Cincari

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Cincari
Aromanian flag.svg
Zastava cincarskog naroda
Ρήγας.jpg
Nusic 1894 cropped.jpg
Stevan Kragujevic, Tasko Nacic.jpg
Toma Fila.jpg
Gheorghe Hagi3 cropped.jpg
Tose Proeski.jpg
Simona Halep at Madrid Open 2014.jpg
ESC2016 - Macedonia 02.jpg
Ukupna populacija
250,000 (procena)[1]
Regioni sa značajnom populacijom
 Grčka oko 40.000 (1951)
 Albanija 8.266 (2011)
 Rumunija 28.600 (procena)
 Bugarska 3,684 kao Vlasi (2011)
 Makedonija oko 10.000 (2002)
 Srbija 243 (2011)
Jezici
cincarski jezik
Religija
pravoslavlje
Srodne etničke grupe
Balkanski Vlasi

Cincari (ili Armanji, Vlasi; cinc. Armãnji, Ellino-Latinili, Rãmãnjã, Vlaho-Machedonjili, Vlahili) su romanski narod, koji živi na Balkanskom poluostrvu. Sami sebe na cincarskom jeziku zovu "Arm'n"[2]. Žive pretežno u severnoj Grčkoj, Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj, a veliki broj ih se odselio sa pomenutih područja u Rumuniju i jedan broj u Srbiju.

Nemaju svoju državu, a ime su dobili (i to Trakijski Vlasi - od Slovena) "zbog njihovog izgovora broja "5" - "cinc" umesto "ćinć" (po dako-vlaškom jeziku).[3] Feliks Kanic u svojoj etnološkoj studiji o njima, među Cincare grupiše i Kuco-Vlahe (Mavro-Vlahe) ali primećuje: "I uopšte se drži, da su oni Grci". U Makedoniji su koncentrisani oko Bitolja, Kruševa i Ohrida. U prošlosti, centralno mesto im je bio grad Moskopolje u istočnoj Albaniji.

Bilo ih je u Kraljevini Srbiji 1895. godine, u 78 gradova (varoši i varošica) samo 438 muških i 252 ženskih stanovnika, ukupno 690 osoba Cincara ili 0,04% stanovništva.[4]

Cincari govore cincarskim jezikom, koji pripada romanskoj skupini indoevropske porodice jezika. Religiozno opredeljeni Cincari su uglavnom pravoslavne veroispovesti. Nekada su bili poznati po bavljenju trgovinom, ekstenzivnim stočarstvom (feta sir), ugostiteljstvom, itd. Cincara ukupno ima oko 250.000, od toga u Grčkoj 65.000, Rumuniji 50.000, Albaniji 22.000, Makedoniji 10.000, Bugarskoj 4.000. U Rumuniju su se Cincari preselili, najvećim delom u Dobrudžu, nakon Prvog svetskog rata gde su se kao kolonisti naselili iz Egejske Makedonije.

Manji broj Cincara živi i u Srbiji, gde su od strane Republičkog zavoda za statistiku službeno priznati pod tim imenom, dok su u Makedoniji priznati pod imenom Vlasi. Prema popisu stanovništva 2002. godine u Republici Srbiji živelo je 293 pripadnika cincarske nacionalnosti, a na popisu 2011. godine bilo je 243 Cincara[5].

Nacionalno osećanje Cincara[uredi]

U doba kada su ostali balkanski narodi razvili nacionalni korpus i definisali nacije, Cincari su kao manja etnička grupa hrišćanske vere učestvovali u nacionalnim pokretima drugih, bliskih, naroda. Autori iz XIX veka Cincare opisuju na sledeći način:

Cincari se nisu izgradili kao narod sve do 20 veka. Njima je nedostajalo nekoliko bitnih elemenata koje čine neku grupu narodom (veći broj, kultura, prošlost, teritorija i dr.) Nisu imali svoje pismo te, prirodno, nisu izradili ni zajednički književni jezik. U svom nacionalnom osećanju oni su se međusobno bitno razlikovali: osećali su se bliskim ili i isto što i Grci, Makedonci, Arbanasi, Srbi, Bugari ili Rumuni. Ali bilo ih je koji su želeli da budu samo Cincari. U jedno vreme osećala se i među njima težnja da postanu narod. To se desilo, kao i kod drugih naroda, u doba prosvećenosti a posle francuske revolucije i ustanaka grčkih i srpskih. Nekoliko činjenica ukazuju na ovaj pokret. Jedan Cincarin, Kavaliotis, moskopoljski sveštenik, koji se upoznao sa Dositejem Obradovićem u Veneciji, izdao je rečnik, a drugi Cincarin, Danil, preveo je jevanđelje na cincarski. Mihajlo Bojadžić štampao je 1813. gramatiku maćedonsko-cincarskog jezika, a pre njega napisao je jedan sasvim mlad čovek neku vrstu istorije Cincara, sa željom da pokaže da Cincari nisu „ljudi poslednje vrste“, nego da imaju lepu prošlost, i da su i oni narod ili, kako on kaže, „nacija“ lepih, možda i izuzetnih osobina.

Ipak narodnost kod Cincara nije igrala neku naročitu ulogu, pogotovo ako se radilo o nekoj drugoj balkanskoj grupi. Dok su neke porodice u dve generacije izmenile po dve, pa i tri, pa šta više i četiri nacionalne ideje a neki pojedinci napravili od nacionalizma objekat od koga su živeli, dotle su neki znali biti vatrene nacionaliste i grčke i srpske, i bugarske, i rumunske; neki od njih postali su u ovim grupama nacionalni junaci. Prema Grcima ih je opredeljivala prošlost, prema Albancima i Rumunima jezik, a prema Slovenima okolina. Njihova je uža domovina u kraju gde će se razviti slovenska kultura, u kraju oko Ohrida.

Po popisu "Maćedonije" objavljenom 1903. godine vidi se da su cincarska središta tada: Bitolj sa 7000 Cincara, zatim Kruševo sa 4000 i Klisura sa 3400 duša. Drugde ih ima mnogo manje; u Ohridu (navodnom središtu!?) samo 460, Hrupištu 720, Resenu 520, Prilepu 480 itd. U Solunu međutim nije zapisan ni jedan Cincarin, takođe ni u Serezu, Strumici, Debru, Strugi, Kičevu, Štipu, Tetovu, Kosturu...[6]

Očevidno su u njihovim naseljima stanovali Sloveni, ali u ranije doba. Na slovensko stanovništvo ukazuju i nazivi naselja: Vlahoklisura, Selica, Trnovo. Ni uticaj nove slovenske kulture nije bio tako neznatan.

Prvi umetnički film na cincarskom jeziku bio je „Nisam slavan, ali sam Arman (Cincar)“ koji je režirao Toma Enake iz Rumunije.[7]

Poznate ličnosti cincarskog porekla[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. RECOMMENDATION 1333 (1997), European Assembly, Pristupljeno 30. 4. 2013.
  2. "Srpski letopis", Budim 1830
  3. "Srbadija", Beč 1875. godine
  4. "Politika", Beograd 2. januar 1929. godine
  5. „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u Republici Srbiji: Stanovništvo prema nacionalnoj pripadnosti - „Ostali“ etničke zajednice sa manje od 2000 pripadnika i dvojako izjašnjeni” (PDF). Pristupljeno 26. 2. 2018. 
  6. "Delo", Beograd 1. april 1903. godine
  7. R. R. „Cincari postoje i stvaraju („Večernje novosti“, 31. januar 2016)”. Novosti.rs. Pristupljeno 26. 2. 2018. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]