Smrt

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Predstava smrti kao kosača

Smrt je prestanak života, konačno i bespovratno prekidanje svake životne aktivnosti.[1] Ona može nastupiti prirodnim sledom unutrašnjih procesa organizma ili spoljnim faktorima.

Fenomen smrti je vekovima tumačen na različite načine u filozofiji, religiji, nauci i umetnosti. Vernici mnogih religija veruju da smrt nije kraj i da duša nastavlja da živi zagrobnim životom. Ateisti uglavnom smatraju da posle smrti nema ničega.

Medicinski aspekti[uredi]

Uprkos brojnim pokušajima da se ustanovi sveobuhvatna i precizna definicija smrti, zbog kompleksnosti vitalnih funkcija organizma, ovo se čini ne u potpunosti izvodljivim. U prošlosti je apsolutni znak smrti bio prestanak rada srca, mada se razvitkom tehnika oživljavanja ovo pokazalo neadekvatnim. S druge strane, prestanak moždane aktivnosti vegetativnih centara organizama se čini izvesnim pokazateljem invijabilnosti daljih životnih procesa, međutim, upotreba aparata za održavanje u životu koji omogućavaju disanje i rad srca, kao i ishrana intravenoznim putem može da produži život organizma u vegetativnom stanju.

U nekim zemljama klinička praksa obavezuje medicinske radnike da pokušaju oživljavanje i u odsustvu svih vitalnih funkcija, izuzev u slučajevima kada je već prisutna mrtvačka ukočenost, mrtvačke pege, raspadanje, masivna kritična šteta integumentarnog sistema, parcijalna ili potpuna dekapitacija, teške povrede produžene moždine i/ili maligna oboljenja (metastaze).[traži se izvor] Međutim, ukoliko je mozak bio lišen kiseonika dovoljno dugo, smrt nervnih centara u kori velikog mozga koja nastupa čini dalje pokušaje izlišnim.

Religijska verovanja[uredi]

Bog posmatra kako se anđeli i demoni otimaju oko duše umrlog (15. vek).

Pripadnici nekih religija, (hrišćanstvo, islam, itd.) veruju da smrt nije kraj i da nakon smrti duša odlazi u raj ili pakao. Jedan od stožera hrišćanstva je vera u predstojeće i konačno vaskrsenje svih ljudi u novom, preobraženom telu prilikom drugog Hristovog dolaska. Stari narodi su verovali da smrću odlaze u zagrobni život (npr. večna lovišta, Jelisejska polja, Valhalu, itd.) i zato su svoje mrtve pokopavali sa nakitom, oruđem i oružjem, potrebnim za taj novi život. Za vladare se često smatralo da smrću dolaze do Apoteoze, to jest da postaju Božanstva.

Postoje i religije, poput budizma, koje ne propovedaju onostrani život.

Filozofska shvatanja[uredi]

Kada je atinski filozof Sokrat 399. godine p. n. e. osuđen na smrt zbog „bezbožništva“ i „kvarenja omladine“, pred sudijama je održao svoju čuvenu besedu o smrti:

Iako su ga prijatelji posećivali u tamnici i nagovarali na bekstvo (nakon što su podmitili čuvare), on odbija, smatrajući da ne treba dug i častan život uprljati nečasnom smrću.[2]

Platon je, na osnovu svojeg idealističkog ontološkog stava, tvrdio da je smrt samo odeljivanje duše od tela. Njegovo shvatanje kulminira u stavu da je smrt najviše dobro jer se upravo pomoću nje duša može potpuno uzdignuti do čiste vrline.[1]

Cvet, lobanja i peščanik, predstave života, smrti i vremena

Epikur je zastupao materijalističku tezu da fizička smrt znači ujedno i prestanak svih psihičkih funkcija i da zbog toga prema njoj možemo biti potpuno ravnodušni.

Rano hrišćanstvo smrt tumači kao kaznu, posledicu praroditeljskog greha (Tertulijan, Avgustin, itd.). Kasniji zapadni hrišćanski teolozi (Toma Akvinski, Duns Skot) više ističu da je smrt povratak tela tvari iz koje je stvoreno, a duše u život večni.

Lajbnic smatra kako smrt nije ništa drugo do postepena involucija tela. Fihte smrt dijalektički povezuje s rađanjem i tvrdi da je ona samo korelativni pojam prema životu, tj. „negativna strana života“. Po Hegelu, smrt je najviša opštost do koje dopire pojedinac. Fenomenom smrti ukinuta je poslednja spoljašnjost prirode, te je „samo po sebi bivstvujući pojam postao time za sebe“.[1] Za Šopenhauera je smrt samo „površni fenomen“, kojim se ne rešavamo metafizičkog zla, jer njime nije uopšte pogođena jedinstvena, nadindividualna volja, izvan prostora i vremena. Smrt i rođenje samo su „vibracije“ večno žive ideje, pa „kad umre čovek, propada, doduše, jedan svet, ali samo onaj koji on nosi u glavi“.[1]

Sve je taština

Georg Zimel (1858-1918), nemački filozof idealističkog pravca, ističe da bi „umesto svojevrsnog suprotstavljanja života i smrti trebalo istaći kako postoji jedinstvena beskonačna egzistencija u kojoj se smrt i život prepliću kao prsteni „jednog lanca“.[1] Fridrih Niče smatra da sam akt umiranja nije uopšte toliko važan koliko mu to filozofija i teologija pripisuju, i tvrdi da „ne postoji banalnija stvar od smrti“. U delu Tako je govorio Zaratustra izriče svoj poznati kredo: „Umri u pravi čas!"

Filozofija egzistencije od Kjerkegora do Hajdegera i Kamija, smatra fenomen smrti jednim od centralnih problema celokupne filozofije, čak „jedinim pravim problemom filozofije“, a zabrinutost, strah i „bolest na smrt“ postaju bitne preokupacije zapadnoevropskog filozofiranja.[1]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Smrt, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  2. Sokrat, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.


Najčešći uzroci smrti
procenat
Akutni infarkt miorkada 38,7%
Infekcije 19,0%
Kancer 12,2%
Povrede 8,9%
Plućne bolesti 6,3%
Smrt po rođenju 4,4%
Bolesti organa za varenje 3,5%
Ostalo 7,0%