Sesar Valjeho

Sesar Valjeho
Sesar Valjeho (1929)
Lični podaci
Puno ime	Sesar Abraam Valjeho Mendoza
Datum rođenja	(1892-03-16)16. mart 1892.
Mesto rođenja	Santijago de Čuko, Peru
Datum smrti	15. april 1938.(1938-04-15) (46 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Književni rad
Uticaji od	Ruben Dario, Hulio Erera i Reisig, modernizam
Uticao na	avangarda
Najvažnija dela	Crni glasnici, Trilse, Ljudske pesme, Španijo, ukloni ovaj putir od mene, Muzičke lestvice, Volfram, Pako Junke
Potpis

Sesar Abraam Valjeho Mendoza (šp. César Abraham Vallejo Mendoza; Santijago de Čuko, 16. mart 1892 – Pariz, 15. april 1938) je bio peruanski pesnik i pisac. Smatra se jednim od najvećih inovatora poezije 20. veka i najistaknutijim predstavnikom peruanske književnosti.Valjeho je, prema mišljenju književnog kritičara Tomasa Mertona, „najveći katolički pesnik nakon Dantea, a pod katoličkim podrazumevam univerzalan“, a za Martina Simora Smita „najveći pesnik XX veka na svim jezicima“.

Objavio je u Limi prve dve zbirke poezije: Crni glasnici (1918), sa pesmama koje u formalnom smislu i dalje pripadaju modernističkoj struji, ali u isto vreme predstavljaju početak traganja za drugačijim izražajnim sredstvima; i Trilse (1922), delo koje označava stvaranje izrazito ličnog pesničkog sveta i čiji se nastanak podudara sa prodorom avangarde na svetskom nivou. Godine 1923. štampao je svoje prvo prozno delo, Muzičke lestvice, zbirku lirsko-narativnih slika i priča, od kojih su neke već avangardne. Iste godine je otišao u Evropu iz koje se više neće vratiti u svoju domovinu. Do smrti je uglavnom živeo u Parizu, a kratko je boravio u Madridu i u drugim evropskim gradovima kroz koje je prolazio. Živeo je od novinarstva, a bavio se i prevođenjem i podučavanjem.

U poslednjem periodu svog života nije objavljivao knjige poezije, ali je napisao niz pesama koje će se posthumno pojaviti. Umesto toga je izdao nekoliko proznih dela: proleterski ili proindijanski roman Volfram (1931) i knjigu hronika Rusija 1931. godine. U to doba je takođe napisao svoju najpoznatiju priču, Pako Junke, koja će ugledati svetlost dana dvadeset godina nakon njegove smrti. Posthumne pesme su podeljene u dve zbirke: Ljudske pesme i Španijo, ukloni ovaj putir od mene, objavljene 1939. godine zahvaljujući trudu njegove udovice Žoržet Valjeho. Pesme objedinjene u ovim poslednjim tomovima su socijalnog karaktera, sa povremenim temama ideološkog pozicioniranja i duboko humane. Za mnoge kritičare „ljudske pesme“ zauzimaju najznačajnije mesto u njegovom poetskom stvaralaštvu, a kojima je zaslužio epitet „univerzalnog pesnika“.

Biografija

Prve godine

Sesar Abraam Valjeho Mendoza je rođen 16. marta 1892. u Santijago de Čuku, selu u gornjoj oblasti peruanskog okruga La Libertad. Sin Fransiska de Paule Valjeha Beniteza i Marije de los Santos Mendoza Gurionero, bio je najmlađi od jedanaestoro braće. Izgled mestika je dugovao tome što su mu babe bile Indijanke, a dede Galježani. U intervjuu objavljenom u listu El Heraldo de Madrid početkom 1931. godine, Sesar Gonzalez Ruano se prisećao da je bio „veoma tamnoput čovek, sa bokserskim nosom i briljantinom u kosi.“

Njegovi roditelji su želeli da se posveti svešteničkom pozivu, što je on u ranoj mladosti prihvatio sa velikim entuzijazmom; otuda u njegovim prvim stihovima postoje tolike biblijske i liturgijske aluzije. Osnovnu školu je završio u Školskom centru br. 271 u rodnom mestu, a od aprila 1905. do 1909. godine pohađao je gimnaziju u Nacionalnoj školi San Nikolas u Huamačuku.

Upisuje književnost na Nacionalnom univerzitetu Truhiljo 1910. godine, ali se zbog ekonomskih problema vraća u svoje selo sa namerom da zaradi i uštedi novac kako bi kasnije nastavio studije. Pomaže ocu u administrativnim poslovima guvernera i dolazi u dodir sa surovom stvarnošću rudara u Kiruvilki, mestu u blizini Satijago de Čuka; toga će se kasnije prisetiti u svom romanu Volfram.

Putuje u Limu 1911. godine kako bi upisao Medicinski fakultet San Fernando, ali ponovo napušta univerzitetske studije iz ekonomskih razloga, a možda i zbog toga što se razačarao u lekarski poziv. Nalazi posao privatnog učitelja dece jednog bogatog zemljoposednika iz Akobambe (u centralnom peruanskom okrugu Hunin) koji će obavljati narednih sedam meseci. Potom se vraća u Truhiljo i 1912. nalazi skroman posao pomoćnika blagajnika u šećerani „Rim“, u dolini Čikama, gde je bio svedok okrutne eksploatacije indijanskih nadničara.

Boemija Truhilja

“Truhiljovska boemija” ili Grupa Sever, 1916. Valjeho sedi na četvrtom mestu sleva, a iza njega stoji Atenor Orego.

U Truhiljo se vraća 1913. godine sa namerom da obnovi univerzitetske studije književnosti. Kako bi finansirao studije radi kao učitelj u Školskom centru za dečake br. 241, a zatim kao nastavnik u Nacionalnoj školi San Huan, gde mu je učenik bio Siro Alegrija koji će kasnije postati veliki peruanski romanopisac. Završava osnovne studije književnosti 22. septembra 1915. godine sa tezom Romantizam u španskoj poeziji.

Tokom 1916. godine sastaje se sa intelektualnom omladinom poznatom pod nazivom „truhiljovska boemija“, a kasnije kao Grupa Sever, kojoj pripadaju Atenor Orego, Alsides Spelusin, Hose Eulohio Garido, Huan Espeho Asturizaga, Masedonio de la Tore i Viktor Raul Aja de la Tore. Objavljuje prve stihove u dnevnicima i lokalnim časopisima (neke od njih su preuzele publikacije iz Lime) i zaljubljuje se u Mariju Rosu Sandoval, privlačnu i inteligentnu devojku, koja je bila inspiracija za neke od pesama iz Crnih glasnika.

Godine 1917. upoznaje Mirto (Zoila Rosa Kuadra), petnaestogodišnju devojku sa kojom je imao kratku i strastvenu romansu. Valjeho je, kako se čini, pokušao da izvrši samoubistvo zbog razočaranja. Bilo kako bilo, prijatelji ga ubeđuju da otputuje u Limu kako bi nastavio studije na Nacionalnom univerzitetu San Markos i stekao doktorat iz književnosti i prava.

Uspomena na Mariju Rosu

Uspomena na Mariju Rosu Sandoval poslužila je, između ostalog, kao inspiracija za njegovu prvu knjigu, Crni glasnici, i pridružuje se onoj na pesnikovu majku, takođe Mariju, u prekoru upućenom Bogu u pesmi Večni darovi: „Ti nemaš Marije koje odlaze...“ Posle romanse koja je trajala više od godinu dana, Marija Rosa nestaje bez traga. Kasnije će se saznati da je otišla u planine Otuska kako bi se udaljila od pesnika jer nije želela da bude tužan zbog njene smrtonosne bolesti, tuberkuloze, od koje je umrla 1918. godine. Tajanstvena voljena, koja ima toliku važnost u Valjehovoj poeziji, ostavila je neobjavljen dnevnik čije je postojanje otkriveno u biografskom romanu Valjeho u paklu Eduarda Gnozaleza Vijanje.

Odlazak u Limu. Crni glasnici

Spomenik Sesaru Valjehu ispred Fakulteta za književnost i društvene nauke Nacionalnog univerziteta San Markos.

Ukrcava se na parobrod Ukajali i stiže u Limu 30. decembra 1917. godine. Upoznaje najprestižnije intelektualce peruanske prestonice. Sastaje se sa Klementeom Palmom koji je bio vatreni protivnik njegovog pesničkog dela (pesmu „Pesnik svojoj voljenoj“ nazvao je škrabotinom), ali koji mu ovog puta ukazuje poštovanje. Stupa u kontakt sa Hose Marijom Egurenom, kao i sa Manuelom Gonzalezom Pradom kojeg su najmlađi pesnici tada smatrali svojim učiteljem i duhovnim vođom. Valjeho se u prestonici povezao sa piscima i intelektualcima kao što su Abraam Valdelomar (i njegova grupa Kolonida) i Hose Karlos Marijategi; sa obojicom sklapa čvrsto prijateljstvo. Takođe upoznaje Luisa Alberta Sančeza i Huana Paru del Rijega. Osim toga, objavljuje nekoliko svojih pesama u časopisu Suramérica novinara Karlosa Peresa Kanepe.

Godine 1918. počinje da radi u školi Baros de Lima. Nakon što je u septembru iste godine umro direktor i osnivač pomenute škole, Valjeho je došao na njegovo mesto. Upliće se u joj jednu burnu ljubavnu vezu, ovog puta sa petnaestogodišnjom Otilijom Viljanueva, svastikom jednog kolege. Zbog toga je izgubio položaj nastavnika. Otilija će poslužiti kao inspiracija za nekoliko pesama iz zbirke Trilse.

Sledeće godine se zapošljava kao disciplinski inspektor i profesor španske gramatike u Nacionalnoj školi Nuestra Senjora de Gvadalupe. Te iste godine na svetlost dana izlazi njegova prva knjiga poezije Crni glasnici; pesme iz te zbirke još uvek pokazuju tragove modernizma u svojoj strukturi, mada se već naslućuju neke nesvakidašnje karakteristike u pesničkom izrazu. Pesnik se dotiče egzistencijalnog nemira, lične krivice i bola, kao, na primer, u poznatim stihovima „Neki udarci u životu, tako su jaki... Ne znam ja!“ ili „Rodih se jednog dana / dok je Bog bio bolestan“. Cirkulisao je relativno mali broj primeraka, ali je kritika, generalno govoreći, dobro prihvatila knjigu.

Zatvor u Truhilju. Trilse

Majka mu je umrla 1918. godine. Porodična nostalgija ga nagoni da se u maju 1920. vrati u Santijago de Čuko. Prvog dana avgusta došlo je do požara i pljačke u jednoj kući u vlasništvu porodice Santa Marija Kalderon, putujućih trgovaca robom i alkoholom. Valjeho je nepravedno označen kao učesnik i inspirator. Neko vreme se skriva, ali biva otkriven, uhapšen i smešten u zatvor u Truhilju gde će provesti 112 dana (od 6. novembra 1920. do 26. februara 1921). Za pesmu „Bajka o podvigu (Pohvala markizu od Tore Tahle)“ od opštine Truhiljo je 24. decembra 1920. dobio drugu nagradu (prva nagrada nije dodeljena). Zanimljivo je da se Valjeho takmičio pod pseudonimom kako bi odluka o dodeli nagrade bila nepristrasna.

Po izlasku na uslovnu slobodu ponovo odlazi u Limu gde je njegova fantastična priča Sa one strane života i smrti nagrađena na jednom književnom konkursu. Novčani deo nagrade je namenio finansiranju drugih književnih publikacija. U oktobru 1922. godine objavljuje drugu zbirku pesama, Trilse, za koju je predgovor napisao njegov prijatelj Atenor Orego. Mlako je primljena od kritičara koji još uvek nisu razumevali avangardnu literaturu; izuzetak je bio Orega koji je o Valjehu rekao sledeće: „sa ovim sejačem počinje nova epoha slobode, poetske autonomije, autohtone verbalne artikulacije“.

Zbirka Trilse je u velikoj meri nagovestila avangardnu književnost koja će se razviti 20-ih i 30-ih godina 20. veka. Valjeho u ovoj knjizi dovodi španski jezik do neslućenih granica: izmišlja reči, forsira sintaksu, koristi automatsko pisanje i druge tehnike karakteristične za dadaistički i nadrealistički pokret. Napravio je iskorak u preporodu književnog jezika pre nego što su to učinili Visente Uidobro u zbirci pesama Altasor (1931) i Džejms Džojs u oniričkom romanu Fineganovo bdenje (1939).

U martu 1923. godine Valjeho objavljuje skraćenu verziju Muzičkih lestvica, zbirke pripovedaka i priča od koji su neke već avangarde. Drugo njegovo prozno delo, Divlja bajka, objavljeno je 16. maja u seriji Peruanski roman koju je uređivao Pedro Barantes Kastro.

Ponovo je dobio položaj profesora u Školi Gvadalupe na kom se neće dugo zadržati; biće proglašen viškom.

Odlazak u Evropu

Umoran od lokalnog mediokritetstva, svoj pogled je već usmerio ka Starom svetu. Sa novcem koji mu je dugovalo ministarstvo obrazovanja isplovljava za Evropu iz koje se više neće vratiti. Putuje parobrodom Oroja 17. juna 1923. godine noseći u džepu novčanicu od pet stotina sola. Stiže u Pariz 13. jula. Njegova uvek nedovoljna primanja dolaze od novinarstva, ali bavio se i prevođenjem. Pisao je za dnevnik El Norte iz Truhilja, kao i za časopise L'Amérique Latine iz Pariza, España iz Madrida i Alfar iz La Korunje.

Prve dve godine u Parizu živeo je u ekonomskoj oskudici, tolikoj da je često morao da spava na otvorenom. Sklapa prijateljstvo sa španskim piscem Huanom Lareaom i čileanskim pesnikom Visenteom Uidobrom; stupa u kontakt sa intelektualcima kao što su Pablo Neruda i Tristan Cara.

Početkom 1924. godine prima vest o smrti oca. U oktobru je primljen u dobrotvornu javnu bolnicu zbog intestinalnog krvarenja. Operisan je i uspešno se oporavio.

Godine 1925. počinje da radi kao sekretar tek osnovane reklamne organizacije Les Grands Journaux IberoAméricains. Takođe počinje da sarađuje u časopisu Mundial iz Lime. Te godine španska vlada mu dodeljuje skromnu stipendiju kako bi mogao da nastavi univerzitetske studije prava u Španiji. U sledeće dve godine periodično će i na kratko posećivati Madrid kako bi u naznačeno vreme podizao novac od stipendije i pored toga što nije studirao. U oktobru 1927. odrekao se pomenute stipendije. Nikada nije stekao doktorat iz književnosti, kao ni iz pravnih nauka.

Napušta posao u Les Grands Journaux IberoAméricains 1926. godine i upoznaje svoju prvu francusku saputnicu, Henrijetu Mais, sa kojom će živeti do oktobra 1928. Sa Lareaom osniva časopis Favorables París Poema, a sa Pedrom Abrilom de Viverom nedeljnik La Semana Parisién. Oba publikacije su bile kratkog veka. Počinje da šalje priloge za časopis Variedades iz Lime.

Godine 1927. u Parizu upoznaje Žoržert Filipart, osamnaestogodišnju devojku koja je sa majkom živela u stanu smeštenom preko puta hotela u kojem je boravio. Produbljuje svoja znanja o marksizmu. Pojavljuje se jedno njegovo prozno delo u časopisu Amauta, koji je u Limi osnovao njegov prijatelj Hose Karlos Marijategi, i u kom takođe objavljuje nekoliko novinskih hronika.

Sesar Valjeho u Nici, 1929.

U aprilu 1928. godine ponovo se ozbiljno razboljeva, ali se oporavlja za nekoliko meseci. Henrijeta mu i dalje pravi društvo. Počinje strastveno da se zanima za političko-socijalne probleme. Te godine prvi put putuje u Sovjetski Savez. Vraća se u Pariz i osniva parisku ćeliju Socijalističke partije koju je osnovao Marijategi u Peruu (kasnije je promenila naziv u Peruanska komunistička partija).

Godine 1929. počinje da živi sa Žoržet (koja je nasledila stan i dobra od svoje umrle majke) i zajedno sa njom drugi put posećuje Sovjetski Savez. Pre povratka u Pariz zadržava se u Kelnu, Varšavi, Pragu, Beču, Budimpešti, Moskvi, Lenjingradu i italijanskim gradovima. Počinje da sarađuje u dnevniku El Comercio kao zvanični dopisnik, ali ne napušta časopise Variedades i Mudial. Ovaj novinarski rad je nasilno prekinut 1930. godine zbog svetske ekonomske krize kada su pomenuti časopisi ukinuti, uključujući i nedeljni dodatak u listu El Comercio koji je objavljivao njegove članke.

U ovom prvom periodu boravka u Parizu, od 1923. do 1929. godine, nastaju pesme (kasnije nazvane Pesme u prozi), knjiga ili zbornik eseja Protiv službene tajne i nacrt inkanskog romana Ka kraljevstvu Scirisa; sva ova dela će biti objavljena tek nakon Valjehove smrti, izuzev nekolicine eseja i priča. Razlog za ovo oskudno književno stvaralaštvo leži u tome što se iz ekonomske nužnosti više posvećivao pisanju članaka i hronika za časopise.

Putuje u Madrid 1931. godine povodom objavljivanja zbirke poezije Trilse, što je označilo početak otkrivanja njegove poezije u Španiji gde je bila podvrgnuta kritici. Vraća se u Pariz, ali nedugo nakon toga biva proteran zbog optužbe za komunističku propagandu. Sa Žoržet se vraća u Madrid gde prolazi kroz ekonomske poteškoće. Tamo je prisustvovao padu burbonske monarhije i proglašenju Druge španske republike (april 1931); takođe se povezuje sa velikim španskim piscima kao što su Migel de Unamuno, Federiko Garsija Lorka, Rafael Alberti, Herardo Dijego i Hose Bergamin. Objavljuje proleterski roman Volfram i knjigu hronika i eseja Rusija 1931. godine, koja je postala bestseler: doživela je tri izdanja za samo četiri meseca. Sa druge strane, izdavači odbijaju da mu objave priču Pako Junke jer je „veoma tužna“.

U oktobru 1931. godine treći i poslednji put posećuje Sovjetski Savez kako bi učestvovao na Međunarodnom kongresu pisaca solidarnih sa Sovjetskim Savezom. Vraća se u Madrid i gorljivo nastavlja sa književnim radom, ali španski izdavači odbijaju da objave dramska dela Lock-out i Moskva protiv Moskve (kasnije poznata kao Između dve obale teče reka), knjigu hronika Rusija pred drugom petoletkom (nastavak Rusije 1931. godine) i zbornik eseja Umetnost i revolucija. Glavni razlog je u tome što su to dela marksističkog i revolucionarnog karaktera. U to doba počinje da piše (do 1937) niz pesama koje će posthumno biti objavljene pod naslovom Ljudske pesme.

Odlučuje da se vrati u Pariz 1939. godine, nakon što je ukinuta prethodna zabrana povratka. Te godine Žoržeta je hospitalizovana usled lošeg stanja prouzrokovanog učestalim izazvanim pobačajima (prema svedočenju Huana Lareae, Valjehovog prijatelja i biografa), ali je uspela da se oporavi. Sledeće godine Valjeho piše opširan članak, objavljen u pariskom Žerminalu, pod naslovom Šta se događa u Peruu? U tom periodu velike ekonomske neizvesnosti potuca se po pariskim pansionima i hotelima.

Godine 1934. stupa u građanski brak sa Žoržet. Privodi kraju još jednu dramu pod nazivom Braća Kolačo ili predsednici Amerike, satiru uperenu protiv latinoameričkih vlada potčinjenih američkom imperijalizmu, ali nijedan izdavač nije hteo da je objavi. Takođe odbijaju da mu štampaju knjigu eseja Protiv službene tajne. Između 1935. i 1936. godine piše nekoliko priča koje će ostati nedovršene: Dečak od trske, Put oko budućnosti, Dve časne sestre i Pobednik; biće objavljene tek nakon njegove smrti.

Nakon izbijanja Španskog građanskog rata u julu 1936. godine sa entuzijazmom sarađuje u osnivanju Iberoameričkog komiteta za odbranu Španske republike i njegovog glasnika Nova Španija. U tom poslu ga prati Pablo Neruda. U decembru iste godine putuje na nekoliko dana u Španiju, prolazeći kroz Barselonu i Madrid, zabrinut zbog razvoja događaja u zemlji. U julu 1937. godine poslednji put se vraća u Španiju kako bi prisustvovao Međunarodnom kongresu antifašističkih pisaca. Posećuje Barselonu, Valensiju, Haen i front u Madridu. Po povratku u Pariz izabran je za sekretara peruanske sekcije Međunarodnog udruženja pisaca. Između septembra i novembra piše poslednje pesme koje će postati sastavni deo zbirki Ljudske pesme i Španijo, ukloni ovaj putir od mene, kao i dramu Umorni kamen.

Smrt u Parizu

Grobnica Sesara Valjeha, groblje Monparnas u Parizu.

Početkom 1938. godine radi kao profesor jezika i književnosti u Parizu, ali tokom marta pati od fizičke iscrpljenosti. Smešten je 24. marta u bolnicu zbog nepoznate bolesti (kasnije se ustanovilo da je u pitanju bila reaktivacija malarije od koje je oboleo u detinjstvu), a 7. i 8. aprila doživljava krizu. Umro je nedelju dana kasnije, 15. aprila 1938, jednog kišovitog petka u Parizu, a ne u četvrtak, kako se veruje da je naslutio u svojoj čuvenoj pesmi Crni kamen na belom kamenu: „Umreću u Parizu, i od toga ne bežim, / možda jednog jesenjeg četvrtka, kao danas“. Njegovo telo je balsamovano. Posmrtni govor je održao francuski pisac Luj Aragon. Njegovi ostaci su preneti u Kuću za kulturu, a kasnije na groblje Monruž.

Nakon trideset i dve godine na groblju Monruž, 3. aprila 1970. udovica Žoržet Valjeho prenela je njegove posmrtne ostatke na groblje Monparnas; dala je da se na nadgrobnoj ploči uklešu ove zagonetne reči:

Toliko sam snežila da bi ti mogao da spiš.

Delo

Sesar Valjeho je u svom stvaralaštvu obuhvatio skoro sve književne žanrove: poeziju, prozu (romani i pripovetke), dramu i esej. Treba spomenuti i njegov plodan novinarski rad (hronike i članci).

Poezija

Naslovna strana prvog izdanja Crnih glasnika.

Obično se smatra da je Valjeho u lirici pronašao svoj pravi glas i ostvario vrhunski umetnički kvalitet. Njegovo pesničko delo se može podeliti u tri perioda: modernistički, avangardni i socijalno-revolucionarni.

Modernistički period

Pripada mu knjiga pesama Crni glasnici (šp. Los heraldos negros; Lima, 1919). Predstavlja početak traganja pesnika za drugačijim izražajnim sredstvima, koja će se vremenom konsolidovati u njegovom književnom delu. Valjeho je imao potrebu da ustanovi moderan pesnički jezik koji će biti drugačiji od tradicionalnog. Bio je pod uticajem nikaragvanskog pesnika Rubena Darija, osnivača modernizma i njegovog najistaknutijeg predstavnika u Latinskoj Americi, i urugvajskog modernističkog pesnika Hulija Erere i Reisiga.

Prema Marijategijevom mišljenju, „sa ovim stihovima [...] počinje peruanska poezija (peruanska u autohtonom smislu)“. Pesnik nam u njima zaista govori o lokalnom. Tu su prisutna prožimajuća iskustva svakodnevnog života, porodični i seoski život, nežni i pastoralni pejzaž, ali sve to je još uvek izraženo sa modernističkim ukusom i u metričkoj i strofičkoj formi klasične poezije.

Takođe nalazimo uzvišenije teme kao što su pobuna protiv sudbine čoveka, smrt, bol, svest o bespomoćnosti, apsurd, ali ih pesnik sve obrađuje na svoj način, dajući im lični pečat.

Štaviše, pesnik u knjizi ispoljava karakteristike koje je pretvaraju u jedinstveno književno delo: smelo izražavanje osećanja, grubo iskazivanje patnje, radikalna ogoljenost reči.

Prva u nizu pesama daje naziv knjizi i odnosi se na trenutke u kojima smrt ili, jednostavno, protok vremena izazivaju u nama teskobno, potresno predskazanje. „Ti krvavi udarci su pucketanje / kakvog hleba koji pred ognjištem gori“. Ova lirska slika, koliko opravdana toliko i inovativna, bila je predmet ismevanja Migela de Unamuna budući da izveštačena retoričnost u kojoj se nalazila poezija i španska književnost toga vremena još uvek nije mogla da prihvati da se iz nečeg svakodnevnog i naizgled običnog može izvući nešto duboko i smisleno.

Avangardni period

Korice prvog izdanja knjige pesama Trilse, sa portretom pesnika.

Pripada mu zbirka pesama Trilse (šp. Trilce; Lima, 1922), jedna od najvećih posleratnih avangardnih knjiga poezije na svetskom nivou. Zbirka nastaje u posebnim okolnostima za pesnika. Rasla je njegova zbunjenost spram sveta: smrt majke, ljubavni neuspesi, iskustvo nepotpunog prihvatanja u Limi i boravak u mračnom zatvoru u Truhilju; sve su to ključni događaji koji su uticali na razvijanje dubokog osećaja isključenosti pesnika. Ta iskustva su oblikovala u njemu ono osećanje ljudskog bića uhvaćenog u zamku egzistencije ili društva i bila su uzrok pesnikovog sloma, razlog beskrajnog bola na kraju svake pesme i njene neprobojnosti i hermetičnosti.

Naziv knjige je neologizam koji je izmislio Valjeho i čije značenje do danas nije tačno utvrđeno. Prema najraširenijoj verziji, izvodi se iz broja tri; štampar je navodno procenio da promena naziva knjige (Valjeho je isprva hteo da je nazove Bronzane lobanje) košta tri libre (trista sola).

U trenutku pojavljivanja naišla je na prazan odjek jer su ljudi i dalje bili naviknuti na romantičarske i modernističke stihove. Sâm Valjeho to objašnjava u pismu upućenom Atenoru Oregu i istovremeno brani svoju poziciju:

Knjiga je nastala u najvećoj tišini. Ja sam odgovoran za nju. Preuzimam svu odgovornost za njenu estetiku. Danas, možda više više nego ikada, osećam da sam sâm sebi oslonac, da imam jednu do sada nepoznatu svetu dužnost, kao čovek i kao umetnik: da budem slobodan! Ako ne budem slobodan danas, to neću biti nikada. Osećam da luk moga čela zadobija svoju najnapetiju snagu heroizma. Predstavljam se u svojoj najslobodnijoj formi i ovo je moja najveća umetnička žetva. Sâm Bog zna koliko je ispravna i istinita moja sloboda! Sâm Bog zna koliko sam se trudio da ritam ne prekorači tu slobodu i ne padne u raspusnost. Sâm Bog zna do kojih sam užasavajućih granica dosegao, preplavljen strahom, uplašen da će sve do kraja umreti kako bi moja jadna duša mogla da živi!

Knjiga je označena kao „besmislica“. Kritičari poput Luisa Alberta Sančeza začuđeno su se pitali zašto je Valjeho napisao pesme sa takvim karekteristikama. Zbirka Trilse je označila stvaranje veoma osobenog jezika, što je već samo po sebi predstavljalo ogromnu smelost. To je bio raskid sa tendencijama iz književne prošlosti, kao i sa tradicionalnim ekspresivnim normama. Knjiga odražava Valjehovu ličnu poetiku, koju on sam objašnjava na sledeći način:

Gramatika, kao kolektivna norma u poeziji, lišena je razloga postojanja. Svaki pesnik oblikuje svoju ličnu i neprenosivu gramatiku, svoju sintaksu, svoj pravopis, svoju analogiju, svoju prozodiju, svoju semantiku. Dovoljno mu je da ne napušta osnovna jezička pravila. Pesnik može čak da menja, na izvestan način, značenjsku i glasovnu strukturu reči od slučaja do slučaja.

Trilse je revolucionarna knjiga jer je Valjeho u njoj srušio estetske i retoričke norme:

• koristi vulgarizme, kultizme, regionalizme, tehnicizme, neologizme, arhaizme
• prolazi kroz sve jezičke nivoe
• stvara nov poetski jezik putem deleksikalizacije budući da poseduje visok stepen agramatičnosti i narušava grafičku reprezentaciju reči
• koristi mnoštvo stilskih figura kao što su paradoks, prozopopeja, animizam, hiperbola, sinestezija, onomatopeja, pleonazam i antiteza

Socijalno-revolucionarni period

Zbirke poezije iz ovog perioda objavljene su posthumno; taj posao je obavila pesnikova udovica koja je tekstove objedinila pod zajedničkim nazivom Ljudske pesme (šp. Poemas humanos; Pariz, jul 1939). No treba istaći da je Španijo, ukloni ovaj putir od mene još za Valjehovog života bila organizovana kao zasebna knjiga, a objavljena je u Španiji nekoliko meseci ranije, u januaru 1939.

Naziv Ljudske pesme se nametnuo na predlog Žoržet Valjeho koja je tvrdila da je u jednoj Valjehovoj beležnici pročitala da je imao u planu jednu knjigu „ljudskih pesama“, ali ne navodeći ništa preciznije. Neodređenost ove tvrdnje podstakla je mnoge kritičare i izdavače da ovaj naziv smatraju proizvoljnim. Kasnije je Žoržet Valjeho tu zbirku podelila u dva dela: Pesme u prozi (19 pesama) i Ljudske pesme (76 pesama u pravom smislu reči). Tako su se pojavile u sabranim delima iz 1968. Prema Žoržet, prve su napisane između 1923. i 1929, a druge između 1931. i 1937. godine. Drugi izdavači nisu bili saglasni sa ovom podelom i opredeli su se da u jednom tomu obuhvate sve Valjehove posthumne pesme, osim onih iz Španijo, ukloni ovaj putir od mene.

Iako se autor u ovim pesmama bavi temama kojima se često vraća, one pokazuju jasne razlike u odnosu na njegovo prethodno pesničko delo. Prvo što se primećuje, na planu forme, jeste vraćanje poznatim ritmovima, barem u najvećem delu pesama, kao i napuštanje jezičke eksperimetacije koja je bila dominantna odlika u Trilseu. U ovoj novoj fazi njegove poetike jezik je prijemčiviji za običnog čitaoca. Pesnik je upravo nastojao da se više približi narodu.

Smatra se da je jedan presudnih faktora koji su uticali na ovu promenu pravca u njegovoj poeziji bio taj što se opredelio za marksizam, čije su se ideje poklapale sa nekim od njegovih preokupacija koje su ga pratile tokom života.

Mada u ovim pesmama i dalje preovlađuje nezadovoljstvo pesnika spram života i bolne egzistencije, one ovoga puta donose izvesnu notu nade. Ona proističe iz njegove vere u jedinstvo svih ljudi. U Ljudskim pesmama pesnik se sa ozbiljnošću i izraženim patetizmom predaje ljudskom bolu i tera nas da mislimo na nemire i nade svih onih koji praznih stomaka nemaju ni kamen na koji će da sednu. Delo je puno paralelizama i antagonizama. Koristi jezik svakodnevne komunikacije i zato se čini da pesničko ja razgovara sa prijateljem ili radnikom. Često koristi uzvike u jezičkoj strukturi jer mu je namera da dramatizuje svoju poeziju. Uvodi humanističke, socijalne i revolucionarne teme.

Knjiga Španijo, ukloni ovaj putir od mene (šp. España, aparta de mí este cáliz), napisana 1937. i posthumno objavljena 1939. godine, sadrži najsnažnije i najdublje stihove koje je neki pesnik ispevao o građanskom ratu u toj zemlji. Pogled na sukobljenu Španiju duboko je potresao Valjeha, te je stoga njena poetika bila u službi republikanske stvari. Sastoji se iz 15 pesama i smatra se Valjehovim pesničkim testamentom.

U pesmi koja daje naziv čitavoj zbirci manifestuje se njegova ljubav prema Španiji i strah od poraza one strane čije je ciljeve smatrao pravednim.

Proza

U Valjehovom proznom delu takođe je primetan postepen upliv ideologije:

• Muzičke lestvice (šp. Escalas melografiadas; Lima, 1923) su knjiga koja obuhvata dvanaest priča podeljenih u dva dela: šest lisrko-narativnih slika (Klinopisi) i šest priča ili psihopatoloških pripovedaka (Hor vetrova). Neke od njih su iznenađujuće avangardne.
• Divlja bajka (šp. Fabla salvaje; Lima, 1923) je kratak roman psihološkog karaktera koji se bavi ludilom jednog seljaka sa Anda. Bliska je žanru fantastike.
• Sa one strane života i smrti (šp. Más allá de la vida y de la muerte; Lima, 1923), priča sa elementima fantastike.
• Ka kraljevstvu Scirisa (šp. Hacia el reino de los Sciris; završen 1928, posthumno objavljen) je kratki istorijski roman o Inkama, pisan u modernističkom ključu.

Oko 1930, pod uticajem marksizma, počinje da piše priče ispunjene društvenim problemima koje se mogu svrstati u socijalistički realizam.

• Volfram (šp. El Tungsteno; Madrid, 1931) je jedinstven roman o sukobu u jednom rudniku u Andima. To je „proleterski“ roman koji ne napada samo „gringose“, nego i „ariviste“ koji imitiraju strance i eksploatišu i ugnjetavaju siromašne, Indijance i vojne „regrute“. Objavljen u Španiji, bio je veoma popularan 30-ih godina 20. veka, u doba svetske ekonomske depresije.
• Pako Junke (šp. Paco Yunque; napisana 1931), topla dečja priča koja osuđuje društvenu nepravdu. Mnogi izdavači su je odbili, ali je na kraju objavljena 1951. godine. Danas je deo obavezne lektire u peruanskim osnovnim školama.

Treba pomenuti i nedovršene priče napisane između 1935. i 1936. godine:

• Dečak od trske (šp. El niño del carrizo)
• Put oko budućnosti (šp. Viaje alrededor del porvenir)
• Dve časne sestre (šp. Los dos soras)
• Pobednik (šp. El vencedor)

Njegova celokupna prozna dela objavljena su 1967. godine u Limi pod nazivom Sesar Valjeho. Sabrani romani i priče.

Drama

Sačuvana su četiri dramska komada od kojih nijedan nije objavljen ili izveden za Valjehovog života. Takođe su sačuvani fragmenti njegove drame Mampar, ali u verziji na francuskom i pod nazivom Krtice (napisana između 1929. i 1930), a o kojoj se takođe govori u jednom pismu producenta Luja Žuvea. Pomenuta drama se bavi sukobom jednog muža sa taštom i pretpostavlja se da je Valjeho uništio original.

Četiri dramska komada koja su sačuvana u integralnom obliku i koja su objavljena posthumno u Limi su:

• Lock-out (1930), drama napisana na francuskom; sâm Valjeho ju je preveo na španski, ali prevod nije sačuvan. Bavi se radničkim sukobom u jednoj metalurškoj fabrici.
• Između dve obale teče reka (šp. Entre las dos orillas corre el río; oko 1930), drama koja je bila rezultat dugog i teškog procesa. Među naslovima prethodnih verzija su Varona Polijanova, Moskva protiv Moskve, Igra ljubavi, mržnje i smrti.
• Braća Kolačo ili predsednici Amerike (šp. Colacho Hermanos o presidentes de América; 1930). Satira u kojoj je peruanska demokratija prikazana kao buržujska farsa pod pritiscima stranaca i multinacionalnih kompanija.
• Umorni kamen (šp. La piedra cansada; 1937), drama poetskog karaktera smeštena u doba Inka, nastala pod uticajem grčkih tragedija.

Esej

Valjeho je objavio knjigu hronika pod nazivom Rusija 1931. godine. Razmišljanja u podnožju Kremlja (šp. Rusia en 1931. Reflexiones al pie del Kremlin; Madrid, 1931) i spremio za štamanje još jednu pod nazivom Rusija pred drugom petoletkom (šp. Rusia ante el segundo plan quinquenal; završena 1932, ali objavljena tek 1965).

Osim toga, sastavio je dve knjige esejističke proze, Protiv službene tajne (šp. Contra el secreto profesional; napisana, prema Žoržet, između 1923. i 1929) i Umetnost i revolucija (šp. El arte y la revolución; napisana između 1929. i 1931), u kojima su objedinjeni mnogobrojni članci od kojih su neki objavljeni u časopisima i novinama za piščevog života. Nijedna izdavačka kuća u Španiji nije htela da ih objavi zbog njihovog marksističkog i revolucionarnog karaktera.

Prevodi

Valjeho je prevodio sa francuskog na španski dela Šarla Manžena, Anrija Barbisa i Marsela Emea. Prevodi su objavnjeni u Parizu, Madridu i Buenos Ajresu. Kasnije su objavljeni u okviru sabranih dela.

Literatura

• Vallejo, Cesar (2008). Spain, Take This Chalice from Me and Other Poems: Dual Language Edition. Penguin Publishing Group. ISBN 978-0-14-310530-5. 
• Basadre, Jorge: Historia de la República del Perú. 1822—1933., octava edición, corregida y aumentada. Tomo 14. Editada por el diario La República y la Universidad Ricardo Palma. 1998.
• Clayton, Michelle. Poetry in Pieces: César Vallejo and Lyric Modernity. Berkeley: University of California Press, 2011. http://www.escholarship.org/uc/item/3704z0k8
• Cornejo Polar, Antonio: Historia de la literatura del Perú republicano. Incluida en Historia del Perú, tomo VIII Perú Republicano. Lima, Editorial Mejía Baca, 1981.
• Coyné, André: Medio siglo con Vallejo. Lima, Fondo Editorial PUCP, 2000.
• Espejo Asturrizaga, Juan: César Vallejo. Itinerario del hombre. 1892-1923, Librería Editorial Juan Mejía Baca, Lima, 1965.
• González Viaña, Eduardo. Vallejo en los infiernos. Axiara Editions, 2013.
• Gustavo Flores Quelopana. César Vallejo y su revolucionarismo profético en: Filosofía de la tecnociencia. pp. 133–146. IIPCIAL. Lima, 2012.
• Gustavo Flores Quelopana. César Vallejo: poeta de la situación límite de la condición humana en: Filosofía de la tecnociencia. pp. 122–132. IIPCIAL. Lima, 2012.
• Mariátegui, José Carlos (2007). 7 ensayos de interpretación de la realidad peruana. Caracas: Fundación Biblioteca Ayacucho. ISBN 978-980-276-416-7. Arhivirano iz originala 07. 11. 2014. g. Pristupljeno 21. 06. 2015. 
• Mateo de Paz, César Vallejo, el poeta de los pobres. Madrid: El Rompecabezas, 2008. Biografía literaria destinada al público infantil.
• Monguió, Luis: César Vallejo, vida y obra. Lima, Editora Perú Nuevo, 1952.
• Orrego, Antenor (1989). Mi encuentro con Vallejo. Prólogo de Luis Alva Castro. Tercer Mundo Editores,. Impreso en Bogotá. ISBN 938-601-224-7. 
• Tamayo Vargas, Augusto: Literatura Peruana. Lima, PEISA, 1992.
• Tauro del Pino, Alberto (2001). Enciclopedia Ilustrada del Perú. 17, VAC-ZUZ (3rd izd.). Lima: PEISA. ISBN 978-9972-40-166-4. .
• Tinoco Rondan, Andrés: César Vallejo, una visión de ingeniero. Revista Paradigmas, Depto. Académico de Ingeniería, Universidad Ricardo Palma, Vol. 3 No. 1. pp. 161-176. Lima, Perú, 2011. ISSN 2220-2056.
• Verani, Hugo. Las vanguardias literarias en Hispanoamérica. Manifiestos, proclamas y otros escritos. Roma: Bulzoni Editore. 1986
• Favorables París Poema, N° 1, julio de 1926; N° 2, agosto de 1926.
• Smith, Alan, Epílogo a España aparta de mí de este cáliz, Ardora Ediciones, Madrid, 2013. Edición facsimilar
• Santisteban, Ricardo Silva (2013). Breve historia de la traducción en el Perú. Lima: Instituto Bibliográfico del Perú. ISBN 978-612-46210-1-7. 

Spoljašnje veze

• Celokupno pesničko delo Sesara Valjeha (jezik: španski)
• Celokupno prozno delo Sesara Valjeha (jezik: španski)
• Jedini postojeći video-snimci Sesara Valjeha iz jula 1937. na sajtu YouTube