуб[уреди | уреди извор]

У понедељак евровизијске седмице се традиционално одржава градоначелников пријем, који се обично одржава у свечаној сали градске администрације у центру града. На ову прославу добродошлице су позване све делегације и обично је прате музика уживо, закуска и пиће као и, у новије време, ватромет.[30]

Након полуфинала и великог финала организују се журке, било у простору у оквиру комплекса у којем се одржава такмичење или у другом погодном простору у граду. Сваке вечери евровизијске седмице се одржава Евроклуб, ноћни клуб на евровизијску тему, у који се позива све акредитовано особље.

Традиционално, током евровизијске седмице многе делегације су, поред званичних, организовале и своје журке, често у заједничкој организацији неколико земаља. Међутим, у новије време тренд иде ка централизацији ових активности и одржавању прослава у Евроклубу.[30]

Гласање[уреди | уреди извор]

Системи гласања коришћени на Песми Евровизије мењали су се кроз историју такмичења. Данашњи систем је у употреби од 2016. године, и представља варијанту позиционог гласања. Земље додељују другим песмама у такмичењу два сета поена (један од жирија, други од публике) од 1,2,3,4,5,6,7,8,10 и напокон, 12 поена за по тој земљи најбољу песму. Од 1975. до 2015. године, додељиван је само један сет.[31][32]

Дуги низ година, расподелу поена од дате земље је одређивао интерни жири, али је 1997. пет земаља (Аустрија, Немачка, Уједињено Краљевство, Швајцарска и Шведска) пробно користило телегласање: по извођењу свих песама, публика се кратким исечцима подсећа на све изведене песме, и затим у датом временском интервалу гласа за своје фаворите окретањем посебних бројева телефона за сваку песму. Експеримент је сматран успешним,[33] и земље су од 1998. охрабриване да користе телегласање кад год је то могуће, тако да је број земаља које су своје бодове одређивале гласањем публике растао, и од 2004. телегласање по правилима користе све земље,[34] (осим Сан Марина који нема независну телефонску мрежу) при чему се, осим са фиксних телефона, данас може гласати и слањем СМС порука. Од 2004. до 2008. гласови свих земаља учесница одређивани су по правилу искључиво на основу резултата телегласања, мада је свака земља и даље имала и резервни жири, чији би се поени користили у случају да дође до техничких проблема у телегласању или да број пристиглих гласова гледалаца буде мањи од извесног минимума. Тај резервни жири је 2008. и 2009. коришћен и да одреди једног финалисту из сваког полуфинала.

ЕУР је, након Песме Евровизије 2008, од емитера у упитнику затражила мишљење о могућим изменама поступка гласања од дотадашњег 100% телегласања и, у складу са мишљењем већине емитера у овој анкети, одлучила да се током Песме Евровизије 2009, гласови жирија и публике комбинују у односу ½:½ приликом гласања у финалној вечери. Овај систем је проширен на полуфиналне вечери 2010. године и коришћен је до 2015.

Правила[уреди | уреди извор]

Песма Евровизије подлеже бројним правилима, којих се морају придржавати организатори и све земље учеснице. Посебан опширни правилник се саставља за сваку годину одржавања, који експлицитно излаже све детаље, укључујући и датуме до којих одређене ствари морају бити урађене, попут, рецимо, рока за пријаву учешћа или одустајање без финансијских и других пенала, или рока до којег емитери морају доставити ЕУР коначне снимљене верзије својих песма. Многа правила се односе на правне и финансијске аспекте попут уговора о спонзорству или права емитера да емитују и ре-емитују програм кроз конкретне медије унутар одређеног временског прозора. И најважнија правила која обликују формат такмичења и његово представљање су се мењала током година, и оцртана су у овом одељку.

Земља домаћин[уреди | уреди извор]

Швајцарска и Немачка су се саме пријавиле за организацију прве две Песме Евровизије. 1958. године је одлучено да ће надаље, земљи победници првој бити понуђена организација такмичења наредне године;[15] Холандија, као победник Песме Евровизије 1957. је прихватила одговорност и организовала такмичење наредне године у Хилверсуму. Од када је ово правило уведено, земља победник је била домаћин сваке године изузев следећих шест:

Ројал Алберт Хала у Лондону, у којој је одржана Песма Евровизије 1968.
  • 1960: такмичење је организовао Би-Би-Си у Лондону, након што је Холандија одбила због трошкова. Одлучено је да Уједињено Краљевство буде домаћин, јер су заузели друго место 1959.[33]
  • 1963: такмичење је организовао Би-Би-Си у Лондону, након што је Француска одбила због трошкова. Уједињено Краљевство је било домаћин иако је 1962. њихова песма заузела тек четврто место, јер су Монако и Луксембург, који су били други и трећи, такође одбили организацију.[33]
  • 1972: такмичење је организовао Би-Би-Си у Единбургу, након што Монако није био у стању да обезбеди одговарајући простор за одржавање такмичења. Телевизија Монака је онда позвала Би-Би-Си да преузме организацију због ”претходног искуства”.[33]
  • 1974: такмичење је организовао Би-Би-Си у Брајтону, након што је Луксембург одбио због трошкова.[35]
  • 1980: такмичење је организовао холандски емитер НОС у Хагу, након што је израелска телевизија одбила због трошкова, као и због чињенице да се датум изабран за такмичење (19. април) те године поклапао са Даном сећања у Израелу. Холанђани су понудили да буду домаћини такмичења након што је неколико других емитера, укључујући и Би-Би-Си, одбило.
  • 2023: такмичење ће организовати британски емитер Би-Би-Си у сарадњи са украјинским емитером UA:PBC, након што је ЕРУ објавила да Украјина није у могућности да буде домаћин због изразито лошег политичког и ратног стања изазваних руском инвазијом на Украјину. Украјина је као победник такмичења 2022. добила директан пласман у финалу.

[33]

Када су 1969. године четири песме проглашене за победнике, о домаћину наредног такмичења је одлучено жребом. Од 1981, сва издања Песме Евровизије су одржана у земљи која је победила претходне године.

Организација такмичења представља значајно финансијско оптерећење; на пример, Песма Евровизије 2014. је коштала 15 милиона евра. Када је организација у прошлости одбијана због трошкова, емитери су већ били домаћини такмичења у некој од скорих претходних година. Ирска национална телевизија је деведесетих година била у озбиљним финансијским проблемима због четири победе у року од пет година. Постоје чак и спекулације да неке земље намерно шаљу лошије композиције како би биле сигурне да ће их обавеза организације мимоићи. Са друге стране, Песма Евровизије представља јединствену могућност да се свака земља представи као туристичка дестинација, а са новијим наглим растом популарности Песме Евровизије, повећане су и могућности комерцијалног спонзорства.

Од 2015. када је Аустралија добила право на учешће, донесено је правило да у случају победе Аустралије иста држава номинује неку државу пуноправну чланицу ЕРУ да она буде домаћин следеће године.

Место одржавања[уреди | уреди извор]

Глобен арена у Стокхолму, у којој је одржана Песма Евровизије 2000. и 2016.

Највећи део трошка такмичења покривају спонзори такмичења и накнаде за учешће других земаља учесница. Телегласање је такође значајан извор прихода. Песма Евровизије се сматра јединственом приликом за промовисање земље домаћина као туристичке дестинације. На пример, пред одржавање Песме Евровизије 2005, Украјина је током целог лета укинула визе туристима држављанима Европске уније и Швајцарске.[36]

Припреме за одржавање фестивала почињу неколико недеља након што земља победи, и потврди ЕУР да намерава и да има могућности да буде домаћин такмичења. Бира се град-домаћин, који је обично, али не увек, главни град, и концертни објекат, у којем ће се фестивал одржати. Највећи објекат који је био домаћин Песме Евровизије био је фудбалски стадион Паркен у Копенхагену, на којем је 38.000 људи у публици пратило Песму Евровизије 2001, када је Данска била домаћин.[15] Најмање место у којем је такмичење икада одржано било је село Милстрит у округу Корк у Ирској, где је одржана Песма Евровизије 1993. Милстрит је имао око 1.500 становника,[37] мада је у Грин Гленс арени било места за значајно већи број (око 8.000) гледалаца.[38]

Приликом избора града домаћина и места одржавања, важну улогу игра близина одговарајућих капацитета хотела и простора за новинаре. У Кијеву 2005, хотелске собе је било тако тешко наћи да су организатори такмичења тражили од украјинске владе да блокира резервације које нису биле део званичних алокација за делегације или туристичких пакета, што је довело до отказивања хотелских резервација многих људи..[39]

Извођење уживо[уреди | уреди извор]

Доменико Модуњо и диригент Алберто Семприни на 1958. изводе светски хит “Volare”; живи оркестар је последњи пут коришћен 1998.

Сви водећи вокали морају бити изведени уживо, а пратећи снимци смеју да садрже само пратеће вокале. До 2019. године, сви вокали су морали да буду изведени уживо.[40] Године 1999. песма „Марија Магдалена” са којом је Дорис Драговић представљала Хрватску праћена је матрицом која је током рефрена садржавала гласове веома налик људским, а људски гласови на матрици су тада били забрањени.[28] Упркос инсистирању хрватске делегације да су у питању дигитално синтетисани звуци који имитирају људске гласове, ЕУР је одлучила да је Хрватска ипак прекршила правила и казнила ју је одузимањем 33% поена за рачунање петогодишњег просека према којем је, по тадашњим правилима паузирања, одређивано учешће земаља на Песми Евровизије.[33] Уклањање оркестра и разговори о уклањању правила да сви вокали морају да буду изведени уживо, довели су до критике фанова и критичара да је избор постао превише комерцијализован и да је аутентичност наступа угрожена. [41]

2017. године, Норвешка делегација је затражила уклањање правила да сви вокали морају да буду изведени уживо. Разговори су резултат незадовољства које је Норвешки представник Јовст показао у интервјуу 24. марта, причајући о "чопинг" техници узорака вокала у својој песми "Grab the Moment" (Ухвати моменат), које би било немогуће реплицирати уживо. После разговора са ЕРУ, НРК је добила дозволу да користи наснимљене вокале, али су имали и резервни план у случају да се велики број делегација буни против те одлуке који је укључивао пратеће вокале уживо.[41]

Један од знакова распознавања ранијих издања Песме Евровизије био је и живи оркестар на сцени, који је земља домаћин од 1956. до 1998. била обавезна да обезбеди учесницима. Пре 1973, правила су прописивала да оркестар домаћина мора изводити сву музику; од 1973. надаље, унапред снимљене инструменталне матрице су дозвољене, али је домаћин свеједно морао да обезбеди живи оркестар како би учесници имали избор. Ако би пратеће траке биле коришћене, сви инструменти који се на њој чују морали су бити присутни на сцени. Песма Џине Џи из Уједињеног Краљевства за Евровизију 1996. "Ooh Aah... Just a Little Bit" (Само још мало) је имала компјутерски генерисане звукове и због овог услова је Уједињено Краљевство морало да има компјутере на сцени. Овај услов је укинут 1997.[33]

Правила су измењена 1999. тако што је уклоњен захтев емитеру-домаћину да обезбеди живи оркестар, већ је оркестар остављен као опција организатору такмичења.[33] Домаћин такмичења те године, израелска телевизија ИБА, одлучила је да не користи оркестар како би уштедела на трошковима, тако да је 1999. била прва година у којој су све песме извођене у потпуности преко наснимљене инструменталне матрице (скупа са живим вокалима). Оркестар се од тада није вратио на такмичење, тако да је (за сада) последњи пут коришћен у Бирмингему 1998. Захтев представника Словеније 2009, гудачког квартета Квартисимо, да своју махом инструменталну нумеру изведу уживо уз појачиваче звука је одбијен пошто је оцењено да није у складу са правилима.

Песме[уреди | уреди извор]

Прве године, песме нису биле временски ограничене, али је већ од 1956. године ЕУР препоручила да песме не буду дуже од 3½ минута.[42] Од 1958. године важи садашње строго ограничење на (ни секунд дуже од) три минута,[43] али је понекад због људског фактора у оркестралном извођењу песама тај лимит премашиван за пар секунди. Неретко, извођачи за тржишно издање снимају дужу верзију, изводећи на Евровизији краћу троминутну верзију. Иако већина емитера користи исто ограничење дужине у избору својих представника, неки кандидатима дозвољавају и нешто дуже песме, које, уколико буду изабрани, морају додатно скратити до не дуже од три минута; на пример, у Албанији, песме у националном финалу не смеју бити дуже од 3 минута и 20 секунди.

Правила Песме Евровизије никада нису дозвољавале искључиво инструменталне композиције, и ова забрана је увек снажно спровођена. Међутим, убедљиви победник Песме Евровизије 1995, композиција “Nocturne” норвешког двојца Сикрет гарден, била је превасходно дело амбијенталне инструменталне музике, са скупа 25 речи на норвешком језику, чиме су задовољене пропозиције такмичења. На словеначком избору ЕМА 2004, друго место је заузео двојац Rožmarinke са композицијом “Kliše”, која је имала једну једину реч на самом крају песме.

Песме и њихово извођење „не смеју довести такмичење на лош глас”.[28] Међутим, граница тога шта чини „лош глас” није сасвим чврста и, поред безброј песама о миру у свету и љубави међу свим људима, ни актуелне политичке теме никада нису биле стране на Песми Евровизије. Првих неколико наступа бивших југословенских република укључивало је и текстове попут „никада не плачи, моје хрватско небо” или „сва бол свијета, је ноћас у Босни”. У новије време, омакну се и други нетрадиционални призори. Силвија Најт са Исланда се 2006. купала под златним тушем и телефонирала Богу, а Верка Сердјучка (сценска личност забављача Андреја Данилка) из Украјине је 2007. године госпође у пратећим вокалима потапшао по задњици.

Језици[уреди | уреди извор]

Правило које је раније захтевало да учесници певају на језику земље коју представљају је мењано неколико пута током година. Од 1956. до 1965. није било правила које је искључивало избор језика на ком се могло певати. Међутим, године 1966. је уведено правило да песме морају бити на једном званичних језика земље учеснице.[15]

Песма „Молитва” је 2007. године постала прва песма победница у целости певана на матерњем језику од када је враћена могућност певања на језику по избору

Ограничење у избору језика је трајало до 1973, када је оно укинуто и извођачи су опет могли да певају на језику по свом избору.[15] Неколико победника је половином 1970-их искористило новодобијену слободу, укључујући групу АББА 1974. године.

Године 1977, ЕУР је одлучила да поново уведе ограничење о избору матерњег језика,[15] с тим да су Немачка и Белгија прве године изузете, пошто су њихови национални избори били већ превише напредовали да би се правила мењала.[33]

Године 1999, правило је промењено тако да се опет омогућила слобода избора.[15] Тако је 2003. године белгијска група Урбан трад освојила друго место песмом Sanomi на потпуно измишљеном језику.[44] 2005, представници Украјине певали су (у три минута) на седам језика, 2007. године, француски представници певали су на franglais језику, тако да су речи њихове песме биле насумично измешане на француском и енглеском језику, а летонски дует је 2005. део песме извео и на језику знакова.

Према речима песме у паузи другог полуфинала Песме Евровизије 2016. „That's Eurovision” (То је Евровизија), до тада је у такмичарским нумерама изведено око 60 светских језика. Једина земља која се ниједном није представила на свом службеном језику је Азербејџан, иако је представница Бугарске 2012. године Софи Маринова, на такмичењу одржаном управо у главном граду Азербејџана, у песми поменула једну фразу на азерском језику.[45]

Песме су певане и на мањинским и готово заборављеним језицима и дијалектима. Швајцарска песма је 1989. певана на романш језику. Француска је слала песме на креолском, корзичком и бретонском, Аустрија на посебном алпском, Литванија на западнолитванском дијалекту, Русија на удмуртском језику и Норвешка на севернолапонском. Сања Илић & Балканика су 2018. представљајући Србију изводили песму која комбинује призренско-тимочки дијалект југоисточне Србије са стандардним српским језиком, док је Есма Реџепова из БЈР Македоније 2013. године отпевала свој део дуета на ромском језику.[46] Представница Србије 2022. године је извела песму чији текст је делимично на латинском, поједини изрази из античких језика су, такође, коришћени у песмама, као што су старогрчки у песми Грчке 1995. године и Италије 2017, у којој је коришћен и санскрт.[47] Од ваневропских језика је 1980. први пут изведен арапски у песми Марока, док су се у нумерама појављивали и изворни језици из Океаније (тахићански језик, Монако 2006) и подсахарске Африке (свахили, Норвешка 2011. и Сранан Тонго, Холандија 2021).

Карактеристичан део неких песама је чинио и део текста без значења који је садржао елементе традиционалних певања одређених поднебља као што су јојковање - певање Лапонаца (Норвешка 1980. и 2019), јодловање - карактеристично за народе на Алпима (Румунија 2017) и традиционално ромско певање (Мађарска 2017).[48]

Самира Саид, једина представница Марока и неке афричке земље

Извођачи најчешће певају на енглеском језику у нади да ће њихове песме публика лакше разумети. Немали број извођача снима засебну верзију на матерњем језику за тржишно издање и енглеску верзију за евровизијски наступ, или пева део текста на матерњем, а део на енглеском језику. Песма „Молитва”, са којом је Србија победила 2007, је била прва песма победница у целости певана на матерњем језику од када је 1999. враћена могућност певања на језику по избору (све победничке песме у међувремену биле су у целости на енглеском језику, изузев Wild dances 2004, која је имала и делове на украјинском). Украјина је 2016. године победила с песмом која садржи делове на кримскотатарском језику.

Извођачи[уреди | уреди извор]

1956 број извођача главних вокала на сцени је био ограничен на 1. Од 1956. до 1970. били су дозвољени само наступи солиста и дуета. Од 1971. године, број извођача на сцени повећан је на шест, што је и највећи број људи који смеју да изводе неку песму до данас.[28] Осим извођача на сцени могу да се налазе и пратећи вокали, као и извођачи који имају улогу у сценском наступу (под условом да је укупан број људи 6 или мањи).

Селин Дион, рођена у Канади је представљала Швајцарску и донела јој победу 1988.

Извођачи могу бити било које националности. Небројено много француских извођача наступало је за Монако и Луксембург; Гркиње Нана Мускури и Вики Леандрос су наступале за Луксембург, а чешки певач Карел Гот за Аустрију. Американка Катрина Лесканич и Аустралка Џина Џ певали су за Уједињено Краљевство, Дејв Бентон са карипског острва Аруба за Естонију, Серхат из Турске и Американци Фло Рајда и Џими Вилсон за Сан Марино, а међу швајцарским представницима су били и Канађанка Селин Дион, Естонке „Ванила Нинџа”, те (2006) група „six4one”, која се састојала од шест извођача из шест различитих земаља. Земље су, међутим, потпуно слободне да ограниче националност својих представника: извођача, композитора или текстописаца, ако то желе; на пример, на београдској Беовизији могу учествовати једино извођачи држављани Србије, док аутори песама могу бити из целог света.[28][49]

Сами извођачи морају имати 16 година на дан одржавања финала.[50] Правило о минимуму старости је уведено након Песме Евровизије 1989, на којој је израелски представник имао 11, а француска представница 12 година. За млађе извођаче се од 2003. организује посебно такмичење, Дечја песма Евровизије. Неколико учесника Дечје песме Евровизије је касније представљало своје земље и на Песми Евровизије, као што су Невена Божовић, Сестре Толмачјове и група „O'G3NE”.

Преношење програма[уреди | уреди извор]

Свака телевизија-учесница мора преносити програм у целости: ово укључује све песме, рекапитулацију исечака песама пред телегласање, комплетан поступак гласања и победничко извођење. Емитери могу, уколико желе, прескочити шоу у паузи ради емитовања реклама;[28] од 1999, емитери који желе имају више могућности за кратке рекламне блокове откако су у програм уврштени краћи, неесенцијални развоји. Емитери не морају преносити полуфинала у којима не учествују њихови представници ако то не желе; као изузетак, почевши од увођења две полуфиналне вечери 2008, домаћину и земљама „велике четворке” (касније "петорке") се „додељује” једно полуфинале које морају преносити и у којем гласају њихови гледаоци, док је пренос (или одложени снимак) другог полуфинала, као и код осталих земаља, необавезан.[тражи се извор]

У неколико случајева, као посебно осетљиво јављала су се и питања политичког признања. 1978. године, током извођења израелске песме, јорданска телевизија ЈРТВ је суспендовала пренос и приказивала слике цвећа. Када је после поодмаклог гласања постало јасно да ће Израел победити, ЈРТВ је једноставно нагло прекинула пренос, а затим су јордански медији, одбијајући да констатују чињеницу да је Израел победио, објавили да је победила Белгија (која је освојила друго место).[33] 2005. године, Либан се пријавио за учешће и одабрао песму представницу. Међутим, либанска телевизија је касније утврдила да либански закони, који забрањују признање Израела, чине готово немогућим преношење извођења и израелске песме. ЕУР је обавестила Теле-Либан да би изузеће израелског наступа представљало кршење правила такмичења, и тако се Либан морао повући након што је већ потврдио учешће (тј. након рока за повлачење), за шта је од стране ЕУР кажњен новчаном казном и трогодишњом забраном учешћа.[51]

Редослед наступа[уреди | уреди извор]

Од 1956. до 2012, редослед наступа у свим такмичарским вечерима је одређиван жребом. Од 2013, продуценти програма одређују ко наступа на којој позицији како би се осигурао квалитетан програм, а жребом се одлучује у којој половини такмичарске вечери ће нека држава наступити, у ком полуфиналу ће аутоматски финалисти гласати, као и тачну позицију у којој ће наступити држава домаћин у финалу.[52]

Хронологија правила[уреди | уреди извор]

Правило 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08 09 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Број песама по држави 2[53] 1
Максималан број главних вокала 1[а] 2[б] 6[в]
Гласање за своју државу. Да[53] Не
Максимална дужина песме Нема[г] 3 минута
Правила о језику Нема[д] Матерњи Сви[ђ] Матерњи Сви[ђ]
Ломљење изједначених резултата Нема За победника[е] 1. место
у финалу
и 10.
у ПФ.
Ломљење свих
изједначења
Правило о старости учесника Нема Бар 16 год
Оркестар Само оркестар Само оркестар, дозвољена матрица на којој су смели да
буду само инструменти који би могли да се виде на сцени
Мешовито
[ж]
Само матрица
(без оркестра)
Жири или телегласање Жири Тест
теле.
[з]
Теле Теле
или
50/50
Теле 50/50 Жири
и
теле.
Квалификације Само финале КзМ Релегација
[и]
ПКР Релегација
[и]
ПФ[ј] 2 ПФ[к]
Максималан број учесника Не постоји 22[55] 23[56] 24[57] 40 45 46 44
Вокали уживо Сви вокали морају да буду уживо Главни[л]
  1. ^ До 5 пратећих вокала.
  2. ^ До 5 пратећих вокала за солисте, До 4 пратећа вокала за дуете.
  3. ^ Број пратећих вокала и плесача свеукупно је 6-X, где је X број главних вокала.
  4. ^ 3:30 је препоручена максимална дужина.[53]
  5. ^ До 1964, свака држава је певала на свом језику, док Шведски представник 1965. није певао на енглеском, па је правило коначно уврштено[54]
  6. ^ а б Сви језици дозвољени.
  7. ^ Изједначен резултат још увек могућ.
  8. ^ Свака држава би одлучила да ли жели да користи оркестар или матрицу.
  9. ^ 5 држава је тестирало телегласање, док је осталих 20 користило жири.
  10. ^ а б Државе са најгорим просечним резултатима би прескочиле такмичење.
  11. ^ Полуфинале из ког се 10 држава пласира за финале. У финалу има 24 државе.
  12. ^ 2 полуфинала, где се из сваког 10 пласира за финале.
  13. ^ Само главни вокали морају да буду извођени уживо, пратећи смеју да буду снимљени на матрицу.[58]

Организација[уреди | уреди извор]

Такмичење организује ЕРУ у сарадњи са емитером државе домаћице и све то надгледа Референтна група која заступа све остале државе које представљају изабране вође делегација.[59] Вођа делегације је особа одговорна за, како и име говори, вођење делегације током такмичења и они су особа кроз коју ЕРУ ступа у контакт са делегацијом. Делегација неке државе се обично састоји од новинара, извођача, плесача, композитора и текстописаца и пратња самих извођача. Једна делегација углавном има између 20 и 50 људи у зависности од године и државе.[60] Вође делегација се углавном састају у марту, око два месеца пред такмичење да би добили детаљан извештај о такмичењу које се припрема: локација, дизајн сцене, осветљење, озвучење, позиције камера, како би се на најбољи начин припремили за такмичење, као и извештај о логистичким питањима као што су превоз, смештај итд.[61]

„Критичари” и извршни надзорници[уреди | уреди извор]

Photo of Jon Ola Sand
Јон Ола Санд, извршни надзорник Песме Евровизије од 2011. до 2020.
Мартин Устердал, тренутни извршни надзорник Песме Евровизије.

Још од првог издања Песме Евровизије је постојала улога под именом „критичар” чија је обавеза да проверава да ли су сви поени додељени како треба и по реду. Како је улога критичара преузимала више обавеза, она је еволуирала у оно што се данас зове извршни надзорник Песме Евровизије, који је такође одговоран за надгледање организације као представник ЕРУ, који се стара да су правила проведена и да продукција тече планираним током.[62] Од 2011, извршни надзорник има десну руку у виду надзорника догађаја који координише друга питања о догађају као представник ЕРУ.[62]

Испод је табела извршних надзорника кроз историју Песме Евровизије

Извршни надзорник Држава Година Број такмичења Надзорник догађаја Држава Година
Ролф Либерман   Швајцарска 1956–1957 2
Непознато 1958–1963 6
Мирослав Вилчек  Југославија 1964–1965 2
Клифорд Браун  Уједињено Краљевство 1966–1977 12
Френк Неф   Швајцарска 1978–1992 15
Кристијан Клаусен  Denmark 1993–1995 3
Кристин Маршал-Ориц  Француска 1996; 1998–2002 6
Мари-Клер Вијонет 1997 1
Сара Јуен  Уједињено Краљевство 2003 1
Сванте Стокселијус  Шведска 2004–2010 7
Јон Ола Санд  Норвешка 2011-2020 5 Сијетсе Бакер  Холандија 2011–2015
4 (1 отказано) Нађа Буркхарт   Швајцарска 2016–данас
Мартин Естердал  Шведска 2021–данас 2

Референтна група[уреди | уреди извор]

Референтна група је извршни комитет такмичења и ради у интересима свих држава учесница. Састају се 4-5 пута годишње и њихова улога је да одобре промене правила и формата такмичења, обезбеде финансирање, контролишу бренд такмичења, подижу свест публике о такмичењу, и да надгледају припреме за такмичење са емитером домаћином.[63]

Група се састоји од председавајућег, 3 изабрана члана који су предводници делегација, извршни продуценти емитера државе домаћина такмичења, као и из претходне 2 државе домаћице, до 2 придружена члана са искуством везаним за такмичење, као и извршни надзорник такмичења.[64] Председавајући углавном долази из емитера чланице ЕРУ који не учествује на такмичењу како би се осигурала неутралност те улоге.[63]

Тренутна референтна група (јул 2022) се састоји од:[65][66]

Име Улога Држава Емитер
Др Френк Фијетер Фрејлинг Председавајући  Немачка ZDF
Мартин Устердал ЕРУ Извршни надзорник такмичења  Шведска
Симона Марторели Извршна продуценткиња 2022.  Италија RAI
Сијетсе Бакер Извршни продуцент такмичења 2021.  Холандија NPO
Астрид Дутренит Извршна продуценткиња ТВ преноса 2021. NOS
Карла Бугало Заменик извршног продуцента 2018.  Португал RTP
Феликс Бергсон Изабрани чланови  Исланд RÚV
Давид Церунјан  Јерменија AMPTV

Ширење такмичења[уреди | уреди извор]

Лево: Учесници 1992. Југославија, обојена црвеном бојом, је била једина социјалистичка земља која је икада учествовала на Песми Евровизије.
Десно: Учесници 1994, само две године касније. Велику промену је донело учешће земаља из средишње и источне Европе..

Број земаља учесница Песме Евровизије је временом непрестано растао, од седам учесница 1956. до преко 20 крајем 1980-их. 1993. године, у такмичењу је учествовало 25 земаља, укључујући и три од земаља насталих распадом СФРЈ. Како је фестивал живи телевизијски догађај, организатори ограничавају трајање на разумну дужину прихватљиву просечном гледаоцу. У новије време, номинално ограничење било је три часа, које је пренос повремено прекорачивао, као 2005, када је програм трајао готово 3½ часа. Након што је 2006. уведена скраћена процедура саопштавања гласова, програм је трајао 3 часа и 5 минута.

Квалификације и паузирање[уреди | уреди извор]

Од 1993. године, након распада СФР Југославије и пријављивања држава некадашњег совјетског блока, више земаља жели да учествује на Песми Евровизије од броја песама који је могуће укључити у фестивал дужине коју организатори сматрају разумном, односно прихватљивом гледалишту. У циљу избора песама које ће учествовати на завршној вечери коришћено је неколико система квалификација или паузирања. 1993. године, седам нових земаља (Босна и Херцеговина, Естонија, Мађарска, Румунија, Словачка, Словенија и Хрватска) су се за три места у међународном финалу бориле у предтакмичењу „Квалификација за Милстрит”, одржаном у Љубљани, кроз које су се квалификовале некадашње југословенске републике (БиХ, Словенија и Хрватска). Исте године, уведено је и правило паузирања. Према овом правилу, шест најлошије пласираних земаља из 1993. је морало да прескочи следећу годину, како би 1994. могле учествовати земље које нису прошле квалификације 1993, као и, по први пут, и три нове земље, Литванија, Пољска и Русија.[33]

Систем паузирања је примењен 1994. и 1995, али је за Песму Евровизије 1996. испробан другачији систем квалификација, у којем су учествовале све земље осим домаћина, Норвешке. Неколико недеља пре такмичења, аудио-траке свих песама су послате националним стручним жиријима који су, гласајући по евровизијској схеми, изабрали песме које су укључене у програм.[тражи се извор]

Једна од земаља које се нису квалификовале за Песму Евровизије 1996. била је Немачка, земља која је један од највећих финансијера ЕУР и има једну од најбројнијих публика. Овиме, а ни чињеницом да је један број земаља одржао комплетне националне изборе, да би затим њихове најбоље песме биле одбачене без прилике да се представе међународној публици, нико није био задовољан и овакав систем квалификација је одбачен и уведен измењен систем паузирања, а нешто касније уведено је и ново правило.

Велика четворка/петорка[уреди | уреди извор]

Лена из Немачке је 2010. донела прву победу некој земљи из тадашње „велике четворке”

Од 2000. до 2010. године, Немачка, Уједињено Краљевство, Француска и Шпанија (тзв. „велика четворка”), имале су правилником гарантовано учешће у финалу Песме Евровизије, без обзира на њихове пласмане у претходним такмичењима.[33] Ово се правило објашњава високим учешћем земаља велике четворке у буџету Евровизије, те велике праћености Фестивала међу њиховом публиком коју не би било пожељно изгубити. Примена овог правила довела је до апсурдног догађаја 2005, када су управо земље „велике четворке” заузеле сва четири последња места— и свеједно се директно пласирале у финале наредне године. Прву победу од земаља чланица „велике четворке” је остварила Немачка на Песми Евровизије 2010. Након што је Италија објавила да се враћа у такмичење 2011, потврђено је да је створена „велика петорка” и да ће и Италија учествовати директно у финалу иако се није такмичила више од 10 година.[67]

Паузирање по просеку[уреди | уреди извор]

Од 1997. до 2001, земље су се квалификовале за свако годишње издање на основу просека броја поена које су њихове песме освојиле током претходних пет година. На овај начин, могло се десити да земља буде приморана да паузира наредне године чак иако се последњи представник котирао веома добро. Правило је измењено и 2002. и 2003. године, у финалу је учествовало 15 земаља најбоље пласираних претходне године, те земље које су паузирале претходне године. Систем паузирања коначно је замењен системом полуфинала почевши од Песме Евровизије 2004.

Полуфинала[уреди | уреди извор]

Почевши од 2004, поред суботњег „великог финала”, на Песму Евровизије је уведена и квалификациона рунда, „полуфинале”.

Жреб за распоред земаља по полуфиналима на Песми Евровизије 2012.

Према правилима из 2004, према којима су одржана наредна четири издања (до 2007), Песма Евровизије одржавала се у две вечери, квалификационој полуфиналној вечери (у трајању од 2 часа) у којој учествује највише 26 земаља, и „великом Финалу” два дана касније (у трајању од 3 часа) у којем се такмиче 24 песме. У финале се директно квалификују представник домаћина, затим тзв. „велика четворка” (Француска, Немачка, Велика Британија и Шпанија), и још 9 других најбоље пласираних земаља са прошлогодишњег такмичења; а њима се придружује и 10 најбоље пласираних песама из полуфинала.[28] Велико финале се одржава у традиционалном термину суботом у 21 час по средњоевропском времену; полуфинале је 2004. одржано у среду евровизијске седмице, док је од 2005–07. одржавано четвртком.

Формат полуфинала је осмишљен како би се омогућило учешће свим заинтересованим земљама, али се предвиђен максималан број од 40 земаља показао недовољним већ 2005, када се за учешће пријавила 41 земља (мада су проблеми избегнути јер су се Чешка Република и касније Либан повукли), те 2007, када је ограничење пробијено и дозвољено учешће 42 земље. 28 држава се такмичило у полуфиналу за само 10 места. Уједно, полуфинале 2007. године је било највеће такмичарско вече у историји Евровизије по броју учесница.

На састанку Референтне групе ЕУР 28. септембра 2007. је одлучено да се, почевши од Песме Евровизије 2008. у Београду, одржавају два полуфинала. Овај формат предвиђа до 45 земаља учесница, од којих се 25 такмичи у финалу. Земља домаћин и земље „велике четворке” учествују директно у финалу. Остале се распоређују у два полуфинала путем жребања, при чему се претходно распоређују у шест кутија тако да се, што је могућније, смањи утицај пријатељског гласања у полуфиналу (односно, да земље са значајном историјом пријатељског гласања буду вероватније распоређене у различита полуфинала). У финално вече се из сваког полуфинала пласира по 10 песама: девет финалиста се одређује, као и раније, по резултатима телегласања, након чега се додаје и најбоље пласирана од преосталих учесница по резултатима гласања националних жирија.[тражи се извор] Иако се почевши од 2009. гласови у финалу одређују комбиновањем гласова жирија и публике, начин гласања у полуфиналу (првих девет песама у телегласању и једна песма по избору жирија) остао је те године непромењен. Након што је комбиновано гласање у финалу довело до позитивних реакција емитера учесника, гледалаца, новинара и обожаватеља, Референтна група је на састанку 11. октобра 2009. одлучила да се, почевши од Песме Евровизије 2010. у Ослу, гласови националних жирија и публика комбинују у односу 50%:50% и у полуфиналним вечерима.[68] Овај систем је промењен 2016. године када је одбачено комбиновање и почето додељивање два сета поена, један од публике и други од жирија.[69]

Победници[уреди | уреди извор]

Лево: Џони Логан је као представник Ирске постао једини извођач који је победио двапут (1980. и 1987), а остварио је и победу као композитор (1992).
Средина: Салвадор Собрал је као представник Португалије победио 2017. године са рекордних 758 поена и највећим укупним збиром гласова публике и жирија.
Десно: Ан-Мари Давид, као представница Луксембурга је победила 1973. са освојених рекордних 80,63% од максимално могућих поена (стари систем).

Победа на Песми Евровизије пружа победничком извођачу јединствену могућност да на овом успеху и окружујућем публицитету започне или унапреди своју међународну каријеру.

Најпознатији победници, чија је каријера директно катапултирана у небо након евровизијске победе је био шведски четверац АББА, који су победили на Песми Евровизије 1974. са песмом Waterloo и постали један од најуспешнијих музичких састава свог времена. Канадска певачица Селин Дион, која је 1988. победила као представница Швајцарске са песмом Ne partez pas sans moi (са једним поеном разлике), постигла је неколико година касније велику међународну славу и успех.

Запажене каријере од победника су забележили и Вики Леандрос, Тото Кутуњо, Франс Гал, Лулу, Katrina and the Waves и Secret Garden.

Џони Логан је једини учесник који је победио више пута, са учешћем у три победе Ирске са снажним баладама (1980. певајући “What's another year”, 1987. као певач и композитор Hold me now, 1992. као композитор песме “Why me?” за Линду Мартин), добивши тако надимак „Mr. Eurovision” („г-дин Евровизија”).

Међу победницима Песме Евровизије, жена је значајно више. У просеку, на сваког мушког извођача који је победио биле су 3-4 женске победнице.[70]

Од 2008. године, победнику се додељују званични трофеј Песме Евровизије.[71] Трофеј је направљен од пескираног стакла и има облик микрофона из 1950-их година, када је одржана прва Песма Евровизије.[72] Аутори победничке песме добијају верзије трофеја у мањој величини. Трофеј представља дизајн Кјела Енгмана из Коста Боде из Шведске, који се баве израдом предмета од стакла.[71]

Година Земља победника Песма Извођач Поена Раз. Друго место Домаћин Датум финала Број учесника
1956.   Швајцарска Refrain Лис Асија [73] Лугано 24. мај 1956. 7 (по две песме)
1957.  Холандија Net Als Toen Кори Брокен 31 14  Француска Франкфурт 3. март 1957. 10
1958.  Француска Dors mon amour Андре Клаво 27 3   Швајцарска Хилверсум 12. март 1958. 10
1959.  Холандија Een beetje Теди Схолтен 21 5  Уједињено Краљевство Кан 11. март 1959. 11
1960.  Француска Tom Pilibi Жаклин Боје 32 7  Уједињено Краљевство Лондон 25. март 1960. 13
1961.  Луксембург Nous les amoureux Жан-Клод Паскал 31 6  Уједињено Краљевство Кан 18. март 1961. 16
1962.  Француска Un premier amour Изабел Обре 26 13  Монако Луксембург 18. март 1962. 16
1963.  Данска Dansevise Грета и Јерген Ингман 42 2   Швајцарска Лондон 23. март 1963. 16
1964.  Италија Non ho l'età Ђиљола Чинквети 49 32  Уједињено Краљевство Копенхаген 21. март 1964. 16
1965.  Луксембург Poupée de cire, poupée de son Франс Гал 32 6  Уједињено Краљевство Напуљ 20. март 1965. 18
1966.  Аустрија Merci Chérie Удо Јиргенс 31 15  Шведска Луксембург 5. март 1966. 18
1967.  Уједињено Краљевство Puppet on a string Сенди Шо 42 25  Ирска Беч 8. април 1967. 17
1968.  Шпанија La, la, la ... Масијел 29 1  Уједињено Краљевство Лондон 6. април 1968. 17
1969.
[74]
 Шпанија Vivo cantando Саломе 18 Мадрид 29. март 1969. 16
 Француска Un jour, un enfant Фрида Бокара
 Холандија De troubadour Лени Кур
 Уједињено Краљевство Boom bang a bang Лулу
1970.  Ирска All kinds of everything Дана 32 6  Уједињено Краљевство Амстердам 21. март 1970. 12
1971.  Монако Un banc, un arbre, une rue Северин 128 12  Шпанија Даблин 3. април 1971. 18
1972.  Луксембург Après toi Вики Леандрос 128 14  Уједињено Краљевство Единбург 25. март 1972. 18
1973.  Луксембург Tu te reconnaîtras Ан-Мари Давид 129 4  Шпанија Луксембург 7. април 1973. 17
1974.  Шведска Waterloo АББА 24 6  Италија Брајтон 6. април 1974. 17
1975.  Холандија Ding-a-dong Teach-In 152 14  Уједињено Краљевство Стокхолм 22. март 1975. 19
1976.  Уједињено Краљевство Save Your Kisses for Me Brotherhood of Man 164 17  Француска Хаг 3. април 1976. 18
1977.  Француска L'oiseau et l'enfant Мари Мирјам 136 15  Уједињено Краљевство Лондон 7. мај 1977. 18
1978.  Израел A-ba'ni-bi Ицхар Коен & Alphabet 157 32  Белгија Париз 22. април 1978. 20
1979.  Израел Hallelujah Гали Атари & Milk and Honey 125 9  Шпанија Јерусалим 31. март 1979. 19
1980.  Ирска What's another year Џони Логан 143 15  Немачка Хаг 19. април 1980. 19
1981.  Уједињено Краљевство Making your mind up Bucks Fizz 136 4  Немачка Даблин 4. април 1981. 20
1982.  Немачка Ein bisschen Frieden Никол 161 61  Израел Херогејт 24. април 1982. 18
1983.  Луксембург Si la vie est cadeau Корин Ерме 142 6  Израел Минхен 23. април 1983. 20
1984.  Шведска Diggi-loo-diggi-ley Herreys 145 8  Ирска Луксембург 5. мај 1984. 19
1985.  Норвешка La det swinge Bobbysocks 123 18  Немачка Гетеборг 4. мај 1985. 19
1986.  Белгија J'aime la vie Сандра Ким 176 31   Швајцарска Берген 3. мај 1986. 20
1987.  Ирска Hold me now Џони Логан 172 31  Немачка Брисел 9. мај 1987. 22
1988.   Швајцарска Ne partez pas sans moi Селин Дион 137 1  Уједињено Краљевство Даблин 30. април 1988. 21
1989.  Југославија Rock Me Рива 137 7  Уједињено Краљевство Лозана 6. мај 1989. 22
1990.  Италија Insieme 1992 Тото Кутуњо 149 17  Француска Загреб 5. мај 1990. 22
1991.  Шведска Fångad av en stormvind Карола 146 0[а]  Француска Рим 4. мај 1991. 22
1992.  Ирска Why me Линда Мартин 155 16  Уједињено Краљевство Малме 9. мај 1992. 23
1993.  Ирска In your eyes Нијам Каванаг 187 23  Уједињено Краљевство Милстрит 15. мај 1993. 25
1994.  Ирска Rock'n Roll kids Пол Харингтон & Чарли Мекгетиген 226 60  Пољска Даблин 30. април 1994. 25
1995.  Норвешка Nocturne Secret Garden 148 29  Шпанија Даблин 13. мај 1995. 23
1996.  Ирска The voice Имар Квин 162 48  Норвешка Осло 18. мај 1996. 23
1997.  Уједињено Краљевство Love shine a light Katrina and the Waves 227 70  Ирска Даблин 3. мај 1997. 25
1998.  Израел Diva Дана Интернашонал 172 6  Уједињено Краљевство Бирмингем 9. мај 1998. 25
1999.  Шведска Take me to your heaven Шарлот Нилсон 163 17  Исланд Јерусалим 29. мај 1999. 23
2000.  Данска Fly on the wings of love Браћа Олсен 195 40  Русија Стокхолм 13. мај 2000. 24
2001.  Естонија Everybody Танел Падар, Дејв Бентон & 2XL 198 21  Данска Копенхаген 12. мај 2001. 23
2002.  Летонија I wanna Мари Н 176 12  Малта Талин 25. мај 2002. 24
2003.  Турска Eveyway that I can Сертаб Еренер 167 2  Белгија Рига 24. мај 2003. 26
2004.  Украјина Wild dances Руслана 280 17  Србија и Црна Гора Истанбул 15. мај 2004. 36
2005.  Грчка My number one Елена Папаризу 230 38  Малта Кијев 21. мај 2005. 39
2006.  Финска Hard rock hallelujah Лорди 292 44  Русија Атина 20. мај 2006. 37
2007.  Србија Молитва Марија Шерифовић 268 33  Украјина Хелсинки 12. мај 2007. 42
2008.  Русија Believe Дима Билан 272 33  Украјина Београд 24. мај 2008. 43
2009.  Норвешка Fairytale Александер Рибак 387 169  Исланд Москва 16. мај 2009. 42
2010.  Немачка Satellite Лена 246 76  Турска Осло 29. мај 2010. 39
2011.  Азербејџан Running Scared Ел & Ники 221 32  Италија Диселдорф 14. мај 2011. 43
2012.  Шведска Euphoria Лорин 372 113  Русија Баку 26. мај 2012. 42
2013.  Данска Only Teardrops Емели де Форест 281 47  Азербејџан Малме 18. мај 2013. 39
2014.  Аустрија Rise Like a Phoenix Кончита Вурст 290 52  Холандија Копенхаген 10. мај 2014. 37
2015.  Шведска Heroes Монс Селмерлев 365 62  Русија Беч 23. мај 2015. 40
2016.  Украјина 1944 Џамала 534 23  Аустралија Стокхолм 14. мај 2016. 42
2017.  Португалија Amar pelos dois Салвадор Собрал 758 143  Бугарска Кијев 13. мај 2017. 42
2018.  Израел Toy Нета 529 93  Кипар Лисабон 12. мај 2018. 43
2019.  Холандија Arcade Данкан Лоренс 492 27  Италија Тел Авив 18. мај 2019. 41
2020. Отказано
2021.  Италија Zitti e buoni Måneskin 524 25  Француска Ротердам 22. мај 2021. 39
2022.  Украјина Stefania Kalush Orchestra 631 165  Уједињено Краљевство Торино 14. мај 2022. 40
2023. мај 2023.

Неколико пута су победници Песме Евровизије били водитељи наредног издања за које је њихова земља добила право организовања, као што су Тото Кутуњо (1991), Мари Ен (2003), Елдар Гасимов (2012) и Монс Зелмерлев (2016), док су из грин рума извештавали Сертаб Еренер (2004), Руслана (2005) и Кончита Вурст (2015)

Трипут су победници покушали да одбране титулу на домаћем терену, Лис Асија у Швајцарској 1957, Кори Брокен у Холандији 1958. и Лена у Немачкој 2011.[76]

Најуспешније земље учеснице и рекорди[уреди | уреди извор]

Земље учеснице према броју победа

Најуспешнијим се сматрају Ирска, Шведска и Уједињено Краљевство; Ирска има највише, седам, победа, међу којима и три за редом средином 1990-их, док је Велика Британија завршила на једној од прве две позиције у 20 од 54 такмичења (1956–2009). Међутим, током година када су поени додељивани искључив телегласањем, уз приметно бољи пријем нумера из источне Европе, ниједна од традиционално успешних земаља (према доњој табели) није постигла запаженији резултат. На свим такмичењима од 20012008, победу је односила земља којој је то била прва победа.

Победник Песме Евровизије 2006. била је Финска, која је победила након 45 учешћа на којима претходно није забележен ниједан пласман међу првих пет, док је Португалија на Песми Евровизије 2017 остварила прву победу, уједно и први пласман међу најбољих пет, након 49 учешћа. Украјина је Песме Евровизије 2004. победила у свом другом наступу, а Србија 2007. у првом наступу као самостална земља.

Победа Норвешке коју је представљао Александр Рибак на Песми Евровизије 2009, првој на којој се прешло на комбиновани систем гласања жиријем и телегласањем, била је први поновни тријумф ранијег победника од 2000, и са 387 поена, 169 више од другопласиране песме, најубедљивија победа у дотадашњој историји Песме Евровизије. Након увођења другачијег начина бодовања 2016. у којој све земље достављају два одвојена сета поена од стране жирија и публике, свака песма је добила могућност да освоји двоструко више поена него претходних година. На Песми Евровизије 2017. године је Салвадор Собрал је као представник Португала са 758 поена, што је и сада важећи рекорд. Собрал би имао већи број поена и од Рибака да је коришћен тадашњи систем бодовања, али Рибак остаје и даље рекордер са највећом разликом у односу на другопласираног.[77]

Ан-Мари Давид је као представница Луксембурга је победила 1973. године са освојених рекордних 80,63% од максимално могућих поена, али по потпуно другачијем начину бодовања у поређењу са данашњим, када су све песме добијале оцене од 2 до 10.[33] Ноел Келехан из Ирске је као диригент остварио рекордних пет победа (1980, 1987, 1992, 1993. и 1996), у периоду када је коришћен уживо оркестар.[10] Немачки композитор Ралф Сигел је написао укупно 22 нумере које су учествовале на Песми Евровизије, укључујући и песме с којом је 1982. године Немачка остварила прву победу и с којом је Сан Марино дошао до свог првог финала 2014.

Најпродаванија победничка песма, укључујући и дигиталну форму, је интернационални хит “Euphoria” у изведби Лорин, којом је донела победу Шведској 2012. добивши од рекордних 18 земаља максималан могућ број поена, по тадашњем систему 12.[78] Запажене успехе на тржишту и топ листама су од победника остварили и Сенди Шо са песмом “Puppet on a string”, ABBA са “Waterloo”, Brotherhood of Man са “Save Your Kisses for Me”, Bucks Fizz са “Making your mind up”, Никол са “Ein bisschen Frieden”, Александер Рибак са “Fairytale”, Лена са “Satellite”, Монс Селмерлев са “Heroes” и Måneskin са “Zitti e buoni”. Песма “ArcadeДанкана Лоренса је најслушанија евровизијска песма на стриминг платформи Spotify.[79]

Пет пута су исти извођачи успели да освоје и прво и друго место на различитим издањима Песме Евровизије, Лис Асија, Ђиљола Чинквети, Елизабет Андресен, Линда Мартин и Дима Билан.[33]

Табела земаља по најуспешнијим пласманима[уреди | уреди извор]

Закључно са 2022.

Ранг Земља Победе 2. место 3. место Укупно
1 Ирска 7 4 1 12
2 Шведска 6 1 6 13
3 Уједињено Краљевство 5 16 3 24
4 Француска 5 5 7 17
5 Холандија 5 1 1 7
6 Луксембург 5 0 2 7
7 Израел 4 2 1 7
8 Италија 3 3 5 11
9 Украјина 3 2 1 6
10 Данска 3 1 2 6
11 Норвешка 3 1 1 5
12 Немачка 2 4 6 12
13 Шпанија 2 4 2 8
14 Швајцарска 2 3 4 9
15 Аустрија 2 0 1 3
16 Русија 1 4 4 9
17 Белгија 1 3 0 4
18 Монако 1 1 3 5
19 Азербејџан 1 1 1 3
Ранг Земља Победе 2. место 3. место Укупно
19 Турска 1 1 1 3
21 Грчка 1 0 3 4
22 Естонија 1 0 1 2
22 Летонија 1 0 1 2
22 Србија 1 0 1 3
25 Југославија 1 0 0 1
25 Финска 1 0 0 1
25 Португал 1 0 0 1
28 Малта 0 2 2 4
29 Исланд 0 2 0 2
30 Аустралија 0 1 0 1
30 Пољска 0 1 0 1
30 Србија и Црна Гора 0 1 0 1
30 Бугарска 0 1 0 1
30 Кипар 0 1 0 1
35 Румунија 0 0 2 2
36 Босна и Херцеговина 0 0 1 1
36 Молдавија 0 0 1 1

Од свих досадашњих земаља учесница, међу три првопласиране још увек нису били Албанија, Андора, Белорусија, Грузија, Јерменија, Литванија, Мађарска, Мароко, Северна Македонија, Сан Марино, Словачка, Словенија, Хрватска, Црна Гора и Чешка.

Друге успешне песме и такмичари[уреди | уреди извор]

Лево: Оливија Њутон Џон, једна од такмичарки са најуспешнијом каријером
Десно: Франческо Габани је извео најгледанију евровизијску песму на YouTube-u

И песме које нису побеђивале на Евровизији су каткад постизале значајне успехе као тржишна издања. Песму “Volare”, која је постала светски хит (укључујући и многе обраде) и освојила две награде Греми, певао је Доменико Модуњо на Песми Евровизије 1958. под називом “Nel blu dipinto di blu” представљајући Италију.[10] Друге песме које су оствариле успех на тржишту и топ листама су “L´amour est bleu” (Love Is Blue) коју изводи Вики Леандрос (Луксембург 1967), “Congratulations” од Клифа Ричарда (УК 1969), “Eres tú” од “Mocedades” (Шпанија 1973), “Ooh Aah…Just a Little Bit” од Џине Џи (УК 1996) са номинацијом за награду Греми, “Allez Ola Olé” од Жесија Матадора (Француска 2010.), као и “Soldi” коју изводи Мамуд (Италија 2019).[80][81][82]

Видео за песму “Occidentali's Karma” коју изводи Франческо Габани (Италија 2017) са преко 260 милиона прегледа представља најслушанију евровизијску песму на YouTube-u.[83] Фан клубови Песме Евровизије међу омиљене песме често издвајају и “Ein Lied kann eine Brücke sein” коју изводи Џој Флеминг (Запанда Немачка 1975), „Лане моје” од Жељка Јоксимовића (СЦГ 2004), “Qélé, Qélé” од Сирушо (Јерменија 2008) и “Fuego” од Елени Фуреирe (Кипар 2018).[84][85][86][87]

Такмичари који нису остварили победу, али имали су изузетно успешне музичке каријере са преко 70 милиона продатих копија су Хулио Иглесијас, Оливија Њутон Џон, Фло Рајда, Клиф Ричард и The Shadows, Нана Мускури, Умберто Тоци и Ала Пугачова.[88][89][90][91]

Међу осталим успешним учесницима Песме Евровизије са вишемилионским продајама су били Доменико Модуњо, Ђани Моранди, Лара Фабијан, Baccara, Бони Тајлер, Патрисија Кас, Карел Гот, Ајда Пекан, Ricchi e Poveri, Арсенијум (члан O-Zone), The New Seekers, Мери Хопкин, Енгелберт Хампердинк, Ана Виси, Las Ketchup, Здравко Чолић.[88][89][92]

Ксенија Симонова, сликарка и уметница с песком је двапут била део наступа

Други извођачи са успешним хитовима на међународним листама и запаженим каријерама у деловима Европе су Кејт Рајан, t.A.T.u., Араш, Даруд, ди-џеј Бобо, Cascada, The Rasmus, Офра Хаза, Les Humphries Singers, Ана Окса, Ал Бано и Ромина Повер, Раф, Azúcar Moreno, Тереза Кесовија, Есма Реџепова, Дино Мерлин, Тоше Проески, Сакис Рувас, Џејд Јуен (чланица Sugababes).[88][89][92]

Крајем 90-их година XX века и почетком XXI века, глобални успех су доживели ријалити-шоу програми, који су имали значајан утицај и на музичку сцену. Многе земље су као своје представнике на Песми Евровизије слале победнике и друге успешне учеснике из музичких такмичарских емисија као што су франшизе Идол, X Factor, The Voice, [Ја имам таленат!|Ја имам таленат]], Операција Тријумф, Звезда у успону, Звезде Гранда, Први глас Србије итд,[93].

Успешни музичари који су се такмичили као аутори и продуценти песама су Тимбаланд (Русија 2008), Ги Манијел д'Омам Кристо (Француска 2008), Ендру Лојд Вебер (УК 2009), Горан Бреговић (Србија 2010, Хрватска 2006), Тони Ајоми (Јерменија 2013), Села Су (Белгија 2016).[94][95][96] Прослављени писци и песници Ани Шмит (Холандија 1956) и Мирослав Антић (Југославија 1961) су учествовали као текстописци такмичарски песама.[97][98]

Своје улоге у перформансима на евровизијској сцени су имали и олимпијски шампион у уметничком клизању Јевгениј Пљушченко (Русија 2008), бурлеска играчица Дита фон Тиз (Немачка 2009) и сликарка и уметница с песком Ксенија Симонова (Украјина 2011. и Молдавија 2019).

Ревијални програм и специјални гости[уреди | уреди извор]

На такмичењу 1960. године је први пут изведен ревијални наступ између песама у такмичарском програму и презентовања гласова, што је временом постала традиција фестивала.[99][100] Ревијални програм најчешће обухвата наступ претходног победника (који углавном отвори такмичење), наступе посвећене историји или занимљивим тренуцима Песме Евровизије, као и представљање традиције земље домаћина.[100][101] Један од најпознатијих ревијалних програма је тачка традиционалног ирског плеса одиграна 1994. у Даблину, која је била први јавни наступ Риверденс, касније трупе са успешним турнејама широм света.[102][103]

Отварање финалне вечери Песме Евровизије 2011.

Део ревијалних наступа су биле и поп звезде као што су Мадона (2019), Џастин Тимберлејк (2016), Aqua (2001), али и светски познати ди-џејеви Афроџек (2021) и Бени Бенаси (2022), виолинисткиња Ванеса Меј (1998) и извођачи традиционалне музике Мариза (2018) и Горан Бреговић (2008).[104][105] Током Песме Евровизије 2003. године се уживо у програм укључио Елтон Џон поздравивши такмичаре и гледаоце, док је 2013. то Авичи урадио из публике у дворани, као један од аутора химне тог издања фестивала.[106][107] На евровизијској сцени су наступали и светски признати Хор бечких дечака (1967. и 2015), Прашки театар светлећих цртежа (1984), Ватра Анадолије (2004), Ансамбл Коло (2008), Циркус де Солеј (2009), Ансамбл Црвене армије Александров (2009), као и многи познати оркестри, ансамбли, па и циркуски кловнови и илузионисти.[103][100] Током финала 2010. године је наступ електропоп дуа Madcon пратио и истовремени флеш моб у неколико десетина европских градова.[103]

Мадона и Новак Ђоковић су били специјални гости Песме Евровизије

Песма Евровизије 1999. у Јерусалиму је завршена тако што су водитељи и такмичари отпевали “Hallelujah”, победничку песму из 1979. године, посветивши је жртвама рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СР Југославије које је било у току.[33] Део ревијалног програма 2016. године је био и перформанс „Сиви људи” посвећен европској мигрантској кризи.[108]

Успешни спортисти су, такође, били специјални гости Песме Евровизије, као што су боксери Виталиј и Владимир Кличко (2005), тенисер Новак Ђоковић и кошаркаш Владе Дивац (2008), који су отворили гласање публике. Током мисија у Међународној свемирској станици су се 2003. године јавили астронаути Јуриј Маленченко и Ед Лу, док су 2009. укључењем из свемира почетак гласања прогласили Генадиј Падалка и Коичи Ваката.[106] Град домаћин је био промовисан кроз емитоване видео спотове у којима су се појављивали тенисерка Ана Ивановић (2008), фудбалер Златан Ибрахимовић (2013) и глумица и бивша мис Израела Гал Гадот (2019).[109][110]

Почевши од 2013. године, успостављена је традиција да се финално вече отвара „парадом нација” или „парадом застава”, налик на церемонију отварања Олимпијских игара, уз пратећу традиционалну или популарну музику земље домаћина.[111] Парада нација је 2016. је била посвећена шведској моди, тако да су такмичари и земље биле представљене упоредо уз модну ревију и шведски прогресивни хаус као музичку пратњу.[112]

Праћење и награде[уреди | уреди извор]

Дилеме фанова

Осим званичног мрежног места eurovision.tv, дешавања везана за Песму Евровизије прати велики број сајтова обожавалаца активних током читаве године, међу којима су најпознатији портали ESC Today и Wiwibloggs. Песму Евровизије прати и неколико најпознатијих кладионица на Интернету.

Званични клуб обожаватеља, ОГАЕ (Organisation générale des Amateurs de l'Eurovision, „Опште удружење евровизијских аматера"), је основан 1984. и има подружнице у бројним европским државама и широм света. Мањи број карата за Песму Евровизије за тзв. „ОГАЕ блок” се сваке године одваја и дистрибуира по нижим ценама преко националних клубова. Клуб организује и неколико годишњих интерних такмичења, међу којима и ОГАЕ Друга шанса, у којем подружнице шаљу по једну песму са националног финала која није изабрана за евровизијског представника.

Пред сваку Песму Евровизије, националне подружнице ОГАЕ гласају за своје фаворите, а ESC Today организује анкету BigPoll, у којој посетиоци настоје да прогнозирају исход предстојећег такмичења. У анкети BigPoll је 2009. учествовало 150.000 посетилаца, који су успешно погодили победника, те четири од првих пет, и девет од првих десет песама, док је у полуфиналној анкети било 114.000 прогноза, које су успешно погодиле 19 од 20 песама које су се пласирале у финале. Почевши од 2002, током евровизијске седмице, додељују се награде „Марсел Безенсон”, у три категорије: награда окупљених новинара, награда за најбољу композицију по избору композитора песама-учесница, и награда за најбољи наступ по избору претходних победника. Након завршеног такмичења, своје награде у бројним категоријама додељују ESC Today и ESC Radio, мрежни радио који током читаве године емитује евровизијске песме. Међу годишњим евровизијским ритуалима је и награда „Барбара Декс”, названа по представници Белгије 1993, која се сваке године од 1997. по избору посетилаца мрежног места Eurovision House додељује после такмичења најгоре обученом учеснику.[113]

Зелена соба[уреди | уреди извор]

Лево: Сцена и грин рум 2011. године у позадини, који је био скривен иза LED екрана који се отворио током гласања.
Десно: Грин рум и сцена 2014. године у позадини, пример када је грин рум укључен у арену.

Зелена соба или „грин рум” („greenroom” на енглеском) је место у или поред арене, или иза позорнице где се извођачи одмарају после наступа. Добила је назив по томе што су, у прошлости, ова места за одмарање обично била зелене боје. Данас, зелене собе нису нужно зелене боје, али је име остало.[114][115] Традиционално, она се налазила иза позорнице, а од 2012, проналажени су разни начини да се она уклопи у арену. 2021. године, грин рум је заузео место целог пода арене где је оригинално требала да стоји публика, план који је напуштен због пандемије.[116]

Слика у јавности и критике[уреди | уреди извор]

Песма Евровизије остаје један од најгледанијих телевизијских догађаја у целој Европи, са универзалном привлачношћу, чије се гледалиште не уклапа у једноставне социолошке категорије. 2021. године, Песма Евровизије је имала удео у гледаности од 40,5% међу свим старосним групама, а највећи успех је остварила у групи 15-24 године, где је удео у гледаности био 52,8%.[117] Мерењима у 2015. и 2016. године је показано да је у свету Песма Евровизије била гледанији програм од Супербоула (укључујући и традиционални шоу на полувремену са музичким звездама) и доделе Оскара.[118][119] Пренос Песме Евровизије 2008. био је у Србији најгледанији телевизијски програм у историји мерења гледаности.[120]

Лорди, победници Песме Евровизије 2006, наступају на Евровизији 2007.

Песмом Евровизије традиционално доминирају лагано оркестриране поп песме, једноставних, певљивих рефрена, познатих као шлагер, због чега се често назива фестивалом лаких нота. Позициони систем гласања по државама и ограничење трајања песама на три минута значе да се песме настоје допасти гледаоцима свих укуса (описивано као „вечита журка поп музике средином пута, комбиноване са екстремним политичким гласањем”), истовремено покушавајући каквим триком привући пажњу на себе међу мноштвом других такмичара. Само 2004. године, на сцени су виђени српски опанци, кожни корсети, штуле, ролшуе, анђеоска крила, гимнастичар у поткошуљи, додоле (призивачице кише), те група која се њихала у ритму коитуса и низ сличних, експлицитних аранжмана. Само међу песмама победницама били су и наслови Diggi-loo, diggi-ley, Boom-bang-a-bang, Ding-a-dong, La-la-la; од увођења слободе избора језика, многи певају на, како је писао Си-Би-Си, „евровизијском индијском енглеском, неоптерећеном стварима попут синтаксе, логике или разумљивости”.[121]

Песма Евровизије је због ових атрибута, „народних ношњи, баналних текстова, већ сварене музике, изанђалих водитеља са још изанђалијим шалама, све наглашенијим трешењем задњице и општом претераношћу”[121] називана „годишњом екстраваганцом кича”,[122] „најшундастијим годишњим телевизијским догађајем”,[123] „такмичењем које је добар укус заборавио” које „обожавају љубитељи камп забаве свугде”,[122] „спектаклом који је толико лош да је добар”,[121] или, речима министра културе Француске из 1982. када се ова земља на годину дана повукла са такмичења, „спомеником бесмислу”.[124]

Epic Sax Guy, члан групе SunStroke Project која је представљала Молдавију 2010. и 2017. године

Песма Евровизије се у неким земљама, посебно Уједињеном Краљевству, види мање као надметање песама него као прилика за смехом испуњено вече. Међу коментарима такмичења „које волимо да мрзимо”[125] (речима Би-Би-Сија) британског коментатора Терија Вогана били су и „то је једна иста песма коју Французи певају откако су окачили веш по Мажино линији”, „мора да носиш ту кошуљу зато што си изгубио опкладу!”, или пак „холандски гласачи су традиционално луди као кофа жаба”. Данска је званично протестовала након што је Воган током преноса Песме Евровизије 2001. цело вече називао водитеље „Доктор Смрт и Вила Млечнозуба”.[126]

У Грчкој су бројне организације покушавале да спрече групу да учествује. Ники Константиноу, председник Уније власника ресторана и барова Грчке, је јавно затражила од народа Финске и Грчке да не дозволи групи Лорди учешће у такмичењу, тврдећи да је група сатанистичка. Још три организације у Грчкој су покренуле законске акције против групе.[127] Сам Мр. Лорди је одговорио на оптужбе и чврсто порекао сатанизам. Изјавио је да сатанистичке групе не би написале песме као што су "Hard Rock Hallelujah" или "Devil Is A Loser".[128] У Кипру, православне хришћанске групе су покушале да спрече свој јавни сервис да пошаље песму „El Diablo” (Ђаво) на Песму Евровизије 2021. године, тврдећи да је сатанистичка, и тражили слање песме која „промовише кипарску историју, традицију и културу”. Протестанти су носили знакове са натписима „протестујемо мирно, не Ел Дијаблу”, „одрекни се ђавола, врати се Христу” и „Христ спашава, Ел Диабло убија". Песма је ипак послата на избор.[129]

Део наступа у којем Сергеј Стјепанов свира саксофон у песми Run Away са којом је група Санстроук Пројект представљала Молдавију на Песми Евровизије 2010, постао је интернет феномен широм света, а снимљена је и десеточасовна и многе друге верзије и пародије, под називом Epic Sax Guy, које су на Јутјубу прегледани више десетина милиона пута.[130][131]

Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве је довео у везу поплаве на Балкану 2014. са победом драг квин Кончите Вурст на Песми Евровизије неколико недеља раније, објаснивши „да нас Бог искушава како бисмо се вратили на прави пут”.[132]

Песма Евровизије је била тема скечева у телевизијским серијама „Летећи циркус Монтија Пајтона” и „Бени Хил Шоу”, као и израелског филма „Капкејкови” и филма „Песма Евровизије: Прича ватрене саге” за који је сценарио писао и играо главну улогу Вил Ферел.[133][134][135]


Суседско и гласање дијаспоре[уреди | уреди извор]

Анализе резултата гласања указују и на „пријатељско” гласање, у којем велики број поена размењују суседне и политички блиске земље.[136] Грчка и Кипар из деценије у деценију размењују максималних 12 поена. Изузетно су јаки и балтички/некадашњи совјетски, скандинавски и балкански гласачки блокови. Од увођења телегласања, на гласање утиче и демографски фактор, пошто емигранти масовно гласају за своје етничке матице. Ова појава је најприметнија код извођача из земаља са великом емиграцијом, на пример Турске и Грчке, или етнички мешовитих региона попут Балкана, тако да резултати телегласања могу подсећати на податке из етничког пописа. Примера ради, 2005. године, гласање у финалу отворила је Аустрија овако: 6 поена—Румунија, 7 поена—Турска, 8 поена—Хрватска, 10 поена—Босна и Херцеговина, 12 поена—Србија и Црна Гора. Поборници Евровизије појаву блоковског гласања објашњавају тиме да је природно да публика на географски и културно блиским просторима, често на тржишту истих медија и музичких кућа, има сличан музички укус, те и да лакше препознају извођаче из блиских земаља.[тражи се извор] [137]

ЛГБТ+ видљивост[уреди | уреди извор]

Photograph of Dana International during a performance
Дана Интернашонал, прва транс учесница такмичења и победница Песме Евровизије 1998.

Избор за Песму Евровизије већ деценијама има своје фанове у ЛГБТ+ заједници, а организатори су се активно трудили још од 90-их да те фанове укључе у такмичење.[138] До данас, Песма Евровизије и даље изазива негодовање међу конзервативним струјама које углавном делују на истоку Европе.[139][140][141][142][143]

Критике и контроверзе[уреди | уреди извор]

Правила Европске радиодифузне уније покушавају да сачувају аполитични карактер манифестације, али је Песма Евровизије од својих раних фаза представљала потенцијалну платформу за исказивање геополитичких ставова.[144][145][146] Међу најпознатијим контроверзама су сведочења новинара о утицају шпанског диктатора Франсиска Франка на гласање на Песми Евровизије 1968. како би донео победу Шпанији, након чега је Масијел однела победу за један поен изнад фаворизованог британског представника Клифа Ричарда чија је песма “Congratulations” касније постала позната широм света.[144][145]

Тото Кутуњо из Италије је 1990. победио с песмом “Insieme: 1992” посвећеној формирању Европске уније

Песма “E Depois do Adeus” Паула де Карваља која је представљала Португалију 1974. године је двадесет дана након такмичења искоришћена као скривена порука на радију упућена армији за отпочињање Каранфилске револуције којим је свргнут диктатор Марсело Каитано[144][145] Грчка се повукла с такмичења 1975. године због дебија Турске која је извршила инвазију на Кипар годину дана раније.[147] Наредне године се Грчка вратила с песмом “Panagia Mou, Panagia Mou” која је критиковала турску спољну политику, због чега се Турска повукла с Песме Евровизије.[148]

На Песми Евровизије 1990. је представљен велики број песама инспирисаних падом Гвоздене завесе и Берлинског зида и најављеном Уговору о Европској унији, са насловима попут Заједно:1992, Негде у Европи, Нема више зидова, Живети слободно или Бранденбуршка капија.[149]

Наранџаста револуција у Украјини се десила 2004. године након победе те земље на Песми Евровизија, па је организација наредног издања схваћена у политичком врху као прилика да се Украјина покаже у најбољем свету. Песма Разом нас бахато, химна револуције, изабрана је за представника те земље; по захтеву ЕУР, из текста су уклоњене непосредне оде председнику Јушченку, а извођење прерађене „химне свих бораца за слободу” пратили су вокали који су пред крај покидали ланце и окове.[150]

Грузија је првобитно најавила повлачење с Песма Евровизије 2009. године у Москви због умешаности Русије у рат у Грузији, али је ипак потврдила учешће након победе на Дечјој песми Евровизије 2008. уз максималних 12 поена од Русије.[151] За представника Грузије је изабрана група “Stephane & 3G” с песмом “We Don't Wanna Put In” која је представљала игру речи која је могла да буде протумачена и као политичка порука против тадашњег премијера Русије Владимира Путина. Референтна група ЕРУ је упутила предлог грузијском емитеру да промени песму или, барем, речи, што је Грузија одбила оптужујући Русију да врши притисак, што је резултирало званичним повлачењем Грузије с такмичења те године.[151][144]

Салвадор Собрал, победник 2017. године, је мајицом скренуо пажњу на текућу европску мигрантску кризу и третман према избеглицама

Јерменија је Песму Евровизије 2015. искористила као прилику да обележи сто година од геноцида над Јерменима на подручју Османског царства. Састављена је група од јерменске дијаспоре са свих континената и представљена песма “Don't deny” („Немој да негираш”), чији је наслов могао да се протумачи као директна порука државама које одбијају да признају карактер масовних убистава као геноцид, због чега је морао да буде промењен назив песме.[146][152]

На конференцији за медије 2017. након првог полуфинала је представник Португалије и каснији победник такмичења, Салвадор Собрал, скренуо пажњу на европску мигрантску кризу носећи мајицу с натписом “S.O.S. Refugees” и критикујући третман према избеглицама у Грчкој, Турској и Италији.[153] ЕРУ је издао саопштењем којим је рекао да је Собрал искористио такмичење да би послао политичку поруку и да би могао да буде суспендован уколико би поново носио исту мајицу током фестивала.[153]

Неколико бивших представника Белорусије је током 2020. и 2021. године јавно подржало протесте против ауторитарне владавине Александра Лукашенка, оптужило јавни сервис за цензуру, па и подржало забрану учешћа тој земљи на Песми Евровизије.[154] Еуген Перлин, дугогодишњи коментатор такмичења и водитељ Дечје песме Евровизије 2018. је напустио националну телевизију као подршку протестима.[154] За представника 2021. је Белорусија представила групу “Гласови с места” чији је дотадашњи рад исмевао, па је изабрана песма “Ya nauchu tebya (I'll Teach You)” тако протумачена због чега је била предмет критика у белоруској јавности.[155] Европска радиодифузна унија је захтевала промену песме због довођења у питање неполитичке природе и репутације такмичења.[156]

Израел и арапске земље[уреди | уреди извор]

Израелско-арапски сукоб и проистекла политичка ситуација су у великој мери утицали на учешће многих земаља на Песми Евровизије. Први наступ Израела 1973. године је био под посебним мерама опреза пошто се догодио годину дана након масакра израелских спортиста на Олимпијским играма у Минхену од стране палестинских терориста из организације „Црни септембар“.[145]

Већина арапских земаља северне Африке и блиског истока су такође чланице ЕРУ и имају право наступа на Евровизији. Током преноса фестивала 1978. године јорданска телевизија је за време наступа Изара Коена убацила интермецо, а пренос је прекинут истог момента када је Израел проглашен за победника.[157] Иако је изабрала представника за Песму Евровизије 1979. године, Турска се повукла са такмичења у Јерусалиму због притиска арапских земаља.[158] Једина арапска држава која је наступила на овом фестивалу био је Мароко који је наступио 1980 када је Израел одустао од учешћа. Либан је најавио учешће 2005. у Кијеву и чак је била изабрана и песма, али пошто закони те арапске земље забрањују било какво емитовање израелских садржаја, представници државне телевизије Либана су тражили од ЕРУ-а дозволу да током наступа Шири Мајмон пуштају рекламе што је ЕРУ одбила.[159]

Мурал у Ђирони који позива на бојкот Песме Евровизије 2019. године у Израелу са поруком „Слободна Палестина

Током наступа на 2000. године чланови групе „Пинг Понг” који су представљали Израел су махали заставама Израела и Сирије позивајући на мир у региону.[144][145] На такмичењу 2009. године су представнице Израела биле Ноа и Мира Авад, јеврејска и арапска певачица које су извеле песму „There Must Be Another Way” (Постоји и други начин) која је садржала делове и на хебрејском и арапском језику.[160] Њих две су песму описале не као песму мира, већ као песму која позива на поштовање хуманости других.[151]

Након тријумфа Израела 2018. године, током победничког говора, Нета Барзилај је изјавила: „Следећи пут у Јерусалиму”, што је изазвало бројне контроверзе.[161] Влада Израела је инсистирала да се наредно издање такмичења одржи у Јерусалиму, који својим главним градом сматра и Држава Палестина, али је због притиска јавности одабран Тел Авив.[161] Више од 140 уметника из целог света је потписало петицију којом позивају на бојкот Песме Евровизије у Израелу због окупације палестинских територија, третмана према Палестинцима у Израелу и оптужби за ратне злочине почињене од стране израелске војске.[161] Представници Исланда, група Хатари, су током преноса финала показали палестинске транспаренте, а двоје плесача током наступа Мадоне у ревијалном делу се држало за руке док су имали залепљене заставе Израела и Палестине на леђима.[162]

Југославија и проистекле земље[уреди | уреди извор]

Једина социјалистичка држава, потекла из Источног блока, која је учествовала на Песми Евровизије је Југославија, што је често тумачено као гест независности Јосипа Броза Тита од Москве.[152]

Након распада Југославије прве новоформиране државе су дебитовале 1993. године. Хрватска се представила с песмом “Don't ever cry” коју је изводила група „Пут” и завршила стихом „Немој да плачеш, моје хрватско небо”, док је Босну и Херцеговину представљао Мухамед Фазлагић Фазла с песмом „Сва бол свијета” која је говорила о текућем рату у тој земљи.[163][164] У медијима су били актуелни наводи да је процес избора за представнике у Босни и Херцеговини вођен по тзв. националном кључу како би се смењивали конститутивни народи (Бошњаци, Срби, Хрвати).[165][166] СР Југославији није било дозвољено учешће због санкција све до петооктобарских промена и пријема у Уједињене нације. Процес примања Србије и Црне Горе у ЕРУ је покренут 2002. године, а дефинитивни деби на Песми Евровизије се догодио 2004. када је Жељко Јоксимовић освојио друго место с песмом „Лане моје”.[167]

Жељко Јоксимовић на Песми Евровизије 2004. године, први од два представника Србије и Црне Горе

Као симболичан увод у распад државне заједнице СЦГ две године касније је у медијима представљан избор за представника 2006. године.[145][108] На Европесми-Еуропјесми одржаној у Београду се десио инцидент када је публика негодовала због победе црногорске групе No Name (Но Нејм) након што чланови жирија из Црне Горе нису дали ниједан поен победницима Беовизије 2006, Фламингосима и Луису, и другопласираној Ани Николић.[168] Како није дошло до договора представника РТС-а и РТЦГ-а, Србија и Црна Гора је остала без представника на Песми Евровизије. С обзиром да је пријавила учешће и платила котизацију, било јој је дозвољено да гласа, што је била јединствена ситуација у историји такмичења у којој је гласала земља која није имала представника.[168] Референдум о независности Црне Горе је одржан дан након такмичења у Атини, на којем се 55,5% изашлих определило за проглашење независности Црне Горе.

У периоду припрема за Песму Евровизије 2008. у Београду и избор представника Србије, проглашена је независност Косова што је довело до политичке ситуације у земљи због којег је за неколико недеља одложена Беовизија 2008, фестивал на којем је изабран представник.[169] У медијима су се јављали наводи да су текстови појединих песама на Беовизији били посвећени косовској тематици, што је Владимир Граић неколико година касније потврдио коментаришући песму „Завет” коју је изводила група Beauty Queens (Бјути Квинс).[170] Слични наводи су постојали и за победничку песму Оро коју је изводила Јелена Томашевић и у чијем се тексту, између осталог, помиње Видовдан, празник на који се догодила Косовска битка, као централни догађај косовског култа.[171]

Након што су представници БЈР Македоније Влатко Лозаноски и Есма Реџепова на 2013. године објавили спот песму „Империја”, он је био предмет контроверзи због тога што је оцењен као промоција пројекта Скопље 2014. Песма је након месец дана промењена.[172]

Простор бившег Совјетског Савеза[уреди | уреди извор]

Азербејџан и Јерменија[уреди | уреди извор]

Водећи разлог у политичком сукобу Азербејџана и Јерменије је статус области Нагорно-Карабах коју Азербејџан сматра својом аутономном облашћу, а која је под политичком и војном контролом већински насељених Јермена који су прогласили Републику Арцах. Јерменија је дебитовала 2006. године с певачем Андреом, који је управо из спорне области.[173] Азербејџан је дебитовао две године касније.

На Песми Евровизије 2009. године је делегација Азербејџана протестовала зато што је у разгледници која је најављивала јерменског представника приказан споменик Ми смо наше планине из области Нагорно-Карабах.[151] Разгледница је промењена, али је током презентовања гласова Јерменије Сирушо у рукама држала таблу с које је читала гласове и на чијој залеђини се налазила слика споменика.[151] Исте године су постојале су оптужбе да је на националној телевизији Азербејџана био замагљен број на који је могло да се гласа за Јерменију, а накнадно је Министарство националне безбедности позвало на саслушање неколико грађана који су гласали за Јерменију.[151]

Такмичење 2012. је одржано у Бакуу након победе Азербејџана претходне године. Иако су власти Азербејџана обећале да ће гарантовати за безбедност јерменских представника и фанова, Јерменија је одлучила да одустане од такмичења након кампање бојкота коју је предводила група од 22 певача и бивших представника на Песми Евровизије.[174]

Представница Јерменије Ивета Мукучјан је током прве полуфиналне вечери 2016. године махала заставом Републике Арцах, због чега су званичници ЕРУ најавили казну јерменској телевизији због кршења забране слања политичких порука.[175] Од када се јавно објављују детаљни резултати и рангирање чланова жирија, готово сваки пут су жирији Азербејџана и Јерменије једни друге једногласно ставили на последње место.[176]

Русија и Украјина[уреди | уреди извор]

Политички односи Русије и Украјине и њихов однос на Песми Евровизије је значајно промењен након рат на истоку Украјине и Кримске кризе. Због почетка рата и отежане финансијске ситуације, Украјина се повукла с Песме Евровизије 2015. године, а Русија је послала популарну певачицу Полину Гагарину с песмом посвећеној миру.[177] Гагарина је освојила друго место, а током процедуре гласања су водитељке у хали, због звиждања током доделе поена Русији, скретале пажњу да је Песма Евровизије музичко такмичење које није повезано с политиком.[178]

Џамала из Украјине је 2016. победила с песмом „1944” која говори о протеривању Кримских Татара

Украјина се вратила наредне године и однела победу године с песмом „1944” коју изводи Џамала, а која говори о породичном искуству током протеривања Татара с полуострва Крим од стране совјетских власти.[108] Непосредно након самог одабира ове песме, поједини руски политичари, као и власти проглашене Републике Крим, оптужили су украјинске органе власти да се песма користи за „напад на Русију” и „истицање трагедије Татара да би се европским гледаоцима створила лажна слика наводног срамоћења Татара на руском Криму”.‍[179] Ипак, публика у Украјини је Русији доделила максималних 12 поена, док је руска публика доделила Украјини 10 поена.

Јулија Самојлова (руска представница 2018) је одабрана да представља Русију 2017. године на такмичењу одржаном у Кијеву, али је Служба за безбедност Украјине забранила је Самојловој улазак на територију земље на три године због кршења закона услед њеног наступа на спорној територији Крим. ЕРУ је предложила руској телевизији да промени такмичара или да преноси наступ своје представнице преко сателита, што је одбијено и што је довело до одустајања Русије од Песме Евровизије те године.[180]

На избору за представника Украјине на Песми Евровизије 2019. је победила певачица Марув, која је одбила да потпише уговор којим би се обавезала да неће наступати у Русији и да ће представљати ставове украјинског друштва.[181] Певачица је издала саопштење у којем је навела да не жели да претвара своје учешће у промоцију политичара. Украјина је тако остала без представника те године.[181]

Уочи Песме Евровизије 2022. избори за представницу Украјине поново су завршени контроверзно, а њена победница Алина Паш оптужена је да је на Крим ушла преко Русије, чиме се крше украјински закони. Затим ју је заменила група Kalush Orchestra као украјински учесник на такмичењу. Након руске инвазије на Украјину и накнадних протеста других конкурентских земаља, Русија је у потпуности искључена из учешћа у такмичењу.

Русија и Грузија[уреди | уреди извор]

Грузијски јавни сервис ГПБ је у августу 2008. открио да неће учествовати на Песми Евровизије 2009. која се одржавала у Москви, у Русији, због Рата између Грузије и Русије у 2008. години. ГПБ је изјавио да „не жели да учествује на такмичењу које организује држава која крши људска права и међународне законе”.[182][183] ГПБ је касније своју одлуку преиначио у децембру 2008. године, после разговора са Европском радиодифузном унијом (ЕРУ, која организује Песму Евровизије), као и после победе Грузије на Дечјој песми Евровизије 2008. на којој је Русија дала своје највеће поене (12 поена) Грузији.[184][185] У фебруару 2009. године се појавила петиција под именом „Бојкотујмо Москвавизију” која је позивала на ГПБ да не учествује на такмичењу.[186]

Избор песме „We Don't Wanna Put In" (буквално, „Не желимо да се трудимо" / „Не желимо Путина") на грузијском националном избору је праћен великом медијском пажњом због политичких конотација речи песме. О овој песми, која је критика политике Владимира Путина, се шушкало широм Европе, са нагађањима да није подобна за Песму Евровизије због правила која бране политичке поруке у песмама.[187] Говорник ГПБ-а је одбацио наводе да је песма политичке природе, а ЕРУ је одбила да да изјаву све док им песма није званично послата као грузијска песма за Песму Евровизије.[188] 2. марта 2009. је политичка група Млада Русија одржала протест у Москви против песме.[189]

10. марта 2009, ЕРУ је рекла ГПБ-у да речи песме крше правила такмичења и тражили од њих да речи песме промене, или да пошаљу другу песму.[тражи се извор] 11. марта, ГПБ је изјавио да песма или њене речи неће бити промењени, да песма нема политичку поруку и тврдили су да је одбацивање песме од стране ЕРУ политички притисак Русије на Грузију. Грузија се тиме ефективно повукла са такмичења.[тражи се извор] Ово је било и потврђено 16. марта кад је изашао редослед наступа на ком се Грузија није појавила. Грузија је требало да учествује у првом полуфиналу 12. марта 2009.

ГПБ није ни емитовао такмичење 2009, али се вратио на такмичење 2010. у Ослу, у Норвешкој.

Такмичења по узору на Песму Евровизије[уреди | уреди извор]

Име Одржавање Учесталост Опис
Дечја песма Евровизије
(енгл. Junior Eurovision Song Contest)
2003-данас Једном годишње Такмичење за певаче до 14 година старости, формата и пропозиција налик на Песму Евровизије, одржава се од 2003. године, такође у организацији Европске уније за радиодифузију. ЕРУ је такмичење основала по узору на дечје такмичење песама, касније „Нордијску дечју Евровизију”, која се од 2000. године одржавана у Данској.
Песма Америке
(енгл. American Song Contest)
2022- Једном годишње Такмичење веома сличног формата и пропозиција налик на Песму Евровизије, које ће се одржавати сваке године од 2022. у ком се такмиче 50 америчких савезних држава, 5 америчких територија и Округ Колумбија (Вашингтон).
Песма Турквизије
(тур. Türkvizyon Şarkı Yarışması)
2013-данас Углавном једном годишње Такмичење основано од стране Турске после повлачења са Песме Евровизије. На њој се такмиче државе и аутономни региони са туркијским становништвом.
Млади Музичари Евровизије
(енгл. Eurovision Young Musicians)
1982-данас Једном у две године Такмичење извођења класичне музике за учеснике старости између 12 и 21 године. Одржава се сваке друге године од 1982.
Хор Евровизије
(енгл. Eurovision Choir)
2017-данас Једном у две године Такмиче се хорови из земаља чланица ЕРУ.
Међународни фестивал песама у Сопоту
(пољ. Sopot Festival)
1961-1980; 1984-2009; 2012-данас Углавном једном годишње
Песма Интервизије
(пољ. Festiwal Interwizji)
1977-1980; 2008. Једном годишње Такмичење по узору на Песму Евровизије на којем су учествовале земље бившег Источног блока, које је организовала Интервизија, телевизијска мрежа националних емитера ових социјалистичких земаља. Песма Интервизије је одржавана у Сопоту као замена за Међународни фестивал; укинута је 1981. када је у Пољској уведено ванредно стање, а сам Фестивал је поново организован од 1985. под старим именом.
Оријент, Фестивал источне музике Одржан први пут у Сарајеву, са учесницима из Азије и Европе.
Песма Бундесвизије
(нем. Bundesvision Song Contest)
2005-2015. Једном годишње Такмичење шеснаест савезних држава Немачке, које од 2005. организује утицајни забављач Штефан Раб.
Магични циркус Евровизије
(енгл. Eurovision Magic Circus Show)
2010-2012. Једном годишње У њему су деца између 7 и 14 година из држава сталних чланица ЕРУ изводила разне циркуске тачке.[190]
Плес Евровизије
(енгл. Eurovision Dance Contest)
2007. и 2008. Једном годишње Телевизијско такмичење у плесном спорту, које се одржало 2007. и 2008. у организацији ЕУР и Би-Би-Сија. Отказано је после два издања због мањка интереса.
Канадска песма Евровизије
(енгл. Eurovision Song Contest Canada)
2023. Такмичење по узору на Песму Евровизије у ком се такмичи 10 канадских провинција и 3 територије.[191]
Латиноамеричка песма Евровизије
(енгл. Eurovision Song Contest Latin America)
2023. Такмичење по узору на Песму Евровизије на ком се такмиче државе Латинске Америке.<>„EUROVISION SONG CONTEST TO LAUNCH IN LATIN AMERICA”. ebu.ch. Европска радиодифузна унија. 2022-07-12. Приступљено 2022-07-12. </ref>
Азијска песма Евровизије
(енгл. Eurovision Asia Song Contest)
Није одржано / Предложено такмичење засновано на евровизијском формату на ком би се такмичиле државе у Азији и Пацифику. Планови су отказани 2021. после 5 година неуспешног развијања пројекта.[192]
„Светска визија: Америчка химна”
(енгл. World Vision: An American Anthem)
Није одржано / Предложено такмичење засновано на евровизијском формату, на који је америчка телевизијска мрежа Ен-Би-Си откупила права од ЕУР. На такмичењу би, учествовале песме из 50 америчких савезних држава, а замишљено је као конкуренција Идолу.[193] Ови планови нису остварени, али је 15 година касније Ен-Би-Си поново откупио права од ЕРУ за формат Евровизије и емитоваће Песму Америке.
Таленат Евровизије
(енгл. Eurovision Talent Contest)
Није одржано / Прво издање би се одржало 2009. у Русији и откривало би нови певачки таленат Европе.[194]

На јесен 2005, ЕУР је организовала посебан програм као прославу педесетогодишњице Песме Евровизије, који је, под називом Честитамо! (по истоименој песми, са којом је Клиф Ричард представљао Уједињено Краљевство 1968) одржан у Копенхагену. У опуштеном програму слављеничке атмосфере, који је водила Катрина Лесканич, учествовао је уживо велики број учесника из првих 50 година и приказани исечци из историје такмичења, а међу 14 песама које су претходно одабрали ЕУР и публика гласањем преко Интернета, бирана је телегласањем најпопуларнија песма Евровизије свих времена, за коју је изабрана песма Waterloo шведских представника АББА 1974.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Live Webcast (Пренос уживо) eurovision.tv, 2006, овде у архиви Web Archive., Приступљено 7. 1. 2008.
  2. ^ Eurovision Song Contest — International Music Program. Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2005) (Песма Евровизије — међународни музички програм) Метју Мареј, museum.tv (Музеј радиодифузних комуникација)., Приступљено 7. 1. 2008.
  3. ^ Finland wins Eurovision contest. (Финска победила на такмичењу Евровизије) Ал Џазира, 21. мај 2006, Приступљено 7. 1. 2008.
  4. ^ а б „EUROVISION SONG CONTEST 2013 UNITES VIEWERS WORLDWIDE”. ebu.ch. Европска радиодифузна унија. 28. 5. 2013. Приступљено 23. 1. 2022. 
  5. ^ „Eurovision Song Contest 2014 reaches 195 million worldwide”. eurovision.tv. Европска радиодифузна унија. 3. 6. 2014. Приступљено 23. 1. 2022. 
  6. ^ „Viewing figures (2016-2021)”. eurovisionworld.com. EurovisionWorld. Приступљено 23. 1. 2022. 
  7. ^ Eurovision Trivia. (Евровизијске занимљивости) Би-Би-Си, 5. мај 2002, Приступљено 7. 1. 2008.
  8. ^ „The 2017 Eurovision Song Contest to be streamed live on YouTube”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 6. 4. 2020. 
  9. ^ „Eurovision 2019 and 2020 are coming to Netflix in the U.S.”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 6. 4. 2020. 
  10. ^ а б в „Facts & Figures”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 30. 5. 2019. 
  11. ^ а б Patrick Jaquin Eurovision's Golden Jubilee
  12. ^ bbc.co.uk History of Eurovision
  13. ^ George T. Waters Eurovision: 40 years of network development, four decades of service to broadcasters
  14. ^ David Fisher Media Statistics: 1951
  15. ^ а б в г д ђ е „Historical Milestones”. eurovision.tv. 2005. Архивирано из оригинала на датум 26. 5. 2006. Приступљено 26. 5. 2006. 
  16. ^ (језик: француски)Histoire 1956 à 1959. (Историја од 1956. до 1959). Франк Томас и Лоран Балмер, eurovision-fr.net, 1999–2006, Приступљено 7. 1. 2008.
  17. ^ Eurovision Operations Department. (Одељење за операције Евровизије.) Европска унија за радиодифузију, ebu.ch, 8. јун 2007, Приступљено 7. 1. 2008.
  18. ^ Spectra's Eurovisiondiary now online. (Спектрин евровизијски дневник је сада онлајн.) Итамар Барак, esctoday.com, 17. април 2007, Приступљено 12. 1. 2008.
  19. ^ Union (EBU), European Broadcasting (2018-04-27). „Admission”. www.ebu.ch (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-22. 
  20. ^ „ITU-R Radio Regulations 2012–15” (PDF). International Telecommunication Union, available from the Spectrum Management Authority of Jamaica. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 8. 2013. Приступљено 28. 6. 2019. 
  21. ^ „ITU-R Radio Regulations – Articles edition of 2004 (valid in 2004–07)” (PDF). International Telecommunication Union. 2004. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 10. 2017. Приступљено 28. 6. 2020. 
  22. ^ Radio regulations; Article 5: Frequency allocations. (Одредбе о радију; члан 5: Алокације фреквенција.) Међународна унија за телекомуникације, верзија од 1. септембра 2005, Приступљено 9. 1. 2008.
  23. ^ The Eurovision Song Contest 1956 — present. (Песма Евровизија 1956 — данас) Би-Би-Си, 26. април 2007, Приступљено 9. 1. 2008.
  24. ^ Cobb, Ryan (22. 5. 2018). „Israeli Minister "to invite" Arabic nations, including Tunisia, to take part in Eurovision 2019”. ESCXtra. Архивирано из оригинала на датум 30. 11. 2020. Приступљено 11. 7. 2019. 
  25. ^ Kuipers, Michael (20. 6. 2007). „Tunisia will not participate "in the forseeable future". ESCToday. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2017. Приступљено 30. 5. 2017. 
  26. ^ Australia to return to the Eurovision Song Contest!
  27. ^ Granger, Anthony (27. 1. 2022). „EBU Tightens Rules Around September 1st Song Publication Date”. Eurovoix.com. Eurovoix. Приступљено 5. 1. 2022. 
  28. ^ а б в г д ђ е Rules of the 2005 Eurovision Song Contest. (Правила Песме Евровизије 2005) eurovision.tv, 2005, овде у Web Archive., Приступљено 7. 1. 2008.
  29. ^ а б Rehearsal Schedule. (Распоред проба) eurovision.tv, 2006, овде у Web Archive., Приступљено 7. 1. 2008.
  30. ^ а б Latest news from Athens. (Последње вести из Атине) eurovision.tv, 11. мај 2006, овде у Web Archive., Приступљено 7. 1. 2008.
  31. ^ Jordan, Paul (18. 2. 2016). „Biggest change to Eurovision Song Contest voting since 1975”. Eurovision Song Contest. Приступљено 5. 7. 2020. 
  32. ^ „Eurovision Song Contest overhauls voting rules”. BBC News. BBC. 18. 2. 2016. Приступљено 5. 7. 2020. 
  33. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м O'Connor 2005.
  34. ^ „Rules of the 2004 Eurovision Song Contest” (PDF). European Broadcasting Union. MyLedbury. 
  35. ^ 1974: Brighton, United Kingdom. (1974: Брајтон, Уједињено Краљевство.) eurovision.tv, овде у Web Archive., Приступљено 11. 1. 2008.
  36. ^ Ukrainian hosts' high hopes for Eurovision. (Велике наде украјинских домаћина за Евровизију.) Хелен Фокс, Би-Би-Си њуз, 19. мај 2005, Приступљено 8. 1. 2008.
  37. ^ Millstreet. (Милстрит.) cork-guide.ie., Приступљено 8. 1. 2008.
  38. ^ Eurovision 1993 — The Venue. (Евровизија 1993 — место одржавања.) doteurovision.com., Приступљено 8. 1. 2008.
  39. ^ Where Do We Put The Foreign Tourists? (Где да сместимо стране туристе?) Џон Мароун, The Ukrainian observer., Приступљено 8. 1. 2008.
  40. ^ „Rules”. eurovision.tv. Приступљено 23. 11. 2021. 
  41. ^ а б „JOWST from Norway: We're in it to win it”. eurovisionworld.com. Eurovisionworld. 24. 3. 2017. Приступљено 24. 3. 2017. 
  42. ^ „Lugano 1956”. EBU. Приступљено 5. 12. 2021. »The songs of the contest were not to exceed three and a half minutes« 
  43. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 20. 6. 2009. Приступљено 30. 5. 2010. 
  44. ^ „Urban Trad”. UrbanTrad.com. 28. 9. 2004. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2007. Приступљено 18. 7. 2006. 
  45. ^ „The Diggiloo Thrush”. Приступљено 24. 5. 2019. 
  46. ^ „Everything you need to know about Eurovision—and its decades of glorious camp”. Приступљено 13. 5. 2018. 
  47. ^ „Eurovision 2017: Everything You Need To Know About Italy Entry Francesco Gabbani And His Dancing Gorilla”. Хафингтон пост. Приступљено 24. 5. 2019. 
  48. ^ „What is Joik, as heard in Norway’s 2019 Eurovision entry Spirit In the Sky?”. metro.co.uk. Приступљено 26. 5. 2019. 
  49. ^ Конкурс за избор композиција за такмичење Беовизија 2008. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2007) Радио-телевизија Србије, 2007, Приступљено 11. 1. 2008.
  50. ^ „Rules”. Eurovision.tv (на језику: енглески). 2017-01-12. Приступљено 2022-03-22. 
  51. ^ Lebanon withdraws from Eurovision. (Либан се повлачи са Евровизије.) Би-Би-Си, 18. март 2005, Приступљено 11. 1. 2008.
  52. ^ Jiandani, Sanjay (Sergio) (28. 1. 2020). „Eurovision 2020: Semi-final Allocation Draw results”. esctoday.com. Esctoday. Приступљено 23. 11. 2021. 
  53. ^ а б в „Lugano 1956”. EBU. Приступљено 1. 12. 2021. 
  54. ^ „Naples 1965”. EBU. Приступљено 5. 12. 2021. »Swedish participant Ingvar Wixell performed his song -originally called Annorstädes Vals - in English instead of Swedish while all the other participants sang in their native languages. This incident led to a rule change meaning that all participants would have to perform their songs in their respective national languages.« 
  55. ^ Kennedy O'Connor, John (2007). The Eurovision Song Contest: The Official History. UK: Carlton Books. стр. 108–111. ISBN 978-1-84442-994-3. 
  56. ^ „Historical Milestones”. 5. 6. 2004. Архивирано из оригинала на датум 05. 06. 2004. Приступљено 11. 12. 2021. 
  57. ^ „Eurovision Song Contest 2003”. 2. 8. 2002. Архивирано из оригинала на датум 02. 08. 2002. Приступљено 11. 12. 2021. 
  58. ^ „Changes announced to ensure eurovision comes "back for good". EBU. 18. 6. 2020. Приступљено 18. 6. 2020. 
  59. ^ „Eurovision Song Contest: Organisers”. Eurovision Song Contest. 12. 1. 2017. Приступљено 5. 7. 2020. 
  60. ^ „Eurovision Song Contest: Heads of Delegation”. Eurovision Song Contest. 14. 1. 2017. Приступљено 5. 7. 2020. 
  61. ^ Groot, Evert (11. 3. 2019). „Lineup 2019 completed as Heads of Delegation gather in Tel Aviv”. Eurovision Song Contest. Приступљено 5. 7. 2020. 
  62. ^ а б „Eurovision Song Contest: Executive Supervisor”. Eurovision Song Contest. Архивирано из оригинала на датум 29. 5. 2020. Приступљено 19. 2. 2021. 
  63. ^ а б „Eurovision Song Contest: Reference Group”. Eurovision Song Contest. 14. 1. 2017. Приступљено 5. 7. 2020. 
  64. ^ „Eurovision Song Contest Reference Group”. ebu.ch. European Broadcasting Union. 8. 10. 2014. Приступљено 22. 6. 2021. 
  65. ^ „The Organisers behind the Eurovision Song Contest”. eurovision.tv (на језику: енглески). 2019-03-27. Приступљено 2022-07-13. 
  66. ^ Jiandani, Sanjay (22. 6. 2021). „EBU: Four new members join the Reference Group”. ESCToday (на језику: енглески). Приступљено 23. 6. 2021. 
  67. ^ [1] {eurovision.tv} 31.12.2010.
  68. ^ Exclusive: Juries also get 50% stake in Semi-Final result! („Ексклузивно: Жирији такође добијају 50% учешћа у резултату полуфинала!”) Ситсе Бакер (Sietse Bakker), Европска унија за радиодифузију, eurovision.tv, 11. октобар 2009, Приступљено 11. 10. 2009.
  69. ^ „Eurovision Song Contest: Rules”. ebu.ch. European Broadcasting Union. 12. 1. 2017. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2021. Приступљено 28. 6. 2020. 
  70. ^ До 2008, укупно су 34 пута победила даме (укључујући женске саставе), 10 пута мушкарци (укључујући мушке саставе), и 12 пута музичке групе које су укључивале извођаче оба пола.
  71. ^ а б „Trophy”. Eurovision Song Contest (на језику: енглески). Приступљено 31. 5. 2019. 
  72. ^ „Eurovision Crystal Trophy”. Kosta Boda (на језику: енглески). Приступљено 31. 5. 2019. 
  73. ^ Пуни резултати Песме Евровизије 1956. никада нису објављени; познат је само победник.
  74. ^ 1969. године четири песме су делиле прво место, пошто тада још увек није било пропозиција за случај једнаког броја поена.
  75. ^ Види Гласање_на_избору_за_Песму_Евровизије#Изједначени_резултати
  76. ^ „Final of Eurovision 2011 set for 14 May, Lena returns!”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 30. 5. 2019. 
  77. ^ „An Alternate Universe: Eurovision 2017 Under the Old Voting System”. escxtra.com. Приступљено 27. 5. 2019. 
  78. ^ „10 Best Eurovision Song Contest Winners Of All Time”. theculturetrip.com. Приступљено 23. 5. 2019. 
  79. ^ „“Arcade” passes “Soldi” as the most-streamed Eurovision entry on Spotifyy”. Wiwibloggs. Приступљено 5. 3. 2021. 
  80. ^ „ABBA, The New Seekers & More: Eurovision's Top Charting Songs”. billboard.com (на језику: енглески). Приступљено 9. 4. 2020. 
  81. ^ „How Mahmood's ‘Soldi’ Became Israel’s No. 1 Hit”. haaretz.com (на језику: енглески). Приступљено 9. 4. 2020. 
  82. ^ „Allez Ola Olé only 12th in Oslo but at the top of the charts”. Wiwibloggs. Приступљено 13. 4. 2020. 
  83. ^ „Occidentali’s Karma hits 200 million views on Youtube!”. escxtra.com. Приступљено 10. 4. 2020. 
  84. ^ „Eurovision fan favourite Joy Fleming dies”. eurovision.tv. Приступљено 6. 4. 2020. 
  85. ^ „“Lane moje” - the best song in the history of Eurovision”. RTS. Приступљено 9. 4. 2020. 
  86. ^ „Wiwi Jury of the 2010s: Serbia’s Željko Joksimovic with “Nije Ljubav Stvar. Wiwibloggs. Приступљено 9. 4. 2020. 
  87. ^ „Twelve polls of Christmas: Who is your favourite Eurovision runner-up of the 2010s?”. Wiwibloggs. Приступљено 10. 4. 2020. 
  88. ^ а б в „10 world-famous acts that competed in Eurovision”. sbs.com.au. Приступљено 25. 5. 2019. 
  89. ^ а б в „15 Famous Artists You Didn't Know Competed In Eurovision”. whatculture.com. Приступљено 25. 5. 2019. 
  90. ^ „Nana Mouskouri: Artist Biography by Steve Huey”. allmusic.com. Приступљено 9. 4. 2020. 
  91. ^ „70 milioni di dischi, hit mondiali, un artista internazionale – Il Messaggero”. Ilmessaggero.it. Архивирано из оригинала на датум 5. 7. 2013. Приступљено 9. 4. 2020. 
  92. ^ а б „International stars who took part in the Eurovision Song Contest”. lyricstranslate.com. Приступљено 13. 4. 2020. 
  93. ^ „Eurovision's Got Talent”. eurovision.tv. Приступљено 13. 4. 2020. 
  94. ^ „Sébastien Tellier to represent France”. eurovision.tv. Приступљено 15. 4. 2020. 
  95. ^ „Dima Bilan again conquers Russian hearts”. eurovision.tv. Приступљено 15. 4. 2020. 
  96. ^ „Sabbath star Tony Iommi writes Eurovision entry”. BBC. Приступљено 15. 4. 2020. 
  97. ^ „Heroes of their time: 5 firsts in Eurovision Song Contest history”. europeana.eu. Приступљено 28. 5. 2021. 
  98. ^ „Југославија први пут на песми Евровизије”. yugopapir.com. Приступљено 28. 5. 2021. 
  99. ^ „Star percussionist revealed as Eurovision interval act”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 22. 5. 2019. 
  100. ^ а б в „The definitive guide to Eurovision interval acts”. esc-plus.com. Приступљено 22. 5. 2019. 
  101. ^ „Poll: What is your favourite Eurovision grand final interval act from the past decade?”. wiwibloggs.com. Приступљено 21. 5. 2019. 
  102. ^ Barnes, Clive. „Riverdance Ten Years on”. RiverDance. Архивирано из оригинала на датум 22. 5. 2009. Приступљено 27. 7. 2006. 
  103. ^ а б в „Eurovision 2017: Our Countdown Of The 10 Best Interval Acts Ever”. Хафингтон пост. Приступљено 22. 5. 2019. 
  104. ^ „Други бојкотују, Мадона пева: Поп икона стиже на Евровизију”. Би-Би-Си. Приступљено 22. 5. 2019. 
  105. ^ „Велике звезде у „Београдској арени. Радио-телевизија Србије. Приступљено 22. 5. 2019. 
  106. ^ а б „The end of a decade: Riga 2003”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 28. 3. 2020. 
  107. ^ „In memoriam: Eurovision and Melodifestivalen stars remember Avicii”. wiwibloggs.com. Приступљено 23. 5. 2019. 
  108. ^ а б в „Геополитика песме”. Време (недељник). Приступљено 22. 5. 2019. 
  109. ^ „Second Semi-Final: The Qualifiers”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 25. 5. 2019. 
  110. ^ „Gal Gadot promotes Tel Aviv during Eurovision broadcast”. The Jerusalem Post. Приступљено 25. 5. 2019. 
  111. ^ „Eurovision Song Contest 2013: Reporter's log”. Би-Би-Си. Приступљено 22. 5. 2019. 
  112. ^ Albinsson, Mathilde (13. 5. 2016). „Så blir öppningsnumret i finalen av Eurovision 2016 – en hyllning till svensk design och dansmusik”. svt.se (на језику: шведски). Sveriges Television. Архивирано из оригинала на датум 14. 05. 2016. Приступљено 25. 5. 2016. 
  113. ^ The Barbara Dex Award. Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2016) (Награда Барабара Декс)., Приступљено 19. 5. 2009.
  114. ^ The American Heritage Dictionary of the English Language, William Morris editor, 1971
  115. ^ Brewer's Dictionary of Phrase & Fable, Millennium Edition, revised by Adrian Room, 1999
  116. ^ Gallagher, Robyn. „Back to the drawing board: Eurovision 2021 green room to replace standing audience space”. Wiwibloggs.com (на језику: енглески). Приступљено 4. 12. 2021. 
  117. ^ Brandle, Lars (1. 6. 2021). „Eurovision 2021 Reports 183 Million Viewers, Solid Gains Online”. Billboard (на језику: енглески). Приступљено 4. 12. 2021. 
  118. ^ „Eurovision Song Contest 2016: A Viewer’s Guide”. Њујорк тајмс. Приступљено 23. 5. 2019. 
  119. ^ „Oscars: How Many People Watch the Ceremony Worldwide?”. hollywoodreporter.com. Приступљено 23. 5. 2019. 
  120. ^ Рекордна гледаност ”Песме Евровизије 2008” у Србији.[мртва веза] Радио-телевизија Србије, 25. мај 2008, Приступљено 21. 5. 2009.
  121. ^ а б в A spectacle so bad it's good. Џесика Грант Јоргенсен, Си-Би-Си њуз, 23. јун 2006, Приступљено 13. 3. 2008.
  122. ^ а б Finns 'Turn the Amps Up,' Win Eurovision. Џил Лолес (Jill Lawless), Асошијејтед прес, у „Вашингтон посту”, 20. мај 2006, Приступљено 13. 3. 2008.
  123. ^ Bubble rapt. Сиднеј морнинг хералд, 17. мај 2004, Приступљено 13. 3. 2008.
  124. ^ Germany 1982 — "Ein Bisschen Frieden". Архивирано на сајту Wayback Machine (10. мај 2006) All kinds of everything., Приступљено 14. 3. 2008.
  125. ^ Eurovision: Is it time to switch the contest off? (Евровизија: Да ли је време да искључимо такмичење?) Би-Би-Си, 19. мај 200., Приступљено 14. 3. 2008.
  126. ^ In the commentary box with Sir Terry. (У коментаторској кабини са сером Теријем.) Би-Би-Си, 12. мај 2007, Приступљено 14. 3. 2008.
  127. ^ http://www.paskedi.gr/UserPages/NewsLetterPreview.aspx?ID=58 Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јануар 2007) 'NO ENTRANCE' TO THE FINNISH MUSIC GROUP!!.], Приступљено 11. 4. 2013.
  128. ^ Finland sends in the heavy metal mob for its Eurovision challenge. The Guardian.
  129. ^ „Eurovision 2021: Cyprus protesters demand withdrawal of 'Satanic' song El Diablo”. news.sky.com. 6. 3. 2021. Приступљено 4. 12. 2021. 
  130. ^ „Sunstroke Project”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 30. 5. 2019. 
  131. ^ „Epic Sax Guy”. knowyourmeme.com. Приступљено 30. 5. 2019. 
  132. ^ „Амфилохије: Поплаве су опомена због Кончите Вурст, то је "доказ да нас Бог још воли". Блиц. Приступљено 23. 5. 2019. 
  133. ^ Majendie, Paul. „Fringe show celebrates Eurovision kitsch”. Reuters. Приступљено 15. 3. 2021. 
  134. ^ „The Benny Hill Show: Show 1”. IMDb. Приступљено 15. 3. 2021. 
  135. ^ „comedyfestival.com.au”. Melbourne International Comedy Festival: Eurowision. Архивирано из оригинала на датум 06. 03. 2020. Приступљено 15. 3. 2021. 
  136. ^ Fenn, Daniel; Suleman, Omer; Efstathiou, Janet; Neil F. Johnson, Oxford University (22. 5. 2006). „Connections, cliques and compatibility between countries in the Eurovision Song Contest” (PDF). arxiv.org. Приступљено 2. 5. 2007. 
  137. ^ Mantzaris, Alexander V.; Rein, Samuel R.; Hopkins, Alexander D. (2018). „Preference and neglect amongst countries in the Eurovision Song Contest”. Journal of Computational Social Science. 1 (2): 377—390. doi:10.1007/s42001-018-0020-2. 
  138. ^ „How Eurovision became a gay-friendly contest” (на језику: енглески). France 24. 22. 5. 2015. Приступљено 7. 7. 2020. 
  139. ^ „Transvestite Sisters stir Eurovision storm”. bbc.co.uk. BBC News. 5. 3. 2002. Приступљено 28. 2. 2021. 
  140. ^ Banks, Martin (6. 3. 2002). „Transvestite Eurosong win sparks Slovenia accession doubts”. politico.eu. Politico. Приступљено 28. 2. 2021. 
  141. ^ Morgan, Joe (16. 5. 2013). „Turkey cancels Eurovision Song Contest over lesbian kiss”. Gay Star News. Приступљено 7. 7. 2020. 
  142. ^ Walker, Shaun; Garamvolgyi, Flora (27. 11. 2019). „Hungary pulls out of Eurovision amid rise in anti-LGBTQ+ rhetoric”. The Guardian. Приступљено 16. 7. 2020. 
  143. ^ Kozlov, Vladimir (29. 11. 2019). „Hungary Exits 2020 Eurovision Over Contest's LGBT-Friendly Policies: Report”. Billboard. Приступљено 16. 7. 2020. 
  144. ^ а б в г д „Eurovision's political scandals – From Franco to Syrian flags”. Irish Times. Приступљено 25. 5. 2019. 
  145. ^ а б в г д ђ „ТОП 15: Највећи евровизијски скандали”. Telegraf.rs. Приступљено 25. 5. 2019. 
  146. ^ а б „Највећи политички скандали на Евровизији”. Талас. Приступљено 26. 5. 2019. 
  147. ^ „1975. Стокхолм”. ESC Serbia. Приступљено 25. 5. 2019. 
  148. ^ „1976. Хаг”. ESC Serbia. Приступљено 25. 5. 2019. 
  149. ^ „1990. Загреб”. ESC Serbia. Приступљено 25. 5. 2019. 
  150. ^ „2005. Кијев”. ESC Serbia. Приступљено 25. 5. 2019. 
  151. ^ а б в г д ђ „2009. Москва”. ESC Serbia. Приступљено 25. 5. 2019. 
  152. ^ а б „Политичке борбе преко Евровизије”. 021.rs. Приступљено 26. 5. 2019. 
  153. ^ а б Herbet, Emily. „Portugal: EBU Ban Salvador Sobral from Wearing "S.O.S Refugees" Jumper”. Eurovoix.com. Eurovoix. Приступљено 27. 5. 2019. 
  154. ^ а б „Belarus: How growing authoritarianism and repression of human rights is impacting the country’s artists”. wiwibloggs.com. Приступљено 15. 3. 2021. 
  155. ^ „Белорусија 2021: Државна телевизија на Евровизију шаље политички подобног представника”. ESC Serbia. Приступљено 15. 3. 2021. 
  156. ^ „Белорусија 2021: Могућа је дисквалификација”. ESC Serbia. Приступљено 15. 3. 2021. 
  157. ^ "Eurovision Song Contest 1978". esctoday.com. 2005., Приступљено 27. 1. 2012.
  158. ^ „1979. Јерусалим”. ESC Serbia. Приступљено 27. 5. 2019. 
  159. ^ "Lebanon withdraws from Eurovision". BBC News. 18 March 2005., Приступљено 27. 1. 2012.
  160. ^ „There must be another way”. diggiloo.net. Приступљено 27. 5. 2019. 
  161. ^ а б в „Ко позива на бојкот Евровизије у Израелу”. talas.rs. Приступљено 28. 5. 2019. 
  162. ^ „Евровизија 2019: Пет лекција које смо научили”. Би-Би-Си. Приступљено 28. 5. 2019. 
  163. ^ „Don't ever cry”. diggiloo.net. Приступљено 27. 5. 2019. 
  164. ^ „Мухамед Фазлагић Фазла : Sarajevo Calling је западни поглед на оно што се нама дешавало у БиХ”. kliker.info. Приступљено 27. 5. 2019. 
  165. ^ „Национални кључ не гарантује квалитет, а да ли постоји?”. klix.ba. Приступљено 25. 5. 2019. 
  166. ^ „Марија Шестић: Хари ми је оставио тежак задатак”. Независне новине. Приступљено 25. 5. 2019. 
  167. ^ „Ми на Евровизији”. ESC Serbia. Приступљено 25. 5. 2019. 
  168. ^ а б „2006. Атина”. ESC Serbia. Приступљено 25. 5. 2019. 
  169. ^ „Одложена „Беовизија. Политика. Приступљено 26. 5. 2019. 
  170. ^ „Одбројавање за Беч”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 26. 5. 2019. 
  171. ^ „Serbia sings Eurovision song aimed at Kosovo”. www.telegraph.co.uk. Приступљено 2022-03-22. 
  172. ^ „Есма за Блиц: Империја се менува но не знам зошто”. Libertas. 10. 3. 2013. Архивирано из оригинала на датум 23. 11. 2014. 
  173. ^ „You need friends to win in Eurovision”. The Daily Telegraph. Приступљено 4. 6. 2014. 
  174. ^ „Јерменија бојкотује Еуросонг”. 021.rs. Приступљено 27. 5. 2019. 
  175. ^ „Евросонг: Казна Јерменији због инцидента са заставом”. Вечерње новости. Приступљено 26. 5. 2019. 
  176. ^ „The EBU responds to Azerbaijan and Armenia’s jury scores: “We are happy jurors keep the contest clear from geopolitical influences. wiwibloggs.com. Приступљено 27. 5. 2019. 
  177. ^ „Russia is desperate to win the Eurovision song contest. Everybody else is desperate they lose.”. Вашингтон пост. Приступљено 28. 5. 2019. 
  178. ^ „Још један инцидент на Евровизији: Публика громогласно извиждала Русију, водитељке смиривале страсти!”. Telegraf.rs. Приступљено 28. 5. 2019. 
  179. ^ „Russia MPs slam Ukraine's choice of Crimean Tatar for Eurovision”. Yahoo News. 23. 2. 2016. »to offend Russia« • »capitalising on the tragedy of the Tatars to impose on European viewers a false picture of alleged harassment of the Tatars in the Russian Crimea« 
  180. ^ „Русија неће учествовати на Евросонгу”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 27. 5. 2019. 
  181. ^ а б „Украјина због Русије повукла такмичарку са Евровизије”. Политика. Приступљено 27. 5. 2019. 
  182. ^ Tongeren, Mario van (2008-08-28). „GPB officially withdraws from Eurovision 2009”. Oikotimes. Архивирано из оригинала на датум 2008-09-06. Приступљено 2008-08-28. 
  183. ^ Viniker, Barry (2008-08-28). „Georgia will not participate in Moscow Eurovision”. ESCToday. Приступљено 2008-08-28. 
  184. ^ Konstantopoulos, Fotis (2008-12-19). „Georgia: GPB proudly changes decision and enters Eurovision 2009”. Oikotimes. Архивирано из оригинала на датум 2008-12-21. Приступљено 2008-12-19. 
  185. ^ Floras, Stella (2008-12-19). „Georgia returns to the Eurovision Song Contest”. ESCToday. Приступљено 2008-12-19. 
  186. ^ Georgia Sends ‘Protest Song’ to Moscow Eurovision. Civil Georgia. February 19, 2009
  187. ^ Lewis, Daniel (2009-03-10). „Georgian Eurovision entry sparks news frenzy”. ESCToday. Приступљено 2009-03-10. 
  188. ^ „Putin jibe picked for Eurovision”. BBC. 2009-02-19. Приступљено 2009-03-10. 
  189. ^ Gudim, Laura (2009-03-02). „Russian political rally against Georgian song”. ESCToday. Приступљено 2009-03-10. 
  190. ^ „Eurovision Magic Circus Show”. eurovoix.com (на језику: енглески). 4. 12. 2021. Приступљено 4. 12. 2021. 
  191. ^ „'Eurovision Canada' will join the family in 2023 🇨🇦”. eurovision.tv. Европска радиодифузна унија. 2022-04-25. Приступљено 2022-07-12. 
  192. ^ Carter, Ford (2021-05-25). „SBS drops plans for Eurovision Asia”. aussievision (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-26. 
  193. ^ US to emulate Eurovision contest. („САД ће имитирати евровизијско такмичење.”) Би-Би-Си, 11. фебруар 2006, Приступљено 10. 1. 2008.
  194. ^ „Eurovision Talent Contest”. eurovoix.com (на језику: енглески). Приступљено 4. 12. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У то време, правило о пребројавању земаља које су песми доделиле ма који број поена није било уведено, већ је процедура за одређивање пласмана почињала бројањем оцена од по 12 поена. Како су обе земље су имале четири скора од 12 поена, пребројаване су затим оцене од по 10 поена: Шведска их је имала пет, напротив две за Француску, и Карола из Шведске је проглашена победницом. [75]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]