Бадем

С Википедије, слободне енциклопедије

Бадем
Botanical illustration
1897 илустрација[1]
Branch of tree with green fruits.
Бадемово дрво са орашастим плодовима.
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Rosales
Породица: Rosaceae
Род: Prunus
Подрод: Amygdalus
Врста:
P. amygdalus
Биномно име
Prunus amygdalus
Batsch, 1801
Синоними[2][3]
Замењени син.
    • Amygdalus communis L., 1753
Хомотипни
    • Amygdalus amygdalus (Batsch) Frye & Rigg, 1912
    • Druparia amygdalus (Batsch) Clairv., 1811
    • Prunus communis (L.) Arcang., 1882 nom. illeg.
Хетеротипни
    • Amygdalus amara Duhamel, 1768
    • Amygdalus amygdalina Oken ex M.Roem., 1847
    • Amygdalus cochinchinensis Lour., 1790
    • Amygdalus communis var. fragilis Ser., 1825
    • Amygdalus communis var. macrocarpa Ser., 1825
    • Amygdalus decipiens Poit. & Turpin, 1830
    • Amygdalus dulcis Mill., 1768
    • Amygdalus elata Salisb., 1796
    • Amygdalus korshinskyi var. bornmuelleri Browicz, 1974
    • Amygdalus sativa Mill., 1768
    • Amygdalus sinensis Steud., 1840
    • Amygdalus stocksiana Boiss., 1856
    • Persica Mill., 1754
    • Prunus cochinchinensis (Lour.) Koehne, 1915
    • Prunus dulcis (Mill.) D.A.Webb, 1967 nom. superfl.
    • Prunus dulcis var. amara (Duhamel) Buchheim, 1972
    • Prunus dulcis var. fragilis (Ser.) Buchheim, 1972
    • Prunus dulcis var. spontanea (Korsh.) Buchheim, 1972
    • Prunus intermedia A.Sav., 1882
    • Prunus stocksiana (Boiss.) Brandis, 1906
    • Trichocarpus Neck., 1790
Бадеми
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија2.408 kJ (576 kcal)
21,69 g
Скроб0,74 g
Шећери 3,89 g
0,00 g
Прехрамбена влакна12,2 g
49,42 g
Засићене3,731 g
Мононезасићене30,889 g
Полинезасићене12.070 g
21,22 g
Триптофан0,214 g
Треонин0,598 g
Изолеуцин0,702 g
Леуцин1,488 g
Лизин0,580 g
Метионин0,151 g
Цистин0,189 g
Фенилаланин1,120 g
Тирозин0,452 g
Валин0,817 g
Аргинин2,446 g
Хистидин0,557 g
Аланин1,027 g
Аспарагинска киселина2,911 g
Глутаминска киселина6,810 g
Глицин1,469 g
Пролин1,032 g
Серин0,948 g
Витамини
Витамин А екв.
(0%)
1 μg
1 μg
Витамин А1 IU
Тиамин 1)
(18%)
0,211 mg
Рибофлавин 2)
(85%)
1,014 mg
Ниацин 3)
(23%)
3,385 mg
Витамин Б5
(9%)
0,469 mg
Витамин Б6
(11%)
0,143 mg
Фолат 9)
(13%)
50 μg
Холин
(11%)
52,1 mg
Витамин Ц
(0%)
0 mg
Витамин Д
(0%)
0 μg
Витамин Е
(175%)
26,2 mg
Витамин К
(0%)
0 μg
Минерали
Калцијум
(26%)
264 mg
Бакар
(50%)
0,99 mg
Гвожђе
(29%)
3,72 mg
Магнезијум
(75%)
268 mg
Манган
(109%)
2,285 mg
Фосфор
(69%)
484 mg
Калијум
(15%)
705 mg
Селен
(4%)
2,5 μg
Натријум
(0%)
1 mg
Цинк
(32%)
3,08 mg
Остали конституенти
Вода4,70 g

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Бадем (лат. Prunus dulcis), или слатки бадем, је дрво из фамилије ружа (Rosaceae), чији се плод и семе користе у исхрани људи као воће. У народу се користи и назив бајам за сам плод дрвета..[4] Бадем потиче из Ирана и околних земаља,[5] укључујући Левант.[6]

Назив бадем у ботаничкој литератури се користи за неколико сродних врста рода Prunus и подрода Amygdalus. Сем слатког, постоји и горки бадем, чије семе има већу количину цијанида и може се сматрати отровним ако се конзумира у већим количинама..[7] Занимљива врста је и Prunus tenella или степски бадем, који расте у Делиблатској пешчари.

Опис[уреди | уреди извор]

Стабло[уреди | уреди извор]

Бадем је листопадно дрво, које расте 4—10 m (13—33 ft) у висину, са стаблом до 30 cm (12 in) у пречнику. Младе гранчице су прво зелене, постају љубичасте када су изложене сунцу, и затим сиве у другој години. Листови су 8—13 cm (3—5 in) дуги,[8] са назубљеном маргином и 2,5 cm (1 in) дугом петељком. Цветови су беле до љубичасте боје, 3—5 cm (1—2 in) у пречнику са пет латица, формирани самостално или у паровима и појављују се пре листова у рано пролеће.[9][10] Бадем најбоље расте у медитеранској клими са топлим, сувим летима и благим, влажним зимама. Оптимална температура за његов раст је између 15 and 30 °C (59 and 86 °F) и пупољци имају потребу за хлађењем од 300 до 600 сати испод 7,2 °C (45,0 °F) да би прекинули успављеност.[11]

Горки бадем[уреди | уреди извор]

Горки бадем (лат. Prunus amygdalus Stoker) је биљка пореклом из Мале Азије и Месопотамије, одакле се раширио у многе земље око Средоземног мора. Расте у приморју и Македонији као полудивља биљка. За развој су јој погодна сува, топла и каменита станишта. Горки бадем је дрво високо 5-8 м. Има издужене ланцетасте листове, по ободу тестерасто назубљене и шиљатог врха. У пазуху листова и лисним петељкама налазе се 1-2 жлезде.

Бели или ружичасти цветови се појављују још у току марта – априла. Плод је дугуљаста коштуница која садржи једно, ређе два семена. Семе је спљоштено, дужине око 2 цм а ширине 1,2 цм. Епикарп је маљав и зелене боје, а кожасти мезокарп отпада када се осуши, ендокарп (коштица) је са карактеристичним дубоким рупицама. Горки бадем цвета у рано пролеће.

Семе горког бадема[уреди | уреди извор]

Семе горког бадема се користи за добијање ароматичних вода које делују као наркотик и седатив. Служи и за добијање масног уља, цеђењем зрелог семена које нема амигдалина. То је бистра, бледожута течност, скоро без мириса и врло благог укуса, а састоји се из смеше глицерида олеинске (80%) и линолне киселине.

Ово уље се може користити у прехрамбеној индустрији, као јестиво и у козметици за израду кремова. Служи као масна подлога за израду мелема, као растварач за справљање камфорног уља и справљање емулзија. Бадемово уље се често и фалсификује. При употреби горког бадема морамо имати у виду да интерно узимање може бити врло опасно.

Семе се сакупља када коштуница потпуно сазри, мезокарп отпада, а коштица се суши на промајном месту. Потапањем семена у топлу воду семењача се скида. Семе бадема је дугачко до 2,5 цм, на врху сужено у мали шиљак, а са супротне стране заобљено. Мириса нема, а укуса је горког. Семе треба да је цело и неоштећено од инсеката.

Семе горког бадема садржи и до 55% масног уља, нешто шећера, око 25% беланчевина, затим слуз, гуму и цијаногентски хетерозид који даје горчину, а највећа је лековитост баш у њему. Бадемово уље садржи око 80% триолеина.

Лековито дејство[уреди | уреди извор]

Горки бадем садржи цијановодоничну киселину, врло јаки отров, па се забрањује сваки покушај да се короисти оралним путем. У спољној употреби, припремљен у облику врућих облога и купки, ублажује бол, нарочито мигрену, болове бубрега и јетре, реуму и киселину. Тесто које добијамо од овог воћа служи као добар сапун за особе са осетљивом кожом и изврстан је природни дезодоранс, далеко бољи и здравији од вештачких спрејева. Цела биљка садржи гликозиде у семену, кори и лишћу. Толико је отровна да 50-70 горких бадема узрокују смрт код одрасле особе, а само 3 горка бадема могу изазвати јако тровање. Ипак, екстракт бадема који се користи за колаче произведен је од горког бадема јер горчина екстракта потиче од прусичне киселине, која се уништава деловањем топлоте и екстракције уља.

Таксономија[уреди | уреди извор]

Слатки и горки бадеми[уреди | уреди извор]

Цветно дрво (слатког) бадема
Цветање горког бадема

Семе Prunus dulcis var. dulcis је претежно слатко,[12][13] али нека појединачна стабла дају семе које је донекле горко. Генетска основа за горчину укључује један ген, горак укус је осим тога рецесиван.[14][15] Ова два аспекта чине ову особину лакшом за припитомљавање. Плодови Prunus dulcis var. amara су увек горки, као и коштице других врста рода Prunus, као што су кајсија, бресква и трешња (иако у мањој мери).

Горки бадем је нешто шири и краћи од слатког бадема и садржи око 50% фиксираног уља које се налази у слатком бадему. Такође садржи ензим емулзин који, у присуству воде, делује на два растворљива глукозида амигдалин и прунасин[16] дајући глукозу, цијанид и етерично уље горких бадема, које је скоро чист бензалдехид, хемикалија која изазива горак укус. Горки бадеми могу да дају 4–9 милиграма цијановодоника по бадему[17] и садрже 42 пута веће количине цијанида од нивоа у траговима који се налазе у слатком бадему.[18] Садржај цијанида у горким бадемима је проистиче из ензимске хидролизе амигдалина.[18] P450 монооксигеназе су укључене у пут биосинтезе амигдалина. Тачкаста мутација у фактору транскрипције bHLH спречава транскрипцију два гена цитохрома P450, што резултира особином слатког језгра.[19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ illustration from Franz Eugen Köhler, Köhler's Medizinal-Pflanzen, 1897
  2. ^ Prunus amygdalus Batsch”. Plants of the World Online (на језику: енглески). Kew Science. Приступљено 8. 8. 2021. 
  3. ^ „The Plant List, Prunus dulcis (Mill.) D.A.Webb”. Архивирано из оригинала 13. 7. 2015. г. Приступљено 3. 2. 2016. 
  4. ^ Introduction to Fruit Crops (Published Online), Mark Rieger, 2006
  5. ^ „BĀDĀM – Encyclopaedia Iranica”. iranicaonline.org. Приступљено 2019-05-25. „The Amygdalus communis (or Prunus amygdalus), though undoubtedly native to the Iranian land-mass, is seldom found in natural stands there today. 
  6. ^ G. Ladizinsky (1999). „On the origin of almond”. Genetic Resources and Crop Evolution. 46 (2): 143—147. S2CID 25141013. doi:10.1023/A:1008690409554. 
  7. ^ „Almond Tree – Learn About Nature” (на језику: енглески). 27. 7. 2016. Приступљено 2022-04-08. 
  8. ^ Bailey, L.H.; Bailey, E.Z.; the staff of the Liberty Hyde Bailey Hortorium. 1976. Hortus third: A concise dictionary of plants cultivated in the United States and Canada. Macmillan, New York.
  9. ^ Rushforth, Keith (1999). Collins wildlife trust guide trees: a photographic guide to the trees of Britain and Europe. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-220013-4. 
  10. ^ Griffiths, Mark D.; Huxley, Anthony Julian (1992). The New Royal Horticultural Society dictionary of gardening. London: Macmillan Press. ISBN 978-0-333-47494-5. 
  11. ^ „Almond”. PlantVillage, The Huck Institutes of the Life Sciences, Pennsylvania State University. 2011. Архивирано из оригинала 15. 03. 2015. г. Приступљено 04. 03. 2015. 
  12. ^ Karl-Franzens-Universität (Graz). „Almond (Prunus dulcis [Mill.] D. A. Webb.)”. Архивирано из оригинала 14. 5. 2011. г. Приступљено 10. 4. 2011. 
  13. ^ „Almond and bitter almond”. from Quirk Books: www.quirkbooks.com. Архивирано из оригинала 11. 5. 2011. г. Приступљено 8. 4. 2011. 
  14. ^ Heppner, Myer J (7. 4. 1923). „The factor for bitterness in the sweet almond”. Genetics. 8 (4): 390—392. PMC 1200758Слободан приступ. PMID 17246020. doi:10.1093/genetics/8.4.390. 
  15. ^ Dicenta, Federico; Ortega, Encarnacion; Martinez-Gomez, Pedro (јануар 2007). „Use of recessive homozygous genotypes to assess genetic control of kernel bitterness in almond”. Euphytica. Springer. 153 (1–2): 221—225. S2CID 9893400. doi:10.1007/s10681-006-9257-6. 
  16. ^ Sánchez-Pérez R, Belmonte FS, Borch J, Dicenta F, Møller BL, Jørgensen K (април 2012). „Prunasin hydrolases during fruit development in sweet and bitter almonds”. Plant Physiology. 158 (4): 1916—32. PMC 3320195Слободан приступ. PMID 22353576. doi:10.1104/pp.111.192021. 
  17. ^ Shragg TA, Albertson TE, Fisher CJ (јануар 1982). „Cyanide poisoning after bitter almond ingestion”. West. J. Med. 136 (1): 65—9. PMC 1273391Слободан приступ. PMID 7072244. 
  18. ^ а б Chaouali N, Gana I, Dorra A, Khelifi F, Nouioui A, Masri W, Belwaer I, Ghorbel H, Hedhili A (2013). „Potential Toxic Levels of Cyanide in Almonds (Prunus amygdalus), Apricot Kernels (Prunus armeniaca), and Almond Syrup”. ISRN Toxicol. 2013 (19 September): 610648. PMC 3793392Слободан приступ. PMID 24171123. doi:10.1155/2013/610648Слободан приступ. 
  19. ^ Sánchez-Pérez, R.; Pavan, S.; Mazzeo, R.; Moldovan, C.; Aiese Cigliano, R.; Del Cueto, J.; Ricciardi, F.; Lotti, C.; Ricciardi, L. (14. 6. 2019). „Mutation of a bHLH transcription factor allowed almond domestication”. Science (на језику: енглески). 364 (6445): 1095—1098. Bibcode:2019Sci...364.1095S. ISSN 0036-8075. PMID 31197015. S2CID 189818379. doi:10.1126/science.aav8197Слободан приступ. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Griffiths, Mark D.; Huxley, Anthony Julian (1992). The New Royal Horticultural Society dictionary of gardening. London: Macmillan Press. ISBN 978-0-333-47494-5. 
  • Rushforth, Keith (1999). Collins wildlife trust guide trees: a photographic guide to the trees of Britain and Europe. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-220013-4. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]