Партош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Партош
рум. Partoș
Насеље
RO
RO
Партош
Локација у Румунији
Координате: 45°20′4″N 21°7′36″E / 45.33444° СГШ; 21.12667° ИГД / 45.33444; 21.12667Координате: 45°20′4″N 21°7′36″E / 45.33444° СГШ; 21.12667° ИГД / 45.33444; 21.12667
Земља Румунија
ОкругТимиш
ОпштинаБанлок
Надморска висина79 m (259 ft)
Становништво (2013)[1]
 • Укупно480
Временска зонаИсточноевропско време (UTC+2)
 • Лети (ДСТ)Источноевропско летње време (UTC+3)
Геокод671316

Партош (рум. Partoș) је насеље је у Румунији у округу Тимиш у општини Банлок.[2][3] Oпштина се налази на надморској висини од 79 m.

Историја[уреди]

У списку папског десетка (десетара) 1332-1336. године ту је била римокатоличка плебанија (парохија) Партош. Место се налази на простору између Тамиша и Брзаве. Године 1401. јавља се властелин Никола Шомоњи као партошки власник. Власништво над селом је прелазило из руке у руку. Тако се 1406. године помиње Фодор Јанош "от Партош" (или Бартос) као "краљев човек", а то исто је био 1415. године адвокат Паул. Године 1418. јавља се Андреас "от Партош" у вези неке парнице, а 1481. године у једном протесту учествују Паулови синови, Имре и Андреас "от Партоша". Постојала су 1481. године два места[4] са различитим становништвом, Мађарпартош (Мађари) и Тотпартош (Словени), који су се спојили у једно.[5] По "Румунској енциклопедији" као власници помињу се и племићи Драшковићи, Карачоњи и други.

Срби се ту насељавају од 15. века, када их угарски краљ Матија 1481-1483. године насилно премешта. Српски деспоти су сазидали православни манастир Партош посвећен Св. арханђелима Гаврилу и Михајлу. Сместили су ту калуђере који су прешли преко Дунава са избеглим народом.

По изјавама прњавораца из 1778. године, прњавор Партош је на манастирском земљишту населио кметовима почетком 18. века (након протеривања Турака) игуман Христифор. Међу првим насељеницима били су четрнаестогодишњи пастир Жива Субин и његов отац.[6]

Године 1717. након ослобођења од Турака у Партошу је пописано 18 домова. Према порезном попису из 1743. године становници манастирског прњавора били су Срби.[7] Половином 18. века Румуни су преплавили Банат, мењајући етнички карактер простора. Стигли су из Физеша, Шашдије и Тополе, као и Крашовске жупаније. Према извештају Чаковачког управног звања у месту Партошу је 12. децембра 1757. године било 29 влашких породица, манастирских кметова, који су били ослобођени свих терета (осим десетка), да би радили за манастир бесплатно. Помињу се поименце манастирски прњаворци, Партошани 4. јануара 1758. године када су сведочили о манастирској имовини: Думитар Мартиновић, Јанош Кошничар, Иван и Радивој Балатад.[8] Приликом пописа манастира 1772. године констатовано је да има тада 57 прњавораца из села Партош, који раде манастирске усеве. Њихов десетак је дат држави а 544 ф. 30 новчића је ишло за друге порезе. Партошани су радили бесплатно и за манастир Св.Ђурђа, а број радних дана је износио 3648. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да Партош припада Јаручком округу и Чаковачком дистрикту. Ту је и православни манастир, а становништво је претежно влашко.[9]

Укидање статуса манастирског прњавора[уреди]

Према извештају Илирске дворске депутације од 1776. године, прњавор манастирски се састоји од 64 куће са 245 душа. Од првобитног земљишног поседа манастира Партоша, 3083 јутра држава је доделила прњаворцима 1569 јутара а 1278 јутара узео је за себе ерар. Тај мањи тал се односио на манастирску земљу која се налазила далеко, између села Овсенице и Банлака. По плану прњавор Партош би добио са укидањем манастира и здање од цигље за становање, исушени део мочваре за земљишну сесију као и православну цркву, подигнуту 1764. године. Манастир је морао без икакве накнаде да уступи нову цркву селу Партош. Прво ћелијско здање је опредељено за парохијски стан, а друго за школу. Манастирску крчму је откупила држава за стан шумарев. Остала манастирска здања имала су да се сруше, а грађевински материјал однесе.

После укидања православног манастира Партоша 1777. године, његов храм је постао парохијални. Калуђери су им морали уступити неке своје богослужбене књиге, утвари и сасуди. Наставило је трајање само насеље Партош, без манастира. У манастиру Партошу је 1. новембра 1778. године боравила трочлана црквена комисија коју су чинили архимандрити Бездина и Св.Ђурђа и игуман војловачки. Испитали су три сведока становника прњавора Партоша а у вези историјата манастира, са циљем да ако већ мора бити укинут манастир Партош имовина му се не сме закинути, јер припада православној цркви. Сведочили су православни мештани: Жива Субин, Никола Филиповић и Јанош Гетман. Убрзо по укидању манастирског статуса 1782. године, жебељски протопоп Јован Шубоњ ангажовао је зографа поп Стефана Богословића да ослика икону, за капелу уз бившу манастирску цркву, где је сахрањен митрополит Јосиф Темишварски.[10]

Ту је 1797. године записан само један свештеник. Парох, поп Матеј Радаков, рукоположен 1777. године служио се српским и румунским језиком.[11] Почетком 19. века било је у Партошу још 30 српских кућа, чији су се укућани убрзо порумунили.

О некадашњем српском присуству у месту сведоче бројни српски топоними. Месни парох, поп Јоаким Радак је 1847. године претплатник једне српске књиге.[12] Као капелан Радаковић помиње се исти 1818. године када је купио једну педагошку књигу на румунском језику.[13]

Савремено доба[уреди]

Почетком 20. века у месту живи 80 Срба, са 30 домова.[14] Године 1929. Партош је припојен селу Топола. Од парохијске цркве двапут у 20. веку је поново отваран, сада румунски православни манастир; прво 1944. године, када постаје женски а након државног "рушења" поново реактивиран 2008. године, али као мушки. Уз манастирско здање у Партошу, у згради званој "Дом краљице Елизабете", отворени су 2012. године музеј и библиотека, у оквиру Културног центра.[15]

Становништво[уреди]

Према подацима из 2013. године у насељу је живело 480 становника.[1]

Попис 2002.[уреди]

Расподела становништва по националности 2002.‍
Румуни
  
252 62,7 %
Мађари
  
84 20,9 %
Роми
  
66 16,4 %

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Statistical Yearbook 2011” (PDF). Comisia Centrală pentru Recensământul Populaţiei şi Locuinţelor. Приступљено 2015-07-05. 
  2. ^ „The GeoNames geographical database”. 2012. 
  3. ^ „Communes of Romania”. Statoids. Gwillim Law. 2010-07-27. Приступљено 4. 7. 2015. 
  4. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
  5. ^ "Застава", Нови Сад 1908. године
  6. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
  7. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
  8. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
  9. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  10. ^ http://partos.ro/
  11. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
  12. ^ Аристид Николић: "Богомољка", Сегедин 1847.
  13. ^ Villaume, Peter: "Pedagogia si metodica", (Pädagogik und Methodik.) rum. lit. cyr, Ofen: Universitätsdr., 1818.
  14. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910.
  15. ^ http://partos.ro/

Спољашње везе[уреди]