Пређи на садржај

Вицко Антић

С Википедије, слободне енциклопедије
вицко антић
Вицко Антић
Лични подаци
Датум рођења(1912-10-02)2. октобар 1912.
Место рођењаСелце, код Цриквенице, Аустроугарска
Датум смрти19. март 1999.(1999-03-19) (86 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаШпанска републиканска армија
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371939.
19411973.
Чиннаредник НРА
генерал-пуковник ЈНА
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Чехословачки ратни крст 1939
Чехословачки ратни крст 1939

Вицко Антић (Селце, код Цриквенице, 2. октобар 1912Београд, 19. март 1999) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 2. октобра 1912. године у селу Селце, код Цриквенице. После завршеног другог разреда грађанске школе, отац га је запослио за зидара. У Београду је изучио браварски занат и завршио три разреда занатске школе. У Београду је остао до 1933. године, када је отишао у војску. После војске, вратио се у родно место, где је помагао раду месне књижнице и читаонице.

По почетку грађанског рата у Шпанији, Вицко и његови другови одлучили су да се пребаце у Шпанију. Дознали су да се врше пријаве за одлазак на сечу шума у Француској, па су потписали уговор. Августа 1937. године, отпутовали су у Француску и преко Пиринеја се пребацили у Шпанију. Тамо је био борац 129. интернационалне бригаде. Убрзо је добио чин наредника. Крајем 1937, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Након пада Републике, борци Интернационалних бригада пребацили су се у Француску, где су их власти сместиле у концентрационе логоре. Антић је био у логорима „Сен Сипријен“, „Жир“ и „Аржеле“.

После пораза Француске у рату с нацистичком Немачком, Антић је успео да побегне из логора „Аржеле“ у марту 1941. године. Пробио се у окупирани део Француске и пријавио за рад у Немачкој, јер је то био једини начин да прво изађе из Француске. Доспео је у Судете и из њих је 1. новембра побегао и за неколико дана стигао на границу Немачке и НДХ. Ту се ноћу укрцао у вагон и искочио пред Загребом, код Запрешића.

Успоставио је контакт са члановима ЦК КПХ, који су га затим упутили у Славонију, јер су везе са Горским котаром у то време биле прекинуте. Тамо је стигао 11. новембра 1941. и распоређен на дужност водника у Псуњском партизанском одреду. Убрзо је постао командир чете, а почетком 1942. командант Псуњског одреда. Августа 1942. године био је постављен за команданта Дванаесте славонске бригаде. Неко је време био и на дужности команданта 3. оперативне зоне Хрватске, а кад је формиран Шести корпус, Вицко је био постављен за команданта 28. славонске дивизије. Дивизија је под његовом командом водила борбе у Славонији, Мославини и Загорју.

Фебруара 1944. године, Вицко је био именован за команданта Тринаесте приморско-горанске дивизије. Августа 1944. радио је на формирању хрватске дивизије Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ) и био њен командант до краја 1945. године.

Крајем 1945. отишао је на школовање у Војну академију „Фрунзе“ у Москви, коју је завршио 1947. године. Завршио је и Курс оператике Више војне академије ЈНА, од 1952. до 1953. године.

Био је начелник Команде тенковских и моторизованих јединица ЈНА, начелник Штаба Прве армије, заменик за позадину и помоћник за МПВ команданта ЈРВ и ПВО.

Био је члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА, секретар Опуномоћства у РВ и ПВО и члан разних партијских руководстава у командама и установама.

Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА 1973. године и од тада је био активан у друштвено-политичким организацијама. Био је потпредседник Републичког одбора СУБНОР-а Хрватске, члан Председништва, председник Комисије за општенародну одбрану Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, члан Савета СР Хрватске и остало.

Умро је 19. марта 1999. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Од иностраних се истичу совјетски Орден црвене заставе и чехословачки Војнички крст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1][2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Енциклопедија Југославије 1980, стр. 155.
  2. ^ Народни хероји 1982, стр. 27.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]