Smrt

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vrt smrti (Kuoleman puutarha), Hugo Simberg (1906)
Statua smrti, persinifikovana ljudskim skeletonom obučenim u plašt koji drži kosu, iz katedrale u Triru, Nemačka
Predstava smrti kao kosača

Smrt je prestanak života, konačno i bespovratno prekidanje svih životnih aktivnosti koje održavaju živi organizam.[1][2][3] Ona može nastupiti prirodnim sledom unutrašnjih procesa organizma ili usled dejstva spoljnih faktora. Fenomeni koji obično uzrokuju smrt obuhvataju starenje, predacija, neuhranjenost, bolest, samoubistvo, homicid, gladovanje, dehidracija, i udesi ili velike povrede koje rezultiraju u terminalnoj povredi.[4] U većini slučajeva, telo živog organizma počne da se raspada ubrzo nakon smrti.[5]

Smrt — a posebno smrt ljudi — obično se smatra tužnim ili neprijatnim događajem, usled naklonosti prema osobom koja je umrla, i zbog prekida socijalnih i porodičnih veza sa preminulom osobom. Ostale zabrinutosti obuhvataju strah od smrti, nekrofobiju, strepnju, tugu, žalost, emocioni bol, depresiju, simpatiju, saosećanje, usamljenost. Fenomen smrti je vekovima tumačen na različite načine u filozofiji, religiji, nauci i umetnosti.[6] Vernici mnogih religija veruju da smrt nije kraj i da duša nastavlja da živi zagrobnim životom. Ateisti uglavnom smatraju da posle smrti nema ničega.[7]

Medicinski aspekti[uredi | uredi izvor]

Uprkos brojnim pokušajima da se ustanovi sveobuhvatna i precizna definicija smrti, zbog kompleksnosti vitalnih funkcija organizma, ovo se čini ne u potpunosti izvodljivim. U prošlosti je apsolutni znak smrti bio prestanak rada srca, mada se razvitkom tehnika oživljavanja ovo pokazalo neadekvatnim. S druge strane, prestanak moždane aktivnosti vegetativnih centara organizama se čini izvesnim pokazateljem invijabilnosti daljih životnih procesa, međutim, upotreba aparata za održavanje u životu koji omogućavaju disanje i rad srca, kao i ishrana intravenoznim putem može da produži život organizma u vegetativnom stanju.

U nekim zemljama klinička praksa obavezuje medicinske radnike da pokušaju oživljavanje i u odsustvu svih vitalnih funkcija, izuzev u slučajevima kada je već prisutna mrtvačka ukočenost, mrtvačke pege, raspadanje, masivna kritična šteta integumentarnog sistema, parcijalna ili potpuna dekapitacija, teške povrede produžene moždine i/ili maligna oboljenja (metastaze). Međutim, ukoliko je mozak bio lišen kiseonika dovoljno dugo, smrt nervnih centara u kori velikog mozga koja nastupa čini dalje pokušaje izlišnim.

Religijska verovanja[uredi | uredi izvor]

Bog posmatra kako se anđeli i demoni otimaju oko duše umrlog (15. vek).

Pripadnici nekih religija, (hrišćanstvo, islam, itd.) veruju da smrt nije kraj i da nakon smrti duša odlazi u raj ili pakao. Jedan od stožera hrišćanstva je vera u predstojeće i konačno vaskrsenje svih ljudi u novom, preobraženom telu prilikom drugog Hristovog dolaska. Stari narodi su verovali da smrću odlaze u zagrobni život (npr. večna lovišta, Jelisejska polja, Valhalu, itd.) i zato su svoje mrtve pokopavali sa nakitom, oruđem i oružjem, potrebnim za taj novi život. Za vladare se često smatralo da smrću dolaze do Apoteoze, to jest da postaju Božanstva.

Postoje i religije, poput budizma, koje ne propovedaju onostrani život.

Filozofska shvatanja[uredi | uredi izvor]

Kada je atinski filozof Sokrat 399. godine p. n. e. osuđen na smrt zbog „bezbožništva” i „kvarenja omladine”, pred sudijama je održao svoju čuvenu besedu o smrti:


Iako su ga prijatelji posećivali u tamnici i nagovarali na bekstvo (nakon što su podmitili čuvare), on odbija, smatrajući da ne treba dug i častan život uprljati nečasnom smrću.[8]

Platon je, na osnovu svojeg idealističkog ontološkog stava, tvrdio da je smrt samo odeljivanje duše od tela. Njegovo shvatanje kulminira u stavu da je smrt najviše dobro jer se upravo pomoću nje duša može potpuno uzdignuti do čiste vrline.[2]

Cvet, lobanja i peščanik, predstave života, smrti i vremena

Epikur je zastupao materijalističku tezu da fizička smrt znači ujedno i prestanak svih psihičkih funkcija i da zbog toga prema njoj možemo biti potpuno ravnodušni.


Rano hrišćanstvo smrt tumači kao kaznu, posledicu praroditeljskog greha (Tertulijan, Avgustin, itd.). Kasniji zapadni hrišćanski teolozi (Toma Akvinski, Duns Skot) više ističu da je smrt povratak tela tvari iz koje je stvoreno, a duše u život večni.

Lajbnic smatra kako smrt nije ništa drugo do postepena involucija tela. Fihte smrt dijalektički povezuje s rađanjem i tvrdi da je ona samo korelativni pojam prema životu, tj. „negativna strana života”. Po Hegelu, smrt je najviša opštost do koje dopire pojedinac. Fenomenom smrti ukinuta je poslednja spoljašnjost prirode, te je „samo po sebi bivstvujući pojam postao time za sebe”.[2] Za Šopenhauera je smrt samo „površni fenomen”, kojim se ne rešavamo metafizičkog zla, jer njime nije uopšte pogođena jedinstvena, nadindividualna volja, izvan prostora i vremena. Smrt i rođenje samo su „vibracije” večno žive ideje, pa „kad umre čovek, propada, doduše, jedan svet, ali samo onaj koji on nosi u glavi”.[2]

Sve je taština

Georg Zimel (1858—1918), nemački filozof idealističkog pravca, ističe da bi "umesto svojevrsnog suprotstavljanja života i smrti trebalo istaći kako postoji jedinstvena beskonačna egzistencija u kojoj se smrt i život prepliću kao prsteni „jednog lanca”.[2] Fridrih Niče smatra da sam akt umiranja nije uopšte toliko važan koliko mu to filozofija i teologija pripisuju, i tvrdi da „ne postoji banalnija stvar od smrti”. U delu Tako je govorio Zaratustra izriče svoj poznati kredo: „Umri u pravi čas!”


Filozofija egzistencije od Kjerkegora do Hajdegera i Kamija, smatra fenomen smrti jednim od centralnih problema celokupne filozofije, čak „jedinim pravim problemom filozofije”, a zabrinutost, strah i „bolest na smrt” postaju bitne preokupacije zapadnoevropskog filozofiranja.[2]


Starenje[uredi | uredi izvor]

Mrtva svraka

Biološko starenje se odnosi na scenario kad živo biće ima sposobnost da preživi sve nesreće, ali na kraju umire zbog uzroka koji se odnose na starost. Životinjske i biljne ćelije se obično reprodukuju i funkcionišu tokom čitavog perioda prirodnog postojanja. Proces starenja proističe iz pogoršanja ćelijske aktivnosti i rušenja regularnog funkcionisanja. Sklonost ćelija ka postepenom pogoršanju i smrtnosti znači da su ćelije prirodno osuđene na stabilan i dugotrajan gubitak životnih sposobnosti, čak i pored kontinuiranih metaboličkih reakcija i održivosti. Na primer, u Ujedinjenom Kraljevstvu, devet desetina od svih smrtnih slučajeva koji se svakodnevno javljaju, odnosi se na starenje, dok u svetu to čini oko dve trećine. (Hayflick & Moody, 2003).

Skoro sve životinje koje prežive spoljašnje opasnosti njihovim biološkom funkcionisanju konačno umru od biološkog starenja, poznatog u naukama o životi kao „senescencija”. Neki organizmi doživljavaju zanemarljivo starenje, i čak ispoljavaju biološku besmrtnost. Među njima su meduza Turritopsis dohrnii,[9] hidra, i planari. Neki od neprirodnih uzroka smrti su samoubistvo i homicid. Od svih uzroka, oko 150.000 ljudi umre širom sveta svakog dana.[10]

Fiziološka smrt se u današnje vreme posmatra kao proces, pre nego kao događaj: uslovi koji se nekad smatrali indikacijom smrti sada su reverzibilni.[11] Gde se u procesu stavlja linija razdvajanja između života i smrti zavisi od faktora koji su izvan prisustva ili odsustva vitalnih znakova. Generalno, klinička smrt nije neophodna niti dovoljna za determinaciju zakonske smrti. Pacijet kome rade srce i pluća, a za koga je utvrđeno da je moždano mrtav, može da bude proglašen zakonski mrtvim mada nije došlo do kliničke smrti. Sa napretkom naučnog znanja i medicine, formulisanje precizne medicinske definicije smrti postaje sve teže.[12]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Najčešći uzroci smrti
procenat
Akutni infarkt miorkada 38,7%
Infekcije 19,0%
Kancer 12,2%
Povrede 8,9%
Plućne bolesti 6,3%
Smrt po rođenju 4,4%
Bolesti organa za varenje 3,5%
Ostalo 7,0%


Vodeći uzrok ljudske smrti u zemljama u razvoju su infektivne bolesti. Vodeći uzroci u razvijenim zemljama su ateroskleroza (bolest srca i moždani udar), kancer, i druge bolesti vezane za gojaznost i starenje. Sa izuzetno širokom marginom, najveći ujedinjavajući uzrok smrti u razvijenom svetu je biološko starenje,[10] koje dovodi do raznih komplikacija poznatih kao bolesti vezane za starenje. Ovi uslovi uzrokuju gubitak homeostaze, što dovodi do srčanog zastoja, uzrokuje gubitak kiseonika i snabdevanja nutrijentima, uzrokuje nepovratnu deterioraciju mozga i drugih tkiva. Od oko 150.000 ljudi koji umru svakog dana širom sveta, oko dve trećine umre od uzroka vezanih za starost.[10] U industijalizovanim nacijama, proporcija je znatno veća, približava se nivou od 90 %.[10] Sa poboljšanom medicinskim mogućnostima, umiranje je postalo stanje kojim je u znatnoj meri moguće upravljati. Kućne smrti, nekad uobičajene, sada su retke u razvijenom svetu.

Pušenje u Americi 1910. godine. Procenjuje se da je pušenje duvana uzrokovalo oko 100 miliona smrtnih slučajeva u 20. veku.[13]

U zemljama u razvoju, inferiorni sanitarni uslovi i nedovoljni pristup modernoj medicinskoj tehnologiji čini smrt usled infektivnih bolesti češćom nego u razvijenima zemljama. Jedna takva bolest je tuberkuloza, bakterijska bolest koja je usmrtila 1,8 miliona ljudi 2015. godine.[14] Malarija uzrokuje oko 400—900 miliona slučajeva groznice i 1—3 miliona smrtnih slučajeva godišnje.[15] Broj preminulih usled side u Africi će verovatno doseći 90—100 miliona do 2025. godine.[16][17]

Prema Žanu Cigleru (specijalnom reporteru Ujedinjenih nacija o Pravu na hranu, 2000 — Mar 2008), mortalitet usled neuhranjenosti iznosio je 58 % ukupnog mortaliteta 2006. godine. Cigler navodi da je širom sveta oko 62 miliona ljudi umrlo od svih uzroka i da je od toga 36 miliona umrlo od gladi ili bolesti uzrokovanih manjkom mikronutrienata.[18]

Pušenje duvana je usmrtilo oko 100 miliona ljudi širom sveta tokom 20. veka i moguće je da će ubiti 1 milijardu ljudi tokom 21. veka, upozorava izveštaj Svetske zdravstvene organizacije.[13]

Mnogi vodeći uzroci smrti razvijenog sveta mogu biti odloženi putem adekvatne ishrane i fizičke aktivnosti, mada povećana učestalot bolesti sa uzrastom još uvek nameće ograničenja na ljudsku dugovečnost. Evolucioni uzroci starenja u najboljem slučaju samo tek počinju da budu razjašnjeni. Predloženo je da direktna intervencija u proces starenja može sada biti najefikasnija intervencija protiv glavnih uzroka smrti.[19]

Selje je predložio ujedinjeni nespecifični pristup mnogim uzrocima smrti. On je demonstrirao da stres smanjuje prilagodljivost organizma i predložio je da se adaptibilnost opiše kao poseban resurs, adaptaciona energija. Životinja umire kad se taj resurs iscrpi.[20] Selje je pretpostavio da prilagodljivost ima konačne zalihe, manifestovane pri rođenju. Kasnije je Goldston predložio koncept produkcije ili sticanja adaptacione energije koja može biti uskladištena (do neke mere), kao kapitalna rezerva adaptacije.[21] U nedavnim radovima, adaptaciona energija se smatra unutrašnjom koordinatom na „dominantnom putu” u modelu adaptacije. Pokazano je da oscilacije blagostanja nastaju kada je rezerva prilagodljivosti gotovo iscrpljena.[22]

Godine 2012. je samoubistvo premašilo saobraćajne udese kao vodeći uzrok ljudske smrtnosti u SAD, čemu slede trovanje, padovi i ubistva.[23] Uzroci smrti su različiti u različitim delovima sveta. U zemljama sa visokim i srednjim prihodima skoro polovina do više od dve trećine svih ljudi živi više od 70 godina i uglavnom umire od hroničnih bolesti. U zemljama sa niskim prihodima, gde manje od jednog u pet od svih ljudi dostiže 70 godina starosti, a više od trećine svih smrtnih slučajeva je među decom mlađom od 15 godina, ljudi pretežno umiru od zaraznih bolesti.[24]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Šta znači Smrt”. staznaci.com. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  2. ^ a b v g d đ Smrt, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  3. ^ „the definition of death”. Dictionary.com. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  4. ^ Zimmerman, Leda (19. 10. 2010). „Must all organisms age and die?”. Massachusetts Institute of Technology School of Engineering. Arhivirano iz originala na datum 1. 11. 2010. Pristupljeno 5. 2. 2012. 
  5. ^ „carbonQ1”. reptools.rutgers.edu. Arhivirano iz originala na datum 24. 3. 2018. Pristupljeno 4. 3. 2018. 
  6. ^ Nations, Marilyn K.; Amaral, Mara Lucia (septembar 1999). „Flesh, Blood, Souls, and Households: Cultural Validity in Mortality Inquiry”. Medical Anthropology Quarterly. 5 (3): 204—220. doi:10.1525/maq.1991.5.3.02a00020. 
  7. ^ Heath & Klimo 2010, str. 18.
  8. ^ Sokrat, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  9. ^ „Turritopsis nutricula (Immortal jellyfish)”. Jellyfishfacts.net. Arhivirano iz originala na datum 13. 10. 2016. Pristupljeno 18. 1. 2014. 
  10. ^ a b v g Aubrey D.N.J, de Grey (2007). „Life Span Extension Research and Public Debate: Societal Considerations” (PDF). Studies in Ethics, Law, and Technology. 1 (1, Article 5). CiteSeerX 10.1.1.395.745Slobodan pristup. doi:10.2202/1941-6008.1011. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 13. 10. 2016. Pristupljeno 20. 3. 2009. 
  11. ^ Crippen, David. „Brain Failure and Brain Death”. Scientific American Surgery, Critical Care, April 2005. Arhivirano iz originala na datum 24. 6. 2006. Pristupljeno 9. 1. 2007. 
  12. ^ Artishevsky, Alexander (2010). Life Death Whatever. Createspace. ISBN 978-1-4495-9420-6. ASIN 1449594204. 
  13. ^ a b „WHO Report on the Global Tobacco Epidemic, 2008” (PDF). WHO. 2008. Pristupljeno 26. 12. 2013. Generalni sažetak (8. 2. 2008). 
  14. ^ „Tuberculosis Fact sheet N°104 – Global and regional incidence”. WHO. mart 2006. Pristupljeno 6. 10. 2006. 
  15. ^ Thomas, Chris (2. 6. 2009). „USAID's Malaria Programs”. Usaid.gov. Arhivirano iz originala na datum 26. 1. 2004. Pristupljeno 19. 9. 2016. 
  16. ^ „Aids could kill 90 million Africans, says UN”. The Guardian. London. 4. 3. 2005. Pristupljeno 23. 5. 2010. 
  17. ^ Leonard, Terry (4. 6. 2006). „AIDS Toll May Reach 100 Million in Africa”. Washington Post. Pristupljeno 26. 12. 2013. 
  18. ^ Jean Ziegler, L'Empire de la honte, Fayard. 2007. str. 130.
  19. ^ Olshansky, S. Jay; Perry, Daniel; Miller, Richard A.; Butler, Robert N. (2006). „Longevity dividend: What should we be doing to prepare for the unprecedented aging of humanity?”. The Scientist. 20: 28—36. Arhivirano iz originala na datum 24. 09. 2010. Pristupljeno 31. 3. 2007. 
  20. ^ Selye, H. (1938). Experimental evidence supporting the conception of „adaptation energy”, Am. J. Physiol. 123 (1938), 758—765.
  21. ^ Goldstone, B (1952). „The general practitioner and the general adaptation syndrome”. South African Medical Journal. 26 (6): 106—109. 
  22. ^ Gorban, A. N.; Tyukina, T. A.; Smirnova, E. V.; Pokidysheva, L. I. (2016). „Evolution of adaptation mechanisms: adaptation energy, stress, and oscillating death”. J. Theor. Biol. 405 (21): 127—139. PMID 26801872. arXiv:1512.03949Slobodan pristup. doi:10.1016/j.jtbi.2015.12.017. 
  23. ^ Reinberg, Steven (20. 9. 2012). „Suicide now kills more Americans than car crashes: study”. Medical Express. Pristupljeno 15. 10. 2012. 
  24. ^ „The top 10 causes of death”. WHO. 2012. Arhivirano iz originala na datum 4. 11. 2012. Pristupljeno 12. 12. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Prethodnik: Faze ljudskog razvoja
Smrt
Naslednik: