Жебел (Тимиш)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Жебел
рум. Jebel
Насеље
RO
RO
Жебел
Локација у Румунији
Координате: 45°33′20″N 21°12′48″E / 45.55556° СГШ; 21.21333° ИГД / 45.55556; 21.21333Координате: 45°33′20″N 21°12′48″E / 45.55556° СГШ; 21.21333° ИГД / 45.55556; 21.21333
Земља Румунија
ОкругТимиш
ОпштинаЖебел
Надморска висина83 m (272 ft)
Становништво (2002)[1]
 • Укупно5.350
Временска зонаИсточноевропско време (UTC+2)
 • Лети (ДСТ)Источноевропско летње време (UTC+3)
Геокод675290

Жебел (рум. Jebel) је насеље је у Румунији у округу Тимиш у општини Жебел.[2][3] Oпштина се налази на надморској висини од 83 m.

Положај[уреди]

Још од средине 19. века налази се на жељезничкој прузи и има станицу.[4]

Прошлост[уреди]

Име места "Жебељ" (Жебел), је по мишљењу неких српских историчара, румунско преиначење српске речи "Жабаљ" (као онај градић у Бачкој).

Према "Румунској енциклопедији" место се помиње 1332. године као "Зепхел". Ту је 1425. године већ постојала трвђава. Први аустријски војни попис 1717. године показује да ту има чак 200 домова. Због доброг положаја да важној саобраћајници 1761. године добија поштанску станицу. Године 1752. добило је место нову православну цркву од чврстог материјала, на месту претходне брвнаре.

Турски путописац Евлија Челебија румелијски беглер-бег је приспео са турском војском у Жебељ, фебруара 1662. године. Ту је његов рођак Мелек Ахмед паша исплатио своју војску (коју су чинили 2000 сејмена, 2000 сариџа и 2000 личне војске) са 79 кеса новца, па распустио (изузев своје личне) да иду кућама.[5]

Из старог пописа Темишварске епархије из 1764. године, види се да је Жебељ седиште пропопијата са 17 села.[6] По Ерлеру аустријском царском ревизору 1774. године Жебељ је место у Брзавском округу, становништво је претежно влашко, ту се налази управни подуред и пошта-камбијатура на поштанској линији.[7] Зограф Недељко Поповић радио је током 18. века иконе у православној цркви у Жебељу. Када је 1797. године пописан православни клир у месту је било шест свештеника. Пароси, поп Илија Мургуловић (рукоп. 1751), поп Павел Шубоњ (1782), поп Јован Стефановић (1792), поп Стефан Поповић, капелан Исак Поповић и ђакон Илија Пелевић - сви су се служили искључиво румунским језиком.[8]

У Жебељу је 1904. године било седиште истименог православног протопрезвирата (поредак установљен још 1776), са 33 парохије и две филијале.[9]

Према државном шематизму православног клира у Угарској, Жебељ је 1846. године и даље седиште Жебељског православног протопопијата. Окружни прота је жебељски парох поп Владислав Веселиновић. Православно матично звање основано је 1750. године а матице црквене су постепено увођене; најпре су се уписали рођени-крштени од 1779. године, а затим остале. У месту је половином 19. века православни храм посвећен Св. Илији. Било је неколико парохијских свештеника, поред проте Веселиновића, ту су још Исак Царан, Јован Стефановић, Јован Лојкица и Јозеф Стојка. Капелан је само један , и то поп Живојин Милић. У месту 1846. године је пописано 4172 становника. Народну школу похађа 79 ђака којима предаје учитељ Јозеф Јованов.[10]

Почетком 20. века Жебељ је са статусом српска православна парохијска филијала, у Чаковачком срезу, са 19 православних Срба.[11]

Српска војска је гонећи непријатељску немачку војску, да би се ослободио Банат, новембра 1918. године брзо напредовала ка Темишвару. Командант Коњичке бригаде, пуковник Никола Цоловић је 17. новембра заузео Жељељ.[12]

Михајло Полит-Десанчић српски политички лидер Либералне странке у Аустроугарској се под старе дане повукао из политичког живота. Преселио се из Новог Сада код кћерке у Жебељ, где је и умро, дочекавши крај Великог рата 1920. године.[13]

Пред Други светски рат, у Жебељу су се срели представници Румуније и Југославије. Дана 19. септембра 1939. године преговарали су ту министри иностраних послова две краљевине, Гафенка и Цинцар-Марковић.[14]

Становништво[уреди]

Према подацима из 2002. године у насељу је живело 5350 становника.[1]

Попис 2002.[уреди]

Расподела становништва по националности 2002.[1]
Румуни
  
4.884 91,4 %
Мађари
  
66 1,2 %
Роми
  
344 6,4 %
Немци
  
28 0,5 %
Срби
  
14 0,3 %
неизјашњени
  
9 0,2 %

Хронологија[уреди]

Хронологија броја становника[15]
Година19921993199419951996199719981999200020012002200320042005200620072008200920102011201220132014201520162017
Становништво50134991495549134938494350085023498850195003496334283420342234593473353235593555357535803586358736163661

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Recensământul Populaţiei şi al Locuinţelor”. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-18. Приступљено 2011-12-08. 
  2. ^ „The GeoNames geographical database”. 2012. 
  3. ^ „Communes of Romania”. Statoids. Gwillim Law. 2010-07-27. Приступљено 4. 7. 2015. 
  4. ^ "Даница", Нови Сад 1863.
  5. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1932.
  6. ^ "Српски Сион", Сремски Карловци 1905.
  7. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  8. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  9. ^ "Српски Сион", Сремски Карловци 1904.
  10. ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  11. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Сремски Карловци 1910.
  12. ^ "Време", Београд 18. новембар 1925.
  13. ^ Живан Милисавац, Душан Попов: "Историја Матице српске", трећи део, Нови Сад 2000.
  14. ^ "Војно-историјски гласник", Београд 1970.
  15. ^ National Institute of Statistics. „Statistical Data and Metadata Databases”. Bucharest, Romania. Приступљено 22. 12. 2017. 

Спољашње везе[уреди]